Poezija raspolozenja

‎"...
Pokušao bih uvijek imati lijepe trenutke,
Jer se jedino od toga sastoji život, od trenutaka.
Kada bih se mogao vratiti unatrag, borio bih se
Da nikada ne izgubim "sada".
..."

(Borhes)

Na kraju krajeva, osećati - to je najbolji način putovanja.
Osećati sve na sve moguće načine,
Osećati sve preko svake mere,
Jer sve su stvari, zapravo, prekomerne,
I sva je stvarnost prekomernost, žestina,
Jedno preterano jasno priviđenje
Koje proživljavamo svi zajedno uz pomamu duša,
Središte ka kome streme čudne centrifugalne sile
Kakve su ljudske psihe u saglasju s čulima.

Što više budem osećao, što više budem osećao kao
različite osobe,

Što više ličnosti budem imao,
Što više budem osećao istovremeno kao sve one,
Što više budem ujednačeno različit, rasejano pažljiv,
Utoliko ću više zahvatiti od svekolikog postojanja sveta,
Biću potpuniji u celokupnom prostoru izvan mene.
Biću sličniji Bogu, ma ko on bio,
Jer, ma ko on bio, nema sumnje da je Sve,
I izvan Njega samo On postoji, i Sve što postoji za
Njega je malo.

Fernando Pesoa
Iz pesme Na kraju krajeva

Izumi ::Na kraju krajeva, osećati - to je najbolji način putovanja.
Osećati sve na sve moguće načine,
Osećati sve preko svake mere,
Jer sve su stvari, zapravo, prekomerne,
I sva je stvarnost prekomernost, žestina,
Jedno preterano jasno priviđenje
Koje proživljavamo svi zajedno uz pomamu duša,
Središte ka kome streme čudne centrifugalne sile
Kakve su ljudske psihe u saglasju s čulima.

Što više budem osećao, što više budem osećao kao
različite osobe,

Što više ličnosti budem imao,
Što više budem osećao istovremeno kao sve one,
Što više budem ujednačeno različit, rasejano pažljiv,
Utoliko ću više zahvatiti od svekolikog postojanja sveta,
Biću potpuniji u celokupnom prostoru izvan mene.
Biću sličniji Bogu, ma ko on bio,
Jer, ma ko on bio, nema sumnje da je Sve,
I izvan Njega samo On postoji, i Sve što postoji za
Njega je malo.

Fernando Pesoa
Iz pesme Na kraju krajeva

Predivan izbor!

Završnica

Sanjala sam perunike
Kremirala žuto cveće
Napunila sam urnu dimom
Pepeo ostavila napolju
da zapraši oči psu,
što laje pri pominjanju tvog imena
a ne želi da ga izgovori
Vetar neće prestati da duva
Grana se polomila

Gde sada da gradimo svetilište?
Da li da prinesem žrtvu
na crvenim čaršavima?

Kako da pripitomimo bogove
kada nisu u kavezu?
Svejedno što smo mi cirkuzanti
Klovnovi su
najtužniji ljudi na svetu

Sada ću jedan minut ćutati
pa ću te nasmejana sahraniti
Da mogu ponovo da se rodim

Učim alhemiju boja
Od crnog ću napraviti belo

Violeta Bončanoska

ŽELIO BIH

Želio bih da,

Tu negdje između nas,
...
Ponikne jedan nježan, mali pupoljak,

Tako nježan da nikome ne smeta,

Tako mali da ga samo mi primijetimo,

A ipak tako jak da nam da snagu,

Da savladamo sve teškoće,

I tako drag da ga vječno pazimo.

Pisano na pijesku

Da su ljepota i zavodljivost
Samo dašak i treptaj,
Da zanosima, nježnosti,
Ljupkosti brzo dođe kraj:
Oblak, cvijeće procvalo,
Mjehuri od sapunice,
Pogled žene u zrcalo,
Dječji osmijeh, krijesnice,
I još mnogo stvari tamo,
Da tek otkrivene nestaju,
Ćuh mirisa da su samo,
Dašak vjetra tek da traju,
To, nažalost, dobro znamo.
Al' trajnost i krutost nama
Vrijednosti nisu znatne:
Kao dragulj hladnog plama
Il' blistave poluge zlatne;
I zvijezde, što ih ima,
Daleke i tuđe, ne sliče
Više nama prolaznima,
Niti nam svjetlo dušu tiče.
Ne, već se čini, sve istinsko, -
K'o ljepota neke skladbe, -
Propasti i smrti blisko,
A najljepše: zvuci glazbe,
U nastanku već prestaju,
I gube se, i prolaze,
Lahore, struje, nestaju
I s dahom tuge odlaze,
Jer za srce udar jedan
Ne daju se zadržati;
Ton za tonom tek odsviran,
U hipu će već nestati.
I srce je naše prolaznom,
Onom što teče, životu,
Odavno kao brat bratu,
A ne onom čvrstom, trajnom.
Brzo nas umara trajnost;
Zvijezda, dragulj, litice,
Nas, koji smo prolaznost,
K'o mjehur od sapunice,
S dušom vjetra, s vremenom vjenčani,
Sa rosom na listu ruže,
Ili zov ptice na grani,
Krâj igre oblaka što kruže,
Duga, il' je snijeg sjao,
Cvijet kad ga leptir trzne,
Il' zvonak smijeh nas okrzne, -
To za nas može biti smisao,
Radost il' bol. Mi volimo
Što je nama slično, štoviše:
Mi razumijemo
Što vjetar na pijesku piše.


Herman Hesse

Dobrica Cesarić

Povratak

Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav
Desiti-velim,
Ali ja ne znam da li da je želim,
Ili ne želim.

U moru života što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne;

Kod večernjih lampa mi ćemo se kradom
Pogledat ko stranci,
Bez imalo svijesti koliko nas vežu
Neki stari lanci

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono što je bilo:
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići

Isprazno Vi srdacnim TI
Ona zabunom zameni
I odmah u mojoj masti
Uzdrhta dusa u meni

Pred njom snovi mi se snili
Ne mogu da joj odolim
Kazem :"Kako ste mili "
A mislim ;"Kako te volim "

?

Nikad nije vito tvoje telo
Ruka moja mlada obavila,
Ni s' u tvoju usnicu upila
Moja usna ikad, čedo belo!
Ti'o veče ko da te donelo
Sred anđela sa božija krila,
U ma' s' divno meni pojavila,
U ma' divnu veče te odnelo,
Sam ostado' sa suznijem okom,
Sam tu samcit na svetu širokom,
Sam sa noći tavnom, al' bez sanka.
0, zoro moja, zoro bez osvanka,
Sunce milo, al' bez bela danka,
Na te mislim, dušo, bez prestanka...

Branko Radicevic

Nek svet mu prizna vrednost slavom i stihovima…
Al šta će mudrac stari od svega toga da ima?
Besmrtnost, može se reći. Jer život njegov se ceo
Oko jedine misli ko puzavica spleo.
>> Kad umrem – govori sebi – ime će moje da šalje
Vek veku kroz ljudska usta, i nosiće ga sve dalje,
I večno, po celom svetu, u kutu nečijeg čela,
Sačuvaće mi se ime, spas'će se moja dela!<<
Jadniče! Zar ti pamtiš sve što si čuo po svetu,
I sve što beše pre tebe, sve što si rek'o u letu?
Od svega toga premalo. Slike tek poneka crta,
Misli tek poneki pramen, ili hartija razdrta;
A pošto ni sopstveni život napamet ne znaš ceo,
Zar bi se drugi zbog tebe u traganju mučiti hteo?
Možda ce marljivac neki, bled, usred novoga veka,
Okružen hrpama spisa, i samo ko hrpa neka,
Jezika tvoga preciznost vagati, krtica stara,
I prašinu iz tvojih knjiga brišući s naočara
Pustiće da te spomene, zbijenog u dva-tri reda,
Čitav svet možeš da gradiš, il' rušiš… zaludne želje;
Preko svega će pasti tek jedna lopata zemlje.
Ruka koja je žudela svemira skiptar, i misli
Što svemir shvatiše ceo, međ čet’ri daske se stisli…
Doći će i da te prate, u sjajnoj povorci, skrušeni,
Do tvoga groba, s pogledom praznim i ravnodušnim…
Patuljak iznad svih ce se uzdići tada da besedi,
Ne tebe da bi slavio… već sebe uvis da preseli,
U senci tvoga imena. To čeka te. Zašto kriti:
I manje čak… Potomstvo će, misliš, pravednije biti?


Mihail Eminesku

sanjaš da usne ti bride...
...od poljubaca premnogih što im othrvati se nisi mogao
sanjaš dodire,
...kao paperje jastuka na kojem spavaš meke
a ujutro
uz osmjeh, suncu se budiš

NE TROŠI ŽIVOT

Ne troši život u sjeni
Izaberi jednu zvijezdu
I za njom kreni
Ako treba i na drugu planetu
Ako ti je malo mjesta
U ovom svijetu
Ne budi kukavica
Tvoje je oružje mašta
Tvoja su krila nada
I vjeruj u ono
Što ti se nevjerojatno čini
Pogledaj ptice
Kako lete u slobodi
I ti to možeš
Ako te ljubav vodi

Ne živi život
Malo hoću pa malo neću
Svaki put kad trepneš
Stvorila si novu sreću
Svaki put kad sunce pustiš u oko
Novi cvijet se rodi i raste visoko
Ne mudruj i ne razmišljaj
Ne pomisli nikad
Kako nećeš moći
U mirisu cvijeta tvoja snaga leži
Idi i živi
Raskopčaj dušu
Za suncem uvijek bježi
A ljubav moju čuvaj ko blago
Jer kad me nađeš bit će ti drago ...


ŽELJKO KRZNARIĆ

VJEČNO TROJE


(De evige tre)

Dva čovjeka na svijetu
s kojim se ukršta moj put postoje
jedan je onaj koga ja volim
drugi voli sve što je moje


Jedan,
u mojim snovima vječno živi
i čuva ga moj mračni um
Drugi,
pred mojim srcem stoji samo
A ja ga nikada ne puštam tamo


Jedan je bio samo tren
proljetne nade,
proćerdane sreće dah
drugi mi cijeli svoj život dade
a, ne uzvratih mu ni sat.


I jedan živi u mojim pjesmama
gdje je ljubav slobodna i vrela ,
poput krvi
Drugi je onaj sa dosadnim danima
gdje su svi snovi isušeni i sve se mrvi


Između ovo dvoje sve žene pate,
žude, da budu s ljubavi, s voljenim
i čisto


Ali, samo jednom u svakih sto godina
bude, da se to dvoje spoje u isto.

SNOVI OD STAKLA

Pokidaću stege mržnje i pravila
Zaploviti morem do ostrva snova
Od jedara broda napraviću krila
I spustiti dušu iznad tvoga krova

Zaključaću vrata đavolu iz pakla
Zabraniti kiši da napravi tugu
Ojačaću snove da nisu od stakla
A od sivog neba napraviti dugu

Uništiću nemir, puške i rakete
Približiti zvezde, Sunce i komete
Naterati pahulje snega da nas greju
Ubediti ljude da se uvek smeju

Ići ću iz jedne, pa u drugu krajnost
Ubediću snove da postanu stvarnost
Prihvatiću bolest i da budem gubav
Samo da osetim iz tvog srca ljubav

Budim se sretna


U one sate, tihe i snene
koji ostaju samo za nas
uvijek si blizu,
uvijek uz mene,
sigurnost moja, utjeha i spas.

U one sate kad vrijeme stane
kad se sutnjom kazuje sve,
ti si moj zalog
za sretne dane,
moj put u srecu, u mirne sne.

Budim se sretna svakoga jutra,
isti ce dani doci i sutra,
u tebi imam sve, sve sto mi treba
vode i sunca, zemlje i neba.

Budim se sretna zbog nasih sati
ti ces mi uvijek najvise dati,
u tebi imam sve, sve sto mi treba
vode i sunca, zemlje i neba.


Margit Antauer

pronalazili bi me u rekama
prekidali razgovore sa oblutcima
ne čekajući da nam dijaloge odnese njena bujica
negde do novog ušća glasova

pronalazili bi me u jezerima
na prepad prekidali tek uigrane koreografije
plesa u njihovim zelenim vlasima
ne čekajući da nam igru prekine nevreme
ili ućutanost tirkizna
negde do novog ušća ritmova

pronalazili bi me u priobaljima mora
kidali šapat naših svetova
ne čekajući da nas razdvoji bura
negde do novog ušća prožimanja
zvezdasto, školjkastih, koralnih… šaputanja

otkidali su me, nosili kako su hteli
oblikovali kako su znali i umeli
podizali jednu obrvu više, drugu manje
stavljali haljinu glazurnu po njihovoj volji
bojili posle termičke obrade, oči u zeleno i plavo

dodavali su me više gde su poželeli
oduzimali

od onih njihovih metalnih i drvenih spravica
činilo se da sam u zubarskoj ordinaciji
čas nisam imala usne
čas nos
ostavljali bi me da se osušim
bacali

vrteli na grnčarkom točku do vaze
stavljali u mene sasušeno bilje, sveže ruže
zaboravljali da menjaju vodu
smrdelo je

razvlačili mi udove
svojim lepljivim prstima
tkali veo ili kosu

lličila sam na nakazu
boginju, lepoticu
ne keramičku šoljicu
porcelansku figurinu
dodavali su i muziku kakvom moja stopa ne hoda
sipali su vreo čaj u mene ili ledene kocke

sve to nisam bila ja
strana i predaleka

…
u neko pristojno doba
(šta su to nepristojna vremešna doba?)

zatajih duboko tragove
nisam se odrekla reka, jezera niti mora

pokvarih im kompase
oduzeh i izlomih kreativna im kormila

oblikujem se
dušinim prstima
sama
nisam više ničija

(glina)

Kockice su se rasule

Naše male sudbine,
Neizvesne, svakodnevne odluke.
Nad gradovima na jugu Evrope
Pada veče i milioni ljudi
Čekaju svoju sutrašnju sudbinu;
Ali slučajnost se gubi
U zakonu velikih brojeva,
I novi dan donosi samo kafu i sendvič,
Prvu cigaretu i jutarnje novine,
Sa uvek istim brojem stranica
Rezervisanih za crnu hroniku.

Nikola Živanović

imam daljine pred vratima
koja često otvaram
i zakoračim
u nepoznato
oslikano poznatim pejzažima
kako bi se odagnala :lila:
strah... dobro je!
kažem sebi na povratku
i izvučem ključ iz brave
kako bi mogao ući u neki
kasni sat
moj
nepronađeni
ti

I zalud sakrivamo srce u grudima, zalud
Zadržavamo još srdačnost, mi učitelji i đaci,
Jer ko bi da je spreči, ko da nam zabrani radost?
I božanska vatra danju i noću nas goni
Da krenemo. Pa hajde! U otvoren da gledamo prostor,
Tražimo sopstveno mesto, ma kako daleko bilo.
Jedno je pouzdano: s podneva da je, ili
Do u ponoć se kreće, uvek postoji mera
Zajednička svima; al' svakom je dodeljeno i svoje,
Pa svako od nas ide i stiže tamo gde može.


Helderlin

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeleću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

Pesma zeni

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u sumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna, nema i daleka-
Jer je san o sreći visi nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoj sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo sto dusa prosneva
Poljubac je susret najveci na svetu.

Od mog prividjenja ti ci cela tkana,
Tvoj je plast suncani od mog sna ispreden
Ti bese misao moja ocarana;
Simbol svih tastina porazan i leden.

A ti ne postojis nit' si postojala;
Rođena u mojoj tisini i cami;
Na suncu mog srca ti si samo sjala;
Jer sve sto ljubimo stvorili smo sami.
J. Ducic

VEČNOJ SRBIJI

Čuvaj se, moj rode, svojih stranputica,
Jer put neizvestan uvek je put vražiji.
Ne boj se jastreba nego kukavica,
Ne boj se lažova nego njine laži.

Bog neka te spase tvojih spasilaca,
Na svakome uglu ima ih po jedan.
Prezri mudrost glupih i glupost mudraca!
Nož tvog izdajnika biće uvek žedan.

Kao grom ćeš naći svoga puta,
I kao nit zlatna probiti kroz stenu.
Zar hrabrost poltrona da ti snagu sputa,
I da nož zločinca prospe zadnju venu!

Kosovski vitezi prvi put su znali
Za vojsku ubica što će da ih srete:
Za gnusno junaštvo onih što su klali
U postelji starca, u kolevci dete.

Zastavu ideje u ruci podlaca!
Mesto mač što svetli, uvek nož što para!
Borca što se blatom mesto kopljem baca,
Junaka što pljačka i žreca što hara!

Zastavu u sramni zločin zamočenu;
Slobodu u senci tudjih bajoneta;
Otadžbinu celu u pljačci i plenu;
U krvavoj ruci gde je pričest sveta.

Prezri ljubav podlih i bratstvo ubica.
I reč verolomnih i čast klevetnika!
Nosi, rode slavni, taj mač bez korica -
Znamen krstonosca i Božjeg vojnika!

Da bi štit Ahilov bio slave veće,
Sam Bog Hefaistos ode za kovača!
I ti, rode srpski, znaj da nikad neće
Nož ubice stići dužinu tvog mača.

Znaj samo iz krvi heroja se radja
Zvezda putovodja za daleke pute...
Vetrom neba ide mučenička ladja,
Suze su nevinih do neba dignute...

Jovan Ducic

Ljubav je vatra
Ona sagori svakoga
Ona razobliči svakoga
Ona je opravdanje sveta
za njegovu nakaznost

Leonard Cohen