Vesti iz sveta astronomije...

  "Božija čestica" možda nije onakva kakvom se činila

Higsov bozon, čestica za koju se smatra da objašnjava kako druge čestice dobijaju masu, je mala, ali ne i najmanja.



Teorije su odavno predviđale postojanje čak i manjih čestica od Higsovog bozona, a nedavno istraživanje ukazuje na postojanje takozvanih tehnikvarkova.

Međutim, za njegovo dokazivanje, potreban je Veliki hadronski sudarač, koji je trenutno u fazi rekonstrukcije, kaže Tomas Ritov, fizičar Univerziteta Južne Danske.

"Suzili smo izbor na svega nekoliko teorija o pravim svojstvima Higsove čestice i Higsovog mehanizma", rekao je on.

Postojanje Higsovog bozona, ili "božije čestice" potvrđeno je 2012. u CERN-u u Švajcarskoj. Piter Higs, naučnik iz Velike Britanije i Fransoa Engler iz Belgije, koji su radili na teoriji o ovoj čestici, dobili su 2013. Nobelovu nagradu iz oblasti fizike.

Problem prirodnosti

Čestica bi trebalo da objasni zašto većina gradivnih elemenata materije ima masu. Međutim, vakuum, kako ga vide naučnici u okviru teorije kvantnog polja, nije prazan, nego se sastoji od niza nevidljivih "virtualnih" čestica koje konstantno izranjaju i nestaju.



Kada Higsove čestice prolaze kroz vakuum, one treba da reaguju sa tim virtualnim česticama, a u tom procesu povećavaju sopstvenu masu do neverovatnih vrednosti i do više milijardi puta od one izmerene u sudaraču.

Zato bi njihova masa trebalo da se poredi sa takozvanom Plankovom masom, koja je osnovna jedinica mase u sistemu Plankovih jedinica i jednaka 2.18 × 108 kilograma.

"Pitanje je zašto je izmerena masa Higsovog bozona toliko manja od Plankove mase", kaže Rjitov.

Da se vrednosti ne bi toliko razlikovale, teorija standardnog modela zahteva visok stepen podešavanja, kako bi se izjednačile razlike u izmerenoj masi Higsovog bozona i takozvane "gole mase".

Ova potreba za finim podešavanjem poznata je i kao problem prirodnosti – "trn u oku teoretskih fizičara koji se bave česticama", kako to kaže Ritov.

"Teorija nije lepa i elegantna kako očekujemo od one koja, u principu, treba da opiše materiju na najosnovnijem nivou. Standardni model zahteva ogromnu količinu finog podešavanja", rekao je on.

Kako bi se uklonila potreba za finim podešavanjem i dobio odgovor na pitanje mase Higsovog bozona, fizičari predlažu proširenje standardnog modela, od kojih je najpopularnije supersimetrija.

Ova teorija predviđa teže superčestice za svaku česticu Standardnog modela.

Ove superčestice bi ukinule efekat virtualnih čestica u vakuumu, smanjile masu Higsovog bozona i uklonile potrebu za bilo kakvim finim podešavanjima.

Ni jedna od ovih hipotetičkih čestica do sad nije opažena.

Ipak, postoje mnoge teorijske indikacije da je Higsova čestica možda sačinjena od drugih čestica, takozvanih tehni-kvarkova, kaže Ritov.

"Problema nema ako je Higsova čestica sastavljena od sitnijih gradivnih elemenata prirode koji su povezani novom silom – tehnikolor silom – kako bi formirali Higsovu česticu, slično kao što se kvarkovi povezuju kako bi formirali protone i neutrone.

Evo kako bi tehnikvarkovi rešili ovo pitanje mase: Velike ispravke u vrednosti mase Higsovog bozona u standardnom modelu potrebne su jer se pretpostavlja da je on fundamentalna čestica – dakle, nije sačinjen ni od čega drugog – sa nultim spinom.

Tehnikvarkovi su čestice sa spinom vrednosti jedne polovine, kaže Ritov, pa bi tako, kombinujući dva tehnikvarka, bilo moguće sačiniti česticu sa nultim spinom, kakva je Higs.

"Ispostavlja se da samo teorije sa tehnikvarkovima nemaju problem prirodnosti", kaže Ritov.

Ideja o postojanju tehnikvarkova postoji od kraja sedamdesetih, ali je tek nedavno razvijeno nekoliko preciznijih detalja originalnog modela.

U poslednjem radu objavljenom na sajtu Arxiv, Ritov i njegove kolege izlažu da Higs mora da ima unutrašnju strukturu, izlažući niz teorija koje "imaju prava rešenja problema finog podešavanja standardnog modela i vraćaju subatomski svet u harmoniju".

Razumevanje tamne materije



Teoretski fizičar Kimo Tuominen sa Univerziteta u Helsinkiju, koji nije bio uključen u Ritov rad, kaže da je rad danskog fizičara ojačao osnove ranijih modela.

Iako je unutrašnja struktura Higsovog bozona i dalje stvar spekulacija, "tehnikvarkovi ostaju otvorena mogućnost koju bi trebalo temeljno ispitati" u budućim eksperimentima, rekao je Tuominen za Live Science.

Kada Veliki hadronski sudarač ponovo počne sa radom 2015. biće u stanju da izvodi sudare maksimalne energije 14 TeV i detaljno će ispitivati Higsov bozon.

"Prikupljanje više podataka pri većoj energiji sudara omogućiće nam da dodatno testiramo ove modele", rekao je Tuominen.

"Ako bismo otkrili da je Higsova čestica sačinjena od sitnijih gradivnih elemenata, to bi značilo da postoji nova fundamentalna sila, a te teorije bi takođe omogućile razumevanje tamne materije".

  http://t.co/QBh5ZOE4T7

A P O D...

  Mesec u koloru?

Mesec nije baš neko nebesko telo koje nas asocira na boje. Čak i vrlo raznobojne planete kao što su Mars ili Jupiter ne „bodu oči“ svojim bojama. Ako išta, kad ih vidimo u okularu mi boje tih planeta doživljavamo kao pastelne, pre nego jarke. Mesec je sa svakog praktičnog aspekta crno-beli svet.

Da li je zaista tako?

Mesec jeste mrtav svet, bez atmosfere, i kao takav nije podložan eroziji i oksidaciji (i naravno nema vegetacije!) koje su najzaslužnije za boje koje mi vidimo na površini planeta, uključujući i našu. Ipak, u ranijim stadujumima dok je Mesečeva površina bila tečna, bilo je prisutno dovoljno kiseonika u obliku vodene pare da tečna lava oksidiše i donekle promeni boju. Taj proces je nastavljen kako se površina Meseca hladila i polako stvrdnjavala. Konstantno bombardovanje meteoritima kao i geološki procesi poput vulkana nastavili su da „otvaraju“ stvrdnutu koru Meseca i dovode do izlivanja lave. Posle par milijardi godina čak se i jezgro Meseca stvrdnulo i svi procesi su stali. Skoro svi – milijarde meteorita su nastavili da udaraju Mesečevu površinu i da usitnjavaju koru u super fine čestice prašine koje su bile razbacane svuda. Taj tepih meteoritskog praha je zaslužan za bledo sivkastu boju po kojoj danas znamo Mesec. Ali svaki novi udar većih meteorita otvarao je „prozor“ u donje slojeve koji su nekada bili tečni, i koji imaju malkice drugačiju boju.



Deo Meseca oko kratera Aristarh je oduvek poznat po koloritu. Čak i u okularu, ako zagledamo zaista pažljivo, delovi visoravni oko Aristarha i Herodota izgledaju crvenkasto ili barem imaju „toplije“ nijanse od okolnog terena. Današnja oprema nam omoguđuje da te nijanse pojačamo do neslućenih nivoa.

Sam Aristarh je relativno mlad krater, što se može zaključiti po izuzetno sjajnim zidovima (koji očigledno još uvek nisu potpuno prekriveni prašinom). Zmijolika Dolina Šrotera (Vallis Schroteri) koja počinje nekih 25km levo od Aristarha nastala je najverovatnije masivnim izlivanjem lave koja je istovremeno napunila i krater Herodot odmah ispod nje.

Aristarh je inače 45km u prečniku i oko dubok oko 3600m, dok je Herodot oko 35km i daleko je plići. Po tome što se lava izlila i napunila Herodot, ali ne i Aristarh možemo da zaključimo da je Aristarh nastao kad je već jezgro Meseca bilo hladno.

Dolina Šrotera je duga gotovo 200km, u najširem delu je preko 10km i postepeno se sužava na samo 500m na samom kraju. Romboidna visoravan koja je zelenkasto-braon nijanse i sadrži sve ove objekte uzdignuta je čitavih 2km iznad nivoa okolnog Okeana Oluja (Oceanus Procellarum).



Boje su ovde verodostojne ali su naravno posledica masivne digitalne manipulacije originalnih snimaka u crvenom, zelenom i plavom delu spektra. Pojačanje u sva tri RGB kanala je moralo biti tako veliko da je slika ispala dosta „zrnasta“ ali to je nadam se bilo vredno jer je vizuelni utisak jarkih boja na ipak nesvakidašnjem objektu bio krajnji cilj.

 Poziv: Petnica i Francuska

Istraživačka stanica Petnica u saradnji sa Francuskim institutom u Beogradu organizuje tribinu na temu „Petnica na svetskom takmičenju iz genetike“ u sredu 23. aprila u 18:30 časova u prostorijama Francuskog instituta (Knez Mihajlova ulica 31).


Učesnici iGEM tima sa našom Ivom u sredini

O saradnji Istraživačke stanice Petnica i institucija u Francuskoj na primeru petničkog učešća u pariskom timu na međunarodnom takmičenju iz sintetičke biologije – iGEM govoriće saradnica Programa biologije u Petnici, Iva Atanasković. Ona će detaljno predstaviti svoje učešće u timu i predstaviti projekat koji je pobedio u konkurenciji 204 tima iz celog sveta.

Tim "Paris Bettencourt" je korišćenjem savremenih molekularnih metoda i metoda sintetičke biologije pokušao da pronađe nove efikasne načine za borbu protiv tuberkuloze, o čemu su detaljno pisali i govorili i naši mediji krajem prošle godine. Vest možete pogledati na linku: http://www.b92.net/zivot/nauka.php?yyyy=2013&mm=11&dd=06&nav_id=774060

Pored ovoga posetioci će imati prilike i da saznaju nešto više o sintetičkoj biologiji, njenoj potencijalnoj primeni u rešavanju problema savremene civilizacije, kao i o iGEM takmičenju na kome gotovo svi prestižni svetski univerziteti uzimaju učešće.

Saradnja Petnice sa francuskim institucijama poslednjih godina je sve intenzivnija. Već tri godine za redom u Petnicu na stručnu praksu dolaze studenti trećeg semestra interdisciplinarnih studija prirodnih nauka u Parizu, naši studenti-saradnici odlaze na stručnu letnju praksu tamo, a mnogo je i nekadašnjih polaznika koji studiraju post diplomske studije u Francuskoj. Sve ovo je povod da se na jednom primeru predstavi ova intenzivna saradnja i to u Francuskom institutu.

Novinari će imati priliku da nakon tribine dobiju izjave od Ive Atanasković, predstavnika Petnice i Francuskog instituta.

Dobrodošli ste.

  http://t.co/CRUfg6dAe6

A P O D...

  Otkrivena planeta najsličnija Zemlji

Naučnici su otkrili planetu dosad najsličniju Zemlji, koja je približne veličine, na kojoj možda ima vode i koja kruži na "naseljivoj razdaljini" od svoje zvezde.



"Najzemaljskija" planeta dosad otkrivena zove se Kepler 186f, čvrsta je, nešto je veća od Zemlje, nalazi se na oko 500 svetslosnih godina od nas i deo je sistema od pet planeta.

"Ovo je najmanja planeta koju smo dosad otkrili u naseljivoj zoni", rekao je profesor Stiven Kejn, astrofizičar Univerziteta u San Francisku.

Zbog prečnika Keplera 186f, koji je za oko deset odsto veći od Zemljinog, međunarodni tim naučnika veruje da je ona po strukturi veoma slična našem domu.

Ono što je najvažnije za mogućnost razvitka života - voda - takođe je verovatno prisutna.

"Iako orbitira oko zvezde koja se značajno razlikuje od našeg Sunca, otkrivena planeta je dosad najsličnija Zemlji uzimajući u obzir njenu veličinu i količinu energije koju dobija od svoje zvezde. Ovo su sjajne vesti za sve koji tragaju za takvim planetama, jer su zvezde oko koje orbitira ova planeta najčešće u našoj galaksiji. Ako sve te zvezde imaju planete Zemljine veličine u naseljivoj zoni, onda su to veoma dobre vesti", rekao je Kejn.

Pod naseljivom zonom, takozvanom "Zlatokosinom zonom", podrzaumeva se udaljenost orbite od zvezde na kojoj tekuća voda ne ključa, niti se ledi.

Problem sa "naseljivošću" Keplera 186f je u tome što, čak iako na površini ima vode, zbog aktivnosti malih zvezda, bilo kakvi potencijalni organizmi bi bili bukvalno bombardovani radijacijom.

  Galaktički serijski ubica (FOTO)

Nova slika sa teleskopa Evropske južne opservatorije, koji se nalazi u Čileu, prikazuje dve različite galaksije: NGC 1316 i njenu manju komšinicu NGC 1317. Iako veoma blizu, ove dve galaksije su vodile potpuno različite živote. Mala spiralna galaksija NGC 1317 vodila je miran i povučen život, dok je NGC 1316, prepuna “ratnih” ožiljaka, u svoj burni život uključila još nekoliko galaksija.



Struktura NGC 1316 ukazuje na njen turbulentni stil života. Na primer, u njenoj strukturi se pojavljuju veoma neobične trake međuzvezdane prašine koje su se ugnezdile u mnogo veći zvezdani omotač, ali je uočljiva i populacija neobično malih, zbijenih zvezdanih jata. Ovo nam govori da je galaksija NGC 1316 progutala spiralnu galaksiju bogatu međuzvezdanom prašinom, pre oko tri milijarde godina. Veoma tamni repovi se mogu uočiti oko galaksije. U pitanju su pramenovi i omotači zvezda koji su bili otrgnuti sa njihovih originalnih lokacija, a zatim bili izbačeni u međugalaktički prostor. Ovakvi tragovi nastaju kao posledica kompleksnih gravitacionih uticaja na orbite zvezda, kada druga galaksija priđe previše blizu. Svi ovi znaci ukazuju na veoma burnu prošlost tokom koje je NGC 1316 anektirala druge galaksije, ali ukazuju i na to da se njeno neprimereno ponašanje i dalje nastavlja.



Galaksija NGC 1316 je udaljena 60 miliona svetlosnih godina od Zemlje i nalazi se u sazvežđu južnog neba Fornaks (Peć). Ova galaksija takođe nosi ime Fornaks A, što nam govori da je najsnažniji izvor radio-zračenja u sazvežđu - ali predstavlja i četvrti najjači izvor radio-signala na čitavom nebu. Emisiju radio-zraka najverovatnije uzrokuje materija koju “usisava” supermasivna crna rupa u centru same galaksije, a dodatno “ulje na vatru” najverovatnije dosipa interakcija sa drugim galaksijama. Slika koju je načinio MPG/ESO teleskop klase 2,2 metra sa opservatorije La Sija u Čileu, dobijena je kombinacijom mnogo pojedinačnih slika iz ESO arhive. Cilj prvobitnih opservacija bio je da se razotkriju i najtamniji detalji, ali i da se prouči raskol koji vlada u ovom interesantnom sistemu. Takođe, ova slika nam otvara prozor u daleki svemir, mnogo dalje od sjajnih galaksija u prvom planu. Većina zamućenih tačkica sa fotografije predstavlja veoma udaljene galaksije, a pogotovo gusta koncentracija galaksija nalazi se sa leve strane objekta NGC 1316. Više na linku ESO.

  Hablov 24. rođendan



Najpoznatiji i svakako najomiljeniji teleskop na svetu, Svemirski teleskop Habl, slavi 24 godine svog postojanja. U svemir je lansiran 24. aprila 1990. godine spejs šatlom Dicovery. Imao je do sada buran život sa ponekim dramatičnim momentima, ali odoleo je svim izazovima i neumorno, već 24 godine radi i šalje na zemlju izobilje dragocenih podataka o svemiru. Njegove fotografije objavljuju se širom planete u bezbroj časopisa i televizijskih emisija. A svaki svoj rođendan ovaj teleskop obeleži predivnim poklonom čitavom svetu. Ovog puta to je kratak video zapis - putovanje do magline Glava majmuna koja se u Novom opštem katalogu (NGC) vodi pod brojem 2174.



Na snimku vidimo maglinu u vidljivoj i infracrvenoj svetlosti. To je zapravo kolekcija snimaka stubova gasa i prašine ove magline koji u dugim nizovima iz nje izviru. Ova maglina je H II * emisiona maglina, locirana u sazvežđu Oriona i spojena je sa otvorenim jatom zvezda NGC 2175, što ume da izazove teškoće oko identifikovanja jer se jato nalazi unutar magline. Maglina je od nas udaljena oko 6400 svetlosnih godina.

Maglina ćete naći pored vrha toljage velikog lovca.



* Oznaka H dolazi od hydrogena, tj. vodonika, a II označava da se radi o molekularnom vodoniku (H2), za razliku od H I što je oznaka za područje neutralnog atomskog vodonika. Uvezi ovog pogledajte Šarplesov katalog / The Sharpless Catalog)

  Budućnost naše nauke u deset teza

Evropski put Srbije je već trasiran. Međutim, mesto koje će, na kraju ovog puta, Srbija zauzeti u evropskoj porodici naroda, u velikoj meri zavisi i od toga kako ćemo iskoristiti potencijal koji u sebi nosi naučno-tehnološki sektor. Mada se o tome nedovoljno govori u javnosti, ovaj sektor u sebi nosi realan potencijal da postane pokretač ubrzanog razvoja zemlje.


Institut za fiziku u Beogradu (foto: ipb.ac.rs)

Naučni i tehnološki sektor danas u Srbiji funkcioniše u otežanim finansijskim uslovima, bez eksplicirane misije i vizije. Istovremeno, stručnjaci i institucije koje ga čine predstavljaju ključni resurs našeg društva. Ovaj sektor se najbrže može osnažiti i osposobiti da pomogne u prevazilaženju krize u kojoj se nalazimo, da doprinese razvoju Srbije i opštem boljitku i blagostanju njenih građana. Međutim, to ne smemo činiti ishitreno, bez razumevanja, inače lako možemo urušiti sistem koji je mukotrpno građen decenijama.

Nauka, kao i svi ostali aspekti stvaralaštva, ne postoji mimo društva i nije sama sebi cilj. Ona je isuviše važna da bi se njome bavili samo naučnici i (poneki) političari. Pravi je trenutak za širi društveni dijalog čiji bi cilj bio stvaranje nacionalnog konsenzusa bez koga nije moguć dalji razvoj ni nauke, ali ni privrede, niti reforme društva. Evo predloga osnovnih teza oko kojih bismo lako izgradili konsenzus i time dali doprinos dugoročnom strateškom razvoju naučno-tehnološkog sektora:


Institut za fiziku u Beogradu (foto: ipb.ac.rs)

1. Širenje znanja predstavlja najmoćniju transformišuću silu za preporod Srbije. Ono utiče na sve nas: snagom novogenerisanih ideja, kroz otkrivenu raznolikost i lepotu sveta koji nas okružuje, kroz sposobnost da nas inspiriše da dalje ispitujemo granice ljudske kreativnosti, kroz nove tehnologije koje nam daju alatke kojima menjamo svet.

2. Nacionalno znanje počiva na širokoj bazi domaćih stručnjaka i predstavlja ključni resurs za opstanak i nezavisnost nacije. Da bi se uspešno i ispravno donosile odluke u jednoj zemlji ona mora da ima na raspolaganju dovoljno domaćih stručnjaka u mnogim oblastima, od kojih su samo neke: bezbednost hrane, prevencija bolesti, energetska efikasnost, nuklearna bezbednost, itd.

3. Nauka i tehnologije koje ona rađa su ključni elementi ekonomskog razvoja. Samo relativno mali deo populacije jedne zemlje radi u nauci i tehnologiji. Ipak, čak i u uslovima ograničenih raspoloživih sredstava, profit iz ovog sektora ima najbrži transfer u šire društvo kroz prodaju visokotehnoloških proizvoda, usluga, intelektualne svojine, kao i kroz rezultujuću dodatnu vrednost proizvoda šire privrede.

4. Racionalno zaključivanje i kultura nauke predstavljaju evropske i civilizacijske vrednosti koje baštini i Srbija. Više od četiri veka kontinuiranog naučnog i tehnološkog napretka doveli su do brzog razvoja čovečanstva. Sve tekovine tog napretka su nam na raspolaganju, ali nas takođe i obavezuju.

5. Nauka je temelj obrazovnog sistema i inspiracija za građane. Nauka je uzbudljiva i izazovna avantura ljudskog duha koja neguje znanja, sposobnosti, radne navike i vrednosti koje su nam potrebne da bi izašli iz krize. Ona je istovremeno i skup znanja i metod generisanja novog znanja. Kao takva, nauka je temelj obrazovanja na svim nivoima.


Institut za fiziku u Beogradu (foto: ipb.ac.rs)

6. Nauka je važan uslov za izgradnju bezbednog društva. Pitanja bezbednosti, kako države tako i pojedinaca, neraskidivo su povezana sa našom sposobnošću da racionalno sagledamo i razumemo svoje okruženje. Svet i društvo u kome živimo postaju sve složeniji, a uloga nauke sve važnija.

7. Nauka je preduslov za očuvanje i poboljšanje javnog zdravlja. Prosperitetno društvo počiva na zdravlju i blagostanju svojih građana, na pristupu energiji, zdravoj hrani, čistoj vodi, kvalitetnom obrazovanju. Konkurentnost, posebno u fizičkim i biomedicinskim naukama i njima pridruženim tehnologijama, presudno je za realizovanje ovih potreba.

8. Naučno-tehnološki sektor Srbije je jedan od retkih koji su već međunarodno integrisani, vrednovani po postignutim rezultatima i priznati u svetu. Mada nedovoljno finansirana, nauka Srbije pokazuje vidljiv i za neke neočekivan porast nivoa međunarodne konkurentnosti. Ako bude uspela da uključi kreativni kapacitet kako domaćih stručnjaka, tako i brojne naučne dijaspore, nauka ima potencijal da podstakne širi nacionalni preporod.

9. Istorijski uspesi srpskih naučnika su važan činilac nacionalnog identiteta. Sa pravom smo ponosni na postignuća velkana kao što su Nikola Tesla, Mihailo Pupin, i Milutin Milanković. Njihovi uspesi predstavljaju izvor nacionalnog ponosa i dovode do porasta budućih ambicija kako građana tako i čitave zemlje.

10. Države ne ulažu u nauku zato što su razvijene, već da bi podigle svoju razvijenost, uticaj i bogatstvo. Ugledajmo se i na druge. Nije zanemarljiv broj zemalja, kako velikih tako i malih, koje su u prošlosti uspešno iskoristile trenutke naučnih prodora da načine vidne iskorake u svom razvoju, postavši globalno konkurentne i prosperitetne u razmaku od samo jedne generacije.

  Novi naduvavajući termoštit za letove na Mars

Već više od pola veka Mars bije glas planete na koju je najteže spustiti kosmičku sondu. Zbog prisustva vrlo ’tanke’ atmosfere neophodna je upotreba termičkog štita, jer nije moguće dostići bezbednu brzinu korišćenjem samo padobrana pri sletanju. Zato marsovske sonde moraju da imaju snažne kočione motore ili ’erbegove’ za spuštanje u jednom komadu. Ali svi ti sistemi omogućavaju nam da spustimo na Mars samo oko tone tereta. Za slanje misija sa ljudskom posadom ili većih sondi moraćemo da ovladamo novim metodama, ali kojim?


Prototip toplotnog štita na naduvavanje LDSD za putovanja na Mars. Testiranja počinju sledeće godine, ali neće poleteti na Mars pre 2018. (NASA).

Godinama se zna da je za dopremanje većih tereta na Crvenu planetu neophodna upotreba velikih termičkih štitova (koji funkcionišu kao aerodinamička kočnica) i/ili kočionih (“retro”) raketa u supersoničnoj fazi sletanja. Razvoj tih tehnologija predstavlja ključ za slanje ljudi na Mars, tako da je NASA odlučila da započne sa najprostijom tehnikom, koja predstavlja, logično, toplotni štit. U tom slučaju, mogli bi da postignemo svoj cilj upotrebom s jedne strane velikog aerodinamičkog objekta koji bi omogućavao čak i tehniku aerohvatanja, ili s druge strane izgradnju konvencionalnog štita koji bi se otvarao u kosmosu i tako povećao površinu pa samim tim i kočenje.

Očigledno je da je poslednja opcija najjednostavnija, pa je NASA konstruisala novi prototip termičkog štita na naduvavanje nazvanog LDSD(Low-Density Supersonic Decelerator). Zapravo, LDSD objedinjuje tri različite inovativne tehnologije. Jedna je termoštit na naduvavanje toplim vazduhom prečnika šest metara, nazvan SIAD-R[1], dok je druga osmometarski termoštit nazvan SIAD-E koji se naduvava komprimovanim vazduhom (SIAD je skraćenica od “Supersonic Inflatable Aerodynamic Decelerators”, tj. supersonični aerodinamički usporivač na naduvavanje). Smatra se da SIAD-R predstavlja preteču štitova za buduće misije bez ljudske posade na Mars[2], dok bi SIAD-E mogao da posluži za razvoj elemenata za ekspedicije sa ljudima. Treći elemenat predstavljaju supersonični padobrani nove generacije, prečnika 33,5 metara (kao poređenje, padobran za rover “Curiosity” je imao prečnik od oko 16 metara!).



Prilikom sletanja na neku planetu, potrebno je nekako svesti orbitnu brzinu (desetine hiljada km/h) na nultu na površini. Trenje sa Zemljinom atmosferom dovoljno redukuje brzinu letilica da bi padobrani obezbedili meko sletanje. Na Mesecu, koji nema atmosferu, koriste se retrorakete da bi bilo izvedeno sletanje. Marsova vrlo ‘tanka’ atmosfera ne može da pruži dovoljno otpora letilicama da bi ova postigla bezbednu brzinu za sletanje samo korišćenjem termoštita i padobrana.


Delovi programa LDSD. Prvi kompletni supersonični testovi biće obavljeni ovog leta, a proba na Marsu ne bi bila pre 2018. Program sponzoriše NasinaKancelarija za vodeće tehnologije i Program za kosmičku tehnologiju, a za agenciju ga sprovodi Maršalov centar za kosmička istraživanja u Hantsviju, u Alabami.

Tehnički gledano, naduvavajući štitovi deluju pre kao “usporivači”, ili kako to Ameri kažu “šok absorberi”, nego kao (za)štitnici od visoke temperature ako se otvore odmah nakon najteže faze ulaska u atmosferu, ali ta razlika nije toliko bitna jer površine mogu biti pokrivene ablativnim premazima i/ili materijalima otpornim na visoke temperature kao kod konvencionalnih štitova, te bi ova tehnologija mogla da bude pogodna za buduće “prave” štitove, naročito u slučajevima štitova prilikom aerohvatanja velikih marsovskih brodova.


Novi padobran za letove na Mars triput manjih dimenzija tokom aerodinamičkih testiranja (NASA).

Centar JPL u Kaliforniji već je proverio otvaranje SIAD-R na zemlji koristeći šinsko vozilo (“sanke”) na raketni pogon koje dostiže brzinu do 400 km/h, postižući tako aerodinamičko opterećenje oko 25% veće od onog koje bi mogao da oseti tokom ulaska u Marsovu atmosferu. Ovog juna, sledeći prototip LDSD će u Mornaričkoj vojnoj bazi na ostrvu Kauai (Havaji) biti okačen za stratosferski balon i na visini od 36 km biće uključena mala raketa na čvrsto gorivo “Star 48”[3] radi dostizanja supersonične brzine i visine od 55 kilometara. Mala gustina stratosfere biće pravo mesto za testiranje Marsovog termalnog štita.


Zemaljsko testiranje termičkog štita na naduvavanje SIAD-R. U stanju je da brzinu od 3,5 Maha momerntalno smanji na 2 Maha. (NASA).


Sledeća suborbitna proba projekta LDSD (NASA).

Ukrotiti teške brodove u Marsovoj atmosferi znači da moramo da počnemo da ih kočimo ranije, na većoj visini i pri većoj brzini. Trenutno, faza kočenja započinje kada brodovi putuju brzinom od oko 2 Maha[4], ali za veće letilice ta faza mora da započne pri 3 Maha ili 4 Maha. Zato je ova tehnologija značajna. SIAD štitovi će biti otvarani pri 3-4 Maha i usporiti letilice do 2 Maha, što je dobar uslov za otvaranje supersoničnih (nadzvučnih) padobrana.

Sadašnji projekat LDSD nije prvi koji se bavi razvojem naduvavajućih termoštitova. Japanci i Amerikanci su već sproveli nekoliko testova takve vrste toplotnih štitova u suborbitnim letovima[5]. Međutim, do danas su jedino Rusi lansirali termoštit na naduvavanje u orbitu[6], koji se na ruskom naziva НТУ(rus. надувное тормозное устройство, tj. naduvavajući kočioni uređaj). Govorimo, naravno, o subsondama („penetratorima“) nesrećnog „Maрса-96“ i projektu IRDT (Inflatable Re-entry and Descent TechnologyDemonstrator) – ili jednostavnije „Demonstratoru“ – zajednički konstruisanom od strane ESA i ruske kompanije NPO Lavočkin.


Levo: “Fregat” sa neotvorenim termičkim štitom. Desno: IRDT/Fregat sa otvorenom prvom kaskadom termoštita.


Faze ruskog štita na naduvavanje IRDT (NPO Lavočkin).


Američki naduvbavajući štit IRVE (NPO Lavočkin).

Prednost korišćenja ovih štitova na naduvavanje ogromna je i omogućiće nam probijanje današnje težinske barijere za sletanje od 1500 kg. U zavisnosti od konačnog dizajna, misije opremljene naduvavajućim usporivačima tih karakteristika pomoći će nam da na površinu Marsa spustimo teret od 2 do 3 tone. I ne samo to. Oni će nam dozvoliti da se spuštamo na delove Crvene planete koji se nalaze na dva do tri kilometra većoj visini nego što možemo danas, a i preciznost ateriranja bi se povećala na svega tri kilometra. Nije loše, zar ne?

SPISAK TESTOVA NADUVAVAJUĆIH ŠTITOVA:

“Марс-96“penetratora na nuklearni pogon od 130 kg, opremljena usporivačima na naduvavanje teškim po 22,4 kg. Prečnik štita je bio 2,3 metra a naduvanog 3,8 metra. Sonde su izgubljene zajedno sa ostatkom letilice usled pada u okean izazvanog kvarom prilikom drugog uključivanja IV stepena (Blok D-2) rakete „Протон-К“.
IRDT-1Союз“ u orbitu zajedno sa stepenom „Фрегат“. Težina sistema je bila 147 kg, dok je sam štit imao 33,3 kg. Njegove dimenzije su bile skoro istovetne štitu sa „Марсa-96“.
IRDT/FregatФрегат“. Nikad se nije otvorio. Težina sistema je bila 1830 kg od čega je štit bio težak 673 kg. Prečnik je iznosio 6 metara, a 14 m kada je otvoren.
IRDT/Cosmos-1Cosmos_1“ lansiranim sa podmornice K-496 Borisoglebsk. Korisni teret se nije odvojio od rakete-nosača.
IRDT-2aketom „Волна“ na suborbitnu trajektroiju sa podmornice K-44. Raketa je otkazala. Težina: 146 kg.
IRDT-2R
·IRVE-1Inflatable Re-entry Vehicle Experiment) uz pomoć sounding-rakete “Terrier Orion“ ispaljene sa ostrva Wallops.
IRVE-2
IRVE-3
S-130-41


Predlog ruskog broda sa ljudskom posadom sa štitom na naduvavanje za aerohvatanje (NPO Lavočkin).

  Petnica: Programi za studente

Istraživačka stanica Petnica raspisala je pozive za nekoliko studentskih programa koji će tokom leta biti realizovani u ovoj prestižnoj obrazovnoj instituciji. U ponudi su letnje škole elementarnih čestica, mikroskopije, hemije, naučne komunikacije i program za mlade lidere.



Nakon završetka izgradnje novih kapaciteta i opremanja novom modernom naučnom opremom Petnica je postala mesto na kojem pored srednjoškolaca i studenti mogu mnogo toga naučiti. To je bio povod da se prošle godine započnu studentski programi, kojih je ove godine još više.

„II Petnička škola mikroskopije“ se realizuje u saradnji sa Biološkim fakultetom u Beogradu i namenjena je studentima redovnih i postdiplomskih studija, tokom koje će se realizovati obuka za različite metode u mikroskopiji (svetlosna, polarizaciona, SEM i TEM, fluorescentna, konfokalna).

Za studente hemije Istraživačka stanica organizuje dve letnje naučne škole - hromatografije i masene spektrometrije; i bioanalitičke hemije. Obe ove škole se organizuju u saradnji sa Hemijskim fakultetom u Beogradu i sa Tehnološkim fakultetom iz Budimpešte.

Oni studenti koji su zainteresovani za promociju nauke i njeno predstavljanje široj javnosti, mogu da se prijave za školu naučne komunikacije. Ova škola će se fokusirati na stvaranje i oblikovanje različitih naučnih postavki, eksponata, eksperimenata, predavanja, izložbi i ostalih formata koji podstiču osnaživanje i učešće javnosti.

Za sve one koji su zainteresovani da nauče veštine planiranja, komunikacije, traženja donatora za svoje projekte, lobiranja, i preduzetništva mogu da se jave na program posvećen budućim liderima.

„Studentski programi postaju sve brojnijih. Ono što je dobro, ideje za njihovo kreiranje, najčešće dolaze od naših nekadašnjih polaznika. Programi za studente su osmišljeni tako da njihovim pohađanjem studenti dobijaju znanje koje ne mogu da dobiju na fakultetu. Oni dobijaju i priliku da rade sa modernom naučnom opremom, koja im je često nedostupna tokom studija.“ – kaže Nikola Božić, rukovodilac u Istraživačkoj stanici.

Prijavljivanje je u toku. Broj mesta je ograničen kako bi se moglo kvalitetno raditi sa svim učesnicima. Više informacija na sajtu Istraživačke stanice Petnica www.petnica.rs. Svi troškovi na studentskim programima su delimično ili u potpunosti pokriveni od strane donatora.

  Angara - redak snimak



Na snimku je nova ruska laka raketa "Angara" na lansirnoj rampi kosmodroma u Plesecku. Kao sto smo pisali u nedavnom tekstu o ruskim raketama, njeno prvo lansiranje je planirano 25. juna 2014.

Snimak je pozajmljen sa sajta "Novosti kosmonavtiki". Ovo je jedna od vrlo retkih fotografija nove ruske rakete na novoj lansirnoj rampi, specijalno napravljenoj za lansiranje serije RN "Angara" (lakih, srednjih i te{kih) koja je dostupna na web-u.

  Beta Pictoris b – tamo gdje dan traje osam sati

Po prvi puta u povijesti istraživanja planeta oko drugih zvijezda astronomi su uspjeli dokazati trajanje dana (pune rotacije oko vlastite osi) na jednoj od njih.



Dan na exoplaneti Beta Pictoris b traje osam sati. Ekipe astronoma sa Leiden University (Njemačka) i Institute for Space Research (Nizozemska) došle su do ovog saznanja koristeći aparaturu CRIRES na teleskopima VLT Europske južne opservatorije (ESO). Ova su istraživanja (ali i njihov „tehnološki postupak”) iznimno važna za razumijevanje fizikalnih parametara planetarnih sustava. Razvojem tehnika istraživanja, koje će se u konačnici odraziti i na potragu za životom u svemiru, astronomima će pružiti pregršt novih podataka o beskraju čiji smo i sami neodvojiv dijelić.

Sama exoplaneta Beta Pictoris b orbitira oko golim okom vidljive zvijezde Beta Pictoris u istoimenom zviježđu koje se nalazi na južnom nebu. Od nas je udaljena 63 svjetlosne godine, otkrivena je prije šest godina, a jedna je od rijetkih exoplaneta čije je postojanje potvrđeno i direktnom snimkom. Radijalna brzina na ekvatoru ove veoma mlade exoplanete (nastala prije tek dvadesetak milijuna godina) šesnaest puta veće i 3000 puta masivnije od Zemje mjeri punih 100.000 km/h (uspredbe radi radijalna brzina na Zemaljskom ekvatoru iznosi „samo” 1700 km/h!).

Astronomi zasad nemaju egzaktan odgovor na pitanje zašto neke exo/planete rotiraju brže a neke sporije no čini se kako i van Sunčeva sustava vlada pravilo da veće planete rotiraju brže od malih. Želimo li pak biti skroz pragmatični moramo reći kako je trajanje dana na svim tijelima u svemiru potpuno jednako – traje točno onoliko koliko dotičnom nebeskom tijelu treba vremena da načini punu rotaciju oko vlastite osi. Kada pričamo o vremenskom trajanju dana na Beta Pictoris b koristimo Zemaljske, dogovorne, mjerne jedinice.

  Predavanje o problemu tri tela

U četrvtak 8. maja Departman za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Nišu organizuje predavanje:

Problem tri tela: periodična rešenja i topološka klasifikacija

Predavači će biti dr Milovan Šuvakov i dr Veljko Dmitrašinović iz Instituta za fiziku u Beogradu. Predavanje će biti održano u amfitetatru PMF-a (Višegradska 33) sa početkom u 18 časova. Ulaz je slobodan.



Dva veka nakon što je Njutn formulisao zakon gravitacije i pokazao analitičko rešenje za problem dva tela, naučnici su pokušavali da pronađu slično rešenje za problem tri tela, sve dok nemački matematičar Hajnrih Bruns nije pokazao da je ovo u opštem slučaju nemoguće. Sa druge strane potraga za specifičnim periodičnim rešenjima problema tri tela je moguća ponekada i analitički, a svakako numerički. Samo tri familije takvih rešenja su bile poznate do nedavno: 1) Lagranž - Ojlerova (1772) , 2) Bruk - Enonova (1975) , i 3) Murova osmica (1993).

Na ovom predavanju predavači će predstaviti rezultate njihovog rada na potrazi za periodičnim rešenjima, kao i topološki metod za klasifikaciju ovih rešenja.

Dva veka nakon što je Njutn formulisao zakon gravitacije i pokazao analitičko rešenje za problem dva tela, naučnici su pokušavali da pronađu slično rešenje za problem tri tela, sve dok nemački matematičar Hajnrih Bruns nije pokazao da je ovo u opštem slučaju nemoguće. Sa druge strane potraga za specifičnim periodičnim rešenjima problema tri tela je moguća ponekada i analitički, a svakako numerički. Samo tri familije takvih rešenja su bile poznate do nedavno: 1) Lagranž - Ojlerova (1772) , 2) Bruk - Enonova (1975) , i 3) Murova osmica (1993).

Na ovom predavanju predavači će predstaviti rezultate njihovog rada na potrazi za periodičnim rešenjima, kao i topološki metod za klasifikaciju ovih rešenja.

  http://t.co/7nhMvTctiL

A P O D...

  C/2012 K1 (PANSTARRS)

Šta se radi kada nebo lije kišu gotovo 20ak dana ? Surfamo Internetom, pregledamo i stare članake na AM-u ... sa sjetom pogledamo fotografije sa starih astronomskih izleta, pogledamo i opremu spakovanu u kut sobe i svako malo brišemo prašinu sa nje. Tako sam i opazio (naravno … na Internetu) nadolazeću, perspektivnu C/2012 K1 (PANSTARRS).

Komet, poslan gravitacionim zadatkom prema Suncu iz regije Kuper Beltovog ili Ortovog oblaka, otkriven još kao objekat 19,7 m – udaljen 8,7 AU od Sunca na 19. maja 2012 pomoću Pan-STARRS teleskopa koji se nalazi u blizini vrha Haleakala, na otoku Maui na Havajima (SAD).


Pan-STARRS telescope on Maui. (Credit: NASA)

I naravno, prvo veče 5.maj 2014, prije odlaska prijateljima ja i supruga zgrabimo najpogodniju alatku za brzu nebesku patrolu, dvogled 15x70 u i dvorište stare porodične kuće, pri tom iskorištavajući zamjenu gradske rasvjete novom (ali i ne-aktivnošću obje). Za urbano osmatranje - prelijepo nebo. Za komet trenutne magnitude 8.46 - apsolutno nikakva, ni polu-šansa ali iako svjestan toga ako ništa da se upoznamo sa komadićem neba koji nam valja pažljivo promatrati narednim mjesecima.

Dakle odlučno Mizar ili Zeta Ursae Majoris tu je i Alcor - dvije binarne ili dvojne zvijezde u Velikom Medvjedu i tačno (vizualno) između njih (a od nas udaljena 390 svjetlosnih godina) pronalazimo HD 116798 - 7.58 m. U odnosu na nju Mizar i kompanjona Alcora one su nam skoro 4 x blizi na 90ak svjetlosnih godina. Pomjeram malo udesno objektiv dvogleda koji obuhvata 4.4° te u sredinu izmedju navedenog Mizara i Alcor-a na jednoj strani i dole sjanog Alkaid-a u okularu detektujem dvadesetak zvijezdica i odkrivam da je najslabije svijetla među njima koju mogu da identifikujem HD 118203 - 8.1 m.

Podižem dvogled nagore prelazim HD 115735 (ili 21 CVn) - 5.15 m tu uočavam i HD 113621- 8.06 m u čijoj blizini bi trebala biti C/2012 K1 ali tu potpuno očekivano - ništa - ali ništa bez trunke razočaranja. Ali tu sam, postajem familijaran sa okolinom, znam gdje je pratićemo je narednih mjeseci sve dok se ne stvore pogodni uslovi povoljan triplet: pogodni osmatrački uslovi – sjajnost komete – prava aperatura. U narednim pohodima treba se pojačati teleskopom i povoljnijim osmatračkim mjestom, jer u terminu kada sam osmatrao (21:05) za dvogled je bila najpovoljnija vrtna ležaljka pošto treba gledati gotovo u sam zenith.

C/2012 K1 komet koji svoj maksimum sjajnosti 7 ili > treba da dostigne a pogledajte ovdje kako lijepo napreduje. Prediktovana sjajnost od 8.8 za ove dane već je nadmasena (8.46) – kako još jedan lijep objekat za osmatračke aktivnosti u sve toplijim noćima. Iako je kasno za pozive zovem Dragana Miladinovića koji znam da kada vidi poziv ovako kasno znat ce da nije neka nevolja no astronomska prigoda koja treba da se saopšti, na Skype-u je poput navigacionog geostacinarnog satelita naš Aleksandar Zorkić “Ma sjajno Beho, ajd napiši članak … “ ma i ko bi nas “natjerao” da u 01:15 pišemo - a evo pišemo …





Kometa u Velikom medvedu od 1. do 30 maja 2014.

Preuzeto sa AD ASTRA

  Više od stotinu satelita zaglavilo u orbiti

Eksperimentalna misija u koju su pored idejnog začetnika projekta uključeni SpaceX i NASA je u velikim problemima a 104 (stotinu i četiri!) satelita doslovce je zaglavilo u letjelici nosaču na niskoj Zemljinoj orbiti.

Godine 2011. student sveučilišta Cornell, Zac Manchester pokrenuo je projekt KickSat sa ciljem slanja stotinjak nanosatelita u Zemljinu orbitu. Projekt je dijelom financiran preko Kickstarter kampanje (oko 75.000USD). U međuvremenu se u cijelu priču uključila i NASA a SpaceX je raketom Falcon 9 u aktualnoj misiji bespilotne letjelice Dragon u Zemljinu orbitu lansirao cubesat matičnu letjelicu projekta KickSat (vrijednost njihova doprinosa procjenjuje se na preko 200.000USD). No nakon lansiranja kontakt s Cubesat-om je izgubljen a planirano izbacivanje stotinu i četiri mala satelita nije se dogodilo.





Svaki od tih nanosatelita funkcionalna je samostalna letjelica sa elementarnim sustavima; matičnom pločom, mikroprocesorom, solarnim panelima, raznim senzorima, radioodašiljačem, antenom... Impresivno je što su takvi nanosateliti zapravo tiskane pločice pojedinačne mase svega 5 grama a dimenzija 35x35x3mm. Odvajanje nanosatelita od matične letjelice bilo je planirano za 30. aprila no do toga nije došlo. Prema dostupnim podacima matična letjelica zaroniti će u guste slojeve atmosfere i izgorjeti 16. maja s pogreškom izračuna od plus/minus dva do četiri dana. Ne uspiju li operateri ubrzo povratiti kontrolu nad letjelicom (Cubesat) ovaj iznimno zanimljiv projekt neće uspjeti.

Zasad nije jasno što je dovelo do problema sa računalom Cubesata a što je dovelo do otkaza sustava za odvajanje malih letjelica. U službenim podacima projekta kao uzrok navodi se svemirsko zračenje koje je onesposobilo elektroničke komponente.

Preostaje nam da sačekamo još desetak - petnajstak dana i nadamo se izbacivanju nanosatelita a deseci volontera svojim radio uređajima diljem svijeta nestrpljivo čekaju da prime signale s ovih „poddimenzioniranih letjelica“. Kako god misija završila jasno je pokazano kako su danas svemirske tehnologije zaista dostupne svakome tko ima volje, želje i novaca jer i ovaj naizgled jednostavan projekt u konačnici košta oko 300.000USD!

  NASA predložila budžet za 2015.

NASA je pripremila predlog budžeta za 2015. u iznosu od 17,46 milijardi dolara. To je 0,5% od ukupnog budžeta Bele kuće, šo je inače od 2006. standardno učešće finansija kosmičke agencije u nacionalnom budžetu SAD. Ova suma je za 186 miliona dolara manja od budžeta NASA-e u 2014. (oko 17,7 milijardi).



Za nauku je predvidjeno da bude odvojeno nešto ispod 5 milijardi. U okviru nauke su pod-programi za planetu Zemlju, astrofiziku, planete i heliofiziku. Gotovo 650 miliona dolara planirano je za nastavak projekta Vebovog kosmičkog teleskopa, dok je oko 1,3 milijardi odvojeno za planearna istraživanja.

Drugi veliki program u budžetu NASA-e su istraživanja vezana za letove čoveka u kosmos. U ovom programu za koji je odvojeno 4,1 mlilijardi dolara se nalaze projekti super-rakete SLS i novog kosmičkog broda Orion. Treći program su kosmičke operacija (uglavnom projekti vezani za program Medjunarodne kosmičke stanice) - za ovaj program je planirano 3,9 milijardi.

Zanimljivo je da je u okviru drugog programa ("istraživanja") predvidjeno 850 miliona za komercijalne kosmičke projekte privatnih kompanija koji se odnose na MKS, tako da je u stvari za treći veliki program "operacije" u kome se nalazi održavanje Kosmičke stanice predloženo 4,8 milijardi. Toliko bi NASA-u trebala da košta MKS sledeće godine, naravno ukoliko Kongres odobri ova sredstva. Ako se pored toga finansije programa "istraživanja" (SLS + Orion + komercijalni projekti) i "operacija" (MKS) saberu, onda NASA za sve programme vezane za čovekove letove u kosmos planira da potroši oko 8 milijardi dolara, gotovo 50% od ukupnog budžeta. To je novac kojim NASA namerava da plati održavanje MKS na orbiti (bolje rečeno američkog dela MKS), podrži projekte privatnih kompanija koje grade kosmičke brodove za letove američkih astronauta prema MKS, da nastavi razvoj novog kosmičkog broda Orion čija upotreba u budućnosti ne izgleda najjasnije i veoma skupe super-rakete SLS čija je budućnost, baš kao i Oriona, iz ove perspektive poprilično zamagljena.

U odnosu na 2014. budžet NASA-e za sledeću godinu manji je za 186 miliona dolara. Najveće smanjenje je za programe SLS i Orion - 365 miliona dolara, ili čak 13% ispod finansija odobrenih za 2014. Drugi "žrtveni jarac" je nauka koja će sledeće godine biti kraća za 179 miliona, ili 3% u odnosu na ovu godinu. Medju projektima koji će biti ugašeni je misija vozila Opportunity, koje već više od deset godina istražuje površinu Marsa. Novac će iz ovog projekta biti prebačen na nastavak misije letelice Cassini koja od 2004. kruži oko Saturna.

Kosmičkoj agenciji je očigledno potrebna podrška Bele kuće i Kongresa za balansirani program u kome su letovi ljudi u kosmos, transportni sistemi (prvi probni let makete Oriona planiran je ove godine, a lansiranje prve verzije SLS 2017.) i kosmičke nauke. NASA želi da nastavi operacije na MKS u saradnji sa privatnim kompanijama koje treba da konačno omoguće SAD da šalju svoje astronaute na Kosmičku stanicu bez pomoći Rusa. Medjutim, da bi direktor NASA-e Boulden ubacio 850 miliona za finansiranje tri projekta privatnih kosmičkih brodova što je neophodni minimum za prva komercijalna lansiranja astronauta sa američkog tla krajem 2017, ili početkom 2018. drastično je smanjen budžet projekata SLS i Orion. Gotovo da je izvesno da će Kongres konačno usvojiti predlog budžeta za komercijalne programe. Godinama tamo su kresali ovaj budžet u proseku za oko 30-40% pod obrazloženjem da ne mogu američki poreski obveznici (tj. narod) da plaća projekte privatnih kompanija koje imaju sopstvene, nezavisne budžete. Sada, kada se u Ukrajini situacija sve više zahuhtava i kada SAD razmišljaju o još jednom talasu sankcija prema Rusiji, teško je očekivati da će Kongres zadržati staru politiku kresanje "komercijalnog budžeta". Iako je situacija oko Ukrajine na strani budžeta za komercijalni program kosmičkih brodova, Boulden je ipak morao da smanji budžet projekata SLS i Oriona i taj novac prebaci tamo gde je, po njegovom mišljenju potrebnije ("šta Će mi SLS i Orion ako ne mogu da pošaljem američke astronaute na nisku orbitu", rekao je nedavno).

NASA nastavlja život MKS-a posle 2020. Kosmička stanica je, kako to reče jedan senator, mnogo više od onoga što su svi mogli da vide u filmu 'Gravitacija'. To je američka laboratorija u kosmosu, jedina orbitalna stanica na kojoj već 15 godina rade astronauti NASA-e i jedina njihova za sada izvesna destinacija u budućnosti.

Od budžeta NASA-e u mnogome zavise kretanja u astronautici drugih država, posebno onih koje imaju sa njom dugogodišnje veze kao ESA (EU), JAXA (Japan) i CSA (Kanada). Sa druge strane, NASA je institucija gde inženjeri i naučnici dopunjuju a ponekad i ispisuju nove stranice nauka o vasioni. Kao što je to bilo pre godinu dana kada smo analizirali budžet NASA-e za 2014, i kao što je to bilo u stvari od njenog osnivanja pre više od pedeset godina, ostaju nedoumice da li je ovaj iznos dovoljan da NASA realizuje sve planirane programe.

  Budžet "Roskosmosa"

Juče smo se upoznali sa predlogom budžeta NASA za 2015. Evo nekoliko reči o tome kako se usvaja budžet "Roskosmosa", kakva je njegova struktura i naravno iznos.



Juče smo se upoznali sa predlogom budžeta NASA za 2015. Evo nekoliko reči o tome kako se usvaja budžet "Roskosmosa", kakva je njegova struktura i naravno iznos.

Za razliku od NASA-e, čiji se budžet odredjuje na osnovu takozvane finansijske godine koja u SAD počinje 1. oktobra, budžet "Roskosmosa" je vezan za kalendarsku godini i počinje 1. januara. On se prvo usaglašava unutar kosmičke agencije, posle čega prolazi kroz različite kanale i sektore ruske Vlade. Kada Vlada utvrdi predlog budžeta on odlazi na razmatranje prvo u Državnu dumu, a zatim u Savet federacije. Kada ove dve ustanove prihvate budžet, predsednik Rusije Vladimir Putin potpisuje zakon kojim se odredjuje visina budžeta "Roskosmosa" za sledeću godinu. Ova procedura se odvija uglavnom krajem novembra i početkom decembra i, za razliku od procesa u SAD, traje relativno kratko, svega nekoliko dana. Pred budžeta za sledeću, predsednik takodje potpisuje ukaz o preliminarnom budžetu za sledeće dve godine posle one za kojuj se usvaja budžet. Znači, 2. decembra 2013. Putin je potpisao budžet "Roskosmosa" (koji se u ruskoj terminologiji često zove i Federalna kosmička agencija) za 2014, i preliminarne budžete za 2015. i 2016.

Pored ovih postoji još jedna značajna razlika u odnosu na NASA-u. Iako se oficijelno zove budžet Federalne kosmičke agencije, u njemu učestvuju različita ministarstva koja na ovaj ili onja način takodje učestvuju u realizaciji ruskog kosmičkog programa. Pored "Roskosmosa", vrlo značajnu ulogu u raspodeli kosmičkog budžeta ima Ministarstvo odbrane koje kontroliše kosmodrome Pleseck i Svobodnij, poligon Kapustin Jar i Glavni istraživački kosmički centra koji nosi ime kosmonauta Titova (iz ovog centra se slično onom amerižkom u Koloradu, registruju, trasiraju i prate svi veštački kosmički objekti). Takodje, tu su Federalna medicinsko-biološka agencija, "Rosatom" i još nekoliko organizacija izvan struktura "Roskosmosa".

Budžet "Roskosmosa" za 2014. iznosi 165.8 milijardi rubalja, odnosno 4.96 milijardi dolara (po kursu 33.4 rublje za jedan američki dolar). To je 28.1% od budžeta NASA-e za 2014. (17.6 milijardi dolara). Ova suma je neznatno manja od budžeta za 2013. koji je iznosio 167 milijarde rubalja, tako da je to prvi put od 2002. da je budžet "Roskosmosa" nešto manji od onog iz prethodne godine. Kako je ukupna nacionalni budžet Rusije za 2014. nešto ispod 14 hiljada milijardi rubalja, učešće budžeta "Roskosmosa" u nacionlanom budžetu iznosi 1.19%. Poredjenja radi, 2012. budžet "Roskosmosa" je iznosio 144 milijarde rubalja.

Pored budžeta za 2014, predsednik Putin je potpisao ukaz o preliminarnim budžetima za 2015. i 2016. Za 2015. očekuje se da će budžet "Roskosmosa" iznositi 180.6 milijardi rubalja, što je gotovo 9% više od ovogodišnjeg budžeta. Sledeće 2016. godine preliminarni budžet iznosi 167.6 milijardi rubalja, odnosno 92.8% od budžeta za 2015. Razlog zbog koga je preliminarni budžet 2016. toliko manji u odnosu na budžet 2015. leži u tome što se u njemu ne nalaze finansije za razvoj ruskih kosmodroma, što je jedan od osnovnih programa u strukturi "Roskosmosa". Naime, ovaj program je finansijski definisan za period 2006-2015, tako da tek trebaju biti odvojena sredstva za sledećih deset godina. Koliko će to biti teško je sada reći, ali kao pokazatelj mogućeg okvirnog iznosa navešćemo da je u budžetu za 2014. odvojeno gotovo 28 milijardi rubalja za ovaj program.

Kakva je struktura budžeta "Roskosmosa"? Kosmički budžet za 2014. je pripremljen na osnovu državnog programa "Kosmička delatnost Rusije" (GP KDR) koji se sastoji od dve podprograma i tri takozvana namenska federalne programa (FCP):

Podprogram "Prioritetni inovacioni projekti raketno-kosmičke industrije" (PIP RKP) - 2.7 milijardi rubalja
Podprogram "Obezbedjenje realizacije državnog programa" (ORGP) - 10.46 milijardi rubalja
Federalni kosmički program Rusije za 2006-2015. (FPK) - oko 103 milijardi rubalja
FCP "Podrška, razvoj i korišćenje sistema GLONASS u periodu 2012-2020." (GLONASS) - 21.8 milijardi rubalja
FCP "Razvoj ruskih kosmodroma u periodu 20016-2015." (RKK) - 27.7 milijardi rubalja.

Pored budžeta za civilne kosmičke programe (odnosno budžeta "Roskosmosa"), postoji kao i SAD poseban budžet za vojni kosmos, ali on nije objavljen.

Federalni kosmički program Rusije za period 2006-2015. je pod potpunom kontrolom "Roskosmosa". U njemu su vodeći podprogrami "Medjunarodni odnosi i medjunarodna saradnja" (3.8 milijarde), nacionalna odbrana (1.5 milijarde), istraž ivanje i korišćenje kosmičkog prostora (28 milijarde), prikladna naučna istraživanja (80 milijardi) i ostala pitanja nacionalne ekonomije (46 milijardi). U ovoj kategoriji nalaze se dvadesetak kompanija i naučno-istraživačkih instituta koje rade u sklopu "Roskosmosa". Za operacije na Bajkonuru (uključujući godišnji zakup od Kazahstana) izdvojeno je gotovo 4 milijarde rubalja, dok je Centar za obuku kosmonauta u Zvezdanom gradu dobio nešto manje od dve milijarde.

Učešće agencije "Roskosmos" u programu GLONASS 63.15% (u programu učestvuje nekoliko organizacija, uključujući i Ministarstvo odbrane za udelom od 18%). "Roskosmos" sa učešćem od 84% takodje vodi glavnu reč u programu "Razvoj ruskih kosmodroma", u kome Ministarstvo odbrane ima udeo od 12%. Pored tri osnovna FCP, "Roskosmos" je prisutan u programima korišćenja naoružanja i vojne tehnike (do 2020.) i "Razvoj elektronske komponentne baze i radio-elektronike" (do 2015.).

Iako nisu objavljeni indivudiualni segmenti podprograma "Prioritetni inovacioni projekti raketno-kosmičke industrije", poznato je da se najveći deo od izdvojene sume od preko 2.7 milijardi rubalja odnosi na razvoj nuklearnog energetskog motora megavatne klase na kome rade stručnjaci "Roskosmosa" i "Rosatoma", kao i na razvoj transportno-energetskog modula koji se projektuje u RKK "Energija". Reč je o projektu koji će, ukoliko bude uspešan dramatično uticati na skraćenje budućih medjuplanetarnih letova.

U sferi istraživanja Meseca i Marsa, obezbedjena su sredstva za nastavak projektovanja tri mesečeva aparata (nedavno preimenovana u skladu sa poznatom serijom "Luna" sovjetskih aparata koji su 60-ih i 70-ih istraživali Mesec) čija su lansiranja planirana 2016 ("Luna-25" planiran za sletanje ne Mesec), 2018. ("Luna-26" - orbitalni aparat) i 2019. ("Luna-27" koja će na Mesec spustiti lunohod). Takodje, obezbedjena us sredstva za razvoj naučne opreme u okviru zajedničkog programa ExoMars istraživanja Marsa sa ESA-om koji kreće 2016. Rusija u ovom projektu učestvuje sa raketom-nosačem "Proton-M" sa potisnim blokom "Briz-M" i demonstracionim modulom koji treba da se spusti na površinu Crvene planete. Za to vreme, ESA razvija orbitalni aparat TGO. Druga misija u okviru programa ExoMars treba da krene 2018. Tada će se na ruskom lenderu na Mars spustiti evropski marsohod mase 300kg. Rusku stranu u ovom projektu predstavljaju NPO "Lavočkin" (marisjanski aparati i naučna oprema) i "Hruničev" (raketa-nosač sa potisnim blokom).

Što se pilotiranih misija tiče, akcenat je naravno na održavanje ruskog segmenta MKS i obezbedjenje medjunarodnih obaveza Rusije u ovom programu. Posle otkrivenih problema tokom testiranja njegovih sistema u RKK "Energija", novi modul ruskog dela MKS "Nauka" vraćen je proizvodjaču - Centru "Hruničev". Njegovo lansiranje je pomereno za oko dve godine i prema novom planu treba da bude lansiran do kraja 2015. Zbog toga je lansiranje sledećeg čvornog modula, koji je potpuno sagradjen i detaljno ispitan i spreman za polazak, pomereno za 2016. Ovaj modul treba da odigra vrlo važnu ulogu u završetku gradnje ruskog dela MKS koje se planira 2018. spajanjem energetskog modula i tehnološke autonomne laboratorije OKA. Za ove aparate, kao i naravno za sve brodove "Sajuz TMA" (i njihove poslednje modifikacije "Sajuz MS") i "Progres M" i njihove rakete-nosače obezbedjena su sredstva u budžetu "Roskosmosa", kao i za finansiranje sledeće etape u razvoju perspektivnog kosmičkog broda nove generacije PTK-NP (koji još uvek nema ime). Ova etapa obuhvata početak ispitivanja sistema broda u atmosferskim uslovima.

Kao što smo javljali u "Roskosmosu" su u toku radovi na razvoju osnovnog koncepta ruske super-rakete nosivosti 80 tona. Iako za ovaj projekat u budžetu za 2014. nema posebnih sredstava, očekuje se da će finansiranje razvoja super-rakete biti definisano u najbliže vreme, kada se usvoje njene tehničko-energetske karakteristike. Zbog toga i zbog činjenice da nas posle 2015. očekuje toliko novina na kosmičkoj sceni, mislim da će mnogi sa nestrpljenjem očekivati da vide predlog Federalnog kosmičkog programa za period 2016-2025. U njemu će sigurno biti perspektivnih projekata o kojima je bilo reči na tradicionalnim tazkovanim "akademskim čitanjima" Sergeja Karaljova (bio je to 38. kongres) u Moskvi. Ovi projekti, čije je finansiranje direktno ili indirektno obuhvaćeno budžetom "Roskosmosa" za 2014. će u godinama koje dolaze odvesti čoveka natrag na Mesec i dalje, u dubine kosmosa.

  http://t.co/ESHgUHnvWa

A P O D...

  http://t.co/MCwPhFJPHj

A P O D...

  Evropski kosmički budžet

Prošle nedelje smo se upoznali sa budžetima američke (NASA) i ruske ("Roskosmos") kosmičke agencije za 2014. Evo kraćeg osvrta budžeta i Evropske kosmičke agencije (ESA) za ovu godinu.



Budžet ESA-a za 2014. iznosi 4,1 milijardi eura (5.6 milijardi američkih dolara) i manji je za 4% u odnosu na prethodnu godinu. Razlog za smanjenje je što je Italija, treći finansijer ESA-e, izdvojila nešto manje nego 2013. (350 miliona eura, ili 10.5%), dok je takodje Evropska unija dodatno stegla kaiš i manje uplatila kosmičkoj agenciji. U odnosu na budžet "Roskosmosa", budžet ESA-e je veći za oko 650 miliona dolara, tako da ESA posle NASA-e ima najveći budžet.

Budžet ESA-e je podeljen u dve osnovne kategorije. U prvoj se nalaze programi agencije koji se finansiraju iz budžeta 20 članica ESA-e, dok se u drugoj kategoriji programe koje ESA kontroliše u ime drugih, najviše za EU i evropsku meteorološku satelitsku agenciju Eumetsat. Budžet za interne programe ESA-e je isti kao i u prethodnoj godini (3.34 milijardi eura) i evo kako je rasporedjen medju najvećim članicama agencije koje izdvajaju preko stotinu miliona eura (cifre su u milionima eura i procentima):

Nemačka - 765.7 (22.9%)
Francuska - 754.6 (22.6%)
Italija - 350 (10.5%)
Velika Britanija - 270 (8.1%)
Belgija - 188.6 (5.6%)
Španija - 139.2 (4.2%)
Švajcarska - 126.5 (3.8%)
Holandija - 125.1 (3.7%)

Najmanja za budžet ESA-e izdvajaju Češka Republika (13.9 miliona eura, 0.4%) i Grčka (14.5 miliona, 0.4%).

Pored ove kategorije budžeta, EU i Eumetsat (kao i nekoliko durgih institucija) plaćaju ESA-i za kontrolu njihovih programa. Iz ove kooperacije ESA ima godišnje prihode od preko 760 miliona eura.



Struktura budžeta ESA-e se sastoji od dvanaest programa prikazanih na gornjoj slici, sa iznosom budžeta u milionima eura i procentima. Najveća su izdvajanja za posmatranje Zemlje (program Copernicus, sa učešćem od 22.3%, što je gotovo 916 miliona eura), zatim za navigacioni sistem Galileo (630 miliona, više od 15%), rakete-nosače (15.1% ili 617 miliona), program naučnih istraživanja (12.3%, 506 miliona) i kosmičke letove evropskih astronauta (9%, 371 milion). Sa zvezdicom su obeležni pogrami koji takodje obuhvataju investicije od partnera ESA-e.

  Kosmos 2492 u orbiti

Ne dajte da vas nezanimljiv naslov odvrati od jednostavno briljantne tehničke zanimljivosti.



Modernizirana inačica rakete nosača Sojuz 2-1a poletjela je u utorak 06. maja sa vojnog raketodroma Plesetsk u 15:49 po našem vremenu. U svemir, na eliptičnu orbitu karakteristika 250x550km, ponjela je najnoviju generaciju špijunskog satelita Kobalt M.

Rusi o ovakvim lansiranjima i letjelicama daju samo elementarne podatake pa je tako i sama letjelica u bazama podataka označena kao nezanimljiv Kosmos 2492.

Letjelica je namijenjena za globalno špijuniranje i fotografiranje zanimljivih objekata i situacija diljem svijeta. U tu svrhu opremljena je prvorazrednim optoelektroničkim sustavima i sustavima nadzora komunikacija te kriptiranim i radio-usmjerenim prijenosima podataka. Zanimljivo je kako se najosjetljiviji i najvažniji podaci ne šalju vojnim obavještajnim centrima putem radio komunikacije! Kosmos 2492 opremljen je sa nizom malih kapsula u koje se fotografije visoke rezolucije snimaju direktno na film! Podaci ccd kamere i drugih senzora koji se smatraju vrhunskom tajnom (tajna je zapravo što Ruski sustavi mogu i kako funkcioniraju!) spremaju se na medije i „klasični“ fotografski film te se u kapsulama izbacuju na teritorij Rusije. Tamo ih pokupe agenti kako bi se njihov sadržaj pogledao i obradio na sigurnom.

Iako na prvi pogled izgleda nevjerojatno i blesavo da se fotografski film koristi i danas time je zagarantirana ptpuna tajnost prikupljenih podataka i tehnike kojom se isti prikupljaju. Analogiju tome u našoj svakodnevici mogli bi napraviti na primjeru sms ili email poruke „osjetljivog sadržaja“ koju bi uputili poslovnom kolegi. Ma koliko bila jaka enkripcija podataka uvijek se može (i hoće!) naći netko tko će poruku (neželjeno od naše strane) presresti i okoristiti se njome. Napišemo li takvu poruku na papir i osobno dostavimo sadržaj poruke biti će poznat samo nama i željenom primatelju. Za kraj, prije nego se na kakav rijedak kadar najmodernije vojne elektronike današnjice - na kojem se jasno vide prastare elektronske cijevi, nasmijete do suza, sjetite se da su one otporne na elektronsko ometanje i djelovanje elektromagnetskih impulsa iniciranih od strane aktivirane atomske bombe. Stvari nisu onakve kakvima se čine....

  http://t.co/NB7iFdLpnJ

A P O D...

  Može li se ikada zauzdati "strela vremena"?

Kafa se hladi, zgrade se ruše, jaja se lome, a zvezde raspršuju u našem univerzumu koji kao da je osuđen na propadanje u jednoličnost poznatu kao termalni ekvilibrijum.



Astronom i filozof ser Artur Edington je 1927. naveo postepeno rasipanje energije kao dokaz nepovratne "strele vremena".

Međutim, ono što muči već generacije fizičara je to što strela vremena kao da ne prati zakone fizike.

Prema važećim zakonima, ako bi neko znao sve putanje svih čestica u svemiru i obrnuo ih, energija bi se akumulirala, a ne rasipala: kafa bi se spontano zagrevala, zgrade bi se dizale iz ruševina, a svetlost bi se vraćala u Sunce.

"U klasičnoj fizici, mi se mučimo", kaže Sandu Popesku, profesor fizike na Univerzitetu u Bristolu u Velikoj Britaniji.

"Kada bih znao više, da li bih mogao obrnuti neki događaj, spojiti sve molekule jajeta koje se slomilo?"

Od rađanja termodinamike pedesetih godina 19. veka, jedini poznati pristup računanju širenja energije bilo je formulisanje statističke raspodele nepoznatih putanja čestica i uzimanje u vid činjenice da vremenom neznanje dovodi do brkanja pojmova.

Sada fizičari otkrivaju fundamentalnije izvore strele vremena: energija se rasipa, a predmeti ulaze u ekvilibrijum, kažu oni, zbog načina na koji elemetarne čestice međusobno reaguju u čudnom efektu poznatom kao "kvantna isprepletenost".

"Konačno, razumemo zašto se šolja kafe hladi do sobne temperature", kaže Toni Šort, profesor kvantne fizike na Bristolu. "Isprepletenost se gomila između stanja šolje kafe i stanja sobe".

Popesku, Šort i njihove kolege Noa Linden i Andreas Vinter objavili su otkriće u žurnalu "Physical Review E" 2009. godine smatrajući da objekti postižu ekvilibrijum, ili stanje uniformne distribucije energije, u beskrajnoj količini vremena postajući kvantno mehanički isprepletani sa sopstvenom okolinom.

Slični rezultati do kojih je došao Piter Rajman sa Univerziteta u Bilefeldu u Nemačkoj, pojavili su se nekoliko meseci ranije u " Physical Review Letters".

Šort i saradnici ojačali su svoje argumente 2012. pokazujući da isprepletenost izaziva postizanje ekvilibrijuma i u ograničenom vremenu.

A u radu objavljenom na naučnom sajtu arXiv.org u februaru, dve odvojene grupe otišle su korak dalje računajući da većina fizičkih sistema postiže ekvilibrijum veoma brzo - u vremenu proporcionalnom njihovoj veličini.

"Kako bismo pokazali da je to relevantno za naš fizički svet, procesi moraju da se odvijaju u razumnim vremenskim skalama", kaže Šort.

Tendencija kafe – i svega ostalog – da postigne ekvilibrijum je "veoma intuitivna", kaže Nikolas Bruner, kvantni fizičar sa Univerziteta u Ženevi.

"Međutim, ovo je prvi put da se ta pojava objašnjava na čvrstim osnovama imajući u vidu mikroskopsku teoriju".

Ako je novi deo ovog istraživanja tačan, onda priča o streli vremena počinje sa idejom kvantne mehanike da je, duboko "u sebi", priroda sušninski nesigurna.

Elementarnim česticama nedostaju konačna fizička svojstva i definišu se samo na osnovu verovatnoće da su u određenim stanjima. Na primer, u određenom trenutku, čestica može imati 50 odsto šanse da joj je obrt u smeru kazaljke na satu, a 50 odsto šanse da joj je obrt (spin) suprotan od tog smera.

Eksperimentalno testiranje tih hipoteza od strane fizičara Džona Bela pokazalo je da nema "stvarnog" stanja čestice; mogućnosti su jedina realnost koja im se može pripisati.

Kvantna nesigurnost zatim dovodi do isprepletenosti - pretpostavljenog izvora strele vremena.

Kada dve čestice uđu u interakciju, one se više ne mogu opisati svaka za sebe. Umesto toga, one postaju isprepletene komponente složenijih oblika mogućnosti koje ih opisuju zajedno.

To može značiti, na primer, da čestice imaju suprotne spinove. Sistem je u celini u "čistom stanju", ali je stanje svake pojedinačne čestice "pomešano" sa stanjem njene "partnerke".

One bi mogle da putuju razdvojene stotinama svetlosnih godina, a da spin svake ostane povezan sa spinom druge, što je osobina koju je Ajnštajn opisao kao "čudno delovanje na daljinu".

"Isprepletenost je na neki način suština kvantne mehanike", ili zakona koji upravljaju interakcijom na subatomskom nivou, kaže Bruner. Fenomen je u osnovi kvantnog računanja, kvantne kriptografije i kvantne teleportacije.



Ideja da isprepletenost može objasniti strelu vremena, prvi put je potekla od Seta Lojda pre oko 30 godina, kada je on bio 23-godišnji apsolvent filozofije na Kembridžu, sa diplomom fizike sa Harvarda.

Lojd je shvatio da kvantna neizvesnost i način na koji se širi, kako čestice postaju sve više isprepletene, može zameniti ljudsku neizvesnost u starim klasičnim dokazima, kao stvarni izvor strele vremena.

Koristeći opskurni pristup kvantnoj mehanici koji tretira delove informacija kao osnovne gradivne blokove, Lojd je proveo nekoliko godina proučavajući evoluciju čestica u pogledu njihovog stapanja kroz nule i jedinice.

Otkrio je da što su čestice više međusobno isprepletene, informacija koja bi ih originalno opisivala ("jedan" za obrt u smeru kazaljke na satu i "nula" za obrnut spin) mogla bi da opiše njihov zajednički sistem u celini.

To se događalo iako su čestice postepeno gubile autonomiju i postajale pioni kolektivnog stanja. Na posletku, veze bi sadržale sve informacije, a pojedinačne čestice ni jednu.

U tom trenutku, shvatio je Lojd, čestice dolaze u stanje ekvilibrijuma i njihovo stanje prestaje da se menja, poput kafe koja se ohladila do sobne temperature.

Njegova ideja, predstavljena u vidu doktorske teze 1988. nije imala odjeka. Kada ju je predao za objavljivanje u žurnalu, rečeno mu je da "časopis ne objavljuje teze iz fizike".

Kvantna teorija informacija bila je veoma nepopularna u to vreme, rekao je Lojd, a jedan prijatelj mu je rekao da je pitanje strele vremena "samo za pametnjakoviće i Nobelove laureate kojima je pamet malo oslabila", priseća se on.

"Bio sam blizu toga da počnem da taksiram", rekao je Lojd.

Napredak u kvantnom računanju od tada je pretvorio kvantnu teoriju informacija u najaktivniju granu fizike.

Lojd je sada profesor na Tehnološkom institutu u Masačusetsu, priznat kao jedan od osnivača discipline, a njegova nekada zanemarena ideja, pojavila se u snažnijem obliku kod fizičara iz Bostona.

Novi dokazi su opštiji, kažu istraživači, i mogu se primeniti na gotovo svaki kvantni sistem.

"Kada je Lojd predložio svoju hipotezu, svet na nju nije bio spreman", kaže Renato Rener koji se nalazi na čelu Instituta teoretske fizike u Cirihu.

"Niko ga nije razumeo. Nekada morate sačekati pravo vreme da biste predstavili ideju".

Dokaz grupe iz Bristola iz 2009. imao je odjeka u naučnim krugovima i otvorio vrata novoj upotrebi njihovih tehnika.

Pokazao je da objekti ulaze u interakciju sa okruženjem, a informacije o njihovim svostvima "cure i počinju da se šire okruženjem", objašnjava Popesku.

Ovaj gubitak informacija na lokalnom nivou izaziva stagnaciju objekta, čak i kad njegovo okruženje počinje da se menja.

Ako izuzmemo retke, nasumične fluktuacije, "stanje objekta prestaje da se menja".

Dakle, jednom ohlađena šolja kafe ne počinje spontano da se zagreva. U principu, kako se menja "čisto stanje" prostorije, kafa bi odjednom mogla da se "razdvoji" od vazduha i uđe u sopstveno "čisto stanje". Međutim, pošto u prirodi postoji mnogo više verzija isprepletanih stanja objekata, nego čistih, šanse da se to desi s kafom su zanemarljivo male (morali biste da živite koliko i univerzum da biste tome prisustvovali).

Ova statistička neverovatnoća daje streli vremena izgled nepovratnosti.

U novoj priči o streli vremena, gubitak informacija kroz kvantnu isprepletenost, a ne subjektivni nedostatak ljudskog znanja, dovodi šolju kafe u ekvilibrijum sa okruženjem. Prostorija pre ili kasnije dolazi u ekvilibrijum sa spoljnim okruženjem, a spoljašnjost polako klizi ka ekvilibrijumu sa univerzumom.

Naučnici 19. veka koji su se bavili termodinamikom, ovaj proces su videli kao postepeno rasipanje energije koje povećava ukupnu entropiju ili haos u svemiru.

Danas, Lojd, Popesku i ostali u njihovom polju, vide strelu vremena sasvim drugačije. Oni tvrde da, iako se entropija povećava na lokalnom nivou, ukupna entropija svemira je konstantna – na nuli.

"Univerzum u celini je u čistom stanju", kaže Lojd. "Međutim, njegovi pojedinačni delovi, pošto su isprepleteni sa ostatkom svemira predstavljaju mešavine".

Jedan aspekt strele vremena ipak ostaje nejasan.



"Ništa u našim radovima ne objašnjava zašto određeni događaji polaze sa tačno određene tačke prostor-vremena", kaže Popesku.

"Drugim rečima, ne možete da objasnite zašto je početno stanje svemira tako daleko od ekvilibrijuma". On dodaje da je to pitanje prirode Velikog praska.

Uprkos nedavnom napretku u proračunima uravnoteženja skala vremena, novi pristup još traži pravi alat za merenje termodinamičkih svojstava specifičnih objekata.

Neki istraživači sumnjaju da ovako apstraktan pristup termodinamici ikada može da postane plodonosan. Međutim, konceptualni napredak i tačni matematički proračuni već pomažu istraživačima da malo po malo rešavaju pitanja termodinamike, poput fundamentalnih granica kvantnih kompjutera i, što je još važnije, konačnoj sudbini univerzuma.

"Sve više razmišljamo šta se može učiniti sa kvantnim mašinama", kaže Pol Skrzipcik sa Instituta za proučavanje fotona u Barseloni.

Šon Kerol, teoretski kosmolog sa Tehnološkog instituta u Kaliforniji primenjuje novi formalizam u poslednjem radu na temu strele vremena u kosmologiji.

"Trenutno ne znamo sve relevantne zakone fizike, pa ima logike u tome da razmišljamo na veoma apstraktnom nivou, zbog čega je ovaj osnovni kvantno-mehanički pristup vrlo koristan".

Čak 26 godina nakon što je Lojdova velika ideja o streli vremena naišla na nerazumevanje stručne javnosti, on je zadovoljan što vidi da se njegove ideje primenjuju u savremenim radovima.

"Mislim da sada postoji konsenzus da u svemu ovome ima fizike", kaže on.

Da ne pominjemo filozofiju.

Prema naučnicima, naša sposobnost da pamtimo prošlost, ali ne i budućnost, još jedna manifestacija strele vremena, može se smatrati kao nadogradnja sprege čestica. Kada pročitate poruku sa nekog papira, vaš mozak postaje povezan sa njim fotonima koji dospevaju kroz vaše oči.

Samo od tog trenutka vi ste u stanju da zapamtite kako poruka glasi.

Kao što Lojd objašnjava: "Sadašnjost se može objasniti procesom povezivanja nas samih sa okruženjem".

Podloga za stabilnu isprepletenost širom svermira je, naravno, samo vreme. Naučnici ističu da uprkos velikom napretku u razumevanju kako se promene u vremenu dešavaju, oni i dalje ne razumeju njegovu prirodu, ili zašto deluje drugačije od ostale tri dimenzije svemira.

Popesku ovo naziva "najvećom nepoznanicom fizike"