Vesti iz sveta umetnosti

Put za Evropu, u Berlinu



Kulturni centar Beograda nastavlja u Berlinu - izložbom “Količina koja nedostaje”, projekat “Put za Evropu”, posvećen Prvom svetskom ratu i preispitivanju principā na osnovu kojih su razvijani lični i/ili kolektivni identiteti u proteklih sto godina.

Na izložbi, realizovanoj u saradnji sa udruženjem Serbinale, učestvuju Igor Bošnjak, Uroš Đurić, Siniša Ilić, Aleksandar Jestrović Jamesdin, Vladimir Miladinović, Nataša Tepavčević, Marko Tirnanić, Andrea Palašti i Jelena Vladušić, i Dragana Žarevac.

Prema navodima autorki tog projekta – Mie David, donedavne v.d. direktorke KCB-a, i Zorane Đaković Minniti, protekli vek od početka Prvog svetskog rata ostavio je za sobom najveći zvanični broj mrtvih, koji je svakom sledećem bilo teško da dostigne, pa je vrednost žrtava u potpunosti devalvirana, postavlja nove oblike borbe oko pitanja heroja i antiheroja i dovodi do apsolutnog trijumfa partikularnog interesa. Sa istorijske tačke gledišta, taj vek je sada predmet preispitivanja, uglavnom pripada sećanju, a ono je itekako povezano sa ovim „sada“ i „posle“ jer život i smrt podjednako pripadaju budućnosti naše egzistencije.



Projekat postavlja pitanja identiteta - od čega je sastavljen i na osnovu čega se gradi? Da li je iluzija verovati da postoji neka politka identiteta koja nije nacionalistička? Koje elementarne „čestice“ brišemo u procesu njegovog formiranja? Da li je moguće da se u njegovom formiranju poveća količina koja afirmiše neke druge društvene i političke vrednosti, poput slobode, ljudskih prava, solidarnosti, opštih interesa.



Projekat “Put za Evropu” obuhvata niz izložbi savremene umetnosti (koji ima fleksibilnost prilagođavanja specifičnom prostoru i kontekstu) i diskurzivnih programa koji će biti dokumentovani u završnoj publikaciji/leksikonu “Sa Principom ili bez njega”.

Do sada su realizovane izložbe u Beču (Sa Principom ili bez njega), Modernoj galeriji Likovni susret u Subotici (Sa herojima i svedocima), galeriji Kolegijum Artistikum u Sarajevu (Mir, mir, mir...), u galeriji Klovićevi dvori u Zagrebu (Hoću da govorim o ratu), a prezentacija video radova (Od života do smrti do života) održana je u centru za savremenu umetnost RU Unlimited u Njujorku.



Svaka destinacija je novi doprinos, novo usložnjavanje mreže veza, ličnih priča, promišljanja o principima, identitetu, sopstvenoj poziciji bez pretenzije davanja odgovora, već radi boljeg međusobnog upoznavanja.

Berlinska izložba u prostoru bivšeg Češkog kulturnog centra obuhvata i muzički program Siniše Mitrovića i grupe Sixth June nakon otvaranja, te diskusiju i razgovor sa umetnicima 22. novembra (Đurić, Jamesdin, Andrea Palašti, Tirnanić, Dragana Žarevac i jedna od autorki projekta).

Za poslednji dan izložbe, 6. decembar, najavljen susret sa umetnicom Natašom Tepavčević i predstavljanje istraživanja i rada “Muzej kao mesto permanentne konferencije”, te žurka (Charlie Smooth, Jenne Grabowski).

Izložba je organizovana uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije.

(SEEcult.org)

Attachment
Kolicina-koja-nedostaje-umetnici-bio.pdf http://www.seecult.org/files/Kolicina-koja-nedostaje-umetnici-bio.pdf

Nagrade publike Teatra.hr



Beogradski internacionalni festival – BITEF proglašen je najboljim pozorišnim festivalom u regionu bivše Jugoslavije na osnovu glasova publike portala Teatar.hr, koji je 21. novembra u Zagrebu svečano dodelio priznanja i u devet nacionalnih kategorija.

Najboljim dramskim tekstom proglašene su “Žene u crvenom” Davora Špišića, a za reditelja godine proglašen je Saša Božić, koji je osvojio svega nešto malo više glasova od Ivice Buljana. U u konkurenciji su bili i Leo Mujić, Dora Ruždjak Podolski i Staša Zurovac.

Senka Bulić i njeni saradnici iz Hotela Bulić proglašeni su najboljim nezavisnim teatrom, u konkurenciji sa BADco, de facto, Malom scenom i Rugantinom). Produkcija Hotela Bulić “Dream of life” proglašena je najboljom predstavom u protekloj sezoni u Hrvatskoj, i to u konkurenciji dve verzije “Ane Karenjine” (HNK Osijek i HNK Zagreb), “Hamleta” ZKM-a i “Tri sestre” Gavelle.

Najprecenjenijom produkcijom godine proglašena je “Aida” Splitskog leta.



U kategoriji za skandal godine, najviše glasova dobio je podatak da je za kulturu u državnom budžetu Hrvatske odvojeno samo 0,49%, a neslavnu titulu mogle su da dobiju i izmene Zakona o pozorištu, izbori novih upravnika u javnim pozorištima, upravljanje HNK-om Split i Splitskim letom, kao i Ministarstvo kulture Hrvatske.

Laureati trećih Teatar.hr nagrada proglašeni su na osnovu više od 80.000 glasova, a nagrade su uručene 21. novembra na ceremoniji u Tvornici kulture.



Prvi put je jedna od kategorija dobila regionalni karakter – za najbolje osmišljenu i realizovanu sezonu festivala u zemljama bivše Jugoslavije.

U ime BITEF-a, nagradu su primile izvršna direktorka Jelena Knežević i producentkinja Jovana Janjić.

BITEF je tim povodom saopštio da ta nagrada potvrđuje njegovu poziciju krovnog regionalnog događaja na kojoj se prezentuju najbolja regionalna i internacionalna teatarska dostignuća, ali i ustanovljava i održava platforma za razvoj novih i uvek novih pozorišnih svetskih tendencija.

“Ponosni na nagradu, nastavljamo dalje, u čast nedavno preminulog tvorca i doživotnog umetničkog direktora BITEF-a Jovana Ćirilova, velikana pozorišta i kulture”, poručio je BITEF, održan nedavno 48. put.

U konkurenciji za najbolji regionalni festival bili su i FEN (Festival neovisnih kazališta i kazališnih družina) u Opatiji, Festival novog cirkusa, IKS festival u Splitu i Tjedan suvremenog plesa u Zagrebu.

I u ostalim kategorijama bilo je po pet kandidata, a nominacije su obavljene na osnovu gotovo 35.000 glasova pristiglih u prvom krugu.

Dodela nagrada bila je i proslava 15. rođendana portala Teatar.hr, a medju prezenterima na ceremoniji bio je i Zoran Kostić Cane, frontmen Partibrejkersa, te mlade glumačke zvezde iz filmova o Koku Nina Mileta i Filip Mayer.

Remi iz Elementala i Ante Perković izveli su za tu priliku napisanu numeru, dramska autorka Ivana Sajko i AZOT interpretirali su tekst Zvonimira Bajsića, a Anita Valo iz Meritas - Arsena Dedića u “Ono sve što znaš o meni”. Operska zvezda u usponu Matija Meić pokazao je da podjednako vlada i pankom i svingom i diskom, dok je Hana Hegedušić izazvala ovacije interpretacijom hita “Nothing Comapress 2 U”.

Dodelu nagrada su producirali Teatar.hr i agencija Fakat, uz partnerstvu sa Splitskom bankom, Ožujskim pivom i Tvornicom kulture.

(SEEcult.org)

Kad je novac pratio i ukus



Narodni muzej u Beogradu organizuje u Skupštini Srbije izložbu “Poruke sa ruke” koja obuhvata 20 srednjovekovnih prstenova vladara i vlastele, svedočeći o vremenu kada su novac i moć bili praćeni i prefinjenim ukusom.

Izložba ima za cilј da prikaže segment svetovnog života srpskih srednjovekovnih vladara i vlastele.

Pored uvida u njihovo veliko materijalno bogatstvo, srednjovekovno prstenje svedoči i o njihovom prefinjenom ukusu i osećaju za vizantijsku estetiku koja je u spolјnim oblicima tražila i nalazila skrivenu božansku lepotu, naveo je Narodni muzej.

Prstenje koje su nosili ti lјudi, osvetlјava i druge aspekte života. Ono je samo deo nakita kojim je pripadnik višeg društvenog sloja mogao da upotpuni svoju odeću, poput predmeta od zlata i srebra kojima su ukrašavani glava, vrat, grudi i ruke. Na prstenu je moglo biti urezano ime vlasnika, njegov društveni rang ili profesija. Takođe, urezane maksime ili stihovi, koji se mogu naći na prstenu, ukazuju na niz pojava i misli kojima se vlasnik prstena priklanjao. Prstenje tako približava današnjoj publici i lična uverenja lјudi koji su živeli vekovima unazad.



Autorka izložbe je Branka Ivanić, muzejski savetnik u Narodnom muzeju u Beogradu.

Izložbu će otvoriti 24. novembra direktorka Narodnog muzeja Bojana Borić Brešković i predsednica Narodne skupštine Srbije Maja Gojković.

Izložba je organizovana pod pokrovitelјstvom Ministarstva kulture i informisanja Srbije.

*Foto na vrhu: prsten kraljevića Radoslava

(SEEcult.org)

Povodom izložbe Slutnja, krv, nada u Beču



Grupa istoričara umetnosti iz Sombora i Novog Sada uputila je otvoreno pismo javnosti povodom izložbe “Slutnja, krv, nada – Primeri iz umetnosti u Vojvodini i Srbiji 1914-2014” u Kunstlerhausu u Beču, izražavajući profesionalno neslaganje i negodovanje zbog podrške pokrajinskog Sekretarijata za kulturu i javno informisanje Vojvodine tom izložbenom projektu, u organizaciji galerije Bel art. Istoričari umetnosti Čedomir Janičić (viši kustos), Nebojša Milenković (viši kustos) i Suzana Vuksanović (muzejska savetnica), apelovali su tim povodom na pokrajinski Sekretarijat za kulturu i javno informisanje da objavi osnovne principe svoje kulturne politike, naročito u preseku brige o kulturnoj baštini i međunarodnih kulturnih odnosa.

Prenosimo u celini otvoreno pismo pokrajinskom sekretaru za kulturu i javno informisanje Slaviši Grujiću i zainteresovanoj kulturnoj (umetničkoj) javnosti:

Poštovani gospodine Grujiću,

Povod za ovo obraćanje je profesionalno neslaganje/negodovanje izazvano odlukom Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine (u daljem tekstu: Sekretarijat) da finansijski i moralno (ovaj aspekat je posebno intrigantan!) podrži izložbeni projekat „Slutnja, krv, nada – Primeri iz umetnosti u Vojvodini i Srbiji 1914–2014” (Künstlerhaus, Beč, 14.11.2014 – 06.01.2015) koji bi trebalo da prezentuje i valorizuje vrednosti umetničke baštine Vojvodine (i Srbije!?) u XX veku, u jednoj (videćemo da li i jedinoj?!) stranoj zemlji. Tačnije, odluka da se ovaj posao poveri novosadskoj privatnoj prodavnici slika Bel Art (koja se iz nekog razloga oficijelno naziva galerijom) koja je, po konceptu vlasnice Bel Arta, za ovaj posao kao izvođača kustoskih radova delegirala Savu Stepanova. Sve ovo čini se uprkos činjenici da u Vojvodini postoji Muzej savremene umetnosti, baš kao i brojne zbirke savremene umetnosti pri umetničkim, kompleksnim muzejima i galerijama sa fundusom ─ sa podrazumevajućim solidnim brojem iskusnih istoričara umetnosti/kustosa koji bi zadatak izvršili na podrazumevajućem profesionalnom nivou.

Skladno ad hoc planovima, koji u našoj kulturi predstavljaju endemsku pojavu, gde se važni poslovi odrađuju na brzinu, bez ikakve stručne supervizije ─ a na nivou diletantske, poluamaterske razbibrige koja služi da bi se neko „slikao“ pored nečeg „važnog“, u nekoj veoma „važnoj“ prilici, praveći se, analogno situaciji, i sam, eto, pomalo „važan“...

Kako su mnoge tendencije u našoj (nepostojećoj) kulturnoj politici najčešće stvar pogrešnog prepisivanja i na brzinu (samo da se dobije prelazna ocena, pa makar sa minusom), tako i ovu u suštini žalosnu pojavu možemo, tek naoko, uporediti sa ozbiljnim, u svetu pomno razrađenim, konceptom privatno-javnog partnerstva. I dok se u tom svetu precizno definišu privatni, odnosno javni interesi, tačke preseka, poželjni ishodi i sistemi pouzdane evaluacije, ovaj primer slikovito pokazuje kako kod nas ničeg od navedenog nema čak ni u naznakama ─ već da su ovde projekti privatni u svemu osim u finansiranju (što je čak i manja šteta), i političkoj legitimizaciji (otvorenom podrškom, prisustvom, te obraćanjem visokih predstavnika pokrajinske i državne administracije), što štetu čini većom i sa kumulativnim dejstvom ─ kao jedan u nizu primera loše prakse koju političari podržavaju.

Ovako ambiciozno naslovljen projekat, u svakoj zemlji sa podrazumevajućim samopoštovanjem i kulturom koja drži do vlastitog identiteta i načina na koji se predstavlja u važnim kulturnim metropolama (što Beč svakako jeste) bio bi organizovan po najvišim mogućim profesionalnim standardima ─ uz podrazumevajuće učešće ne samo profesionalnih kustosa, istoričara i teoretičara umetnosti, već i stručnjaka posvećenih savremenoj istoriji, kulturološkim i drugim komplementarnim humanističkim disciplinama. Umesto toga, ovde se stvar prepušta privatnoj komercijalnoj galeriji bez ikakvog ozbiljnijeg iskustva u istorijskoj valorizaciji umetničkih doprinosa i složenim sintetičkim pristupima usmerenim ka inostranoj publici.

Srž ove izložbe, dakle, čine radovi Milana Konjovića, umetnika čija se dela iz fundusa njegovog somborskog legata i inače nemilice kače po belom svetu, po različitim poljoprivrednim i drugim sajmovima kao kulisa različitih (polu)zvaničnih dokoličarskih manifestacija („dešavanjima na margini“), koktela i sličnih neobaveznih druženja koje uglavnom plaća ionako tanak pokrajinski budžet.

Činjenica je da je Milan Konjović bio vršnjak dvadesetog veka i da bi se mnoge pojave u tom stoleću mogle lakše i razumljivije objasniti ili osvetliti ozbiljnijim praćenjem njegovog opusa, kao što je tačno i da nivo recepcije maestrovog značaja valja prilagoditi novim strujanjima u ovom veku – ali kako i ko to treba da radi trebala bi, valjda, biti stvar ozbiljnosti procene da li ceo taj posao uopšte ima bilo kakvog smisla. S tim u vezi potrebno je kalibrisati i alate koji će za to biti korišćeni.

Valja napomenuti da somborski legat osim neosporne umetničke vrednosti zrači i jednom dubljom vezom maestra sa svojim rodnim gradom i Vojvodinom koje je, za života, uvek časno predstavljao. Koliko god bio raspoložen za razna tumačenja, Konjović nikada nije prelazio granicu „uopštavanja do besmisla“, niti je svoj rad adaptirao zahtevima baš svih savremenih umetničkih pojava (poznato je, na primer, kako je držao čvrstu distancu prema apstraktnom izrazu, iako su neka njegova dela tzv. asocijativne apstrakcije lako mogla preći granicu i svom autoru obezbediti veću popularnost unutar jednog veoma važnog istorijskoumetničkog razdoblja). Upravo zato, razume se ne samo zbog toga, o Konjoviću ima tako malo kvalitetnih napisa i za razliku od nekih umetnika koji imaju više monografija nego samih dela, Konjović sa svoje tri-četiri ostaje stalni izazov visoko postavljene lestvice zahteva za ozbiljnom, pouzdanom istorijsko-umetničkom i teoretskom spremom.

Nategnutim dovođenjem u neposredne veze, i komparativnim posmatranjem Konjovićevog opusa sa različitim pojavama i umetničkim praksama sa kojima Konjovićevo delo, a i sam umetnik, uglavnom nisu imali nikakve veze – diletantskim uopštavanjima i prepisivanjima, pri tom lišenim elementarne ozbiljnosti u pristupu kompleksnoj temi kao što su veze austrijske i srpske kulture, bez uvida u složene socio-kulturološke kontekste i značenja, ovakve izložbe, umesto pretpostavljene kulturne koristi, srpskoj kulturi zapravo nanose štetu legitimišući je kao provincijalno prigodničarsku. Na stranu to što navedena slika uglavnom nije lažna – ovako ekskluzivne prilike, pri tom državno subvencionisane, svakako bi morale biti iskorišćene na drugačiji način.

Koliko su kontekstualizacije na ovoj izložbi pogrešne i nategnute, pokazuje, recimo, primer nove umetnosti šezdesetih i sedamdesetih koja se u katalogu identifikuje kao tzv. „nove umetničke prakse“ stvarajući i na jezičkoj ravni popriličnu zbrku – pošto ako su nove umetničke prakse već takozvane to bi onda, logikom stvari, značilo da su one ustvari stare, odnosno da nisu umetničke ili da nisu prakse?!? A takozvane nove umetničke prakse stavljenje još i pod znake navoda ovu terminološku zbrku multipliciraju do neviđenih razmera/mogućih kombinacija. Elem, izvorišta ekscesnih, eksperimentalnih i inovativnih praksi u vojvođanskoj i srpskoj umetnosti 1970-ih Stepanov vidi u Konjovićevom javnom slikanju pred publikom u proleće 1962, u okviru tradicionalne teatarske manifestacije Sterijino pozorje u Novom Sadu. Pri tom se, da stvar bude gora, Konjovićev čin javnog slikanja (kojem su, i inače mnogi slikari i tada i kasnije često pribegavali) naziva performansom sa jasnom konceptualnom podlogom koji je prethodio svim kasnijim performansima koji će se u srpskoj i jugoslovenskoj umetnosti pojaviti u okrilju konceptualističke (ne konceptualne nego konceptualističke!) umetnosti. Imamo li u vidu činjenicu da se konceptualna umetnost kao umetnički pokret artikuliše tek negde posle 1966, tada će ovo otkriće predstavljati nezaobilazan doprinos i u svetskoj istoriji umetnosti. Potpunosti ove terminološke papazjanije dodatno doprinosi i upoređivanje Konjovićevog sa performansima Iva Klajna, odnosno Šoza Šimamotoa i grupe Gutai. Na kraju, vrhunac besmisla jeste sam izbor radova gde se kao ilustracija Konjovićeve anticipacije biraju samo radovi pojedinih članova grupe Bosch+Bosch (bez Katalin Ladik) a zaobilazi kompletna novosadska (izuzev ilustrativnog prisustva Bogdanke Poznanović jednim, istrgnutim segmentom iz rada kog čini veća i kompleksnija celina) kao i kompletna beogradska konceptualistička scena. Ovde se, na žalost, ne završava brzinska ovlašna rekapitulacija jednog ozbiljnog segmenta nacionalne/regionalne povesti. Ostaje zebnja da će upravo ovakvi projekti biti etalon za mlađe stručnjake nudeći im izvesnost samoreklamiranja bez ikakve ozbiljne posledice po njih samih, ali zato sa strašnim posledicama po baštinu koja im je poverena na upravljanje.

Danas kada izložbu grafika Henrija Mura doživljavamo kao blokbaster, dok nam dela iz inostranih značajnih kolekcija dolaze kroz formu edukativnih/informativnih tabli na kojima pratimo uopšteni tekst i manje-više verodostojne reprodukcije, teško da možemo izgledati ozbiljni svetu time što ćemo svoju baštinu i njene svedočanstvene predmete od najvećeg značaja bagatelisati sitnim povlasticama onih koji su u trenutnoj političkoj moći da o toj baštini odlučuju.

Zbog navedenog, a mnogo više zbog onog što u okvirima ovako kratkog teksta nije moglo biti obuhvaćeno – posebno imajući u vidu da diletantska izložba o kojoj je reč nikako nije usamljeni niti izolovani incident – u uverenju da pokrajinski Sekretarijat nije imao lošu nameru, izražavajući svest da to na koji način se srpska i vojvođanska kultura predstavljaju u svetu nikako nije nešto što bi trebalo prepuštati bilo čijem voluntarizmu, apelujemo na Sekretarijat da obelodani osnovne principe svoje kulturne politike, naročito u preseku brige o kulturnoj baštini i međunarodnih kulturnih odnosa.

Transparentnim upravljanjem ovog, pre i povrh svega, javnog interesa, verujemo da će započeti rad na upoznavanju sveta sa domaćim kulturnim dometima iz prošlosti imati mnogo više smisla i opravdanja, kako pred nama samima, tako i pred celim svetom.

S poštovanjem,

Čedomir Janičić, istoričar umetnosti, viši kustos
Nebojša Milenković, istoričar umetnosti, viši kustos
mr Suzana Vuksanović, istoričarka umetnosti, muzejska savetnica

Sombor/Novi Sad, novembra 2014.

6. Desire - Živ ili mrtav



Međunarodni pozorišni festival Desire Central Station u Subotici nudi u šestom izdanju – od 29. novembra do 5. decembra, uzbudljiv program provokativnih predstava iz Mađarske, Hrvatske, Makedonije, Francuske i Belgije, objedinjenih sloganom “Živ ili mrtav”.

U organizaciji Pozorišta Deže Kostolanji (Kosztolányi Dezső), šesti Desire nudi 13 predstava, a medju njima ove godine nema nijedne iz Srbije.

Publika će videti pobedničku predstavu 48. Bitefa – potresnu dramu “Aleksandra Zec” HKD teatra iz Rijeke, u režiji Olivera Frljića, kao i provokativan mjuzikl “A gde je revolucija, stoko?” zagrebačkog Montažstroja, u režiji Boruta Šeparovića, koji je dobio specijalnu nagradu žirija na Bitefu.

Desire festival počeće na Sceni Jadran francusko plesno-cirkuskom predstavom “Akrobate” Le Monfort teatra iz Pariza (Stefan Rikordel i Olivije Meru). U Modernoj galeriji Likovni susret biće izvedena predstava “Roberto Zuko” Bernara Mari Koltesa, u režiji Ivice Buljana i koprodukciji Pozorišta Maladipe iz Budimpešte, Mini teatra iz Ljubljane i Novog kazališta iz Zagreba.



Prve večeri publika će u Pozorištu Deže Kostolanji videti i komad “Zora” budimpeštanskog Hodvorksa, u koreografiji Adrijena Hoda, koji potpisuje i predstavu “Uslovi smrtnosti”.

Iz Budimpešte dolazi Pozorište Maladipe predstavom “Molijerov ‘Don Žuan’”, u režiji Šandora Žotera, zatim Pozorišna trupa “Forte” sa Univerziteta pozorišnih i filmskih umetnosti, koja će izvesti predstavu “Toldi” Janoša Aranja, u režiji i koreografiji Čabe Horvata. Takođe, budimpeštansko Pozorište “Skene” učestvuje predstavama “Elizabeta I” Pola Fostera, u režiji Remusa Siksaija i “Velika sveska” Agote Krištof, u režiji i koreografiji Čabe Horvata. Ansambl Bele Pintera izvešće Pinterov autorski projekat “Naše tajne”.



Narodni teatar iz Bitolja učestvuje predstavom “Hamletmašina” koju je režirao Andraš Urban, nagrađivani subotički reditelj i direktor Desire festivala, a zasnovana je na tekstu Hajnera Milera i autorskim tekstovima dramaturga i glumaca.

Najavljena je još i trupa Tor iz Brisela koja će pretposlednjeg dana desire festivala, koji zatvara Montažstroj, izvesti ekscentrični savremeni kabare “Kokteli”, u koreografiji Tjerija Smitsa.

Kao i prethodnih godina, najavljena je i Desire akademija koja obuhvata razgovore, predavanja i prezentacije.

Desire nema zvaničnog selektora, već se izbor predstava obavlja timski, u komunikaciji sa prijateljima tog festivala i saradnicima.

“Nemamo mogućnosti da putujemo i gledamo predstave i vrlo često predstavu dovodimo na preporuku”, izjavio je Urban, a kako su preneli lokalni mediji, istakao je i da je princip da se ne pravi razliku u pogledu toga da li je u pitanju muzička predstava, dramska ili plesna, jer je cilj dovesti kvalitetne izvođače u skladu sa budžetom koji je na raspolaganju.



Održavanje Desire festivala bilo je neizvesno do pre šest meseci, ali je zaslugom gradskih vlasti Subotice (3 miliona dinara), Ministarstva kulture Srbije (1 milion), Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i informisanje (800.000), te pomoći fondacije “Fabor Betlen” iz Mađarske (3,5 miliona) i mađarskog nacionalnog fonda za kulturu (750.000) Mađarske, prikupljeno oko devet miliona dinara, što je oko 50 odsto više nego prethodne godine.

Od ove godine Desire je na budžetu grada.

Karte za predstave koštaju 350 dinara, osim za sudente i penzionere, za koje su 250 dinara. Komplet ulaznica košta 3.250 dinara.

Festivalski sajt je desirefestival.eu, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.irg.

*Foto: Desire

(SEEcult.org)

17. FAKI - u fokusu klima



Festival alternativnog kazališnog izričaja – FAKI, posvećen ove godine temi zimskih i ostalih klimatskih uslova, biće održan od 16. do 20. decembra u Zagrebu, a nudi osam predstava iz Hrvatske, regiona i sveta, uz tri međunarodne pozorišne rezidencije.

17. FAKI biće otvoren predstavom “Že(d)na udaha” Teatra Nemerik iz Pule. Sledećeg dana nastupaju potomci istih korena, zagrebačka grupa PunkoŠIPAK čija rediteljka Irena Boćkai takođe dolazi iz pulskog alternativnog kazališta Dr.INAT. PunkoŠIPAK igraće predstavu “(S)letovi” u kojoj ponovo traži orijentaciju i identifikaciju pomoću prostorne svesti kakva se nalazi u inteligenciji jata.

Za 18. decembar najavljena je Porodica bistrih potoka sa planine Rudnik u Srbiji, koja je pre deset godina nastupala na FAKI-ju. Sada će izvesti predstavu “Stid” koja podseća na iskonsko ljudsko dostojanstvo koje je danas potisnuto društvenim besmislom i depresijom. Nakon predstave, reditelj i osnivač te najstarije eko-umetničke komune u Srbiji Božidar Mandić održaće predavanje “Ne-najavljena umetnost” o svom životu i umetničkom radu tokom već 40 godina u šumi.



U završnici, 19. i 20. decembra, publiku 17. FAKI-ja očekuju dve predstave dnevno – “Solange” Blanke Bukač, autorska monodrama koja izuzetnim, snažnim pozorišnim jezikom ukazuje na nužnost humanosti, ljudskog dostojanstva, na život dostojan čovjeka i njegovog rada, bez svakodnevne prisile klasnih ograničenosti, bez ponižavanja, bez manipulacije, bez prikrivanja istine i na kraju, bez izdaje ličnih ideala i snova.

Biće izvedena i prva predstava nastala na FAKI rezidenciji “Californication”, kolektivno samopropitivanje autorskog tima iz Berlina, dramaturga Michaela Berona i redatelja Stavrosa Yagulisa, koji će izvođače za svoje pozorišno istraživanje naći na zagrebačkoj audiciji 7. decembra. Berlinski projekat istražuje turizam kao političku opciju, odnosno zapadnjački tip slobode sadržan u konceptu putovanja, pa će izvedbeni materijal oblikovati prema ličnom iskustvu umetnika kao turista u decembru u Zagrebu.



Za zatvaranje su najavljene predstave sa dve rezidencije - grupa mladih koreografa Tripletrips predstaviće se projektom “Penisology”, koji čine dva plesna sola koja će izvesti zajedno, fokusirajući se na međusobne razlike i preklapanja u nizu drugačijih međuodnosa: “Dotology” Nikosa Konstantakisa i “My penis told me I'm stupid” Marcusa Tomczyka.

Grupa Freakvencija ima prezentaciju projekta “Frame It” koji je započela ovog leta u Veneciji kao niz site-specific izvedbenih vizija u napuštenim i zapostavljenim javnim prostorima.

U pratećem programu najavljen je koncert mlade otalijanske pop-trip grupe Oscar Fate iz Venecije, 17. decembra u klubu Attack, te izložba fotografija mlade autorke Tore Tkalec istog dana.

FAKI organizuje Autonomni kulturni centar Attack, a festival su finansijski podržali Ministarstvo kulture Hrvatske, Grad Zagreb - Gradski ured za kulturu, obrazovanje i sport, Zaklada Kultura nova i Nacionalna zaklada za razvoj civilnoga društva.

Ulaz je besplatan, a program se nalazi i u Kalendaru portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org.

(SEEcult.org)

Horkestar u akciji Kultur-bunt



Samoorganizovani hor Horkestar izveo je 29. novembra akciju skretanja pažnje na probleme u državnim institucijama kulture, pozivajući na odgovornost državne organe, ali i pojedince.

Horkestar je sa pažnjom izabrao svaku pesmu koju je u okviru akcije "Kultur-bunt" izveo ispred nekoliko istaknutih gradskih i državnih institucija.

Akcija je započeta izvođenjem pesme “Pesma radu” ispred novog spomenika caru Nikolaju, što nije imalo za cilj da potceni rusku kulturu i istoriju, već da pokaže suprotnost ideologija koje se u državnoj politici veoma brzo smenjuju, a koje jako utiču i na život građana u Srbiji.



“Spomenik caru Nikolaju i azerbejdžanskom predsedniku, ili osposobljavanje Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti? Nema podrške države institucijama kulture, kulturnim i istorijskim nasleđem se manipuliše, a javni prostor postaje instrument zavođenja stranih investitora i političkih partnera”, naveo je Horkestar povodom akcije, koju je nastavio ispred Ministarstva kulture i informisanja Srbije.

Ispred Ministarstva kulture Horkestar je simbolično otpevao pesmu komponovanu na tekst Duška Radovića “Glava”, pitajući se “Ko ih to kljuca u glavu”?



Ispred Narodnog muzeja, koji se već godinama bezuspešno renovira, Horkestar je izveo “Jedem ti malter”, pesmu koja se sarkastično završava sa “Neka ti se sruši kuća”!

Skorašnja dešavanja u vezi sa spornom promenom statusa Oktobarskog salona sa jednogodišnje na bijenalnu manifestaciju, inspirisala je Horkestar da ispred Kulturnog centra Beograda otpeva pesmu “Amor Mortis” sa mantričnim stihom “Nema od toga ništa”.

Hor je akciju završio ispred zgrade Geozavoda, koja je “godinama ostavljena da truli, a bila je prividno renovirana tek onda kada je dobila funkciju sedišta projekta ‘Beograd na vodi’”. U znak protesta protiv te odluke, Horkestar je izveo pesmu iz filma Miloša Tomića “Oktobarski salone!”

Članovi tog društveno angažovanog hora smatraju da je prostor zgrade Geozavoda najkvalitetnije korišćen za kulturne događaje, kao što je Oktobarski salon.

(SEEcult.org)

 Lili Marlen III svetskog rata



Performansom “Pesma vojnika na straži (LiLi Marlen Trećeg svetskog rata)”, Branko Milisković zatvara 2. decembra izložbu “Attention! Here I Am!” u Galeriji 12Hub u Beogradu, u okviru koje je izveo još dva provokativna performansa – “Policijski čas” i “Da li ste počinili genocid?”, u kojem je učestvovala i umetnica Helen Šreder (Helen Schröder) iz Hamburga.

“The Song of a Soldier on Watch (WW3 Lili Marlene)” je višečasovni performans u kojem Milisković interpretira svoju verziju poznate pesme “Lili Marlen” dok se u pozadini čuju zvuci mitraljeza i bombi tokom više sati.

Nemački poeta i umetnik koji je bio regrutovan u armiju i poslat da se bori na Istočnom frontu za vreme Prvog svetskog rata Hans Lajp (Leip) napisao je 1915. godine tekst za pesmu, tada nazvanu “Devojka ispod ulične svetiljke” koja je za vreme Drugog svetskog rata postala izuzetno popularna pod nazivom “Lili Marlen”. Za vreme nacističke okupacije Beograda 1941. godine, Radio Beograd je postao vojni radio koji je imao funkciju da pušta program koji bi zabavljao nemačke vojnike na frontu. Pesma je puštana svako veče u 21:57 i postala je omiljena na obe strane fronta. “Lili Marlen” je, takođe, bila i ozloglašena pesma za koju se smatralo da melanholično-emotivnom melodijom i lirikom može da demotiviše vojnike na frontu i onesposobi ih da se bore, navela je povodom Miliskovićevog performansa kustoskinja Dobrila Denegri u katalogu izložbe “Teatar života” u Centru za savremenu umetnost CSW/CoCA u Torunu, održane 2012.

Performans traje dva sata, od 19 do 21, a Milisković ga izvodi premijerno u Beogradu, u okviru izložbe "Attention! Here I Am", a nakon Brisela, Toruna, Pariza, Hamburga i Manhajma.

Milisković je jedan od retkih domaćih autora mlađe generacije koji je posvetio svoj rad formi performansa. Kroz visoko stilizovanu i do detalja zanatski usavršenu formu izvođenja, Milisković problematizuje niz aktuelnih društvenih i političkih tema - od pitanja roda do odnosa pojedinca i struktura vlasti i moći.

Rođen 1982. u Beogradu, Milisković je nakon završetka Srednje arhitektonske škole studirao Višu politehničku školu, odsek za industrijski dizajn, kao i Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi Mrđana Bajića.

Krajem 2007. dobio je stipendiju holandske vlade i nastavio studije na Kraljevskoj akademiji umetnosti u Hagu, na kojoj je 2009. diplomirao. Master studije je završio 2012. na Akademiji umetnosti HFBK u Hamburgu, u klasi Žan Faust (Jeanne Faust).

Milisković trenutno živi i radi na relaciji Nemačka-Srbija-Francuska, a reprezentuju ga Les Halles (Brisel) i Kampnagel (Hamburg).

Performanse i izložbe realizovao je u Italiji, Nemačkoj, Belgiji, Francuskoj, Austriji, Srbiji, Izraelu, Rusiji, Poljskoj, Finskoj, Norveškoj, Holandiji, Indoneziji i SAD.

Na izložbi u 12 Hub predstavio je radove nastale poslednjih nekoliko godina.

(SEEcult.org)

4. Van okvira - granice

http://www.seecult.org/vest/4-van-okvira-granice

Dobričin prsten Jasni Đuričić



Ugledna glumačka nagrada Udruženja dramskih umetnika Srbije (UDUS) za životno delo “Dobričin prsten” dodeljena je za 2014. godinu istaknutoj dramskoj umetnici Jasni Đuričić.

U konkurenciji za tu bijenalnu nagradu bilo je deset istaknutih glumica i glumaca - osim Jasne Đurićić, nominovani su i Mirko Babić, Vlastimir Velisavljević, Milena Dravić, Sonja Jauković, Mirjana Karanović, Miodrag Krivokapić, Dragan Nikolić, Marko Nikolić i Đurđija Cvetić. Glumac Nebojša Dugalić je, takođe, predložen za tu nagradu, ali se povukao iz konkurencije, jer je učestvovao u radu žirija, saopsstio je UDUS.

Sedmočlani žiri odlučio je 3. decembra o ovogodissnjem dobitniku, tajnim glasanjem i to većinom glasova.

Žiri su činili: prof. dr Predrag Bajčetić, reditelj, glumci Nebojša Dugalić, Boris Komnenić, Predrag Miki Manojlović – prethodni laureat (predsednik žirija) i Radoslav Milenković, kao i teatrolozi prof. dr Ivan Medenica i mr Ksenija Radulović.

Jasna Đuricić je 29. laureat nagrade “Dobričin prsten”, visokog staleškog i esnafskog priznanja srpskog glumissta.

Podršku dodeli te nagrade dali su Ministarstvo kulture i informisanja Srbije i Sekretarijat za kulturu grada Beograda.

Datum i mesto svečanog uručenja zlatne kopije prstena čuvenog Dobrice Milutinovića (izrada Zlatare Majdanpek) Jasni Đuričić biće naknadno saopssteni.

UDUS dodeljuje nagradu “Dobričin prsten” od 1980. godine.

Dosadašnji dobitnici su: Ljuba Tadić, Mira Stupica, Mija Aleksić, Zoran Radmilović, Nevenka Urbanova, Rahela Ferari, Branko Pleša, Danilo-Bata Stojković, Marija Crnobori, Mata Milošević, Ljiljana Krstić, Petar Kralj, Olivera Marković, Rade Marković, Stevan Šalajić, Mira Banjac, Vlastimir Đuza Stojiljković, Stevo Žigon, Mihailo Janketić, Petar Banićević, Svetlana Bojković, Borivoje Bora Todorović, Ksenija Jovanović, Predrag Ejdus, Voja Brajović, Jelisaveta Seka Sablić, Ružica Sokić i Predrag Miki Manojlović.

(SEEcult.org)

Na slepom koloseku



Pozorišni reditelj Miroslav Benka, koji ima iza sebe više od 60 predstava, premijerno je predstavio staropazovačkoj i novosadskoj publici novo scensko delo “Bez naslova ili B&B (Berlin-Beograd) preko Lajpciga”, nastalo na osnovu pripovetke “Švabica” i još nekim pričama Laze Lazarevića.

Pored režije, kao što to čini u većini svojih scenskih ostvarenja, Benka potpisuje i adaptaciju, scenski dizajn i zvučnu sliku, dok je za ostale saradnike angažovao Gordanu Smuđu (dramaturgija), Mirjanu Stojanović –Maurič (kostim), Milana Mijatovića (video), te Vladimira Đarmockog (montaža zvuka).

Prostrana scena sa tračnicama slepog koloseka, kojim odavno vozovi ne prolaze, razdvajala je, mada ne trajno, dva prostora, različite države, kulture i mentalitete. To je ambijent ojađenog berlinskog pansionata, stecišta ubogih studenata iz belog sveta. Srbin Miša Maričić, glavni muški lik, i Nemac Rus Tumanov (Igor Piksla) s jedne su strane slepog koloseka i patrijarhalne, idilične Srbije, u kojoj Maričićeva majka (Marija Hlebjan) i njegova udata sestra sa decom (Marina Vujović) željno očekuju da on završi studije medicine i vrati se iz Berlina u njihovo Valjevo.



Glavna transverzala između dva sveta - evropskog, nemačkog i srbijanskog, patrjarhalnog, bile su tračnice slepog koloseka kao neke varijante onovremenskog “Berlinskog zida”. Svih desetak aktera u predstavi, osim dvoje dece, kud god se kretali, nosili su svoje velike putne kofere koji postaju sastavni deo scenografije, inače svedene pored železničkih pragova na nekoliko ormana i pijanino.

Ti koferi su postali deo identiteta svakog lika na sceni, koji ih vuku za sobom, otvaraju i prepakuju, uplašeni od pakla tuđine, svojstvene ne samo klasičnoj patrijarhalnoj zabludi nego i u pansionatu “Gutjar”, čiji je eskponent Nemac Maks (Andrej Verenski).

Kao izvrstan poznavalac Lazarevićevog pripovedačkog opusa (postavio “Švabicu” na scenu Narodnog pozorišta u Nišu 2006. godine), Benka je bio svestan da je iza tog velikog pisma koje se zove “Švabica” duboko zarivena tačka poput glogovog koca ne bi li se pohranjeni duhovi zauvek smirili.

Benka je stoga predstavu “dokapitalozovao” ne samo fragmentima iz pripovetke, nego i beleškama, istraživanjima i drugim medicinskim materijalima sa Lazarevićevih studija, specijalizacije i lekarske praks .

Iz neujednačenog glumačkog ansambla u kojem su svi amateri, izuzev Marine Vujović, pored Andreja Vereskog u ulozi Maksa, izdvajaju se i Milan Dudić (Čiča Đorđe), Marija Hlebjan i donekle Helena Pop-Lazić, koja je delovala bledunjavo, bez dovoljno koncentracije, glumačke volje i energije, zanosa i ubedljivosti, postojanosti i izražajnosti, pa je u njoj teško bilo prepozanti onu Anu, “Švabicu”, gordu devojku koja voljenom momku ne oprašta kolebljivost ne zbog svoje nadmoćnosti i gordosti, nego iz ljubavi.

Samo u retkim trenucima Ana Helene Pop-Lazić je nagoveštavala ljubavnu tragediju, a njeno oličenje čednosti, ljupkosti i nenametljivosti jedva da se moglo nazirati.

I nosioči glavnih muških uloga, inače debitanti, delovali su nedoraslo zadatku koji je zahtevao i glumačko iskustvo, i snažnu kreativnu individualnost i scensku sigurnost.

Predstava je realizovana u produkciji Art centra “Hleba i igara” iz Stare Pazove, u sardnji sa Kulturnim centrom Novi Sad, uz finansijsku podršku SO Stara Pazova, Sekretarijata za kulturu i infomisanje Vojvodine i Ureda za odnose sa Slovacima van Slovačke, čije je seište u Bratislavi. Podršku su pružili i Centar za kulturu i SKUD “Heroj Janko Čmelik” iz Stare Pazove.

Benka je, inače, dobitnik više međunarodnih nagrada za scenska ostvarenja (Teheran, Kairo...), a režirao je do sada više od 60 predstava domaćih i stranih pisaca, kako klasika, tako i savremenika. Takođe, režira i prema sopstvenim scenarijima.

Branko Rakočević

O vrednosti, protestna izložba



Izložba “O vrednosti” grupe autora, koja problematizuje fenomen novca i njegove upotrebe, biće otvorena 9. decembra u Šok zadruzi kao vid protesta zbog odnosa gradskih vlasti Novog Sada prema toj galeriji.

Koncept izložbe “O vrednosti” baziran je na radovima Mirze Dedaća, Milorada Stajčića, Jelene Mijić, Luke Kneževića-Strike, Danijele Tasić i Sandre Stojanović.

Autori ukazuju da novac vrši ulogu opšteg ekvivalenta i predstavlja apstraktan izraz celokupnog bogatstva društvene zajednice. U širem kontekstu poštovanje funkcija novca stvar je dogovora na nivou civilizacije. U pitanju je krhka institucija koja u praktičnoj primeni nosi čitav niz kontradiktornosti. Umetnički projekti u okviru izložbe “O vrednosti” upućuju na okolnosti pod kojima tretiranje i odnos prema novcu razotkriva aspekte duboke geo-političke i moralne krize savremenog društva (u Srbiji).

Usmeravanje novca je najbolji pokazatelj političke pozicije onih koji o njemu odlučuju, naveli su autori izložbe, koja je posebno zanimljiva imajući u vidu uslove u kojima trenutno deluje Šok galerija.

Šok galerija suočila se nedavno sa nestankom 500.000 dinara sa računa, koji su bili uplaćeni iz gradskog budžeta za programske aktivnosti, a potom skinuti u ime duga za korišćenje prostora, uprkos dogovoru s nadležnima o odlaganju naplate, plaćanju u ratama i smanjenju cene zakupa.

Izložba o novcu u galeriji u kojoj novca više nema stoga je vid protesta grupe autora protiv situacije u kojoj “gradski organi, posredstvom novca, vrše represiju građanske autonomije i ograničavaju pluralizam praksi u
kulturi”.

*Foto: Luka Knežević-Stika

(SEEcult.org)

Peterburški kulturni forum



Međunarodni kulturni forum održava se od 7. do 9. decembra u Sankt Peterburgu, uz učešće ministara i zvaničnika iz četrdesetak zemalja, kao i generalne direktorke UNESKO-a Irine Bokove, a protiče u znaku 250-godišnjice muzeja Ermitaž i završnice Godine kulture u Rusiji.

Treći sankt-peterburški kulturni forum svečano je otvoren na sceni Aleksandrinskog teatra uz poruke ruskih zvaničnika o važnosti ulaganja u kulturu i njenom značaju u savremenom svetu, kao i o bitnoj ulozi koju kultura ima za unapređenje saradnje različitih nacija, država i pojedinaca.

Kako će se razvijati kultura u bliskoj budućnosti? Da li će kultura različitih zemalja biti eho sporova i sukoba, koji ugrožavaju svetski mir, i gde se svako vodi sopstvenih interesom, ne slušajući druge? Ili će biti skladna polifonija, u kojoj se mnogi jedinstveni glasovi stapaju sa drugim u jedan, opšti hor? To su neka od glavnih pitanja na koje će pokušati da odgovore učesnici Foruma.

Prema rečima zamenice predsednika ruske vlade Olge Golodec, koja je i predsednica Organizacionog odbora, treći Forum u Sankt Peterburgu okuplja više od 7.000 učesnika, što je trostruko više nego 2013. godine.

Forum obuhvata 16 sesija i obiman kulturni program, koji je počeo otvaranjem obnovljenog dela Ermitaža, povodom dva i po veka postojanja tog državnog muzeja.



Ministar kulture Rusije Vladimir Medinski istakao je uoči svečane ceremonije u Etmitažu značaj državnog ulaganja u obnovu tog muzeja.

“Pažnja države prema razvoju Ermitaža je bez presedana. Ovakva investicija u muzejsku delatnost nije poznata u savremenoj Evropi”, rekao je ponosno Medinski, saopštili su organizatori Foruma, koji su poveli goste iz inostranstva u obilazak novog enterijera, sala i istočnog krila Ermitaža, kao i obnovljenog dela izložbenog prostora.

Medinski je na otvaranju Foruma, na kojem je učesnike pozdravio i savetnik predsednika Rusije Vladimir Tolstoj, rekao da je kultura “najbolji komunikator”. To pokazuje, kako je rekao, i logotip Foruma sa dve stilizovane zastave koje označavaju jezik mornara koji se od davnina razume u celom svetu. Tako se i kultura javlja kao univerzalni jezik globalne komunikacije, istakao je Medinski.

Učesnike Foruma, koji se održava pod sloganom “Čovek. Kultura. Svet”, pozdravio je i ministar kulture Kine Caj Vu, kao i generalna direktorka UNESKO-a Irina Bokova, koja je istakla da kreativnost i kultura pružaju obnovljivu energiju koja je objedinjujuća tačka u savremenom svetu u kojem se različite zemlje i nacije razvijaju nezavisno jedne od drugih.

Učesnike je pozdravio i generalni direktor Ermitaža Mihail Pjotrovski, ističući da je osnovna funkcija kulture da stvara mostove među ljudima, što je posebno, kako je rekao, važno sada.

Bez obzira na složenu situaciju u svetu, Pjotrovski je rekao da umetnici iz raznih zemalja donose u Ermitaž svoja dela, što je znak poverenja između muzeja i država.

Pjotrovski je istakao i veliko interesovanje građana Sankt Peterburga za Ermitaž, navodeći da je 3D spektakl “Bal istorije”, priređen 6. decembra na muzejskoj fasadi povodom jubileja, privukao toliko ljudi da je policija morala da zaustavi saobraćaj na Nevskom trgu.

Pjotrovski je predsedavajući sesije posvećene muzejima, dok je Vladimir Tolstoj, savetnik ruskog predsednika Vladimira Putina, inače prapraunuk slavnog pisca Tolstoja, na čelu sesije posvećene kulturnoj politici. U okviru te sesije biće održano nekoliko okruglih stolova, uključujući i teme kao što su “Godina kulture u Rusiji” i “Evropska prestonica kulture”, a među učesnicima su najavljeni, između ostalih, i predstavnici institucija iz Skoplja i Maribora.

Među učesnicima Foruma je i ministar kulture Srbije Ivan Tasovac koji će se, kako je saopštilo Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, obratiti učesnicima tog skupa, a sastaće se i sa ruskim kolegom Medinskim kako bi nastavio razvor o konkretnim oblicima buduće saradnje.

Sesijom posvećenom filmu predsedava režiser, glumac i producent Fedor Sergejevič Bondarčuk, a razgovore posvećene pozorištu vodiće Valerij Fokin, umetnički direktor Aleksandrinskog teatra. Sesijom posvećenom muzici predsedava violinista i dirigent Sergej Stadler, sesijom o jeziku i književnosti – osnivač i direktor peterburškog knjižnog lanca “Bukvoed” Denis Kotov, dok sekciju posvećenu bibliotekama vodi direktorka Centralne gradske javne biblioteke “Majakovski” i predsednica Bibliotekačkog društva Peterburga Zoja Čalova. Posebne sesije posvećene su i cirkusu i uličnom teatru, zatim tradicionalnoj kulturi i narodnom stvaralštvu, koreografiji, likovnim umetnostima, nauci i obrazovanju u oblasti kulture, te filozofiji kulture.

Kulturni forum u Sankt Peterburgu održava se pod pokroviteljstvom peterburških vlasti i ministarstava kulture, inostranih poslova i masovnih komunikacija Rusije.

Sajt Foruma sa detaljima programa je www.culturalforumspb.org

(SEEcult.org)

Kandinski Peperštajnu



Moskovski slikar Pavel Peperštajn dobio je nagradu Kandinski za najbolji umetnički projekat 2014. godine, za angažovani rad “Sveta politika” (Holy Politics).

Glavna nagrada Kandinski, vredna 40.000 evra, pripala je Peperštajnu za projekat koji se sastoji od deset slikarskih i nekoliko grafičkih radova, čiji su junaci preuzeti iz bajki, mitova i crtanih filmova, a odražavaju nezavidnu političku realnost današnje Evrope.

Inspirisan radovima Oskara Kokoške i sovjetskom političkom karikaturom, Peperštajn stvara junake koji se poput oživlјenih metafora prepliću sa tekstovima, nastavljajući se jedan na drugog, naveo je žiri u obrazloženju, dodajući da nagrađeni projekat odražava gnev autora povodom aktuelnih događaja u svetu.

Junak Peperštajnovih radova je čovek uopšte, nepovezan sa bilo kojom konkretnom ličnošću ili zemljom. Umetnik govori o političkim igrama širom sveta, koje nije neophodno kritikovati ili pokušati ih prevazići, već je za njihovu adekvatnu percepciju potrebno jednostavno biti svestan toga da se dešavaju. Napeta atmosfera i socijalni nemiri, prema mišljenju Peperštajna, predstavljaju se starim i nefunkcionalnim formama. On stoga pravi šale na račun aktuelnih političkih tema, urbanizma, ekologije i “predatora civilizacije”, naveo je žiri nagrade Kandinski - ruske verzije Tarnera, koja je svečano dodeljena 11. decembra u bioskopu “Udarnik” u Moskvi.



Peperštajn je 2009. predstavljao Rusiju na Bijenalu umetnosti u Veneciji.

Rođen 1966. godine u Moskvi, završio je Akademiju likovnih umetnosti u Pragu. Jedan je od osnivača umetničke grupe “Inspekcija Medicinska hermeneutika” (1987), a izlagao je na međunarodnim izložbama u Rusiji i inostranstvu, uključujući i Luvr, Centar Pompidu, Državnu Tretjakovsku galeriju, Ruski muzej…

Piše i poeziju i prozu, i bavi se umetničkom i rok kritikom. Autor je zbirke pesama “Veliki poraz i veliki predah”, a u koautorstvu sa Sergejem Anufrijevom napisao je kultni roman “Mitogena lјubav pralјe”.



Peperštajnov pobednički projekat “Sveta politika” bio je izložen u moskovskoj galeriji “Regina” početkom ove godine.

U najužem izboru, osim Peperštajna, bile su i Irina Korina sa projektom “Pripev” i Lilija Li-mi-jan, nominovana za projekat “Masters and Servantes”.

Osim za projekat godine, nagrada Kandinski dodeljena je i za najboljeg mladog umetnika, a dobitnik je Albert Soldatov.

Soldatovu je pripala nagrada u iznosu od 10.000 evra za video “Baltus” u kojem kroz deset scena oživljava likove francuskog slikara Baltusa, komentarišući internet zavisnost savremenog čoveka.



Soldatov je rođen 1980. godine u Moskvi, gde je diplomirao štampu na Moskovskom držvnom univerzitetu, a završio je i Školu za fotografiju i multimedije “Aleksndar Rodčenko”.

Osim Soldatova, u finalu nagrade Kandinski za mladog umetnika bili su i Jelena Rikova, nominovana za muzički performans “Ogledalo Galadirela” i Timofej Rada, koji je nominovan za rad “Sve što znam o uličnom slikarstvu”.

Prvi put ove godine dodelјena je i nagrada Kandinski i za naučni rad u oblasti istorije i teorije umetnosti, a laureat je Mihail Jampoljski, nagrađen za rad “Gnosis in Images” (Живописный гнозис), posvećen stvaralaštvu umetnika Griše Bruskina, koji se proslavio posle moskovske aukcije kuće Sotbi 1989. godine, a dobitnik je nagrade Kandinski za 2012.



Nagrada Kandinski je najvažnija privatna likovna nagrada u Rusiji, a dodelјuje se od 2007. godine i ima za cilј razvoj savremene ruske vizuelne umetnosti, podsticanje inovativnih projekata i autora, jačanje pozicije umetnika na svetskoj sceni…

Nagrada koja nosi ime jednog od najvećih ruskih umetnika i rodonačelnika apstraktnog slikarstva Vasilija Kandinskog (1866-1944) izazvala je ove godine rekordno interesovanje – ukupno je prijavljeno 418 radova, od kojih je za projekat godine 157, a za nagradu za mladog umetnika 261.

U uži izbor ušlo je bilo 18 projekata, uz 12 radova mladih umetnika do 35 godina. Bilo je i pet kandidata u užem izboru za naučni rad.

Među članovima žirija bile su istoričarke umetnosti Jekaterina Bobrinskaja iz Državnog instituta za umetnost i Marina Lošak, direktorka Državnog muzeja “Puškin”, nezavisni kustos Boris Maner iz Austrije, istoričarka umetnosti i kustoskinja Olga Sviblova, nezavisni kustos Dejvid Torp (David Thorp) iz Velike Britanije, direktorka Državnog muzeja savremene umetnosti u Solunu Marija Tsatsanoglou, izvršni direktor Moskovskog muzeja moderne umetnosti Vasilij Cereteli, profesor Moskovskog arhitektonskog instituta Andrej Tolstoj…

Nagradu Kandinski ustanovio je 2007. godine fond “Art – Hronika” (sada Breus fondacija), čiji je glavni projekat otvaranje muzeja savremene ruske umetnosti u bivšem bioskopu “Udarnik” – zgradi koja je spomenik konstruktivističke arhitekture. Legendarni bioskop izgradio je sovjetski arhitekta Boris Iofan 1931. godine.

Nagradu Kandinski za 2013. godinu dobila je Irina Nahova za projekat sastavljen iz porodične dokumentacije i fotografija koje je sama radila, a hronološki obuhvataju celo jedno stoleće.

Nahova će, inače, predstavljati Rusiju na 56. Bijenalu umetnosti u Veneciji 2015.

Među dosadašnjim dobitnicima Kandinskog su Anatolij Osmolovski, Aleksej Belajev, Vadim Zaharov, Aleksandar Brodski, Juri Albert, AES+F...

*Foto: kandinsky-prize.ru

B. Rakočević / SEEcult.org

Dnevnik o Čarnojeviću u JDP-u



Jugoslovensko dramsko pozorište najavilo je za 17. decembar premijeru predstave “Dnevnik o Čarnojeviću” Miloša Crnjanskog, u režiji Miloša Lolića, koja je scensko-poetski odgovor na izazovnu istorijsku temu Prvog svetskog rata.

Autorski projekat Lolića sadržajno se, kako je navelo JDP, oslanja na “utuljenu baštinu” srpskog i južno-slovenskog pesničkog promišljanja sveta, postromantičarske poetske žestine koja struji kroz našu književnost pred sam rat, zamaha koji u poeziji dobija ljudska supstanca u toku ratnih zbivanja, kao i osećanje potrošenih egzistencija po završetku, ali i konačni trijumf ideja Moderne i književnog modernizma.

U predstavi igraju Vojislav Brajović, Branislav Lečić, Nikola Đuričko, Vojin Ćetković, Milan Marić, Hristina Popović, Milena Živanović, Stefan Bundalo, Jelena Ilić i Marko Grabež.



Dramaturg je Periša Perišić, scenografkinja Jasmina Holbus, kostimografkinja Marija Marković, kompozitor Nevena Glušica, a koreografkinja Dragana Bulut.

Prve reprize predstave su 18. i 21. decembra na Sceni “Ljuba Tadić” JDP-a, koje je probe tog komada počelo u oktobru.

Predstava je deo programa povodom stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata u 2014. godini, koji finansira Ministarstvo kulture i informisanja Srbije.



Lolić je u JDP-u režirao i predstavu “Otelo” Vilijama Šekspira, čija je premijera bila krajem 2012. godine, kao i predstave “Druga strana” Dejana Dukovskog (2006) i “Sanjari” Roberta Muzila (2008), za koju je dobio Gran pri “Mira Trailović” na BITEF-u 2009.

Dobitnik je, između ostalog, i prestižne austrijske pozorišne nagrade “Nestroj” (Nestroypreis) za 2012. godinu - u kategoriji najboljeg mladog umetnika, a nagrađen je za predstavu “Magično popodne” Volfganga Bauera u produkciji bečkog Folksteatra (Volkstheater).

Takođe, dobitnik je Gran prija festivala Borštnikovo srečanje 2011. godine za predstavu “Bartlbi, pisar”, kao i nagrade za režiju Festivala Bayerische Theatertage Augsburg 2012. godine za predstavu “Krvave svadbe”, za koju je dobio i “Politikinu” nagradu za režiju na BITEF-u 2012.

*Foto: JDP / Nenad Petrović

(SEEcult.org)

Premijera Tišine ERGstatusa



ERGstatus plesni teatar premijerno će izvesti 23. decembra u Kulturnom centru Rex u Beogradu predstavu “Tišina” koja je nastala u interakciji sa publikom Bitef polifonije i festivala Na sopstveni pogon i Van okvira.

Predstava “Tišina” rezultat je istoimenog projekta ERGstatusa koji je posvećen Stojanu Simiću kao prvom profesionalnom igraču savremenog plesa u Srbiji koji je gluva osoba.

U projektu je učestvovao veći broj umetnika i saradnika koji su individualno radili sa Simićem koji u toj predstavi Stojan prvi put govori pred publikom.

Sam proces rada na projektu bio je prikazan u tri navrata - na 15. Bitef polifoniji u okviru 48. Bitefa, na festivalu Na sopstveni pogon Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije i na nedavnom otvaranju Festivala “Van okvira / Off Frame”. Tokom izvođenja tih otvorenih procesa rada publika je imala priliku da prati i učestvuje u nastajanju predstave, od prvih istraživanja kontakta i dodira dva subjekta i traganju za rečima, njihovom značenju i sklapanju u misli, do pitanja koja se tiču govora, jezika i komunikacije, odnosa sistema i ljudskih prava gluvih osoba, kao i ličnoj priči pojedinca.

Predstava se obraća posmatraču, "razgovara" sa njegovim mislima i predrasudama i percepcijom posmatranog, otvarajući prostor za igru sa drugačijim formama komunikacije subjekta tretirajući ih kao objekte istraživanja...

Ukazujući da je odnos društva prema osobi zasnovan na principima moći – društvo identifikuje pojedinca kao subjekta određenog pola, porekla, socijalnog statusa, mentaliteta, odnosno kao onog/onu koja ima određene kapacitete i sposobnosti, ERGstatus napominje da je stoga posebno važno postaviti u javni diskurs odnos društvo – pojedinac ukoliko je taj pojedinac pripadnik manjinske populacije i ukoliko je njegov svakodnevni život otežan tom činjenicom.

U predstavi, osim Stojana Simića, igraju i Nataša Šmelc i Vera Jovanović/Ivana Bućko.

Autori su: Stojan Simić, Jovana Rakić Kiselčić, Marko Pejović, Boris Čakširan, Nataša Šmelc, Boris Novaki Bojić, Jelena Stojiljković, Aleksandra Đokić, Vera Jovanović, Ivana Bućko, Vesna Nestorović Coka i Bojana Mišić.

ERGstatus je osnovan 1998. godine kao edukativni projekat savremenog plesa. Od tada se taj projekat razvio u nezavisnu organizaciju koja se bavi savremenim plesom, organizujući seminare i radionice, stvarajući umetničku produkciju i podržavajući inkluzivni rad i stvaralaštvo, pa su tako njegovi igrači osobe sa i bez invaliditeta.

ERGstatus je ostvario saradnju sa mnogim umetnicima i trupama iz zemlje i sveta (SAD, Japan, Australija, Izrael, Poljska, Nemačka, Slovenija, Holandija i mnoge druge), uključujući se u međunarodne projekte, učestvujući na festivalima i manifestacijama, sarađujući sa mnogim međunarodnim organizacijama i fondacijama. ERGstatus osvojio je Medalju Udruženja baletskih umetnika Srbije i drugo mesto na Festivalu koreografskih minijatura 2000. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Partneri u projektu su Kulturni centar Rex i Stanica – Servis za savremeni ples.

Projekat su pomogli Grupa “Hajde da...”, Bitef polifonija, Asocijacija NKSS i Modni atalje “MA”, a realizovan je uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije.

(SEEcult.org)

Mala grafika 2014.



Izložba male grafičke forme, koju Grafički kolektiv organizuje već sedam decenija, biće otvorena 22. decembra, a predstavlja radove 137 autora iz Srbije i regiona, odabrane na osnovu konkursa.

Za izložbu “Mala grafika 2014” odabrano je 240 originalnih grafičkih otisaka, a na svečanom otvaranju biće dodeljena nagrada Mali pečat, kao i tri otkupne nagrade koje dodeljuje Ministarstvo kulture i informisanja Srbije.

Grafički kolektiv obeležava ove godine svoj 65. rođendan sloganom “Matrica za budućnost”, a taj jubilej nastavlja i svojevrsnim panegirikom maloj grafičkoj formi, čije su ključne reči: maštovito, duhovito, podsticajno, pozitivno, zabavno, ne/očekivano.

Izložba potvrđuje, kako je navela kustoskinja Grafičkog kolektiva Ljiljana Ćinkul, da umetnička praksa i životni ritam mogu biti na istoj strani.



“Hiljade grafika malog formata promovisanih u Grafičkom kolektivu našle su svoje mesto u stambenim i radnim prostorima, u kolekcijama znanih i neznanih prijatelja umetnosti; ova činjenica pojačava vitalnu snagu i relaksirajući učinak našeg projekta danas, ali i sutra. Iako živimo u medijski prezasićenom svetu punom tenzija, a nove tehnologije menjaju našu percepciju umetnosti, grafičko stvaralaštvo u duhu vremena nastavlja svoj intenzivni život”, navela je Ljiljana Ćinkul povodom izložbe “Mala grafika” kojom se, kako je dodala, potvrđuje i višedecenijski kontinuitet ideje i profesionalna utemeljenost osnivača i sledećih generacija umetnika o ulasku grafike u svaki dom, jednom vidu negovanja principa edukacije, afirmacije i promocije tog medija.

Postavka pruža uvid u stvaralački trenutak autora, predstavlja nove pojave i stvaraoce i utvrđuje poziciju afirmisanih umetnika, ostvarujući uspešnu komunikaciju na relaciji umetnik/galerija-publika/kupac.

Na svečanom otvaranju izložbe biće dodeljena nagrada Mali pečat, osnovana 1991. kao pandan Velikom pečatu Grafičkog kolektiva.

Žiri za nagradu čine: grafičkarka Milica Žarković, slikar i grafičar Slavko Milenković i istoričar umetnosti Miroslav Sapundžić.

Izložba “Mala grafika” biće otvorena u Grafičkom kolektivu do januara 2015.

*Foto na vrhu: Ranka Lučić Janković, Senke 8, 2014, kombinovana tehnika

(SEEcult.org)

Atraktivan program 12. BFI-ja

http://www.seecult.org/vest/atraktivan-program-12-bfi-ja

Interpolacije: Cuca Sokić



Muzej grada Beograda nastavlja ciklus izložbi “Interpolacije” predstavljanjem radova Ljubice Cuce Sokić (1914-2009) u Konaku kneginje Ljubice, povodom stogodišnjice rođenja te slikarke.

Na izložbi će biti predstavlјena kolekcija njenih dela, većinom crteža, koji se čuvaju u Umetničkoj zbirci MGB-a i koji najvećim delom do sada nisu bili predstavlјeni javnosti.

Iako brojčano nevelika – 18 dela dobijenih tokom druge polovine 20. veka, uglavnom, upravo zahvalјujući poklonima same umetnice - ta kolekcija ipak omogućava publici da, kako je naveo MGB, spozna suptilnu i osećajnu likovnu građu kojom je Ljubica Cuca Sokić uporno i tiho oblikovala osobeni umetnički kredo.



Muzej grada Beograda želi tom izložbom da na dostojan način obeleži sećanje na Ljubicu Cucu Sokić i predstavi tragove njenog plodnog, gotovo osam decenija dugog stvaralačkog rada.

Izložbu će prati film u produkciji RTS-a - intervju sa Ljubicom Cucom Sokić, snimlјen 80-ih godina 20. veka.



Izložbena serija “Interpolacije”, čija je kustoskinja Nada Seferović, započeta je 2012. godine interpoliranjem u već postojeću stalnu postavku 19-vekovnog Konaka kneginje Ljubice izvesnog broja novih, modernih ili savremenih dela. S jedne strane upravo značajnom različitošću njihovog - kako istorijskog, tako i vizuelnog karaktera, stvara se intrigantan i podsticajan kontrast oku posmatrača, dok sa druge strane ima za cilј da sukcesivno predstavi najznačajnija dela iz zbirke savremene umetnosti MGB-a koja se usled nedostatka izlagačkog prostora inače ne mogu videti. Takođe, ta serijal izložbi želi da ukaže na zanimlјive i pažnje vredne pojedine tokove aktuelne beogradske umetničke prakse.

Izložbu će otvoriti profesor-emeritus Irina Subotić, a biće je moguće obići u Konaku kneginje Ljubice do 22. februara 2015.

(SEEcult.org)

Crni kvadrat u Beogradu



Reprezentativna izložba ruske avangarde, uključujući dela Kazimira Maljeviča, biće održana 2015. godine u Beogradu, najavio je 20. decembra ministar kulture Srbije Ivan Tasovac.

“U Beogradu će biti velika reprezentativna izložba ruske avangarde, uključujući i Maljevičev ‘Crni kvadrat’”, rekao je Tasovac u Narodnom muzeju, koji je obišao povodom početka dugoočekivane rekonstrukcije.

Izložba je dogovorena u Sankt Peterburgu sa ruskim ministrom kulture Vladimirom Medinskim, rekao je Tasovac, koji je učestvovao nedavno na peterbuškom Kulturnom forumu.

Tokom 2015. godine, u kojoj se obeležava 80-godišnjica smrti Maljeviča, izložba ruske avangarde biće održana, osim u Beogradu, još samo u Švajcarskoj i Monte Karlu, istakao je Tasovac, ne navodeći detalje.

U Monte Karlu je, inače, od 12. jula do 6. septembra najavljena izložba “Od Šagala do Maljeviča, revolucija avangarde”, koja će biti jedan od centralnih događaja “Godine Rusije u Monaku”.

Prema najavi Grimaldi Foruma, izložba obuhvata oko 150 radova umetnika koji su od 1905. do 1930. godine predstavljali avangardni pokret u Rusiji, među kojima su i Altman, Čašnik, Filonov, Gončarova, Kandinski, Kudrjašov, Larionov, Lebedev, Maškov, Rodčenko, Ševčenko Stenberg, Tatlin, Jakulov…

Centralna ličnost ruske avangarde bio je Kazimir Maljevič (1879-1935), a iako je bio i uticajan, i radikalan, u istoriji moderne umetnosti dugo je bio u senci. Tek posle smrti je i doživeo pravu afirmaciju, dok je celog života oskudevao gotovo u svemu.



Maljeviču je ove godine prvi put priređena retrospektiva u Velikoj Britaniji - u Tejt Modern galeriji u Londonu, koja je bila i prva njegova izložba pred britanskom publikom posle 30 godina.

Njegovi rani eksperimenti u slikarstvu doveli su ga do suprematizma – smelog vizuelnog jezika apstraktnih geometrijskih oblika i boja, ovaploćenog “Crnim kvadratom”.

Svetsku pažnju privukao je nakon velike izložbe u Nemačkoj 1927. godine, kada je pripremao i knjigu “Bespredmetni svet”, izašlu na Bauhausu.

Bavio se aktivno i teorijom i pedagogijom, napisao je veliki broj knjiga, studija i članaka, a mnoga njegova teorijska dela objavljena su takođe posthumno, posle Drugog svetskog rata.

Vrednost njegovih radova počela je da dostiže astronomske cifre posle njegove smrti.

“Suprematistička kompozicija” prodata je 2008. na aukciji u Njujorku za 60 miliona dolara, postavši tada najskuplje delo nekog ruskog umetnika prodato na aukciji.

Ta slika prvi put je izložena na 16. Državnoj izložbi u Moskvi 1919-20. godine, a Maljevič ju je predstavio i lično 1927. na izložbama u Varšavi i Berlinu.

Rođen u Kijevu 1879. godine, Maljevič je prošao kroz kubističku i kubofuturističku fazu pre nego što je počeo 1913. eksperimente sa suprematizmom.

Čuveni “Crni kvadrat na beloj pozadini” izložio je prvi put 1915. godine, na poslednjoj futurističkoj izložbi 0.10. Tada je započela i istorija suprematizma kao pokreta, koji je imao slikarsku praksu, ali ne u smislu dotadašnje tradicije, jer je, kako je govorio Maljevič, slikarstvo preživelo i “umetnik je predrasuda prošlosti”.

Zato je polazio od nulte tačke - ni od čega, odnosno iz bespredmetnosti.

Maljevič je ukinuo svaki prirodni, predmetni i istorijski aspekt, smatrajući da je “suprematističko bojeno mišljenje pokazalo da volja može da ispolji stvaralački sistem onda kada umetnik ukine predmet kao slikarsku osnovu”.

Posle revolucije naslikao je i “Beli kvadrat na belom”, sliku koja je predstavljala krajnji cilj suprematizma - apsolutnu bespredmetnost.

Maljeviču je 1927. godine dopušteno da napusti zemlju, a Poljska i Nemačka su njegove suprematističke slike prihvatile sa oduševljenjem. U inostranstvu je ostavio deo radova, nadajući se da će se ubrzo vratiti i proći s njima još nekoliko zemalja. Ali, 1930. dospeo je u ruke agentima NKVD-a (Narodni komesarijat unutrašnjih dela), uz optužbe da je nemački špijun. Iz tamnice su ga izbavili prijatelji, ali Maljevič više nije mogao da putuje iz zemlje, pa su mu se slike zatrle po Evropi.

Preminuo je od 15. maja 1935. u Lenjingradu, a na dan sahrane, ulicama se kretala neobična procesija. Na kamionu su vozili čudni sanduk - suprematistički sarkofag koji je Maljevič sam za sebe sagradio nekoliko dana pre smrti. Na kamion su postavili i “Crni kvadrat”.

Deo Maljevičevih slika Ruski muzej je otkupio od njegovih rođaka po mizerno niskoj ceni, plativši tako za “Crni kvadrat” svega 300 rubalja. Za njegove radove koji su ostali u inostranstvu niko se u Sovjetskom Savezu nije interesovao.

(SEEcult.org)

http://vimeo.com/79083756

Dobitnici nagrade Ranko Radović za 2014.



Nagrada “Ranko Radović” za kritičko-teorijske tekstove o arhitekturi, urbanizmu i gradu nije dodeljena za 2014. godinu, dok su dobitnici u kategoriji realizovanog arhitektonskog dela članovi Studija Autori – za objekte izgrađene u Mokrinu, a u kategoriji TV emisije, izložbe i multimedijalne prezentacije - Ivan Mangov, za arhitekturu i dizajn izložbe “Osvežavanje memorije” u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.

Nagrade su svečano dodeljene 22. decembra na otvaranju izložbe u Muzičkoj galeriji Zadužbine Ilije M. Kolarca na kojoj su prezentovani svi učesnici konkursa koji tradicionalno organizuje Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS), osnivač nagrade nazvane imenom arhitekte Ranka Radovića.

Odluku da ne dodeli nagradu “Ranko Radović” u kategoriji kritičko-teorijskih tekstova o arhitekturi, urbanizmu i gradu doneo je žiri koji su činile: arhitekta prof. dr Ljiljana Blagojević (predsednica), kulturološkinja prof. dr Milena Dragićević Šešić i istoričarka prof. dr Dubravka Stojanović.

Nagradu za realizovano arhitektonsko delo, koje je Studio Autori (Dijana Novaković, Maja Trbović, Aleksandra Nikitin, Dušan Nenadović) dobio za objekte C i D u Mokrinu, dodelio je žiri koji su činili: umetnica i teoretičarka umetnosti prof. dr Mariela Cvetić, (predsednica), TV i filmski reditelj, producent i scenarista, teoretičar, predavač i publicista
prof. dr Stanko Crnobrnja i teoretičarka umetnosti i medija prof. dr Tatjana Dadić Dinulović.



Žiri za dodelu nagrade “Ranko Radović” u kategoriji TV emisije, izložbe i multimedijalne prezentacije, koji je nagradio Ivana Mangova, za arhitekturu i dizajn izložbe “Osvežavanje memorije” u MPU (6. novembar 2013 - 1. mart 2014. godine), činile su arhitekte” Vlada Slavica (predsednik), prof. Goran Vojvodić i prof. Mihailo Timotijević.



ULUPUDS je 2006. godine osnovao nagradu “Ranko Radović”, a suosnivači su Arhitektonski fakultet u Beogradu, Fakultet tehničkih nauka u Novm Sadu - Departman za arhitekturu i urbanizam, Institut za arhitekturu i urbanizam Srbije - IAUS, Zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca. Od 2008. godine u status suosnivača nagrade ušli su i Urbanistički zavod Beograda i Potisje Kanjiža AD, od 2009. godine Inženjerska komora Srbije, a od 2014. godine i Radio televizija Srbije.

Nagrada je ustanovljena sa ciljem da podstiče, razvija i afirmiše kritičko-teorijsku misao u oblasti arhitekture i arhitektonsko stvaralaštvo i samim tim ustanovljava kriterijume za njeno vrednovanje u Srbiji i na međunarodnom nivou, što podrazumeva uključivanje republika bivše Jugoslavije i zemalja iz sveta sa kojima je Ranko Radović sarađivao ili u kojima je radio.

Pravo učešća na konkursu imaju pojedinci, ustanove, udruženja, strukovnih organizacija, kao i sva zainteresovana lica koja su ostvarila rezultate u jednoj od tri kategorije, sa teritorije Srbije, kao i iz drugih zemalja.

Na konkurs za nagradu “Ranko Radović” za 2014. godinu, koji je bio otvoren od 1. septembra do 15. oktobra, za kategoriju kritičko-teorijski tekstovi o arhitekturi prijavilo se 16 kandidata, koliko ih je bilo i u kategoriji realizovano arhitektonsko delo prijavilo se 16 kandidata, a u kategoriji TV emisije, izložbe ili multimedijalne prezentacije bilo je 15 kandidata.

Pokrovitelji nagrade su Ministarstvo kulture i informisanja Srbije i Gradska uprava grada Beograda – Sekretarijat za kulturu.

Izložba učesnika konkursa biće otvorena na Kolarcu do 25. decembra, a tokom aprila (maja) 2015. godine izložba će biti održana i na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu.

(SEEcult.org)

Svakodnevnica u Jugoslaviji



Muzej istorije Jugoslavije (MIJ) u Beogradu najavio je od 27. decembra izložbu “Nikad im bolje nije bilo?” koja je rezultat istraživanja modernizacije svakodnevnog života u socijalističkoj Jugoslaviji u periodu od od 1950. do 1990. godine, a obuhvata više od 200 predmeta, 400 fotografija i 26 video klipova koji na autentičan način svedoče o nekadašnjem životu u SFRJ.

Izložba se bavi fenomenom svakodnevice, slobodnog vremena i dokolice u Jugoslaviji, a nastala je u saradnji autorke Ane Panić, kustoskinje MIJ, sa kolegama iz regiona, uz korišćenje muzejske, arhivske, bibliotečke i filmske građe iz MIJ i drugih institucija iz Srbije i regiona.

Posetiocima će biti ponuđena dva ulaza na izložbu: “Ritam života” (period od upisa u jaslice, prijema u pionire i Partiju, do odlaska u penziju) i “Ritam godine” (od Nove godine do Praznika rada, Dana borca i Dana Republike).

Publika će biti podstaknuta da otkrije da li je jugoslovensko društvo bilo potrošačko, kako su Jugosloveni radili, stanovali, kako su provodili slobodno vreme, kako se način odmaranja menjao sa porastom društvenog standarda i u kojim uslovima su se bekstva od svakodnevne stvarnosti odvijala.



Izložba “Nikad im bolje nije bilo?”, prema navodima MIJ, traga za odgovorima na pitanja: da li su Jugosloveni pronašli blagostanje; kako su ga, kada i zašto izgubili; kakav je bio sistem obrazovanja; kakav društveno-kulturni život; u kojim segmenita života se video modernizacijski skok.

Ciljne grupe kojima je izložba namenjena su široke, ali su naročito važne mlađe generacije koje nemaju lična sećanja na Jugoslaviju, već prošlost percipiraju preko porodičnih priča i slika koje često pogrešno stiču putem medija, filmova, literature, kompjuterskih igrica i društvenih mreža.



Na izložbi će biti interpretirani i prikazani izvori i štampane publikacije (ideološka i političko-propagandna literatura, časopisi specijalizovani za pitanja slobodnog vremena, godišnjaci, stručni časopisi za turizam i turistički vodiči), analizirani načini predstavljanja svakodnevnog života u dizajnu, popularnoj kulturi, medijima, političkom govoru, zakonima i drugim pravnim aktima koji regulišu radno i slobodno vreme, fotografijama, razglednicama, televizijskim emisijama i filmovima i predmetima iz svakodnevnog života.



Projekat ima za cilj i intenzivniju interakciju sa publikom, koja će biti pozvana da donosi predmete iz tog perioda, ispriča svoja sećanja na život u socijalizmu i aktivno učestvuje u kreiranju sadržaja i komentarisanju na društvenim mrežama.

Saradnici na projektu i autori tekstova su predavač istorije na Odsjeku za povijest Sveučilišta Jurja Dobrile u Puli i suosnivač Centra za kulturološka i povijesna istraživanja socijalizma dr Igor Duda i naučna saradnica na Institutu za savremenu istoriju dr Ivana Dobrivojević.

Izložba će biti otvorena u MIJ do 17. februara 2015. godine, a obuhvata i bogat prateći program (dečje radionice, pozorišne predstave, projekcije filmova, vođenja sa poznatim ličnostima, predavanja, promocije), kao i autorska vođenja subotom od 13 časova.

(SEEcult.org)

Dobitnici nagrade Veličkovića



Mlada umetnica Nina Ivanović dobila je prvu nagradu Fondacije Vladimira Veličkovića za 2014. godinu, a drugonagrađena je Hana Rajković.

Na konkursu za nagradu za crtež Fondacije Vladimir Veličković za 2014. godinu pohvaljeni su: Vladimir Sekulić, Milan Antić, Predrag Đukić i Goran Vitanović.

Dobitnici nagrade proglašeni su 23. decembra na otvaranju izložbe prošlogodišnjih laureata u Galeriji Haos u Beogradu.

Na gornjem galerijskom nivou predstavili su se samostalnim projektima i najrecentnijim radovima Nataša Kokić, Vladimir Lalić i Predrag Damjanović, koji su podelili novčani iznos nagrade za 2013. godinu.

Nekoliko njih, koji su ušli 2013. godine u najuži izbor, predstavili su se sa po jednim radom u donjem nivou galerije – vajarka Ana Šimić iz Beograda, Aleksandar Branković, Kristina Pirković iz Kragujevca i Vladimir Magdelinić iz Beograda.

Svi su različiti po izrazu i interesovanjima, odabiru tehnika i formata, kao i po ispitivanju slojevitosti čovekove prirode i okruženja.

Kako je u tekstu za katalog navela Vladana Kosić, prošlogodišnji laureati u svojim biografijama imaju zavidan delatni staž, koji implicira minuciozna medijska i motivska istraživanja, iskazana kroz formaciju unutrašnjih stanja, akumulaciju simplifikovanih okolnosti i oslobađanje od istih, kroz svu kompleksnost doživljenog iskaza...

“Fiziognomika u radu Vladimira Lalića i Predraga Damjanovića, čini se fokusnom odrednicom bejkonovskih portreta, a zajednički istovetan naum, memorisanje diskontinuiteta, uživanja, opsesije, fantazije, subverzije... Svoju suptilnu interpretaciju, iskazuje filigranskom preciznošću, treća, ista među jednakima, Nataša Kokić, slikarka specifičnog pejzaža, osobenog manira koji oslanjajući se na misaone paterne, odlazi izvan prirodne realnosti. Reljefna kora prožeta prirodnim dejstvima, ispucala i suva, kao početak kraja ili kraj početka, ili kao esencija, suštastvenost, iskon”, navela je Vladana Kosić.

Dobitnike nagrade za 2014. godinu proglasio je akademik Vladimir Veličković, koji je osnovao fondaciju za podršku mladim umetnicima od sredstava koja dobija na ime priznanja za doprinos nacionalnoj kulturi.

Osim Veličkovića, koji je predsednik Fondacije, u njenom Savetu su i akademik Dušan Otašević, dr Irina Subotić, Mrđan Bajić i Borka Božović.

Izložba prošlogodišnjih laureata nagrade Fondacije Vladimira Veličkovića biće otvorena u Haosu do 16. januara 2015.

(SEEcult.org)

Otvoren Legat Petra Lubarde

http://www.seecult.org/vest/otvoren-legat-petra-lubarde

Beleženje razvoja nezavisnih kulturnih scena u regionu



Udruženja Kulturtreger i Kurziv iz Zagreba i SEEcult.org iz Beograda nastavljaju, u okviru projekta “ABCeda nezavisne kulture”, seriju video intervjua s najznačajnijim predstavnicima nezavisnih kulturnih scena u regionu, kao i ciklus radionica posvećenih arhiviranju produkcije organizacija civilnog društva u kulturi.

Cilj projekta “ABCeda nezavisne kulture”, koji se realizuje uz podršku Balkanskog fonda za umetnost i kulturu (Balkans Arts and Culture Fund - BAC), jeste očuvanje i povećanje vidljivosti umetničkog i intelektualnog rada na nezavisnim kulturnim scenama u regiji.

Video intervjui podižu svest o važnosti nezavisne kulture u regionu, beležeći i čuvajući njenu usmenu istoriju. Kurziv je objavio intervjue s nekim od najistaknutijih savremenih umetnika iz Hrvatske - Slavenom Toljem, Sinišom Labrovićem, Mladenom Stilinovićem i Damirom Bartolom Indošem, a moguće ih je pronaći na Vimeo kanalu Kulturpunkta. Video intervjue s Teatrom Mimart i Remontom - nezavisnom umetničkom asocijacijom iz Beograda, moguće je pronaći na YouTube kanalu portala SEEcult.org, na kojem će se narednih nedelja naći i intervjui sa MMC Led artom/Šok zadrugom, te sa organizacijama Expeditio i Za druga iz Crne Gore i Tač.ka iz Bosne i Hercegovine.

Osim produkcije video intervjua, koji će biti objavljivani do kraja juna 2015, u sklopu projekta ''ABCeda nezavisne kulture'' organizovane su i radionice arhiviranja za organizacije u Zagrebu, Beogradu i nedavno u Novom Sadu, čiji je cilj jačanje njihovog kapaciteta za očuvanje vlastite bogate prošlosti.



U radionicama je učestvovalo više od 25 organizacija iz Hrvatske (Attack!, Udruženje za razvoj kulture URK, Centar za dramsku umjetnost CDU, BLOK - Baza za lokalno osvježavanje kulture, WHW, Mala performerska scena, Studio Artless i Kontejner) i Srbije (Zemunski mali umetnički centar – ZMUC, Treći Beograd, Kulturni centar Rex, ARTEQ, Centar za razvoj fotografije, Mikro Art, Bazaart, KOD, Frekvencija, Remont, Plavo pozorište, Kulturanova, Omladinski centar CK13, Photoexpo, Kuda.org, Vojvođanka, Scenatoria i Centar za medijsku kulturu). Učesnici su upoznati i sa iskustvima Centra za dokumentiranje nezavisne kulture u Hrvatskoj, koji se u fizičkom obliku nalazi u književnom klubu Booksa u Zagrebu.



Projekat ''ABCeda nezavisne kulture'' nastao je iz potrebe očuvanja postignuća i produkcije nezavisnih kulturnih scena u regionu. Nakon 90-ih godina i bolnih procesa tranzicije, akteri na nezavisnoj sceni suočavaju se s novim izazovima, posebno finansijske prirode, koji prete čak i nestankom pojedinih organizacija. Rad organizacija nezavisne kulturne scene nije prikupljen i sačuvan u zvaničnim arhivima ili muzejima, a zbog ograničenog ljudskog i finansijskog kapaciteta, te prekarnih uslova rada, organizacije su primorane da se bave vlastitim dosadašnjim radom ponekad i na neadekvatan način. U tim uslovima bi značajan deo njihovog umetničkog i intelektualnog stvaralaštva mogao biti zaboravljen, pa tako i nedostupan publici i široj javnosti.



Partneri u projektu “ABCeda nezavisne kulture” već godinama aktivno rade na onlajn dokumentovanju i predstavljanju kulturnih i umetničkih praksi u regiji (portali SEEcult.org, Kulturpunkt.hr i Booksa.hr), te uvode nove prakse predstavljanja nezavisne kulturne i umetničke scene široj regionalnoj publici.

Kurziv je pokrenuo projekat “ABCeda nezavisne kulture” 2009. godine sakupljajući usmenu istoriju organizacija sa nezavisne kulturne scene u Hrvatskoj u virtuelnom prostoru portala Kulturpunkt.hr. Do sada je objavljeno više od 60 intervjua. Projektu se 2011. pridružio Kulturtreger, te je zajednički otvoren Centar za dokumentiranje nezavisne kulture u klubu Booksa. Projekat je dobio regionalni karakter 2014. godine saradnjom sa udruženjem SEEcult.org, koje već 11 godina svakodnevno beleži događaje i fenomene u oblasti kulture i umetnosti u regionu.

Projekat podržavaju: Balcan Arts and Culture Fond (BAC), Ministarstvo kulture Hrvatske, Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, Gradski ured za obrazovanje, kulturu i sport Zagreba i Zaklada “Kultura nova”.

*U prilogu: fotografije sa radionice arhiviranja održane od 15. do 18. decembra 2014. u Novom Sadu – u prostorijama Kulturanove, CK13 i Kuda.org (Ivana Branković & SEEcult)

(SEEcult.org)