Ljubavna poezija

OPOMENA

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:

Ne ostavljaj me nikad samu
Kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
Duboke i meke
Oči neke
Sasvim obične.

Može mi se učiniti
Da tonem u zvuke,
Pa ću ruke
Svakom pružiti.

Može mi se učiniti
Lepo i lako
Voleti kratko
Za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
Času čudesno sjajnu
Predragu mi tajnu
Koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
Kad neko svira.

Učiniće mi se negde u šumi
Ponovo sve moje suze teku
Kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
Po teškoj vodi krilom šara
Što nekad neko reći mi ne sme.

Učiniće mi se negde kroz tamu
Neko peva i gorkim cvetom
U neprebolnu ranu srca dira.

O, ne ostavljaj me nikad samu,
Nikad samu,
Kad neko svira.

ruska duša--------------------

Фјодор Тјутчев: УПОЗНАХ ЈОЈ ОЧИ
Упознах јој очи – ах те очи!
Како их љубљах Бог само зна!
Од њених чарних, страсних моћи
Не знадох души откинути сна.

У понорима тог погледа,
Што живот до дна разоткрива,
Какав се у њему бол огледа,
Таква дубина страсти сакрива!

На трепавицама сенка тада
Дисаше тужна и чудесна,
А поглед уморан од наслада,
Сав као патња дрска, обесна.

И никад се још десило није
У тренуцима дивним оним
Да сусрет с њима жуд не открије
И да без суза у њих уроним.

Odakle meni u džepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenčića
Koje si bacala iza sebe
Govoreći da ćeš tako lakše naći
U povratku put do kuće
A vrapci ih neće pojesti.

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledas
Kako opada lišće
Kada si volela da gaziš po njemu

Odakle meni u kutiji od šibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna
Odakle meni snovi puni tvojih reči
I gomile rečenica
Koje ti pričaš samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolaziš ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kazem
Ja te volim
Samo zbog toga što znam da znaš
A meni je teško da te reči izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaže mi samo jedno ćao
Koje znači i volim te
I drago mi je što si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je sto si baš ti moj

Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali čiji je svaki pokret
Čija je svaka reč pesma

Odakle meni ti?
M.Marinovic

ФИЛОЗОФИЈА ЉУБАВИ
I
Извори се с рекама сједине,
Реке с морем, море с океаном;
И ветри се небом уједине
Емоцијом слатко завитланом.

Ништа није усамљено. Ствари
По божјим се законима споје;
Та спајања један дух озари,
Па што не би тако и нас двоје?


II
Горе љубе неба плаветнило,
А вал вала загрљајем хвата;
И зар би се сестри опростило
Кад би свога презирала брата?

Сунце грли нашу земљу, ето,
Месечина љуби морске пене;
Ал` од какве вредности је све то -
Ако ли ти не пољубиш мене?

PRISUTAN KAO SVJETLO BEZ GLASA

Samo da se uz tebe budim,
meni na svijetu ne treba više.
Da svaku tvoju mijenu slutim.
Da zrak u tvojoj blizini dišem.

Samo da tiho uz tebe šutim
prisutan kao svjetlo bez glasa.
I da ti oči očima ćutim,
kao da ću te izgubiti,
sad,
ovoga časa.

Enes Kisevic

Uzalud će mi trave bajati
I suncokreti na koje ličim.
Svi kada zađu, ti ćeš stajati
U krugu što se ne briše ničim.

Ko god mi svrati na konak sniće
Sunce u ptičje perje skriveno.
I tvoje venčano ruho biće
Mojim mislima prošiveno.

Kad stresem se sa blistave kapi
Uskršnjeg vina tvojih godina
Zemlja će preda mnom da razjapi
Bezube čeljusti pukotina.

I zalud će mi trave bajati
I suncokreti na koje ličim.
Svi kada zađu, ti ćeš stajati
U krugu što se ne briše ničim.

Usunjam se u tvoj jastuk
kao tisina perja,
kao trsave siske veceri
mirisave od lisca,
od mesecine na pescanim obalama,
od uvele svezine oktobra,
- bas tako se usunjam
i slusam,
slusam sta sanjas.
Nikome necu kazati.
Ali hocu da znas:
cuo sam,
cuo sam sve sto sanjas,
jer drugo nista i ne znam
samo se u snove razumem,
kao sto se kauboji razumeju u laso,
kao sto se tvoj tata razume u politiku,
kao sto se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.
Usunjam se u tvoj jastuk
da ne znas,
usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noc,
a pre no sto se probudis
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo nista i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao postari pisma
velikom belom kocijom
koja necu da ti kazem kako se zove,
ali sam ces se setiti...

МИ СЕ ЧУДНО РАЗУМЕМО
Ми се чудно разумемо
ко два бола, ко два вала
ко два моста у открића:
ја те волим чудно, немо,
ти си она чудна мала,
машта древна мога бића.

О теби су питалице
од векова моје биле,
одговор о ком се сања,
одговор је твоје лице
ти си слика оне виле;
из дечачких нагађања.

И сви стари снови, ево
полагано надолазе
ко да иде време тавно;
сваки гест твој ја сам снево,
знам напамет твоје фразе
сваку реч сам чуо давно.

Nasarao bih
snovima
najlepse lice
i oci
lepe kao decije
i jedan mali obraz
da na njega
usne stanu…

Naslikao bih
lepotu
pa je tacno tako
po toj slici
od snega izvajao
da traje
tacno toliko
koliko sneg bude beo…

Jer to se sada u meni svilo.

ЖУДЊА

Како ми мисао ка теби лети,
високо по небу твоје име пише,
шта вреде даљине небеског свода,
кад те волим и јаче и више.

Тренутак само да те видим,
да чујем, љубави, са усана твојих,
да нам се погледи крадом сретну,
да будеш опет глина руку мојих.

Да те још једном пољубим страсно,
додирнем твој образ уснама својим,
да те волим нежно, к'о заљубљени дечак,
што жуди за срцем и телом твојим.

Kada razgovaram sa Tobom i običan pozdrav
postaje poezija, ili bar naslov pesme.
Beskrajni mir Tvoga bića pronalazi beskrajni mir
u meni i kao da se ta dva mira neprestano grle i ljube.
Da li smo to u razgovoru nas dvoje ili razgovaraju
šume, mora, polja, reke ?
Da li to jedno drugom saopštavamo šta radimo
i šta sanjamo ili trepere planete i u večnom krugovanju
pohode svoje zvezde ?
Kakav je to tok što mi od Tebe kreće,
noseći me u svetove daleke, u obilazak sopstvene duše
velike i nedogledne ?
Tek kada razgovaramo ja sam ona prava,
bezgranična, ničim omeđena, velika zemlja, veliko nebo,
velika tajna...

Voleo sam vas; moja ljubav stara
Jos uvek, mozda, spi u srcu mome.
Al' zasto ona nemir da vam stvara?
Ja nisam rad zalostiti vas njome.

Voleo sam vas nemo, beznadezno,
Pun strpnje i pun ljubomorne boli,
Voleo sam vas iskreno i nezno;
Nek' Bog da, tako drugi da vas voli.


Puskin

Uz misli upućene tebi tonem u neke modre dubine
koje kriju uzdasima prošarane tajne obojene živim
bojama poput onih nemuštih šarenih stvorenja što se
lenjo vuku peščanim okeanskim dnom uživajući u
sopstvenoj lepoti... Neke tople struje raznose uzdrhtale
zajedničke šapate i slivaju se u šuštavim vodopadima
kroz doline titravih algi i šume iskićene snenim
koralima...

Lutam modrim dubinama naših sećanja ponesena
moćnom zlatastom plimom osećanja i bliskosti... I znam,
moja plima je i tvoja iako sad živimo na dva kraja
okeana.
Ne brinem, uopšte ne brinem što nemirni talasi na
površini rađaju vrtloge ćutanja jer su i ta ćutanja naša,
jer i ti talasi zapljuskuju obe obale. Nije to ni važno. Ta
talasava površina ionako je samo varljiv odraz treptavog
noćnog neba okićenog zvezdama koje ti i ja zajedno
iscrtavamo mislima povezujući zvezdu po zvedu u samo
nama razumljiva sazvežđa. I ta sazvežđa, te čežnjive
misli isprepletane u večnost, uranjaju kroz vrtloge naših
ćutanja u istu modrinu koju smo ti i ja stvorile i od koje
smo obe sazdane...
Šta još da ti kažem? Sve što poželim da ti prenesem
već se nalazi u našim dubinama nevešto maskiranim
ustreptalim zvezdanim odsjajem koji se nazire kroz ples
tog nemirnog, talasavog pokrivača.

Ima li neka pesma sa tackama i zarezima...

Budi moja
Budi moj šapat... moj dodir
Budi moja misao...
Moj damar... moje osjećanje
Budi lik iz... čije crte nestajem
Dlan ruke na kom čitam svoje čežnje
Glas u čije melodije se izgubim
Budi moja...
Poezija i pjesma
Ludilo koje ne smiruje
Užurbani koraci koji se ne zaustavljaju

Budi moja...
Svi časovi mog života
Svi snovi sutrašnjice
Moja toplota... jaka želja i obećanje
Budi moja...
Moja šutnja kad jezik prestaje da govori
A srce govori
Moj fantom koji mi se pojavljuje pred zatvorenim očima
Moj miris dok te ljubim na dlanovima

Budi moja noć
Moja zvijezda
Moje riječi
Koje ispisujem na kapiji ljubavi
Budi moja molitva... moji koraci
Moj duh... moja ludost
Moje buđenje i moj mir

Budi moja...

Budi ti... ja

Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u svom srcu)
Nikada nisam bez njega
(gde god idem, ideš i ti, draga;
i sve što sam sam uradio,
tvoje je delo, moja draga)

Ne bojim se sudbine
(jer moja sudbina si ti, najdraža)
Ne želim svet (jer, najlepša,
ti si moj svet, moja jedina)
Ti si ono na šta Mesec uvek misli
i pesma koju će Sunce uvek pevati,
to si ti

Ovo je najdublje čuvana tajna koju ne zna niko
(Ovo je koren svih korena
i pupoljak svih pupoljaka
i svod svih svodova
onog drveta zvanog život;
koje raste više no što se duša može nadati
i dublje no što um može sakriti)
Ovo je čudo koje drži zvezde rasutim

Nosim tvoje srce sa sobom
(nosim ga u svom srcu)
E.Kamings

Ponekad me neko likom seti na tebe
I zaboli me daljina između nas
Ponekad me neko smehom seti na tebe
I poželim da si srećan ovaj čas.

Ponekad lutam u nadi da ću te sresti
I boli me nerečana reč svaka
i prepoznajem te
U mutirajućim glasovima dečaka

Ponekad u gradu očekujem da se pojaviš
Pa se uplašim svojih misli i slika
Jer prepoznajem te
U tužnim pogledima vojnika

Kad sam tužna i usamljena baš
Na nekom putu, na nekoj cesti
Ostavljam te na mestima za koja ne znaš
Ljubavi koju nikad više neću sresti.

Ruža Arsenović

Bilo je neceg tajanstvenog
u tom plamenu vasih pogleda
u toj neprestanoj borbi
cvijetova i nesigurnih rijeci
taj mali rat ljubavi izmedju dvije tuge
vino izmjesano u casama
muzika poslije ponocnih vijesti na uzglavlju
u toplini vaseg tijela
i vjerujte
ja danas strepim nad svakim budjenjem
za mene je opasnost taj zrak mirisnih naranci
I bilo je neceg,
predivna gospodjo
vi ste taj ulazak u ozbiljno neozbiljno shvatili
a meni su se otvarali vidici
meni su u ocima planule zore lomeci mi srce
na beskrajnim zvucima
vasa lomna bojazljivost u velovima snova ...

Propalu ljubav ne nosi se na put
Kao što nosiš kovčege i svežnje.
U spomenima život samo spava:
Kad probudi se - oni budu čežnje.

Putuješ dane i putuješ noći:
Oni su tvoje društvo u samoći.
U zanosima, lutanju daleku
oni te naglo zabole, zapeku.

Otidješ dalje. Oni dublje riju
I glumljenu ti radost samo piju.
Na dnu ti srca čuče sumnje; čuju
micanje svake nade, pa je truju.
Tjeskobama, ljubomorom te muče,
U sutra sjenu bacajuć od juče.

Dobriša Cesarić

Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne verujes to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka.
I svaki covek koga volis
nije nikakav obican covek.
Iz njega zraci
neobicna privlacna snaga.
I ti po njemu postajes
na neki nacin drugciji.
Mozes mu cak reci :
Sto se mene tice,
ne moras biti nepogresiv,
bez gresaka i savrsen, jer:
ja te jednostavno volim.

Kakva noć / Sergej Jesenjin

Kakva noć! Ne mogu ništa.
Ne spava mi se. Nebo mesec guši.
Pa, zar ja čuvam išta
od potrošene mladosti u duši.

Drugarice godina koje već hlad znače,
ne zovi na igru ljubavi u seni.
Bolje neka svetlost mesečeva plače
i na uzglavlje struji prema meni.

Neka izražene crte kiti
i uobličava kad se seti.
Jer, nećeš moći odljubiti
ko što nisi znala zavoleti.

Ne može se voleti toliko puta.
Zato si mi tuđa ko i mnoge.
Uzalud nas menjaju lipe s puta
i u smetove polažu noge.

Ti znaš kao i ja
da u odlasku mesečine
na tim lipama ne izbija
cvet već samo sneg i inje.

Odljubili smo se i ne guši
mene ništa – al’ tebe čupa.
I svejedno nam sad u duši
kad igra ljubavi nije skupa.

Al’ ipak mazi, grli, peva.
Lukav i strasan poljubac voli.
Neka u srcu mom uvek sneva
ta koja zauvek volim.

"Opsena"

Ti si kao zvezda jednog jutra slave,
A u meni osta kao crna rana;
Ti si trista vrela sto bruje i plave -
Da sva budu jedna suza otrovana.

Bese kao carska galija kroz pene,
S glasom o pobedi; bese u cas zore
Himna zemlje suncu; a samo za mene -
Red crnih zastava sto kroz mrak vihore.

Ruka ti je bela meka kao cvece,
A moja ostade sva okrvavljena,
Otkud si i ko si, niko znati nece;
Ljubav ili mrznja, sudba ili zena.

Jovan Ducic

Danas - J.L.Borhes

Danas bih mogao...
voljeti te kao jucer,
kao sutra,
kao svaki dan.
Danas bih mogao..
otici daleko...puno dalje
no sto je vrijeme,
puno dalje no sto oci dosezu.
Danas bih mogao
pruziti ruku
niz krizaljku zbunjenog
srca
i dotaci zlatnu ribicu za srecu.
Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam vec tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!
Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan :
za herojski zivot obicnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
sto ga tamo daleko
na tvoje celo
smjesta povjetarac
usuljavsi se izmedj´ zavjesa
nosen mojom zeljom...
i srebrnom trakom mjeseca

       

Sonata od sna

Od čega žive oči tvoje
Kad stalno iz njih isijava san?
O što bi dragulj dragane moje
dao da tako bar načas sja.

Tvoje su oči u meni zasle.
Taj sjaj nije od ljudi.
Svakoga jutra moje se lice
s tvojim očima budi.

Ko snijeg si koji pao nije,
satkana sva si od sna,
latico sniježna zgusnuta svjetla,
sva si ko cvijeta prah.

- Ne sklanjaj pogled. Čega se bojiš?
Ljubavi zar te je strah?
Zacijeli riječi cjelovima,
s usana strgni mi dah.
Čemu se smiješiš?
Obujmi me jače,
sva krvi nek mi utrne!

Kad zagrlim te ovako,
znaš što ja vidim:
Dva križa koja se grle.

A međ njima diše
još nerođen Bog,
prikovan poljupcima...

A što ako boginja neka
pod mojom usnom sniva?

Pod tvojom usnom sni violina,
u violini pjesma, u pjesmi plod.
O kad me dodirnu usta tvoja:
harfa se boja prospe u svod.
Prsti su tvoji vidre vedre
što se u igri tope.
Ćutiš li kako iz moga struka
iskaču antilope.

O kad bi moglo uho čuti
tvoj dodir, glazbo nijema,
napisao bih ti od sna sonatu,
al klavir tih dirki nema.

Povedi me u kut svijeta
neki tih.
Da te ćutim. Da te dišem.
Da te snim.

Što je život? Oka treptaj.
Tajna tajne.
Između dva otkucaja
srca stane.