Vesti iz sveta umetnosti

10. FIST - Suočavanje



Festival internacionalnog studentskog teatra (FIST) biće održan deseti put od 14. do 16. novembra u Domu omladine Beograda, a temom “Suočavanje” okupiće akademije iz Italije, BiH, Rusije, Hrvatske, Švedske i Mađarske, u želji da se posveti problemima i pitanjima koja se tiču svih.

Temom “Suočavanje”, deseti FIST se bavi umetničkim mehanizmima za rešavanje izazova i za dalje napredovanje u životu.

“Suočavanje” predstavlja “svojevrsnu borbu kroz koju bolje upoznajemo sebe i druge, zatim način da se demistifikuju raznovrsna ubeđenja, te da se započne odlučna, aktivna potraga za poreklom i razbijanjem brojnih zabluda. Suočavamo se sa stvarnošću, prošlošću i budućnošću (sopstvenom i kolektivnom), sa strahovima, izazovima, predrasudama, ograničenjima, očekivanjima, banalnostima, inertnošću, nezainteresovanošću, sa nepoznatim i dobro poznatim pojavama”, naveli su organizatori desetog FIST-a, koji će prikazati šest predstava u takmičarskom programu, pokrećući pitanja koja se tiču aktuelnih problema među mladima, odabira životnih puteva, životom nakon studija, muško ženskih odnosa, prolaznosti vremena, bolnih životnih iskustava.

Pored takmičarskih, FIST će prikazati i dve sopstvene produkcije, nastale u okviru tog festivala kao odgovor na ponuđenu temu.

FIST obuhvata i radionice, izložbe, koncerte i tribine, a tradicionalno i FIST radio na internetu.



Za edukativni program (FIST EDU) zaduženi su internacionalni gosti Tiffany Joy Ross, Sven Bahat i Paolo Giorgio, koji će omogućiti posetiocima da se informišu i unaprede znanja o aktuelnim umetničkim temama na koje se FIST fokusira konceptom, kao i da usavrše specifične umetničke prakse, poput komedije del arte, plesnog teatra, improvizacije.
Muzički program (FIST OPEN) obuhvata žurke kojima će označiti početak i kraj jubilatnog festivalskog izdanja.

DOB će u godini u kojoj slavi jubilej – pola veka postojanja, prvi put ugostiti i FIST i ujedno proslaviti i jubilej tog studentskog festivala, koji okuplja ne samo ljubitelje pozorišta, već i aktiviste, optimiste, borce za ljudska prava, društveno angažovane i one koji to žele da budu.

Osnovan 2005. godine kao studentska inicijativa, FIST je za proteklih deset godina prerastao u značajan pozorišni i festivalski događaj na kulturnoj mapi Beograda, kao i celokupne balkanske regije.

FIST-ova specifičnost je u tome što je ga u potpunosti organizuju studenti Fakulteta dramskih umetnosti.

Ulaz na sve programe FIST-a je besplatan, kao i prethodnih godina.

Buden gost - selektor 10. Slobodne zone



Gost selektor desete Slobodne Zone je Boris Buden, publicista, prevodilac, toretičar kulture i filozof koji od 2003. godine živi i radi u Berlinu. Autor je i prevodilac mnogobrojnih dela iz oblasti filozofije, lingvistike, psihologije i savremene kulture. Njegova dela kao što su Vavilonska jama. O (ne)prevodivosti kulture ili Kraj postkomunizma bave se kulturno i politički podeljenom Evropom, tranzicijom i (ne)mogućnošću promene u „savršenom svetu postkomunizma“.

U tom duhu za Slobodnu zonu Buden je odabrao tri izuzetna filma: igrano-dokumentarni film Džoane Hamilton 1971 o građanskoj akciji protiv FBI, koja je 40 godina pre Julijana Asanža i Edvarda Snoudena raskrinkala namere američke vlade da kontroliše sopstvene građane; Poslednji zločinac Kloda Lancmana o poslednjem jevrejskom starešini Ajhmanovog „uzornog geta“ u Terezienštatu Benjaminu Murmelštajnu i majstorski komponovano dokumentarno remek-delo Gorana Huga Olsena O nasilju inspirisano kultnom knjigom Franca Fanona Prezreni na svetu.

Film O nasilju ujedno će biti i uvod u Noćne razgovore u Dvorani Kulturnog centra Beograda, koje već treću godinu uređuje i vodi Ivan Milenković. Tokom četiri festivalske večeri, Milenković će posle projekcija filmova, od 23 sata u holu DKC-a razgovarati sa gostima i publikom Slobodne Zone. Prilike za dijalog biće na teme o memoriji i nasilju gde će Boris Buden razgovarati sa istoričarkom, Oliverom Milosavljević. O usponu desnice u Evropi i kod nas (Suđenje u Mađarskoj, r. Ester Hajdu) pričaće novinar Gabor Bodiš, Slobodan Beljanski, pisac i pravnik i Vladimir Gvozden, teoreticar književnosti. Zlatko Paković, kolumnista Danasa, Momir Tudurić, novinar Vremena, Maša Vukčević i Jelena Dobrić, obe psihološkinje, imaće prilike da sa publikom otvore pitanje herojstva u savremenom svetu (Povratak u Homs, r. Talal Derki). Iz Zagreba nam dolaze Jurica Pavičić, novinar Jutarnjeg lista i Petar Milat, filozof i direktor Human rights filmskog festivala koji će zajedno sa Milenkovićem razgovarati o odnosu filma i stvarnosti (Boyhood, r. Ričard Linklejter) .

Cross-Media program predstaviće nove tendencije u oblasti trans odnosno kros medije. Kroz seriju mini predavanja i prezentacija selektorka Biljana Tutorov i gosti predavači upoznaće nas sa hibridnim radovima nove generacije, čiji se narativ i distribucija odvijaju kroz nekoliko medija.

Kombinujući najsavremenije digitalne tehnologije sa pripovedačkim umećem i filmskim izrazom, njihovi autori nam pružaju mogućnost da i sami učestvujemo u nastanku priče. Šta ova nova vizuelna revolucija znači za budućnost filma posebno dokumentarne forme i kako će se odraziti na produkciju, percepciju i komunikaciju između autora i publike moći ćete da proverite u PopUp prostoru u Kulturnom centru Beograda tokom trajanja festivala.

U okviru ovog programa Master classove će održati Sara Božanić, sa Instituta za transmediju iz Ljubljane na temu Uvod u transmedijski storiteling, Domeniko Laporta jedan od vodećih evropskih eksperata u Evropi za transmediju na temu Gledaoci gde ste? Razumeti transmediju iz perspektive publike. O Pandorinoj kutiji, prvom promenljivom muzičkom video klipu na bazi promenljivih arhiva, predavanje će održati autorke projkta Alize Ejro i Kler Dibosk.

U okviru Slobodne Zone biće predstavljen i projekat pod nazivom Parol! Umetnost izvan zidova, izvan granica, koji je podržala Evropska komisija kroz program Cultura 2007/13. Projekat je nastao kao plod rada umetnika i osuđenika/bivših osuđenika koji su zajedno stvarali u trinaest zatvora u Grčkoj, Poljskoj, Italiji, Belgiji i Srbiji. Pošto u Srbiji projekat PAROL! nije dozvoljen u zatvorima, ApsArt ga je realizovao sa umetnicima, bivšim osuđenicima i decom/mladima iz Zavoda za vaspitanje dece i omladine i Prihvatilišta Beograd uz podršku dramaturga, reditelja i strip crtača.

Oni su kroz kreativni proces pokušali da daju odgovore na pitanja kakva je veza između lične i kreativne slobode? Da li gubitak slobode kretanja znači i gubitak prava na stvaranje? Zašto su umetnici tako često zavirivali iza zidova a zatvorenici tako često pribegavali umetnosti kao sredstvu oslobađanja?
Otvaranje izložbe biće 6. novembra 2014. u 19 sati u holu Doma Omladine Beograda.

Sajt Slobodne zone je: www.freezonebelgrade.org

(SEEcult.org)

Srpski PEN traži poništenje odluke o OS i izvinjenje



Srpski PEN centar izrazio je energičan protest zbog odluke Skupštine grada Beograda da Oktobarski salon postane bijenale i zatražio njeno hitno poništenje, kao i izvinjenje gradskih vlasti kulturnoj javnosti zbog tog postupka koji je izazvao duboko uznemirenje.

Zahtevajući od Skupštine grada Beograda da u najhitnijem roku poništi odluku o bijenalnom održavanju Oktobarskog salona, Srpski PEN centar pozvao je umetnička udruženja, javne i privatne institucije kulture, kao i ukupnu građansku javnost, da se solidarišu sa zaposlenima u Kulturnom centru Beograda i sačuvaju Oktobarski salon kao “važnu tekovnu savremene srpske kulture”.

Prema oceni Srpskog PEN centra, odluka o bijenalnom održavanju Oktobarskog salona nepromišljena je i štetna po najbolje interese savremene kulture u Srbiji.

“Obrazloženje Skupštine grada Beograda da se Oktobarski salon pretvara u bijenalnu manifestaciju zbog mera štednje u potpunosti je neprihvatljivo, jer je to mala ušteda, a veoma velika šteta za našu kulturu”, naveo je PEN centar u saopštenju i poručio da “društvo koje danas štedi na kulturi sutra će živeti u strahu i u bedi”.

Navodeći da se u Beogradu i Srbiji jedna po jedna institucija kulture zatvara i gasi, potiskuje i marginalizuje, Srpski PEN centar naglasio je da pred tom pojavom nijedan građanin ne sme ostati ravnodušan.

Srpski PEN centar istakao je i da je Oktobarski salon nezamenljiva institucija likovne i kulturne scene u Beogradu i Srbiji, koja je poslednjih godina stekla i međunarodnu prepoznatljivost koju treba sačuvati.

I Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) pozvala je celokupnu javnost da podrži zahtev KCB-a i potpisnika peticije za poništenje odluke o novom statusu OS, te da se usprotivi sve učestalijoj praksi netransparentnog, nedemokratskog i partokratskog donošenja odluka na nivou grada Beograda u oblasti kulture.

Skupština grada Beograda odlučila je 24. oktobra da se OS održava ubuduće svake druge godine, uz obrazloženje da su potrebne uštede i poboljšanje kvaliteta te manifestacije - kako je naveo gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević.

Odluka je doneta u završnici 55. Oktobarskog salona bez javne rasprave i konsultacija sa Odborom OS i Kulturnim centrom Beograda, koji organizuje tu izložbu od 1986. godine. Na inicijativu KCB-a, pokrenuta je onlajn peticija za poništenje gradske odluke o OS, koju je potpisalo gotovo 2.000 ljudi, među kojima su i umetnici, kustosi i kulturni radnici iz regiona i sveta.

Odbor OS je u znak protesta podneo 30. oktobra ostavku, a Skupština grada Beograda smenila je v.d. direktorku KCB-a Miu David Zarić, koja je prethodno podnela ostavku povodom situacije sa OS.

Za novog v.d. direktora KCB-a imenovana je Ivona Jevtić, koja je predavala srpski jezik i književnost u Muzičkoj gimnaziji „Davorin Jenko”, Osnovnoj školi „Josif Pančić” i Petnaestoj gimnaziji, bavila se marketingom i od 2010. godine do sada radila kao rukovodilac Odeljenja za trgovinu i usluge JP „Pošte Srbije”.

55. Oktobarski salon biće zatvoren dodelom nagrada 2. novembra u 18 sati, a organizovan je u zgradi Muzeja grada Beograda prema konceptu “Stvari koje nestaju” kustosa Nikolausa Šafhauzena i kokustoskinje Vanese Džoan Miler iz Nemačke, koji rade u Kunsthaleu u Beču.

OS je osnovan 1960. kao lokalna revijalna izložba, a kroz višedecenijsku dinamičnu transformaciju izrastao je u međunarodnu manifestaciju sa izrazitim autorskim karakterom.

Od 2004. godine OS ima međunarodni karakter, a dosadašnji kustosi su bili: Anda Rotenberg, Darka Radosavljević i Nebojša Vilić, Rene Blok, Loran Heđi, Bojana Pejić, Branislava Anđelković, Johan Pousete i Selia Prado, Alenka Gregorič i Galit Eilat, Branislav Dimitrijević i Mika Hanula, te kustoska grupa Red Min(e)d.

*Bilans Oktobarskog salona u proteklih deset godina, od kada je međunarodna izložba.

(SEEcult.org)

Grubanov ide u Veneciju



Srbiju će na 56. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji predstavljati Ivan Grubanov projektom "Ujedinjene mrtve nacije", odlučio je Stručni savet za pripremu nastupa Srbije na 56. Bijenalu u Veneciji 2015. godine.

Komesar i kustos izložbe u pavilјonu Srbije je Lidija Merenik, istoričarka umetnosti i profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Izložba u paviljonu Srbije biće otvorena od 9. maja do 22. novembra 2015. godine, saopštio je Muzej savremene umetnosti u Beogradu, organizator predstavljanja Srbije na Bijenalu u Veneciji.

Projekat "Ujedinjene mrtve nacije" biće predstavljen medijima 5. novembra u MSUB-u, a govoriće prеdsеdnik Stručnоg sаvеtа i v.d. dirеktоrа МSUB-a Јоvаn Dеspоtоvić, predstavnik Ministarstva kulture i informisanja i članovi autorskog tima - komesar/kustos Lidiја Меrеnik i umetnik Ivan Grubanov.

Ministarstvo kulture i informisanja raspisalo je bilo konkurs za predlog projekta za 56. Bijenale, čiji je umetnički direktor Okvi Envezor (Okwui Enwezor), direktor Haus der Kunst u Minhenu.

Za učešće Srbije na 56. Bijenalu u Veneciji predviđeno je 10 miliona dinara (za produkciju i postprodukciju projekta, postavku i opremanje izložbe, troškove štampanja kataloga, transportne troškove i honorare kustosa/umetnika, stručnih saradnika.

Srbiju su na 55. Bijenalu u Veneciji 2013. godine predstavljali Vladimir Perić i Miloš Tomić projektom “Nema ničega između nas”. Komesar nastupa Srbije na 55. Bijenalu bila je nezavisna kustoskinja Maja Ćirić, a za realizaciju izložbe bio je zadužen MSUB.

Prvi put na Bijenalu umetnosti u Veneciji 2013. godine učestvovale su sve bivše jugoslovenske republike, a nacionalni paviljon imalo je prvi put i Kosovo.

(SEEcult.org)

Protestni prekid izložbe



Umetnik Vladimir Nikolić protestno će prekinuti 5. novembra svoju izložbu u galeriji Podroom Kulturnog centra Beograda povodom odluke Skupštine grade Beograda o novoj v.d. direktorki KCB-a i sudbini Oktobarskog salona.

“Obaveštavam vas da ću 5. oktobra, pardon, novembra, u znak protesta prekinuti svoju izložbu koja je postavljena u galeriji Podroom. Tog dana će na dužnost direktorke KCB-a stupiti građanka Ivona Jevtić, osoba nepoznata kulturnoj javnosti i umetničkoj sceni, bez ikakvih kvalifikacija za upravljanje dotičnom ustanovom i njenim programom koji u ovom trenutku uključuje i moju izložbu”, naveo je Nikolić u pismu KCB-u.

“Kako je Skupština Grada ovom odlukom potpuno obesmislila pitanja profesije i kompetencije, smatram da bi nastavak moje izložbe bio saučestvovanje u ovim okolnostima. Takođe ne želim svojim izlaganjem da pružam privid normalnosti u trenutku kada gradska vlast donosi još jednu nerazumnu odluku po pitanju sudbine Oktobarskog salona (gazeći stručnu javnost i zaobilazeći Upravni odbor Oktobarskog salona koji je sama imenovala), jer se moje ime veže i za tu instituciju, kao učesnika na prethodnim izdanjima salona i kao deo njegove kolekcije”, naveo je Nikolić u pismu.

Za 5. novembar najavljena je primopredaja dužnosti dosadašnje v.d. direktorke KCB-a Mie David i novoimenovane Ivone Jevtić.

Skupština grada Beograda odlučila je 24. oktobra da se OS održava ubuduće svake druge godine, uz obrazloženje da su potrebne uštede i poboljšanje kvaliteta te manifestacije - kako je naveo gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević. Odbor Oktobarskog salona, i sam iznenađen gradskom odlukom o promeni statusa te manifestacije, podneo je 30. oktobra ostavku. Ostavku je podnela i v.d. direktora KCB-a Mia David, koju je Skupština grada Beograda potom razresila duznosti, a na mesto direktora do raspisivanja konkursa i izbora novog, postavila Ivonu Jevtić, koja je do sada predavala srpski jezik i književnost i bavila se marketingom, a od 2010. do sada radila kao rukovodilac Odeljenja za trgovinu i usluge JP „Pošte Srbije”.

Odluka gradskih vlasti izazvala je burne reakcije u javnosti, a i dalje je u toku potpisivanje građanske peticije za njeno poništenje.

(SEEcult.org)

Stid kao lična odgovornost



Porodica bistrih potoka gostuje 5. novembra u Bitef teatru predstavom “Stid” kojom podseća na iskonsko ljudsko dostojanstvo koje je danas potisnuto, diskreditovano i suvišno, a svet je ispunjen besmislom i depresijom.

U toj predstavi, u režiji Božidara Mandića, ne radi se o psihološkom stidu, već o filozofskom - onom stidu koji nas čini intelektualnim i pojednostavljenim bićima.

Moto predstave je: “Stidim se da ne bih činio dela zbog kojih bih se stideo!”

Ističući da je pojedinac značajan faktor savremenog vremena, ali da može nešto da učini samo ako se prethodno suoči sa stvarnošću i obesčovečenjem ljudskog bića, Porodica bistrih potoka ukazuje da je prethodni vek bio vek pomašinjenja, te da bi sada bio red da se ponovo počovečimo.

Zato je potreban etički stid.



“Ko sam ja naspram ovog sveta i civilizacije koja ukazuje ubrzani ritam isčezavanja, ali ne baš na prirodan način, nego sa nagonom agresivnog uništenja. Ovo je izgubljeni svet u kome ima svega, sem smisla. Predstava ‘Stid’ mali je predlog personalne odgovornosti, čovek može nešto da učini. Uostalom, zar Tarkovski nije parafrazirao Dostojevskog u rečenici: ‘Stid može spasti svet’. Radi se o stidu koji preispituje svoje postojanje i ulogu i mesto čoveka u prirodnoj celini. Čovek uništavajući prirodu, uništava svoj tron intime i sposobnosti da se snađe u realnosti. Stvarnost je uništena, veli Bodrijar, ali stid – kao umetnička kategorija – može biti prvi predlog (praskozorje) naše rezilijencije. Dovoljno je iskreno postaviti pitanje opstanka i svet nije više superioran u svojim globalnim prevarama”, poručuje Porodica bistrih potoka.



Kao i sve prethodne predstave Porodice bistrih potoka, i “Stid” je delo avangardne istrajnosti.

Akteri trče po sceni, viču, kreću se u ritmu asimetrične scenografije.

Osnova predstave, sačinjene bez tehnike, jeste da ukaže da je čovek biće energije, a ne invalid moderne i fundamentalističke tehnologije.

“Čovek će biti izgubljen sve dok ne prizna da je izgubljen. Mala pozorišna dela ukaz su svetu da i kad je završen čin, fluidi istorije rade za nas da se popravimo”, poručila je Porodica bistrih potoka.

U predstavi igraju, uz reditelja i osnivača Porodice bistrih potoka Božidara Mandića, i Dragana Jovanović, Uroš Vukša, Predrag Mitrović, Nina Vasić i Katarina Jovanović.

Posle predstave u Bitefu biće održan razgovor na temu avangardnog statusa izvođača, a moderiraće ga Jelena Bogavac.



Porodica bistrih potoka najstarija je eko-umetnička komuna u Srbiji i regionu.

Božidar Mandić rođen je u Novom Sadu, gde je živeo sve do 1977. godine, kada se preselio na planinu Rudnik i započeo misiju povratka prirodi, nastavljajući praksu eksperimentalne umetnosti.

Njegova teza je da avangarda mora prvi put da hoda unazad.

Osnovna načela Porodice bistrih potoka su: Filozofija zemlje, Otvorenost doma, Skromna ekonomija i Stvaralaštvo.

Borba za pojedinca i planetu osnova je nove filozofije življena nazvane “planetarizam”.

Božidar Manić objavio je do sada 21 knjigu i realizovao 20 pozorišnih predstava sa avangardnim karakterom.

Mandić je član Dečje redakcije Radio-Beograda i koluminista listova “Danas” i “Politike“.

*Foto: Nestor

(SEEcult.org)

Zemun u Velikom ratu



Zemun u vreme Prvog svetskog rata tema je izložbe koju Muzej grada Beograda organizuje u Galeriji “Ikar” Doma vazduhoplovstva u Zemunu, a čine je predmeti iz zbirke “Istorija Zemuna od 1521. do 1918” i iz drugih zbirki MGB, kao i Vojnog muzeja.

Zahvalјujući svom položaju najisturenije tačke Austrougarske monarhije na granici prema Kralјevini Srbiji, Zemun je bio duboko involviran u sva događanja koja su se ticala dveju država. Nјihov međusobni odnos bliske i svestrane saradnje, krajem 19. veka je pošao silaznom putanjom, da bi tokom srpskih pobeda u Balkanskim ratovima, prešao u krajnje neprijatelјstvo.

Austrougarska je, kako navodi MGB, bila spremna još od 1908. da uđe u rat protiv Srbije i reši međusobne odnose.

Upozorenje o mogućem atentatu, jedno od najvažnijih, poslao je šef zemunske policije Viktor pl. Vuković u maju 1914. godine.

Što se vojnih aktivnosti tiče, poslednjih mirnodopskih godina, one su dobile karakter ratnih priprema. Zemunski garnizon je pretrpeo izmene u smislu promene sastava pukova. Između ostalog, u tom periodu su bile preduzete mere na proširenju i izgradnji vojnih objekata, koje je lično ministar obišao 6. januara 1914. godine.

Izbijanjem rata, Zemun se našao u središtu ratnih operacija: prvi hici na srpsku prestonicu ispalјeni su u noći 28/29. jula 1914. godine.

Nedugo po otpočinjanju ratnih dejstva, Zemunci su imali priliku da na svojim ulicama vide srpsku vojsku i dožive uspostavlјanje njene vlasti. To je izazvalo oduševlјenje ne samo u srpskoj javnosti, već i u stranoj, savezničkoj.

Kratkotrajno oslobođenje mnogi Zemunci, uglavnom Srbi, skupo su platili (internacijom i fizičkom likvidacijom). Srpska vojska je posela Zemun i tokom borbi oko Beograda, krajem septembra 1914. Glavne snage tokom borbi austro-mađarska vojska je skoncentrisala oko Zemuna i Bežanije. U gradu i okolini bila je smeštena austrougarska i nemačka teška artilјerija, a na Dunavu monitori.

Vojno-strategijski značaj Zemuna porastao je u pripremi napada na Beograd oktobra 1915. godine.

Zemun je bio “placdarm” za osvajanje srpske prestonice.

Sremskim dobrovolјačkim odredom, koji je gotovo sav izginuo u odbrani Beograda, komandovao je Zemunac Ignjat Kirhner.

Izložbu će svečano otvoriti 6. novembra autorka izložbe Gordana Korać, muzejska savetnica MGB-a, i muzejski savetnik Predrag Lažetić.

Izložba će biti otvorena do 26. novembra.

(SEEcult.org)

Beyond Zero/1914… i dalje



Svetska turneja multimedijalnog spektakla o Prvom svetskom ratu “Beyond Zero/1914...i dalje” proslavljenog Kronos kvarteta počeće 6. novembra nastupima u Sava centru u Beogradu i dan kasnije u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.

Program predstavlja spoj muzike i dokumentarnih snimaka iz Prvog svetskog rata koje savremena publika nije imala prilike da vidi.

Simbolično, svetska turneja počinje na mestu gde je razaranje i uništavanje svetskih razmera i počelo - u Beogradu. Beogradska publika će tako pre mnogih drugih svetskih gradova biti u prilici da vidi taj multimedijalni događaj, koji će premijeru u njujorškom Karnegi holu imati u martu 2015.

Tema tog nesvakidašnjeg muzičko-filmskog događaja je Veliki rat, povodom stogodišnjice od njegovog početka.

Prvi deo programa čine muzička dela kompozitora iz perioda Prvog svetskog rata, poput Ravela, Stravinskog i Rahmanjinova, dok je drugi deo događaja posvećen originalnoj muzici koju je posebno za ovu priliku komponovala Aleksandra Vrebalov. Autorka je inspiraciju našla u antiratnim pisanim radovima, muzici i umetničkim delima koja su nastala tokom i neposredno po završetku Prvog svetskog rata, uključujući stvaralaštvo Vilfreda Ovena i Zigfrida Sasona, muziku Debisija i Satija i dadaistički pokret.

Sastavni deo dela su dokumentarni zapisi iz raznih ratova – od Govora o lojalnosti Džejmsa Votsona Žerara, ambasadora SAD u Nemačkoj tokom Prvog svetskog rata, preko zastrašujuće hladnog zvuka sirena koje su najavljivale vazdušne napade na London u Drugom svetskom ratu, do vojnih komandi srpskih i bosanskih trupa tokom sukoba koji je doveo do brutalnog raspada Jugoslavije 90-ih godina prošlog veka.

“Namera mi je bila da ove istorijske zapise o ratu postavim nasuprot najfinijim izrazima duha i kreativnosti koji se javljaju istovremeno – otuda Svita za klavir napisana 1916. godine koju izvodi sam Bela Bartok i Hulsenbek koji čita svoj Chorus Sanctus, takođe nastao 1916. godine. Devojčica koja doziva svoje mačke simbolično podseća na patnje žena i dece i na čežnju za izgubljenom sigurnošću i osećajem doma. Beyond Zero: 1914-1918 se završava odlomcima mračne vizantijske himne Večno sećanje na virtuoza koju su otpevali monasi iz Koviljskog manastira u Srbiji u znak sećanja na sve one koji su izgubili svoje živote u Velikom ratu i svim ratovima nakon njega", istakla je Aleksandra Vrebalov.

Prema njenom mišljenju, za razliku od ustanovljene istorije koja je često sklona romantizaciji i glorifikaciji rata, umetnici su obično bili čuvari zdravog razuma i ukazivali na njegovu brutalnost, razornost i ružnoću.

Drugi važan aspekt tog multimedijalnog projekta koji traje 90 minuta je film sačinjen od dokumentarnih snimaka iz Prvog svetskog rata. Ti filmski zapisi sa nitratnih filmova omogućavaju pogled na samu borbu u poljima, rovovima i u vazduhu. Zasluge za njihovo prikazivanje pripadaju američkom reditelju Bilu Morisonu koji je te snimke sa 35mm nitratnih traka prikupljao u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu i od njih stvarao HD verzije.

Neki snimci bitaka bili su načinjeni specijalno za kamere, a neki su snimljeni uživo.

“Sve to je snimljeno na filmsku traku tokom samog sukoba. Pred nama se nižu snimci rata kao serija dokumenata koji su nam preneti kao poruka u boci. Ništa nije moćnije od samog filmskog snimka koji je postao vidljiv zahvaljujući sopstvenom propadanju. Stalno se podsećamo na njegovu materijalnost: ovaj film nalazio se na istim bojnim poljima zajedno s tim vojnicima pre 100 godina, i kao saborac i kao preživeli. A sada ga prvi put vidimo u obliku digitalne slike. Ako su to prizori koje je trebalo da vidimo mi kao gledaoci – kako bismo se uverili u neophodnost i vrednost rata, sada ih gledamo kao slike koje su se borile sa vremenom da bi ostale na ekranu. Njihove neprikladne nitratne osnove na kojima su snimljeni pretile su im sa svih strana gotovo pođednako kao i prizma rata, koji traje gotovo bez prekida već punih 100 godina, a kroz koju ih sada gledamo”, naveo je Morison, čiji filmovi često u sebi sadrže retku kombinaciju arhivskog materijala i savremene muzike.

Sarađivao je sa nekim od najuticajnijih kompozitora današnjice, među kojima su Džon Adams, Lori Anderson, Gevin Brajars i Dejv Daglas, a nedavno je imao retrospektivu filmova u njujorškom MoMA.

Kronos kvartet smatra se jednim od najznačajnijih kamernih ansambala današnjice, koji deluje vec četiri decenije. Dobitnik je brojnih nagrada, između ostalih Polar Mjuzik (Polar Music Prize) i Everi Fišer nagrade (Avery Fisher Prize) dve najprestižnije nagrade koje se daju muzičarima, a jedini je sastavk koji je osvojio te dve nagrade iste godine (2011).

Kronos kvartet dobio je i Gremi nagradu za najboljeg izvođača kamerne muzike (2004).

Beogradska publika je imala priliku da čuje Kronos kvartet i na BEMUS-u 2002.

Aleksandra Vrebalov već dve decenije živi i uspešno radi u SAD, a njena dela izvodili su, osim Kronos kvarteta, i Dejvid Krakauer, ETHEL, Horhe Kabajero, Opera Srpskog narodnog pozorišta i Beogradska filharmonija…

Njene kompozicije objavljivane su u poznatim izdavačkim kućama kao što su Nonesuch, Centaur Records, Innova i Vienna Modern Masters, a koreografije za njena dela radili su Dušan Tinek (Tynek) iz Njujorka, plesne trupe Rambert (Velika Britanija), Take Dance (SAD), Škotsko plesno pozorište i Festival baleta u Providensu.

Gostovanje Kronos kvarteta organizuju Dunafest iz Beograda i Muzička omladina Novog Sada, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije, a u okviru obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata. Takođe, podršku je pružio i Sekretarijata za kulturu i informisanje Vojvodine, a partneri u realizaciji tog događaja su Sava centar i Centar beogradskih festivala (CEBEF).

(SEEcult.org)

Post-YU angažovana fotografija



Galerija Photon u Beču predstavlja projekat “Posledice. Menjanje kulturnog pejzaža” sa angažovanim fotografijama umetnika sa prostora bivše Jugoslavije, koja su nastale u proteklih 20 godina.

Izložba je deo istraživačkog i kustoskog regionalnog projekta koji je inicirao Centar za savremenu fotografiju Photon iz Ljubljane, a gostovao je i u gradovima širom regiona.

Projekat “Posledice. Menjanje kulturnog pejzaža” (Aftermath. Changing Cultural Landscape) posvećen je ključnim protagonistima angažovane savremene fotografije, koji su aktivni na prostoru bivše Jugoslavije od početka 90-ih. Projekat obuhvatio je radove oko 40 autora iz regiona koje je odabrao tim kustosa iz Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Prištine, Cetinja, Beograda i Skoplja, istražujući ulogu fotografije u praćenju, dokumentovanju i tumačenju socijalnih, ekonomskih, kulturnih i političkih promena koje su se dogodile na ovom području u poslednje dve decenije.

Projekat će biti predstavljen u Beču izložbama “Uvidi” (Insights) u galeriji Photon i “Topografije” (Topographies) u Fotogalerie Wien, koje su rezultat razmene između dve galerije i ujedno deo programa festivala “Mesec fotografije” (Eyes On: Monat der Fotografie).

Na izložbi učestvuju Andrej Đerković iz Bosne i Hercegovine, Lazar Pejović i Vojo Radonjić iz Crne Gore, Boris Cvjetanović, Borko Vukosav, Domagoj Blažević, Silvestar Kolbas i Srđan Kovačević iz Hrvatske, Asrit Ismaili i Genc Kadriu sa Kosova, Oliver Musovik i Robert Jankuloski iz Makedonije, Bojan Salaj, Tomaž Gregorič i Jasenko Rasol iz Slovenije, Ivan Petrović, Ivan Zupanc, Milena Zarić, Paula Muhr i Viktor Šekularac iz Srbije.

Za izložbu u galeriji Photon “Uvidi” odabrani su radovi umetnika koji sadrže duboke socijalne i političke implikacije. Umetnici referišu na prošlost i sadašnjost, moderne lokalne mitologije i kolektivne istorije u odnosu na aktuelnu društveno-političku i ekonomsku situaciju u regionu. Njihovi radovi istražuju promene koje se direktno tiču stanovništva u zemljama nastalim na prostoru bivše Jugoslavije, kao što su promene političkog diskursa i ekonomske politike, raslojavanje, modifikovanje lokalnih istorija i u proteklih 20 godina uvek prisutan nacionalizam i patriotizam nekadašnjeg multikulturalnog okruženja.

Photon je realizovao projekat “Posledice. Menjanje kulturnog pejzaža” u saradnji sa partnerskim organizacijama Remont iz Beograda, Film&Film iz Pule, Suvremena hrvatska fotografija iz Zagreba, Narodnim muzejem Crne Gore sa Cetinja, galerijom Collegium Artisticum iz Sarajeva, Stacionom – Centrom za savremenu umetnost iz Prištine i C.R.A.F-om iz Splilimberga.

Kustosi projekta su Miha Colner i Dejan Sluga, u saradnji sa kustoskim timom koji čine Mirjana Dabović, Albert Heta i Vala Osmani, Saša Janjić, Ana Opalić i Sandra Vitaljić, Zoran Petrovski i Branka Vujanović.

Izložba “Topografije” u Fotogalerie Wien biće otvorena 10. novembra, a obe postavke biće moguće obići do 20. novembra.

*Foto: Paula Muhr, On Show, 2002-2007

(SEEcult.org)

Odličan 5-



Galerija New Moment predstavlja petoricu umetnika koje objedinjuje jedna ideja – pokazati da se može biti odličan i najbolji u sredini koja više vrednuje kvantitet od kvaliteta.

Umetnost Petra Mirkovića, Tadije Janičića, Aleksandra Dimitrijevića, Milana Nešića i Momira Bulovića je autentična, duhovita, ali nadasve višeznačna i kritična, a predstavljena je na izložbi simbolično apsurdnog naziva “Odličan 5-”, koja je otvorena od 6. do 30. novembra u New Momentu.

Reč je o umetnicima koji su svojevrsni moderni nomadi – izlažu od Njujorka, preko Majamija, Londona, Amsterdama, Pariza do Beča, povezani okolnošćuda žive, rade i stvaraju u specifičnom okruženju.

"Odličan 5-" je izložba kojom izražavaju svoj bunt, stvaraju iluziju fotografije, kritikuju banalnost današnje civilizacije i poigravaju se mitovima popularne kulture koji su ukorenjeni u našoj svakodnevici.



Istražuju teme dokolice, igre i odsustva kontrole i kombinuju ih sa tipično slikarskim elementima, linijama i nanosima boje s jedne strane, i nasumičnim delovima teksta s druge. Beskrajne varijacije tih komponenti slika koje su istovremeno monumentalne i intimne, umetniku omogućavaju ispitivanje određenih unutrašnjih psiholoških stanja. Kombinujući razne likovne i nelikovne elemente dolaze do interesantnih vizuelnih formi i predstavljaju realnost bez eufemizma i ulepšavanja.

Sva petorica su studirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a njihovo druženje i izuzetno dobro poznavanje iznedrilo je i izložbu "Odličan 5-" kao okvir koji objedinjuje njihov rad na savremenoj domaćoj umetničkoj sceni.

(SEEcult.org)

Prezentacije Bijenala D-0 ARK



Bijenale savremene umetnosti D-0 ARK Underground biće održano treći put na proleće 2015. godine u Atomskoj ratnoj komadi (ARK) u Konjicu, a u toku su prezentacije tog projekta u širem regionu, pa će 10. novembra biti predstavljen u Tirani, a u narednom periodu i u Beču, Beogradu, Podgorici i Banjaluci.

Nakon dva održana ciklusa Bijenala u famoznom Titovom atomskom skloništu u Konjicu ostalo je trajno postavljenih 80 umetničkih radova velike vrednosti.

Kolekcija obuhvata radove 68 umenika iz 28 zemalja iz regiona bivše Jugoslavije i sveta.

U trećem ciklusu Bijenala, koji će biti otvoren 24. aprila 2015. godine, učestvovaće 30 umetnika koji će svojim delima obogatiti postojeću kolekciju, najavili su organizatori.

Prezentacija Bijenala D-0 ARK Underground u Tirani biće održana 10. novembra u Palati kulture Albanije, na poziv albanske ministarke kulture Mirele Kumbaro-Furdži (Furxhi).

U pozivu Direkciji projekta Bijenala, ministarka Mirela Kumbaro-Furdži navela je da je to bez sumnje “najznačajniji regionalni kulturni projekat”, te da je Albanija sa zadovoljstvom prihvatila da, uz Austriju, bude zemlja-partner u organizaciji trećeg ciklusa Bijenala.



To će biti sedma prezentacija projekta Bijenala D-0 ARK Underground, nakon Venecije, Istanbula, Firence, Zagreba, Berlina i Trebinja - za studente Akademije likovne umetnosti u tom gradu.

Na prezentaciji u Tirani, uz ministarku kulture Albanije, direktora projekta Edu Hozića, selektore trećeg ciklusa Adelu Demetju (Albanija) i Margarethe Makovec i Antona Lederera (Austrija), učestvovaće i ambasadori zemalja koje su bile partneri u prethodna dva ciklusa - Srbije, Crne Gore, Hrvatske i Turske, kao i ambasador Austrije u Albaniji.

Prezentacije Bijenala D-0 ARK Underground dogovorene su i u Muzeju moderne umetnosti – MUMOK u Beču, Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, Centru za savremenu umetnost u Podgorici i Muzeju savremene umetnosti Republike Srpske u Banjaluci.



Drugo izdanje Bijenala D-0 ARK Underground odrzano je 2013. godine u ARK u Konjicu, prema koncepciji turske kustoskinje Bašak Šenove (Basak Senova) i Branka Frančeskija (Franceschi) iz Hrvatske, a predstavilo je radove 35 umetnika iz 19 zemalja, među kojima su bili i brojni autori s prostora bivše Jugoslavije.

Titova Atomska ratna komanda građena je od 50-ih do 70-ih godina 20. veka kao sklonište za rukovodstvo Jugoslovenske narodne armije na čelu sa Josipom Brozom Titom, odnosno za zaštitu 350 odabranih čelnika SFRJ od posledica eventualnog nuklearnog udara.

ARK se nalazi 280 metara ispod zemlje, na površini od 6.584 kvadratnih metara, sa 12 povezanih blokova i više od stotinu prostorija. Izgradnja ARK-a koštala je 4,6 milijarde dolara.

Iako se nuklearna katastrofa nije dogodila, zemlja koja je sistematski radila na svojoj odbrani u slučaju takvog napada, u međuvremenu se rasparčala u ratovima 90-ih.

Savet Evrope proglasio je projekat D-0 ARK Underground za kulturni događaj Evrope u 2011. godini, a snažnu podršku Bijenale u Konjicu uživa i od UNESCO-a i generalne direktorke te organizacije UN Irine Bokove.

Drugo Bijenale umetnosti u Konjicu održano je pod visokim pokroviteljstvom Predsedništva Bosne i Hercegovine, a zemlje-partneri bile su Turska i Hrvatska.

Prvo Bijenala u Konjicu “Time Machine - No Network!” održano je 2011. godine, a radove su odabrali kustosi Branislav Dimitrijević iz Beograda i Petar Ćuković iz Podgorice. Zemlje-partneri bile su Srbija i Crna Gora.

(SEEcult.org)

DA! Drhtaj ruže, DAH Teatar



Predstava "Drhtaj ruže", DAH Teatar

Reći da je predstava „Drhtaj ruže“ DAH Teatra među najboljim u našem pozorištu ne znači mnogo, ili, ipak – znači sve. Prvo se tiče jadnog stanja našeg pozorišta, a drugo onoga da se uprkos svemu (i uprkos svima) – „izrekne reč“.

Reći reč o onome skrivenom, što zbog naše ljudske ograničenosti, što zbog svakovrsnih zabrana (najčešće, avaj, samonametnutih), uvek je bila vrlina čestitih i hrabrih, i posebno vrlina umetnika, i vrlina filosofa. Zbog koje su uostalom, toliki popili kukutu, bežali na kraj sveta, trunuli u tamnicama ili su upucavani u potiljak.

A ova predstava nije samo o onima koji su upucavani u potiljak, ko god oni bili i kom god rodu pripadali – mada i to ne treba zaboraviti, jer je naređeno da se zaboravlja – već o svakoj vrsti nestajanja, iščezavanja, nemanja. Ne nemanja bića, nestvorenosti, nego nemanja onoga što je bilo i što je imalo biće, a o čemu sad ne znamo ništa. Ali zašto govorimo o onome, o nečemu, kad se ovde radi o onom, tom i tom koji/koja ima ime, koji je bio tu a sada više nije, i za koga zapravo i ne znamo da li jeste ili nije. Pitanje nastanka je u ovoj umetnički dovršenoj i filosofski pregnantnoj predstavi zapravo pitanje znanja: znanja o tome šta i znanja o tome zašto. Hoću da znam šta je sa njim/njom koji su nastali, potrebnno mi je znanje, i ne samo znanje, nego i nešto više – trag, svedočanstvo o koje vodi i koje održava to znanje, makar grumen praha, makar vlat kose, makar i najmanja kost. I potrebno – bilo bi mi neophodno, mislim da bi mi bilo neophodno ako hoću i dalje da živim – da znam zašto? Zašto on/ona, zašto ja, mi, zašto uopšte? Zar ne primećujete kako smo već odavno prestali da se pitamo?

A ova predstava, do kraja osmišljena i precizna, sa izvođačkim nivoom koji je biser našeg pozorišta, ne da nam da prestanemo da se pitamo. Ne banalnim proklamacijama bili kakve političko-ideološke agende, nego ujedno čulno-opipljivo, za ličnost zainteresovano i filosofski zapitano. Okruženi smo senkama – znači okruženi smo prošlošću uspomena, budućnošću koja senke (nestalih – da li živih ili mrtvih) treba da pretvori u izvesnost (koja nije obavezno i uteha) i sadašnjošću ljudi pretvorenih u senke. Zašto – zato što su prestali da se pitaju.

Ali ova predstava ne proziva, ona najpre – poziva. Deljenjem hleba - na saučešće, zajedništvo, na naše ljudsko jedinstvo, uprkos svemu, granicama, rodovima i svim sitnim pakostima i krupnim zločinima (a postoji li zločin koji nije krupan i pakost koja nije sitna?) i mirisom bilja koje nam ne dopušta da smrt prihvatimo kao jedinu izvesnost, da prihvatimo smrt uopšte, da prihvatimo sebe, druge i svet u smrti. Da ne prihvatimo logiku smrti.

Maja Mitić je jedna od naših najboljih glumica. Dijana Milošević je, iako rediteljka, na sceni bolja od svih naših glumaca/glumica. Zašto – jer zna, jer je tu, jer hoće.

„Drhtaj ruže“ nam o pozorištu otkriva (pokazuje) mnogo od onoga o čemu smo danas i ovde uglavnom samo čitali – o pozorištu kao mestu susreta jednih sa drugima, prisutnim ili neprisutnim, prošlim i budućim, ali i sa drugim, radikalno drugim, sa kojim je susret pre ili kasnije neizbežan. Lutke, idoli, kojima nekad posvećujemo sve naše žrtve i žrtvovanja, nikada nisu zamena za susret niti sa drugim čovekom, niti sa onim čime taj čovek živi. Umetnost zato, kad neće da bude manekenstvo i kad neće da bude idolatrija, može da nam pomogne – bar malo. Da pronađemo nestale (nestalo), i da se makar zaputimo ka sebi, a time i ka drugima, u kojima je sve naše postojanje. Ovo je predstava o hlebu i o bilju, o kosti i semenu, prestava koju rade, koju gledaju i koju vole oni koji neće da prestanu da se pitaju, koji znaju šta neće baš zato što su sami jedno veliko - DA.

Vladimir Kolarić (Odbrana umetnosti)

Nagrade 19. JPF - Bez prevoda



Najboljom predstavom 19. Jugoslovenskog pozorišnog festivala “Bez prevoda”, održanog od 5. do 11. novembra u Užicu, proglašen je komad “Trpele” Bobana Skerlića i Milene Depolo o nasilju nad ženama, u produkciji Beogradskog dramskog pozorišta i režiji Skerlića.

Nagrada “Ardalion” za najbolju predstavu dodeljena je tom angažovanom komadu u konkurenciji sa još šest predstava iz Srbije, Repulike Srpske, Crne Gore i Hrvatske, a žiri kojim je predsedavao dramski pisac Nebojša Romčević odlučio je većinom glasova.

“Ardalion” za najbolju režiju dodeljen je Egonu Savinu za predstavu “Unosno mesto” autora Aleksandra Nikolajevića Ostrovskog, u produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda, a žiri je takođe odlučio većinom glasova.

Jednoglasno je nagrada za najbolju žensku ulogu dodeljena glumcu Goranu Jevtiću za ulogu Živke u predstavi Branislava Nušića “Gospođa ministarka”, u režiji Tanje Mandić Rigonat i produkciji Pozorišta “Boško Buha” iz Beograda, kao i nagrada za najbolju mušku ulogu, koju je dobio Branimir Bane Popović za ulogu Domenika u predstavi “Filomena Marturano” Eduarda De Filippa, u režiji Jagoša Markovića i koprodukciji Centra za kulturu Tivat i Gradskog pozorišta Podgorica.



Za ulogu Mikelea u toj predstavi nagrađen je i Momčilo Otašević, koji je dobio “Ardalion” za najboljeg mladog glumca i nagradu Politike “Avdo Mujčinović”, dok je za najbolju epizodu nagrađen Bojan Veljović za ulogu Ujka Blagoja u predstavi “Doktor Nušić” prema Nušićevom komadu “Dr”, u režiji Kokana Mladenovića i koprodukciji Narodnog pozorišta Sombor i Kruševačkog pozorišta.

Za najbolju scenografiju nagrađena je Dragana Purković-Macan za autorski projekat “Četrnaesta” Ane Đorđević o Prvom svetskom ratu, u produkciji Narodnog pozorišta Republike Srpske iz Banjaluke, dok je za najbolji kostim nagrađena Lana Cvijanović za predstavu “Unosno mesto”.

Specijalna nagrada “Ardalion” dodeljena je Marku Šeliću Marčelu iz Beograda za tekstove songova u predstavi “Doktor Nušić”.

Stručni žiri, uz Romčevića, činili su i arhitekta-scenograf Mia David, doskorašnja v.d. direktorka Kulturnog centra Beograda, pozorišni producent i glumac dr Hazim Begagić iz BIH, kompozitor Miroljub Aranđelović Rasinski iz Srbije i rediteljka Ana Vukotić iz Crne Gore.

19. JPF-u bio je posvećen jubileju Nušića i stogodišnjici Prvog svetskog rata, a kritički je ukazao i na stanje u današnjem društvu Nušićevim stavom da je danas sve na prodaju.

Osim nagrađenih, u selekciji je bila i predstava “Tri sestre” Antona Pavloviča Čehova, u režiji Slobodana Unkovskog i izvođenju Dramskog kazališta Gavella iz Zagreba, koje je prošle godine, na 18. JPF-u trijumfovalo predstavom “Zločin i kazna”, osvojivši gotovo sve nagrade, uključujući za najbolju predstavu, režiju Zlatka Svibena i najbolje uloge, kao i nagradu publike.

Koselektori 19. JPF-a - novinar i pozorišni kritičar Bojan Munjin i direktor Narodnog pozorišta u Užicu Zoran Stamatović odabrali su predstave s gorkim osmehom, vrativši se Nušiću kao našem savremeniku, čije misli dobro pogađaju današnje vreme sutona mnogih vrednosti i nade (Danas ti je, brate, sve na prodaju; čast, savest i prijateljstvo - sve, brate, sve!). Takođe, podsetili su na početak Velikog rata pre jednog veka, postavljajući pitanja o ceni slobode, narodnoj mudrosti i istorijskom usudu.

(SEEcult.org)

Kolekcionar Đileta Markovića



Galerija Dar-Mar u Beogradu započinje nov koncept predstavljanja samo jedne slike izložbom “Kolekcionar” Srđana Đileta Markovića, koja će biti otvorena od 13. do 29. novembra.

Slika “Kolekcionar”, dimenzija 140x180 cm, nastala je 2014. godine i predstavlja jednog (možda tipičnog?) kupca umetničkih dela. Njena implicitna značenja suočavaju publiku sa hipokrizijom društva i sa sistemom vrednosti protiv koga se “ne(dovoljno) borimo”.

“Kolekcionar” je deo novog Markovićevog ciklusa “Urbani pejzaži” iz 2013. i 2014. godine, kojim dominiraju (beo)gradski motivi koji idu dalje od predstavljanja grada i njegovih lica i naličja. Te slike na površinu iznose sve ono što je inače ispod nje, andergraund.

“Droga, seks i kocka nisu više skriveni tabui. Pod mangupskim mesecom koji puši ogroman džoint odvija se život grada sa kreaturama noći i neonskim reklamama koje sa jednakim entuzijazmom najavljuju striptiz-barove, govore političara, banke, supermarkete, kockarnice i kafane. To, međutim, nije više onaj podzemni svet u koji se može zakoračiti samo pod okriljem noći, već eksplicitna gradska stvarnost, od Slavije do Trga republike. Među tim slikama jedna se izdvaja upućujući nas na kontemplaciju o sociološkim posledicama tranzicionog procesa koji je, poput poplave, iznad nataloženog mulja izbacio “novokomponovane” mutne likove koji Điletove slike kupuju da bi ih uramili u barokne zlatne ramove i od njih napravili adekvatan milje u kojem će moći da impresioniraju erotsku lutku ili nekoga ko ima njene osobine. To je 'Kolekcionar', model za današnje kupce i sakupljače umetničkih dela, za one koji su tu ulogu preuzeli od onih finih predstavnika građanske elite koji su, ne tako davno, zaveštavali svoje zbirke srpskom narodu”, navedeno je u tekstu za katalog.

U pitanju je prepoznatljiva ikonografija Markovića, čije slike ostaju autentični predstavnici alternativne umetničke scene beogradskog andergraunda. Njegova angažovana umetnost preuzima estetiku stripa i grafiti umetnosti, ali je od stripa razlikuje manuelan štafelajni rad, a od grafita kritička pozicija. Uzori su joj u kalifornijskoj lowbrow umetnosti, a subverzivna je i angažovana utoliko što stvarnost secira, preuveličava njene segmente i predstavlja je kroz satiru i grotesku. Umetnik prepoznaje i izdvaja simptome urušavanja društvenih vrednosti i parodira ih kako bi na njih skrenuo pažnju.

“Umetnik u novi ciklus uvodi neke nove motive, ali zadržava prepoznatljivu estetiku. Naša stvarnost je, s druge strane, počela sve više na liči na njegove slike. A kada stvarnost počne da nam liči na slike Đileta Markovića, možda to znači da je vreme da se nad njom zamislimo”, navedeno je u tekstu za katalog izložbe kojom Galerija Dar-Mar menja koncepciju posle 12 godina poslovanja.

Kao razlog za tu promenu, Galerija Dar-Mar navela je želju da se postavke izložbi prilagode nevelikom izložbenom prostoru i da se na taj način posmatračima omogući jasnije sagledavanje jednog, uglavnom kapitalnog ili prelomnog, dela.

“S jedne strane, okruženi smo hiperprodukcijom kojom se galerije nadmeću za svoje mesto na tržištu, a sa druge strane suočeni smo sa činjenicom da je umetničko tržište zamrlo i da je publike sve manje. Rešili smo da za taj mali broj entuzijastičnih pojedinaca iz raznovrsne ponude izdvojimo jedno delo koje ćemo izložiti u praznom prostoru galerije. Kada pred sobom imate samo jednu sliku i oko nje bele zidove, primorani ste da je posmatrate, da razmišljate kako o njoj, tako i o okolnostima koje su dovele do toga da samo ta jedna slika stoji pred vama”, navela je Galerija Dar Mar, koja se nalazi u Ulici kralja Petra 44.

Đile Marković spada u red multumedijalnih umetnika koji su načinili fizionomiju stvaralačke scene tokom 80-ih i 90-ih godina 20. veka izvan oficijelnih institucionalnih i društvenih krugova. Pripadnik je novotalasnog pokreta u slikartsvu, muzici, filmu i drugim umetnostima i umetničkim rodovima koji su bili prihvaćeni od pripadnika njegove generacije i koji su, posebno u muzici (Supernaut), stekli brojne sledbenike i poštovaoce.

Poreklom iz umetničke porodice, Marković je obrazovanjem, znatiželjom i spremnošću da se okrene od akademskog stvaralaštva i upusti u neizvesno eksperimentisanje formama i medijima, postao jedan od umetnika koji su utirali mukotrpne puteve novog, oslobađajućeg shvatanja mesta i svrhe umetnosti na aktuelnoj kulturnoj mapi.

(SEEcult.org)

Preminuo Jovan Ćirilov



Istaknuti teatrolog Jovan Ćirilov, dugogodišnji upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, suosnivač i umetnički direktor festivala Bitef i jedna od najvećih ličnosti srpske, jugoslovenski i evropske kulture, preminuo je 16. novembra u Beogradu u 84. godini.

Ćirilov je bio i dramatrug Ateljea 212, a bio je poznat kao erudita, poliglota, leksikograf, hroničar društva i teatra, modernista u stalnom ratu s konvencijama, istaklo je JDP, koje će naknadno objaviti mesto i datum komemoracije i sahrane Ćirilova.

Ćirilov je, uprkos teškoj bolesti, bio aktivan sve donedavno, uključujući i rad na 48. Bitefu.

Bio je autor dramskih dela, scenarija filmova (prikazanih u Veneciji, Moskvi i Puli), romana, više zbirki pesama, teatroloških eseja, knjiga uspomena, antologija drama (srpske savremene drame na engleskom jeziku, engleske i američke savremene drame, najkraćih drama na svetu) i rečnika.

Povodom smrti Ćirilova, Bitef teatar i tim Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala (Bitef) istakli su da opraštaju od njega s najvećim žaljenjem i poštovanjem.

“Zajedno sa Mirom Trailović, osnovao najstariji i najznačajniji međunarodni pozorišni festival u ovom delu Evrope, i ostavio nam odgovornost da o ovoj instituciji brinemo, čuvajući uspomenu na Jovana Ćirilova i njegovo veliko, intelektualno delo, bez premca u našoj kulturi”, saopštili su Bitef teatar i tim Bitefa.

“Zadužio je Grad Beograd vrednim legatom knjiga i dokumenata i ostavio neizbrisivi trag u našem pozorištu i kulturi”, istakao je Bitef u saopštenju.



Rođen 30. avgusta 1931. u Kikindi, Ćirilov je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1955.

Član JDP-a postao je 1955. godine, najpre kao asistent režije, dramaturg, pa umetnički direktor, a 1985. postao je upravnik JDP-a.

Bio je umetnički direktor-selektor Bitefa od osnivanja tog festivala 1967. godine, kada je postao i dramaturg Ateljea 212 (do 1985).

Kao selektor Bitefa, Ćirilov je proputovao je mnoge zemlje, bio izuzetan poznavalac svetskog teatra i u Beograd dovodio najveće ansamble i reditelje, kao sto su Piter Bruk, Ingmar Bergman, Ježi Grotovski, Pina Bauš, Robert Vilson, Luka Ronkoni, Nurija Espert, Jurij Ljubimov, Lev Dodin, Living teatar... Mnogi su svetsku slavu počeli da stiču upravo u Beogradu.

Tokom 14 upravničkih sezona u JDP-u, Ćirilov ga je, kako je istaklo to pozorište, podigao ponovo na visoki svetski nivo, negujući domaće dramsko stvaralaštvo i postavljajući na repertoar velika svetska dela sa naglaskom na ona koja su dotad bila nepoznata beogradskoj sceni.

Ćirilov se oprobao i kao reditelj – prvi put je 2004. godine režirao dramu “Nedozvani” pesnika Momčila Nastasijevića, koja je premijerno izvedena u Centru za kulturnu dekontaminaciju u okviru Beogradskog letnjeg festivala (BELEF). Ćirilov je tada naveo da je to najbolja građanska međuratna drama na pozorišnoj sceni u Srbiji, u kojoj je moguće prepoznati sve vrednosti Nastasijevićevog poetskog jezika i doživljaja sveta.

Ćirilov je 2012. godine režirao u CZKD-u i predstavu “Izlet u Rusiju” prema tekstu Miroslava Krleže iz 1926. Tada je istakao da svako novo obraćanje Krleži obogaćuje naše stavove, jer se “značaj njegovih stavova prema buržoaziji i filistarstvu vraća kao neupitno bitan upravo ovih naših dana ponovne prvobitne akumulacije, kad su liberalno građansko društvo i njegov kapital sudbinski zakucali na vrata našeg morala u svoj svojoj malograđanskoj nesavršenosti i bezočnosti”.



Pisao je za Student, Politiku (od 1956), Blic (od 1999), NIN, Ludus, Delo i mnoge druge časopise i listove. U novinama je pokretao svoje rubrike (Pozorištarije, Reč nedelje, Moji savremenici, Dnevnici).

Bavio se leksikografskim radom i sastavio je nekoliko rečnika (Rečnik novih reči Narodna knjiga, Beograd, 1982, Novi rečnik novih reči, Bata, Beograd, 1991, Srpsko-hrvatski rečnik varijanata/inačica, Stilos, 1989; Bata Orbis, 1994...).

Objavio je roman “Neko vreme u Salcburgu” (1980), dve zbirke poezije (Putovanje po gramatici i Uzaludna putovanja) i nekoliko filmskih scenarija.

Preveo je mnoga dela dramske književnosti - drame Kristofera Fraja, Brehta, Ženea, Stoparda, Sama Šeparda, Mameta, Marbera, mjuzikl “Kosa”...

Bio je član Srpskog PEN centra.

Dobitnik je dve Sterijine nagrade - za kritiku i za životno delo, Oktobarske nagrade grada Beograda za celokupno stvaralaštvo, te nagrade “Joakim Vujić” za doprinos srpskom pozorištu.

Francuska ga je odlikovala 1992. godine ordenom Viteza umetnosti i književnosti.

Ćirilov je dve sezone bio i selektor međunarodnog festivala u Nansiju, član žirija za Veliku evropsku nagradu za pozorište i član uprave Mitelfesta u Čividaleu u Italiji.

Između ostalog, predsedavao je Nacionalnom komisijom Jugoslavije, a potom Srbije pri Unesku (od 2001. do 2007).

Ćirilov se bavio i karikaturom, a na 43. Bitefu 2009. godine, povodom 20-godišnjice smrti Mire Trailović, sa kojom je pokrenuo Bitef, predstavio se izožbom “Moji savremenici u karikaturi”. Među karikaturama nije bilo Mirine. Ćirilov je tada rekao da nije nikada crtao likove koji su mu bili najbliži, osim svoje bivše supruge, ali tek posle razvoda.



U jednom od poslednjih intervjua, Ćirilov je, posle operacije štitne žlede, rekao u aprilu ove godine da je radom u pozorištu zadovoljio strast prema toj umetnosti koju nosi još od detinjstva, te da je putovao, upoznavao velike i značajne ljude i tako se na “neki način ostvario”.

“Imao sam sreću da radim sa velikim rediteljima: Tomislavom Tanhoferom, Matom Miloševićem, Miroslavom Belovićem, Bojanom Stupicom, Kostom Spajićem, Ljubišom Ristićem, Slobodanom Unkovskim... Dakle, zadovoljan sam. Vredelo je”, rekao je Ćirilov u intervjuu “Vremenu”, u kojem je naveo i da ne može da kaže da je srećan, jer to mogu da kažu “samo budale”.

“Umesto toga, kažem da sam zahvalan okolnostima i ovom društvu koje me je do te mere prihvatilo, pruživši mi šansu da radim nešto što volim. Dakle, imao sam sreću, ali ne mogu da kažem da sam srećan. Pogotovu živeći u ovakvom užasnom svetu. Kao antropološki pesimista, veoma dobro znam da je ljudski rod nesavršen. Čim je hiljadama godina vodio takve ratove, to ne može da bude dobra vrsta”, naveo je Ćirilov.

Prisećajući se prvih izdanja Bitefa, istakao je da je taj festival bio glavni nosilac koncepta novog pozorišta u ovom delu Evrope. Na trećem Bitefu 1969. su, recimo, prvi put, i to na tri koraka od publike, viđena naga tela glumaca. Igrane su Euripidove Bakhe. Bio je to, kako je rekao, ogroman šok.

“Žuta štampa se podsmevala, napadala nas. ‘Mira Trailović i Jovan Ćirilov osnovali su BITEF zbog svojih ličnih perverznih seksualnih sklonosti’, pisali su. Dotle se išlo!’, naveo je Ćirilov, pominjući među predstavama koje su izazvale najburnije reakcije i gostovanja Living teatra i Taganke.

“Bili smo prvi festival koji je doveo ruskog Hamleta sa Vladimirom Visockim. Onda i te Bahke iz 1969. Od naših, jugoslovenskih predstava, najviše pažnje izazvala je Misa u A-molu Ljubiše Ristića, zatim neke slovenačke predstave... Kasnije i Bure baruta Slobodana Unkovskog”, naveo je Ćirilov.

Ćirilov se osvrnuo i na pitanje smrti, navodeći da je se ne plaši.

“... Više se ne bojim. Mada o njoj nikada ne razmišljam intenzivno. Možda potiskujem, ko zna... U svakom slučaju, siguran sam da umreti nije ni lepo ni lako. Ali, šta da radimo?! Sa tim se moramo pomiriti”, naveo je Ćirilov.

(SEEcult.org)

Lista sumnjivih



Ister teatar, osnovan 1994. godine u Beogradu kao pozorišna trupa koja istražuje i povezuje plesne i dramske tehnike izražavanja, obeležiće 18. novembra u Bitef teatru 20-godišnjicu performansom “Lista sumnjivih”, te izložbom krajem januara u Kući legata.

“Lista sumnjivih – retrospektiva 20” sačinjena je od odabranih delova nekadašnjih predstava, postavljenih u novu poziciju u novom vremenu u novom značenju. To je, istovremeno, i poklon i zahvalnost strpljivoj, radoznaloj i dugo godina vernoj publici, saopštio je Ister teatar.

Povodom jubileja, Ister teatar najavio je za kraj januara 2015. godine i izložbu kojom će kroz tematske sobe - dokumentima, fotografijom, muzikom, scenografijom i rekvizitom predstaviti svoj 20-godišnji rad.

Koncept, postavku, koreografiju i dramaturgiju “Liste sumnjivih” kolektivno potpisuje Ister teatar, a u predstavi učestvuju igrači i glumci: Anđelija Todorović, Danica Arapović, Jelena Jović, Isidora Stanišić, Čarni Đerić, Dušan Murić i i Igor Filipović. Autor muzike je Nenad Jelić, za izgled scene zadužen je Ljubimir Todorović, a dizajn programa, plakata i fotografije delo je Aleksandra Milosavljevića.



Ister teatar, nazvan antičkim imenom reke Dunav, nastao je kao potreba grupe profesionalnih pozorišnih umetnika da svoj rad izraze kroz do tada netipičan način rada u klasičnom teatru, tj. kroz svakodnevni laboratorijsko- istraživački proces, preko koga se dolazi do autentičnog načina izražavanja. Tokom čitavog postojanja trupa je ostala dosledna prvobitnoj ideji istraživačkog pozorišta savremenih tendencija.

Teme kojima se Ister teatar bavi - specifičnost pokreta i dramaturgija, stvorili su prepoznatljivu estetiku, bez obzira na žanrovsku različitost projekata, predstava i performansa.

Ister je izvodio predstave na scenama Bitef teatra, Narodnog pozorišta u Beogradu, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, Centra za kulturnu dekontaminaciju, Ustanove kulture Vuk, Doma omladine, Dah teatra, KC Rex, KC Grada, Sava centra, te na scenama kulturnih centara u Novom Sadu, Pančevu, Smederevu, Zrenjaninu, Požarevcu, na ulicama Beograda, Niša, Novoga Sada, Jašija...

Učestvovao je na brojnim festivalima u Beogradu (BITEF, BELEF, Festival malih pozorišnih formi u Zemunu, Festival koreografskih minijatura, Art save life Dah teatra, Refract, LIMIT…), Novom Sadu (Sterijino pozorje, INFANT), Pančevu (ExTeatarFest), Aranđelovcu (Mermer i zvuci), Podgorici (FIAT), kao i u nekoliko navrata na festivalu Stagione sperimentale Europea, Teatro della contraddizione u Milanu, na Edinburg Fringe Festivalu, Altfestu u Bistrici i Jašiju u Rumuniji, Festivalu savremenog plesa u Gracu, PUF-u u Puli, Internacionalnom festivalu eksperimentalnog teatra u Kairu, 360 stepeni u Bifeldu, Festivalu mladih pozorišta u Sofiji…

Ister teatar dobitnik je nagrade Udruženja baletskih umetnika Srbije (UBUS) “Dimitrije Parlić” za 2008. godinu, za predstavu “Tri sestre ili Okolo naokolo Čehova”. Za predstavu “Pustinja” dobio je nagradu za najoriginalnije istraživanje jednog od segmenata pozorišnog jezika, a na INFANT-u nagradu za najbolju predstavu, tekst i izvođenje – za “Smoking Kills”, kao i nagrade na Festivalu monodrame i Festivalu malih pozorišnih formi u Zemunu.

Realizaciju projekta povodom jubileja Ister teatra omogućilo je Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, a pomogli su i Bitef teatar, Pozorište na Terazijama, Udruženje baletskih umetnika Srbije i prijatelji Ister teatra.

(SEEcult.org)

Deniću nagrada Faust



Scenograf Aleksandar Denić iz Srbije dobio je nemačku nacionalnu nagradu Faust za rad na scenografiji operske tetralogije “Prsten Nibelunga” u režiji Franka Kastorfa, za koju je već dobio nekoliko priznanja.

Nagradu Faust dodeljuju Akademija izvođačkih umetnosti (Akademie der Darstellenden Künste), strukovno udruženja Binenferajn (Bühnenverein) i Pokrajinska fondacija za kulturu (Kulturstiftung der Länder).

Deniću je nagradu uručio 9. novembra na ceremoniji u Hamburgu nemački glumac Ulrih Mates (Ulrich Matthes).

Nagradu Faust za najbolju režiju dobio je Johan Simons za “Dantonovu smrt” u minhenskom Kameršpileu (Münchner Kammerspiele). Dagmar Mancel (Manzel) osvojila je nagradu Faust za ulogu u predstavi “Gift” Lota Vekemansa u Dojčesteatru u Berlinu (Deutsćes Theater), a Kristof Vinkler (Christoph Winkler) nagrađen je za koreografiju plesne predstave “Das wahre Gesicht – Dance is not enough” u Ballhaus Ost-Berlin.



Gala ceremoniji prisustvovali su gradonačelnik Hamburga Olaf Šolc (Scholz), nobelovac Ginter Gras (Günter Grass), pokrajinska sekretarka za kulturu Barbara Kizeler (Kiesler) i druge zvanice iz sveta kulture i politike.

Deniću je saradnja sa Kastrofom na predstavi “Prsten Nibelunga” donela nedavno i status operskog scenografa godine u iznoru 50 nezavisnih kritičara časopisa “Opernvelt” iz Evrope i Amerike, a u konkurenciji su bili, između ostalih, i Teri Gilijam, Zaha Hadid i Dmitrij Černjakov.



Proteklog leta proglašen je u Nemačkoj za scenografa godine u anketi stručnog pozorišnog časopisa “Teatar hojte” (Teater heute), u kojoj su učestvovala 44 pozorišna kritičara iz Nemačke, Austrije i Švajcarske. Takođe, u godišnjoj anketi časopisa “Dojče bine” (Die Deutsche Bühne) osvojio je prvo mesto.

Prestižnu nagradu časopisa “Teatar hojte” dobio je za rad na scenografiji predstave “Putovanje na kraj noći” (Reise ans Ende der Nacht), takođe u režiji Kastorfa, realizovanoj u minhenskom Rezidencteatru (Residenztheater).

Ranije ove godine Denić je bio nominovan i za Međunarodnu opersku nagradu (International Opera Awards 2014) u kategoriji za dizajnera godine.

(SEEcult.org)

Suočavanje na 10. FIST-u



Festival internacionalnog studentskog teatra (FIST), posvećen u desetom izdanju temi “Suočavanje”, biće održan od 14. do 16. novembra u Domu omladine Beograda, koji i sam proslavlja jubilarni, 50. rođendan, a tematskim fokusom poziva na svojevrsnu borbu kroz koju bolje upoznajemo sebe i druge, ukazuje na način da se demistifikuju raznovrsna ubeđenja, te da se započne odlučna, aktivna potraga za poreklom i razbijanjem brojnih zabluda.

Nakon nesvakidašnjeg performansa otvaranja, publika će imati priliku da vidi projekat Srđana Karanovića “Ne oklevaj! Improvizuj!”, predstavu koja nije nastala prema dramskom tekstu, već je njen sadržaj zasnovan na nizu vežbi improvizacije.

Sledi prva takmičarska predstava “Dva pečena jaja na oko” sa Akademije dramskih umetnosti Univerziteta u Zagrebu, a prvo festivalsko veče zaokružiće žurka u klubu Babel, uz DJ-a Pavla Veljkovića.

Publiku desetog FIST-a očekuju 15. novembra takmičarske predstave iz Rusije i Bosne i Hercegovine - “Šest koraka ka životu” i “O ljubavi”, koje će pokrenuti pitanja koja se tiču aktuelnih problema među mladima, odabira životnih puteva, životom nakon studija, muško ženskih odnosa, prolaznosti vremena, bolnih životnih iskustava. Ujedno, najavljen je i bogat muzički program u DOB-u.

Poslednji festivalski dan rezervisan je za goste iz Mađarske i Italije, koji učestvuju u takmičarskom programu predstavama “Pročišćeni” i “Skotovi u mislima”.

Na programu je predstava “Stvaran svet?”, nastala u okviru Festivala kao odgovor na ponuđenu temu, a bavi se temom suočavanja sa istinom, stvarnim svetom o kojem istina retko izlazi na videlo i ljudima koji radije biraju da žive u laži i strahu nego da kažu istinu i suoče se sa komplikacijama koje slede posle otkrivanja.

Za završnicu je najavljena žurka u DOB-u, u kojem FIST prvi put gostuje, a kao i prethodnih godina, ulaz je besplatan.

Osnovan 2005. godine kao studentska inicijativa, FIST je za proteklih deset godina prerastao u značajan pozorišni i festivalski događaj na kulturnoj mapi Beograda, kao i celokupne balkanske regije.

FIST-ova specifičnost je u tome što je ga u potpunosti organizuju studenti Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.

Festivalski sajt je http://festivalfist.com, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org.

(SEEcult.org)

Svedoci istorije



Izložbom fotografija Stevana Labudovića, koji je kao mladi snimatelj “Filmskih novosti” iz Beograda proveo svojevremeno gotovo tri godine sa alžirskim partizanima, u Narodnoj biblioteci Srbije 14. novembra počinje dvodnevni multimedijalni program “Svedoci istorije”, posvećen 65-godišnjici početka jednog od najznačajnijih antikolonijalnih pokreta - alžirskog rata za nezavisnost.

Na inicijativu umetnice Milice Tomić i politikologa i novinara Tadeja Kurepe, program “Svedoci istorije”, posvećen je i podršci koju je socijalistička Jugoslavija aktivno pružala alžirskim snagama, koje su se posle višegodišnjeg rata izborile za uspostavlјanje nezavisnog Alžira.

Specijalni gost tog programa je Stevan Labudović, koji je period od 1959. do 1962. godine proveo sa alžirskim partizanima, a u Alžiru je proglašen i za narodnog heroja. Na taj period podsetiće i prilozima koje je radio iz Alžira za “Filmske novosti”.

Labudovićeve fotografije i snimci obišli su pocetkom 60-ih godina 20. veka čitav svet i postali nezamenljivi svedoci revolucije i borbe za nezavisnost koju je vodio Front nacionalnog oslobođenja (FLN), ali i veoma teških uslova u kojima je alžirski narod živeo pod francuskom kolonijalnom vlašću i u kojima se borio za slobodu.

Alžirski oslobodilački rat, kao anti-kolonijalni konflikt Francuske i alžirskih oslobodilačkih pokreta, trajao je od 1954. do 1962. godine, kada je Alžir postao nezavisan.

Stevana Labudovića, mladog snimatelja “Filmskih novosti”, koji je započeo karijeru praveći partizanske zidne novine u Drugom svetskom ratu, u Alžir je poslao Josip Broz Tito kako bi pomogao tamošnjim partizanima. Labudović je gotovo tri godine proveo sa alžirskim partizanima, noseći kameru u jednoj ruci, a pušku u drugoj.

Prateći program izložbe čine filmovi o različitim aspektima alžirske borbe protiv francuskog kolonijalizma – od borbe za srce i dušu glavnog grada Alžira, do borbe koju su alžirski emigranti vodili u Francuskoj. Svakoj projekciji prethodi jedan žurnal Filmskih novosti iz tog perioda koji sadrži neki od Labudovićevih priloga iz Alžira.

Filmove “Bitka za Alžir” (1966), “Vetrovi Oresa” (1966) i “Izvan zakona” (2010), koji su na francuskom i arapskom, sa titlovima na srpskom, publika može da pogleda besplatno.

Izložbom originalnih fotografija Labudovića, tematskim žurnalima “Filmskih novosti”, kao i igranim filmovima, posetioci imaju priliku da se temelјno upoznaju sa alžirskim oslobodilačkim ratom koji je predstavlјao prekretnicu u antikolonijalnoj borbi mnogih naroda afričkog kontinenta.

Projekat “Svedoci istorije” realizovan je u saradnji Narodne biblioteke Srbije, “Filmskih novosti” i alžirske ambasade u Srbiji, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org.

(SEEcult.org)

Umetnost u službi propagande



Izložba antimasonskih plakata, koji su bili deo izložbe nacističkih okupatora u Beogradu početkom Drugog svetskog rata, a kupio ih je svojevremeno na aukciji u Njujorku grafički dizajner Mirko Ilić, otvorena je u Parobrodu, u okviru Festivala tolerancije.

Plakati su na Velikoj antimasonskoj izložbi 1941. godine prenosili poruku da su Jevreji drevni neprijatelji srpskog naroda, a predstavljeni su do sada u više gradova u bivškoj Jugoslavije, u okviru gostovanja Festivala tolerancije iz Zagreba, čiji je pokretač filmski producent Branko Lustig.

“Okupacione vlasti u vreme postavljanja izložbe još uvek nisu smele da je nazovu antijevrejskom, već antimasonskom, iako je ona imala jasan cilj produbljivanja već rasplamsale mržnje prema Jevrejima”, rekao je na otvaranju Mirko Ilić, jedan od priređivača izložbe, koji je u okviru Festivala tolerancije održao i predavanje o simbolima mržnje i neofašističkoj ikonografiji prisutnoj u javnim prostorima.



Izložba antimasonskih plakata i nakon 70 godina pokazuje kako umetnost može biti u službi propagande i ukazuje na kulturnu zasnovanost antisemitizma. Judaizam, prikazan na stereotipan, ortodoksan način, predstavljen je kao izvor svetskog zla. Antisemitskom propagandom, Jevreji su prikazani istovremeno i kao kapitalisti, i kao komunisti, kao varljiva cionistička sila koja vlada nad svim aspektima evropskog, pa i svetskog ekonomskog života.



Najznačajniji osvrt na izložbu napisao je Stiven Heler (Steven Heller), jedan od najistaknutijih američkih grafičkih dizajnera, teoretičara, kritičara i renomirani predavač njujorškog Fakulteta vizuelnih umetnosti. Prema Heleru, središnja tema izložbe bila je uvrežena krvna kleveta, navodna jevrejska (u ovom slučaju jevrejsko-komunističko-masonska) zavera o svetskoj dominaciji.



Pored same izložbe, postojala je i velika količina propagandnog materijala (brošura, postera, letaka, ilustrovanih koverata, filmskih isečaka, poštanskih marki…). Materijale su proizveli grafički umetnici i dizajneri koji su imali predloške izrađene u Nemačkoj, u nacističkom propagandnom ateljeu u Berlinu.

Izložba u Parobrodu deo je Festivala tolerancije – Festivala jevrejskog filma (JFF), koji je gostovao u Beogradu od 13. do 15. novembra, a ponudio je filmski, izložbeni i obrazovni program kojim afirmiše poštovanje različitosti.

Beograd je domaćin Festivala tolerancije posle Zagreba, gde se redovno održava, te Rijeke, Sarajeva, Beča i Cetinja.



Festival tolerancije, koji u Beogradu organizuje Hartefakt fond, ponudio je i filmski program na temu borbe protiv fašizma i diskriminacije, uključujući nagrađivana ostvarenja koja obrađuju probleme antisemitizma, LGBT populacije i prava žena.

U galeriji O3one do 22. novembra otvorena je izložba “Ništa ni o čemu” umetnika Srđana Ćešića, koji predstavlja svoj kritički pogled na političku i širu društvenu stvarnost kroz ilustracije, fotomontaže, tekstove i video radove nastale kao deo aktivnosti na društvenim mrežama.



Festival tolerancije, pokrenut 2007. u Zagrebu, predstavljen je prvi put u Beogradu 2008. godine kao Festival jevrejskog filma Zagreb – Beograd. Već postoji u Zagrebu, Rijeci, Sarajevu, na Cetinju, a postojaće i u Ljubljani, Skoplju i Prištini, uz veru organizatora da se neće zaustaviti samo na tome. Jer, kako su naveli, u čitavom regionu, u kojem zajednički žive ljudi velikih kulturnih, nacionalnih i verskih razlika, "postoji samo jedna stvar koja ih povezuje: nerazumevanje i mržnja za drugost".

"Postali smo nesposobni da na različitost reagujemo bilo kako drugačije osim nasiljem. Postali smo nesposobni da shvatimo smisao reči tolerancija", poručili su organizatori Festivala tolerancije, ukazujuci da je ta reč tolerancija samo jedna od mnogih koje su duga tranziciona vremena, kao i vreme pre njih, naizgled potrošila, ostavila ih da čame u političkom i društvenom limbu bez smisla, zajedno sa ljudskim pravima, lustracijom, evropskim integracijama, građanskom državom i na kraju, ili pre svega i samom demokratijom.

Počasni predsednik Festivala je Branko Lustig, producent, dobitnik dva Oskara i jedan od najbližih saradnika filmskog reditelja Stivena Spilberga, sa kojim je radio na "Šindlerovoj listi". Lustig je i sam iskusio strahote koncentracionih logora za vreme Drugog svetskog rata, a kako je nedavno izjavio, najveća mu je želja da snimi još i film o Jasenovcu.

Sajt beogradskog izdanja Festivala tolerancije je beograd.festivaloftolerance.com, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org.

Oproštaj od Ćirilova



Gradska komemoracija povodom smrti uticajnog i svestranog teatrologa Jovana Ćirilova održana je 19. novembra u Starom dvoru u Beogradu, uz učešće gradskih zvaničnika i upravnika Bitef teatra, Ateljea 212 i Jugoslovenskog dramskog pozorišta, koje će i samo održati komemoraciju 20. novembra, uoči sahrane Ćirilova u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

U prisustvu ličnosti iz kulturnog i javnog života, o Ćirilovu, njegovom značaju za domaću i evropsku pozorišnu scenu, kao i njegovoj svestranoj ličnosti, radoznalom i otvorenom duhu, govorili su gradski sekretar za kulturu Vladan Vukosavljević, direktor Bitef teatra i Bitefa Miloš Latinović, direktor Ateljea 212 Branimir Brstina i direktorka JDP-a Tamara Vučković, koja je podsetila na dugogodišnje angažovanje Ćirilova u tom pozorištu i istakla vrednosti za koje se zalagao i borio: toleranciju, različitost, otvorenost ka svetu, moderno i savremeneo, i to ne samo u teatru, već u društvu uopšte.

Gradski sekretar Vladan Vukosavljević rekao je da je smrt Ćirilova veliki gubitak za Beograd, čiji je bio “osobeni znamen”.

“Bio je čovek izuzetne erudije, čovek renesansnih i velikih znanja u vremenima koja znanje nisu visoko cenila. Njegova tiha i blaga, ali mudra i jaka reč čula se daleko i snažno u buci uzburkanih epoha u kojima je živeo. Bio je tolerantan u netolerantnim vremenima. Bio je čuvar savesti, osoba jedinstvenih nazora, dragocen u svemu čega se dotakao”, rekao je Vukosavljević, koji je preneo i izraze saučešća ministra kulture i informisanja Srbije Ivana Tasovca, sprečenog da prisustvuje.

Vukosavljević je istakao da Beograd ima mnogo razloga da čuva uspomenu na Ćirilova, što će, kako je naveo, “ubuduće sa ponosom i dužnim pijetetom nastaviti da čini”.

Direktor Bitef teatra Miloš Latinović, koji je i direktor Bitefa, podsetio je na značaj Ćirilova kao osnivača i umetničkog direktora Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala, a na značaj Ćirilova za Bitef i dugogodišnju saradnju sa njim podsetila je emotivnim pismom i selektorka Bitefa Anja Suša. Ona ga je nazvala “čarobnjakom vremena”, skromnim, dostojanstvenim, dobronamernim, diplomatom, antikomformistom, antielitistom, radoznalim i hrabrim čovekom.

“I poštovao je druge – čak i kada oni nisu poštovali njega. I opraštao je. I uvek je išao dalje u mnogo pravaca. I poštovao je vreme. I svoje i tuđe.I prošlo i sadašnje. I buduće. I govorio mi je: ‘Ako nešto loše mora da se dogodi, ja ne moram da mu idem u susret’”, navela je Anja Suša u pisanoj izjavi povodom smrti Ćirilova, u kojem je podsetila i na njegovu kovanicu “bitefoidno” koju je skovao u želji da objasni da li nešto pripada Bitefu ili ne, obuhvatajući celu veličanstvenu i komplikovanu istoriju tog festivala i prostora na kom je nastao, njegovu slavu, sva prihvatanja i osporavanja, sve političke i esnafske intrige, otpor provincijalizmu i šovinizmu, sve burne i mlake aplauze protokolarnih i iskrenih gledalaca…

Gradskoj komemoraciji povodom smrti Ćirilova prisustvovale su i njegove mnogobrojne kolege iz institucionalnih pozorišta i sa nezavisne scene, zamenik gradonačelnika Beograda Andreja Mladenović i gradski menadžer Goran Vesić, kao i druge ličnosti iz sveta kulture i javnog života.

Ćirilov će biti sahranjen 20. novembra u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u 14.30 sati, a u podne će biti održan komemorativni skup i na Velikoj sceni JDP-a.

Ćirilov je preminuo 16. novembra u Beogradu u 84. godini, a uprkos teškoj bolesti, bio je aktivan sve donedavno, uključujući i rad na 48. Bitefu.

Povodom smrti Ćirilova, ministar kulture i informisanja Srbije Ivan Tasovac izrazio je saučešće JDP-u, ali i svim građanina Srbije. Tasovac je istakao da je Ćirilov dao nemerljiv doprinos srpskoj kulturi i bio jedan od njenih najvećih međaša u 20. i 21. veku, dok je gradonačelnik Beograda Siniša Mali naveo da je Beograd “izgubio dragoceni deo svog duha, otelovljeni svetionik kulture i izvor opominjuće savesti".

Smrt Ćirilova izazvala je duboku tugu medju njegovim kolegama i poštovaocima umetnosti u Srbiji, kao i u regionu. Vest o njegovoj smrti objavili su svi veći mediji na prostoru bivše Jugoslavije, a i društvene mreže prepune su proteklih dana fotografija i sećanja na Ćirilova, koji je bio erudita, poliglota, leksikograf, hroničar društva i teatra... Bio je autor dramskih dela, scenarija filmova, romana, više zbirki pesama, teatroloških eseja, knjiga uspomena, antologija drama (srpske savremene drame na engleskom jeziku, engleske i američke savremene drame, najkraćih drama na svetu) i rečnika.

Savremenici Ćirilova istakli su proteklih dana u mnogobrojnim reagovanjima na njegovu smrt izuzetan doprinos koji je dao svetskom, evropskom, jugoslovenskom i srpskom pozorištu, kao dramaturg Ateljea 212, upravnik JDP-a, a posebno kao suosnivač i umetnički direktor i selektor Bitefa od osnivanja tog festivala 1967. godine, kada je Beograd bio pozorišni centar ne samo Evrope, već i sveta, zahvaljujući gostovanjima svetskih ansambala i reditelja kao što su Piter Bruk, Ingmar Bergman, Ježi Grotovski, Pina Bauš, Robert Vilson, Luka Ronkoni, Nurija Espert, Jurij Ljubimov, Lev Dodin, Living teatar...

Dramaturškinja Borka Pavićević navela je da je Ćirilov insistirao na tome da Bitef ne bude evrocentričan i da tu budu i predstave iz kultura na koje Beograd još nije bio dovoljno socijalizovan – ceo svet.

Kao pedantni hroničar ne samo pozorišta, već mnogih događanja čiji je savremenik bio, Ćirilov je svoj arhiv predao istoričarki Branki Prpi u vreme kada je bila direktorka Arhiva Beograda.

Gorčin Stojanović naveo je u tekstu u “Politici” da je Ćirilov bio zaštitnik i obožavatelj lepote, svestan da je i estestika ružnog jednako vredna, držao se navika i manira, bio je modernistički tradicionalusta i tradicionalni modernista. “Bio je eliotovski intelektualac. U svom slavnom i ključnom eseju, ‘Tradicija i individualni talenat’, Eliot kaže da se tradicija ne nasleđuje, nego stiče. I to je bila jedna od Jovanovih misija: sredini nesklonoj pamćenju, a naklonjenoj svakoj isključivosti, suprotstavljao je njenu sopstvenu krhku tradiciju uvek je dovodeći u blizinu savremenosti. Razumevao je da se ne može negovati kultura bez odnosa spram njene prošlosti, odnosa koji ima biti stvaralački, ne apologetski. Širinu znanja plemenio je dubinom uvida”, naveo je Stojanović, dodajući da Ćirilov nije podnosio samo jednu stvar: lenjost duha.

“Mediokritete je u svoj svet pripuštao samo koliko je nužno, okretao se onima od kojih je mogao učiti, večito mladenački nagnut nad zdencem saznanja. Nije razumevao netrpeljivost: svestan čovekovih slabosti i ograničenja, iako agnostik, praštao je, ponekad i suviše. Reč ‘osveta’ nije bila deo njegovog ličnog rečnika. Baš kao što je umeo da bude ironičan i samoironičan, nije umeo da bude zloban. Orijentalnu čulnost odevao je u ruho okcidentalnog intelekta, Istoku nije suprotstavljao Zapad, niti obrnuto, toleranciju je podrazumevao, demokratski duh bio mu je prirođen”, naveo je Stojanović, konstatujući i da se odlaskom Ćirilova završila “jedna epoha humanističke inteligencije, pristojnosti, čulne i intelektualne radoznalosti”.

Glumac Vojislav Brajović, predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije i bivši ministar kulture Srbije, naveo je za Ćirilova da je bio “jedan od najznačajnijih pozorišni lјudi, ne samo regiona, nego i sveta”, dodajući da nije slučajno da je JDP postao član Evropske pozorišne unije, jer je Ćirilov svojim delovanjem i repertoarskom politikom doveo taj ansambl do samog vrha Evrope.

Ćirilov je mnogo značio i mlađim kolegama, a pozorišna rediteljka, dramaturškinja, spisateljica i izvođačica Jelena Bogavac, navela je da je bio čovek koji je “verovao da je pozorište važnije od života” i koji je “pozorištu stvarao privid da je važnije od života. I životu da je providan kao pozorišni privid”.

Reditelj i kompozitor Arsenije Jovanović, prvi umetnički direktor Bitef teatra, prisetio se najranijih druženja sa Ćirilovim u Berlinu. “Posećivali smo pozorišta, ti si bio moj vodič, moj Haron, provlačili smo se kroz Berlinski zid kao kroz neka htonska vrata, a onda doživljali čudesa na veličanstvenim predstavama u Istočnom Berlinu”, naveo je Jovanović za SEEcult.org.

Prema rečima Jovanovića, veliki dar Ćirilova je bila i njegova upornost. I Ćirilov i Mira Trailović su posedovali upornost “u meri koja prevazilazi svaku balkansku”, naveo je Jovanović, koji piše o Ćirilovu i u knjizi “Rađanje pozorišta” o osnivanju Bitef teatra, koja je u pripremi.

Hrvatski književnik Miljenko Jergović naveo je za Ćirilova da je bio “čuvar kulture i zdravog razuma”, “znatiželjan i radoznao čovek”, kome su, pored reči, strast bili i ljudi, o kojima je “pisao bez zlobe i sa simpatijom”, oblikujući tako portrete savremenika, značajnih i usputnih, slavnih i zaboravljenih, ne uskraćujući nikom božansku jedinstvenost.

U tekstu u “Jutarnjem listu”, u kojem je naveo da je smrću Ćirilova “umire još malo i Miroslav Krleža”, Jergović je istakao i da je Ćirilov bio “javni intelektualac i u socijalizmu, i u nacionalistička, i u demokratska doba”.

“Građanski sin, suputnik revolucije, bio je član Saveza komunista, pod kraj i član Centralnog komiteta SK Srbije. Iskoristio je to da, posve neočekivano, progovori o pravima homoseksualaca u socijalističkom društvu. Njegova usamljenička akcija nije urodila naročitim plodom, tek ostaje zapisano u nekom ćirilovljevskom memorabiliumu da je to bio prvi pro-gay istup na političkim forumima socijalističkoga sveta. A možda i poslednji”, naveo je Jergović, prisećajući se i da mu je, prilikom poslednjeg susreta u Beogradu, Ćirilov rekao, na pitanje šta bi želeo da bude nakon njegove smrti, da bi mu ideal bio da može da koristi svoju biblioteku koju je strasno skupljao godinama.

Ćirilov je dao veliki doprinos i afirmisanju savremene likovne umetnosti u Beogradu, na šta je podsetila istoričarka umetnosti Biljana Tomić, ističući da čitav jedan značajan segment “nove umetnosti” ne bi postojao da Ćirilov, zajedno sa Mirom Trailović, nije imao razumevanje da omogući odvijanje međunarodnih umetničkih programa Bitefa 1968-1973.

Biljana Tomić zahvalila je Ćirilovu na podršci mladim stvaraocima u prelomnom dobu prelaska iz 60-ih u 70-te, kao i u svim kasnijim događanjima, kada je rado dolazio i uključivao se u diskusije i tumačenja novih pokreta i promena tokom tekućih decenija.

U poslednjem velikom intervjuu, Ćirilov je, posle operacije štitne žlede, rekao u aprilu ove godine da je radom u pozorištu zadovoljio strast prema toj umetnosti koju nosi još od detinjstva, te da je putovao, upoznavao velike i značajne ljude i tako se na “neki način ostvario”.

“Imao sam sreću da radim sa velikim rediteljima: Tomislavom Tanhoferom, Matom Miloševićem, Miroslavom Belovićem, Bojanom Stupicom, Kostom Spajićem, Ljubišom Ristićem, Slobodanom Unkovskim... Dakle, zadovoljan sam. Vredelo je”, rekao je Ćirilov u intervjuu “Vremenu”, u kojem je naveo i da ne može da kaže da je srećan, jer to mogu da kažu “samo budale”.

“Umesto toga, kažem da sam zahvalan okolnostima i ovom društvu koje me je do te mere prihvatilo, pruživši mi šansu da radim nešto što volim. Dakle, imao sam sreću, ali ne mogu da kažem da sam srećan. Pogotovu živeći u ovakvom užasnom svetu. Kao antropološki pesimista, veoma dobro znam da je ljudski rod nesavršen. Čim je hiljadama godina vodio takve ratove, to ne može da bude dobra vrsta”, naveo je Ćirilov.

Prisećajući se prvih izdanja Bitefa, istakao je da je taj festival bio glavni nosilac koncepta novog pozorišta u ovom delu Evrope. Na trećem Bitefu 1969. su, recimo, prvi put, i to na tri koraka od publike, viđena naga tela glumaca. Igrane su Euripidove Bakhe. Bio je to, kako je rekao, ogroman šok.

“Žuta štampa se podsmevala, napadala nas. ‘Mira Trailović i Jovan Ćirilov osnovali su BITEF zbog svojih ličnih perverznih seksualnih sklonosti’, pisali su. Dotle se išlo!’, naveo je Ćirilov, pominjući među predstavama koje su izazvale najburnije reakcije i gostovanja Living teatra i Taganke.

“Bili smo prvi festival koji je doveo ruskog Hamleta sa Vladimirom Visockim. Onda i te Bahke iz 1969. Od naših, jugoslovenskih predstava, najviše pažnje izazvala je Misa u A-molu Ljubiše Ristića, zatim neke slovenačke predstave... Kasnije i Bure baruta Slobodana Unkovskog”, naveo je Ćirilov.

Ćirilov se osvrnuo i na pitanje smrti, navodeći da je se ne plaši.

“... Više se ne bojim. Mada o njoj nikada ne razmišljam intenzivno. Možda potiskujem, ko zna... U svakom slučaju, siguran sam da umreti nije ni lepo ni lako. Ali, šta da radimo?! Sa tim se moramo pomiriti”, naveo je Ćirilov.

(SEEcult.org)

14/18: Pisma sa Balkana



Predstava “14/18: Pisma sa Balkana”, koja se bavi ukrštenim korzikanskih vojnika na Istočnom frontu i srpskih ranjenika i izbeglica na Korziki u Prvom svetskom ratu, gostuje ovih dana u Srbiji i Makedoniji.

Autor projekta i režiser je Fransis Aiki, a izvodi ga njegov Teatar Point d'Ajačio.

Projekat je proizašao iz brojnih razmena iskustava i dugogodišnjeg rada na Balkanu koji je iniciralo udruženje Per a Pace.

Nakon izvođenja u Kulturnom centru Rex u Beogradu, i prethodno u Šapcu i Novom Sadu, gostovaće i 24. novembra u Nišu, te 26. novembra u Skoplju i dva dana kasnije u Bitolju, uz podršku Francuskog instituta u Srbiji, odnosno Makedoniji.

Vise od 300.000 francuskih vojnika Istočnog fronta borilo se u Srbiji i Makedoniji, a 70.000 njih nikada se nije vratilo u domovinu. Među njima su mnogi mladi Korzikanci koji su naročito stradali u bici kod Monastira (današnjeg Bitolja). Istovremeno, više od 5.000 ranjenih i odbeglih Srba prihvaćeno je na Korziki. Neki od njih su tamo započeli novi život.

Predstava je zasnovana na pismima pronađenim u ličnim i porodičnim arhivama pristiglim sa Korzike, iz Srbije i Makedonije, kao i iz zvaničnih prepiski pronađenih u odeljenjima Arhiva južne Korzike. Te lične tragedije i neverovatni putevi svedoci su konačnih poremećaja koji su proistekli iz Prvog svetskog rata.

Pisma vladaju scenom, ona su pravi junaci tog tragičnog čina, jedini su prostor ljudskosti, tada još moguće “ljudske nežnosti”, majčinske, dečje, osvojene ili obećane ljubavi. Uz muzičke, vizuelne interpunkcije, predstava sadrži i nekoliko pesama iz vremena Prvog svetskog rata - korzikanskih, francuskih, srpskih, kao u kabareu.

Nocioci predstave su tri francuska i jedan srpski glumac, a podržali su je regija Korzike, grada Ajača, Misija za obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata u Francuskoj i Francuski institut u Srbiji i Makedoniji.

(SEEcult.org)

Retrospektiva Velikog pečata



Izložba grafika nagrađenih Velikim pečatom od 1963. godine do danas - najstarijim priznanjem u oblasti grafičke umetnosti u Srbiji, biće otvorena 24. novembra u Grafičkom kolektivu u Beogradu, koji time obeležava 65 godina postojanja.

Izložba “Otisak vremena – Istorija u toku” svojevrsni je uvid u srpsku grafičku scenu tokom poslednjih pola veka (1963-2014), a obuhvata radove 52 laureata Velikog pečata.

Prema navodima kustoskinje Ljiljane Ćinkul, izložba naglašava da nagrada Veliki pečat demantuje zatvorenost grafike kroz potencijal njenih dobitnika koji specifičnim izrazom konstantno reafirmišu njene osobenosti.

Grafički kolektiv je povodom jubileja posvetio posebnu pažnju laureatima nagrade Veliki pečat, kao najstarijem nacionalnom priznanju koje šestu deceniju izdvaja najznačajnije autorske pojave u toj stvaralačkoj oblasti.

Nagrada je ustanovljena 1963. godine i kontinuirano referiše različite stilske mene i kreativne osteljivosti tipične za savremenu likovnu umetnost, a među laureatima su Stojan Ćelić, Marko Krsmanović, Branko Miljuš, Halil Tikveša, Bora Iljovski, Boško Karanović, Anka Burić, Zoran Todović, Milan Blanuša, Daniela Fulgosi... Laureat za 2014. bio je Vladimir Milanović...

Nagrada Veliki pečat dodeljuje se na Majskoj izložbi grafike, koja u kontinuitetu od više od 60 godina afirmiše, podstiče i prezentuje nove pojave na savremenoj likovnoj sceni.

Potencijali i dometi grafičara, kako je istakla Ljiljana Ćinkul, često se mogu sagledati kroz priznanje Veliki pečat. Praćenjem decenijske hronologije laureata te nagrade, formira se uspešna sinteza promene “poetskog diskursa” i dešavanja u okviru savremene grafičke scene u Srbiji.

“Veliki pečat može se posmatrati, pre svega, kao moć jakog pojedinca i isticanje digniteta određenog autorskog stava. Promena jezičkih svojstava i predstavljačkih potencijala u vremenskom rasponu od pet decenija reflektovala se i na ovu nagradu, jer adekvatno izdvaja više generacija savremenih umetnika i njihove nesporne stvaralačke domete”, navela je Ljiljana Ćinkul.

Izložbu posvećenu nagradi Veliki pečat prati i monografija koja, kako ističe Grafički kolektiv, predstavlja dragocenu antologiju o istaknutim grafičarima iz druge polovine 20. i prvih decenija 21. veka - štivo za buduće generacije istoričara umetnosti i likovnih kritičara posvećenim izučavanju grafičke umetnosti.

Izložba će biti otvorena u Grafičkom kolektivu do 12. decembra.

(SEEcult.org)

Omaž Cuci Sokić u Haosu



Galerija Haos najavila je za kraj godine retrospektivnu izložbu crteža Ljubice Cuce Sokić, pronađenih u ostavštini, kojom će obeležiti sto godina od rođenja te ugledne umetnice i akademika.

Izložba obuhvata crteže pronađene u ostavštini Cuce Sokić (porodica Gatalović), a deo je ciklusa “Stari majstori” kojim Galerija Haos priređuje omaže i retrospektive uglednim likovnim stvaraocima.

U okviru izložbe, koju će 25. novembra otvoriti dr Irina Subotić, biće predstavljena i prigodna publikacija 9. decembra, na 100. rođendan Cuce Sokić.



Rođena u Bitolju 1914. godine, Cuca Sokić je na beogradskoj Umetničkoj školi studirala nastavnički tečaj od 1930. do 1934. godine kod Bete Vukanović i Ljube Ivanovića, a akademski tečaj od 1934. do 1936. kod Ivana Radovića. U Parizu je boravila od 1936. do 1939. godine.

Prvi put je izlagala 1937. u Galerie de Paris sa grupom jugoslovenskih umetnika, a prvu samostalnu izložbu slika, grafika i crteža otvorila je u Umetničkom paviljonu “Cvijeta Zuzorić” u Beogradu 1939.

Jedan je od osnivača grupe Desetorica (1940) sa kojom je iste godine izlagala u Beogradu i Zagrebu.

Od 1948. do 1972. radila je kao profesor na Akademiji (Fakultet) za likovne umetnosti u Beogradu.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) izabrana je 1968, a za redovnog 1978.



Izlagala je na mnogobrojnim samostalnim i grupnim izložbama u zemlji i inostranstvu.

Pored slikarstva, godinama se bavila i ilustracijom knjiga i časopisa, pretežno za decu i omladinu.

Dobila je mnogobrojna priznanja, među kojima je i nagrada za slikarstvo na prvom Oktobarskom salonu u Beogradu (1960), Oktobarska nagrada grada Beograda (1978) za retrospektivu u “Cvijeti” 1977, Gran pri prvog Bijenala jugoslovenske minijaturne umetnosti 1989, Vukova nagrada 1993. i “Politikina” nagrada za 1995. godinu, za retrospektivu u Galeriji SANU, povodom 80 godina života. Dobitnica je i Savezne nagrade FNRJ za slikarstvo 1949, Sedmojulske nagrade Srbije 1972, kao i Ordena zasluge za narod sa srebrnim zracima 1971...

Pored nekoliko retrospektivnih izlaganja njenih slika sredinom desete decenije, imala je i izložbu crteža u starom prostoru Galerije Haos 1997. godine.

Nakon smrti Ljubice Cuce Sokić u januaru 2009. godine, objavljena je monografska studija o pastelima pronađenim u njenom ateljeu, a u pripremi je monografska publikacija o njenom crtežu.

Autorka teksta i postavke izložbe u Haosu je istoričarka umetnosti Borka Božović, direktorka te galerije.

Izložba Cuce Sokić biće otvorena do 20. decembra, nakon čega je Galerija Haos od 23. decembra najavila samostalne prezentacije (do 16. januara 2015. godine) tri prošlogodišnja laureata nagrade za crtež iz Fondacije Vladimir Veličković – Nataše Kokić, Vladimira Lalića i Predraga Damjanovića. Na otvaranju izložbe biće proglašen lauerat za 2014. godinu, a konkurs za prijavljivanje otvoren je od 1. do 10. decembra.

(SEEcult.org)

Narodno pozorište proslavilo 144. rođendan



Narodno pozorište u Beogradu svečano je proslavilo 22. novembra 144. rođendan, uz dodelu godišnjih priznanja za umetničke i radne rezultate, uključujući nagradu “Raša Plaović” za najbolјe glumačko ostvarenje na beogradskim scenama u proteklih godinu dana, koju je Dara Džokić posvetila mladima umetnicima i akciji za otvaranje bioskopa Zvezda.

Dara Džokić je dobila nagradu “Raša Plaović” za ulogu Vajolet Veston u predstavi "Avgust u okrugu Osejdž" Trejsija Letsa, u režiji Ljilјane Todorović i produkciji Atelјea 212, a ceremoniju uručenja je iskoristila da izrazi podršku mladim umetnicima koji su prethodne večeri zauzeli godinama zatvoreni bioskop Zvezda i počeli da organizuju u njemu program.

“Plaović je jedan od velikana koji su nam ostavili nešto u nasleđe, zato osećam obavezu i odgovornost prema novoj plejadi mladih umetnika, koja je stigla, a nema gde da kaže šta misli i oseća. Ovih dana kada Raša dočekuje (Jovana) Ćirilova, Nikolu Simića, Mariju Crnobori, posebno mi je važna vest o događaju od sinoć u bivšem bioskopu Zvezda. Ne rade bioskopi, zatvoreni su muzeji, a grupa mladih kreativaca je kao gradska gerila preuzela prostor za svoj program. Pozorišta se još drže i koristim ovu scenu za apel da podržimo te mlade lјude”, rekla je Dara Džokić.

Nagrada “Raša Plaović” joj, kako je istakla, predstavlјa čast i radost, “vetar u leđa i potvrdu da se isplati baviti se teškim i lepim glumačkim poslom”.

U obrazloženju žirija, koji su činili Dejan Mijač (predsednik), Molina Udovički Fotez, Ksenija Radulović, Slavko Milanović i Vojin Ćetković, istaknuto je da Dara Džokić u predstavi “Avgust u okrugu Osejdž”, u kojoj je kreiran niz različitih likova i složenih odnosa, zasnovanih na lokalitetskom portretisanju američke provincijalne sredine savremenog doba, kao i na univerzalnom sloju porodičnih aveta prošlosti, bazirala glumačku interpretaciju lika Vajolet Veston na prožimanju emotivnih i ekplozivnih strana lјudske prirode, putem studiozne analize karaktera i psihološkog nijansiranja realistički kompleksnog dramskog materijala

“Ogorčenje i lucidnost, pođednako su dominantne karakteristike tako kreiranog dramskog lika, majke triju ćerki i ženskog stožernog lika porodice Veston, osobe koja od sudbinskih nedaća pokušava da pobegne u alkohol, ludilo, cinizam", istakao je žiri, dodajući da glumačka sredstva Dare Džokić nisu zasnovana na plasiraranju spolјašnjih sredstava i ispolјavanju scenskog šarma, već, naprotiv – na pronalaženju preciznih i odmerenih unutrašnjih sredstava u kreiranju dramskog lika.

“Otud njena uloga Vajolet Veston doprinosi dalјem održavanju visokih kriterijuma koje promoviše nagrada ‘Raša Plaović’, a to je afirmacija najviših vrednosti u umetnosti glume i podsticanje studioznog i kreativnog napora na pozorišnoj sceni”, naveo je žiri u obrazloženju koje je pročitao Mijač, ističući da je proteklu godinu odlikovala visoka konkurentnost u pogledu uspešnih glumačkih interpretacija, što “pruža izvesnu veru u pogledu mogućnosti prevazilaženja urušenih vrednosnih kriterijuma koji duboko potresaju čitavo naše društvo, pa i kulturu”.

Nagradu su Dari Džokić uručili unuka Raše Plaovića - Irena i predstavnik Opštine Ub Dušan Savić.

Uvod u proslavu 144. rođendana Narodnog pozorišta, prema scenariju Želјka Hubača, započeo je projekcijom dokumentarnog filma Balša Đoge o aktivnostima tog teatra u proteklih godinu dana, tokom kojih je izvedeno deset premijera i premijerna obnova Verdijeve opere "Travijata".

Premijerno su izvedene predstave "Srpska trilogija", "Narodni poslanik", "Majka Hrabrost i njena deca", "Naši sinovi", "Kod večite slavine", "Knjiga druga", "Leteći Holanđanin", "Toska", “Krcko Oraščić" i "Prokleta avlija", koprodukcija sa Nacionalnom fondacijom za igru.

Uz brojna gostovanja na domaćim i inostranim festivalima, Narodno pozorište osvojilo je i više priznanja za predstave "Izbiračica" i "Bizarno", a članovi njegovog ansambla i pojedinačno su odneli niz priznanja, uključujući Nelu Mihailović, Miloša Đorđevića, Nebojšu Dugalića, Miodrag Krivokapića, Ljilјanu Blagojević, Natašu Ninković, Igora Đorđevića, Aleksandra Srećkovića, Nebojšu Kundačinu, Draganu del Monako, Snežanu Savičić Sekulić, Milicu Bijelić, Aleksandra Ilića, Konstantina Kostjukova, kao i maestra Dejana Savića, v.d. direktora tog teatra.

Savić je izrazio zadovoljstvo ostvarenim rezultatima i najavio “blago pomeranje” repertoarske politike “ka savremenom i modernom”.

Izražavajući zadovoljstvo i saradnjom sa novim Upravnim odborom, Savić je rekao da Narodno pozorište “mora da bude svetionik i primer po pitanju repertoarske politike, organizacije, raspolaganja budžetskim sredstvima, kao i po odnosu prema publici”.

U okviru svečanosti, dodeljena su brojna priznanja, među kojima i nagrada Narodnog pozorišta za najbolјu predstavu koja je pripala drami "Majka Hrabrost i njena deca" Bertolda Brehta u režiji Ane Tomović.

Nagrada za vrhunska umetnička ostvarenja, odnosno za izuzetno značajan umetnički doprinos pripala je prvakinji ansambla Drame Dušanki Stojanović Glid, a nagrada za izuzetan radni doprinos - dizajneru u Izdavačkoj delatnosti Narodnog pozorišta Jovanu Tarbuku.

Srebrnjak Narodnog pozorišta dobila je saradnica "Pozorišnih novina" od prvog broja Milica Zajcev, dok je Pečat Narodnog pozorišta pripao prvacima Drame u penziji Miodragu Krivokapiću i Sonji Jauković.

Dan Narodnog pozorišta 22. novembar, ustanovlјen je 1968. godine, prilikom obeležavanja stogodišnjice Nacionalnog teatra. Tog datuma, po novom kalendaru, pre 146 godina (1868), održana je prva predstava Narodnog pozorišta – “Đurađ Branković” Karolјa Obernjaka u gostionici “Kod engleske kralјice”. Prva predstava u novoj zgradi, “Posmrtna slava kneza Mihaila” Đorđa Maletića izvedena je 30. oktobra 1869.

*Foto: Narodno pozorište

(SEEcult.org)