Vesti - književnost...

Najuži izbor za Zlatni suncokret



U najuži izbor za nagradu “Zlatni suncokret” za 2016. godinu ušlo je šest knjiga koje, prema navodima žirija, uprkos poetičkim razlikama, predstavljaju snažne anatomije duše i slike borbe da se svet obuhvati jezikom koji nas neprestano izdaje.

U najužem izboru su: pesnička zbirka “Senka osmog eona” Selimira Radulovića (Kulturni centar Novog Sada), zbirke priča “Raščarani svet” Jelene Lengold (Arhipelag) i “Memo” Divne Vuksanović (Serbika), romani “Ravnoteža” Svetlane Slapšak (Laguna), “Sestre i drugarice” Ranka Risojevića (Zadužbina Petar Kočić, Arhipelag) i “Tumač fotografija” Zorana Živkovića (Zavod za udžbenike).

Prema mišlјenju žirija, koji čine Dragan Jovanović Danilov, Nikola Strajnić i Vladimir Gvozden (predsednik), knjige koje su ušle u finale izbora za “Zlatni suncokret” pokazuju da je književnost izazovan način da se nekažnjeno krećemo rubovima tamnog ambisa sveta i da pritom još uvek sačuvamo nešto snage za smeh.

Odabrana dela predstavlјaju uspešna ostvarenja unutar vrlo različitih književnih prosedea - od iskidanog i tražitelјskog pesničkog jezika, preko svedene, anistorične, distancirane i ironične proze, sve do složenih i polifonih romanesknih konstrukcija, naveo je žiri, koji će odluku o dobitniku saopštiti do 20. januara.

Nagrada “Zlatni suncokret”, koja podrazumeva diplomu i novčani iznos, biće uručena krajem januara u Beogradu.

Nagradu 25. put dodeljuje fabrika “Vital” iz Vrbasa, zbog čega je u javnosti poznata i kao Vitalova nagrada.

Nagrada se dodelјuje za najbolјe književno ostvarenje na srpskom govornom području u žanrovima romana, pripovetke, poezije, književne kritike, eseja i književne publicistike, objavlјeno u toku prethodne godine.

Prvi put je dodelјena 1996. godine pesničkoj zbirci Ivana V. Lalića, a među dobitnicima su i Radoslav Petković, Goran Petrović, Vojislav Karanović, Vladimir Tasić, Jovica Aćin, Mileta Prodanović, Dragan Jovanović Danilov, David Albahari i Uglјeša Šajtinac.

Prošle godine dobitnik nagrade “Zlatni suncokret” bio je Dragan Velikić, nagrađen za roman “Islednik”, za koji je osvojio i NIN-ovu nagradu.

(SEEcult.org)

Knjige Štiksa, Velebita, Alića, Gojera u CZKD-u



Centar za kulturnu dekontaminaciju poziva na predstavljanje knjiga Igora Štiksa, Vladimira Velebita, Sinana Alića i Gradimira Gojera, uz razgovor o tim autorima i njihovim delima, koja će biti prodavana uz popust.

Štiks predstavlja 19. januara knjige “Državljanin, građanin, stranac, neprijatelj” i “Brašno u venama”, u izdanju zagrebačke Frakture, koja je objavila i memoarsku knjigu Velebita “Moj život”, čija je promocija 20. januara. Za 21. januar najavljena je promocija Alićeve knjige “Naprijed u srednji vijek”, u izdanju Lagune, koja će biti besplatno deljena posetiocima, a 24. januara biće predstavljene i Gojerove knjige “Summa theatralica” i “Pjesni iz Vallarse”, u izdanju Frakture.

O knjigama Igora Štiksa, uz samog autora, govoriće i Boris Liješević, Adriana Zaharijević i Seid Serdarević, a delove drame “Brašno u venama” izvešće Aleksa Ilić i Gorica Regodić.

Knjiga “Državljanin, građanin, stranac, neprijatelj”, s podnaslovom “Jedna povijest Jugoslavije i postjugoslavenskih država”, nastala je kao plod Štiksovog dugogodišnjeg bavljenja temama državljanstva i građanstva na doktorskim i postdoktorskim studijima, niza predavanja i referata, te terenskog rada, a propituje pravo pojedinca i njegovu ulogu unutar države. Štiks iz pojma državljanina i građanina razvija i dokazuje tezu o mijenama političkih sistema i zajednica, te koliko su i kako utjecali na poziciju i život pojedinca. Odgovara na pitanja šta uopšte biti državljanin, biti uključen ili pak isključen, kako se osećati u poziciji građanina i šta se događa kada se ona menja u poziciju stranca ili pak neprijatelja.

Knjiga je originalno objavljena na engleskom, a u izdanju Frakture izašla je u prevodu Hane Dvornik i Srđana Dvornika.

Nagrađivani Štiksov dramski tekst “Brašno u venama”, igran na scenama u regionu, drama je koja opisuje jednu noć uzavrele atmosfere prepune sukoba, ali i humora - kroz priču jedne porodice, ali i stogodišnje istorije na Balkanu sa svim sretnim trenucima i tragedijama - od Sarajevskog atentata preko međuratnog perioda, Drugog svetskoga rata i jugoslovenskog socijalizma do ratnog Sarajeva 90-ih, odlazaka širom sveta, sticanja i gubitka bogatstava…

Prema rečima Borisa Liješevića, to je drama povratka, susreta, progovaranja, krivice, nadilaženja, raspleta i na kraju pomirenja, koje postaje pretnja, jer zahtijeva suočavanje, prihvatanje i otvaranje nove i nepoznate stranice. Pomirenje se pokazuje kao dugotrajan proces za koji su potrebni vreme, zrelost i hrabrost.

U CZKD-u će 21. januara biti reči i o memoarskoj knjizi Vladimira Velebita “Moj život”, uz učešće Ivana Ivanjija, priređivača Tvrtka Jakovine, Budimira Lončara, Latinke Perović, Branke Prpe i Seida Serdarevića.

Velebit je jedna je od najvažnijih istorijskih figura 20. veka na ovim prostorima, kao učesnik niza prelomnih trenutaka istorije u regionu, a nešto više od jedne decenije nakon njegove smrti, Fraktura je objavila autobiografske zapise u kojima otvoreno piše o odrastanju, porodici, školovanju, prvim slučajevima koje je vodio kao advokat, približavanju levim idejama, radu u ilegali, te zbližavanju s Josipom Brozom Titom, Ivom Lolom Ribarom, Milovanom Đilasom i drugim ključnim akterima jugoslovenske istorije, kao i o odluci da se pridruži partizanskom pokretu, svojoj ulozi u pregovorima s Nemcima i spašavanju Herte Haas, ali i o priznavanju partizanskog pokreta i osnivanju jugoslovenske diplomatije, posleratnim usponima i padovima, druženju s Titom, svojim ambasadorskim mestima u Rimu i Londonu i radu u organizacijama UN.

Za 21. januar u CZKD-u najavljena je promocija knjige Sinana Alića “Naprijed u srednji vijek”, o kojoj će govoriti Dino Mustafić, Vitomir Pavlović, Grujica Spasović i Rade Veljanovski, uz glumca Branka Cvejića kao specijalnog gosta.

Alić, predsednik Fondacije "Istina, pravda, pomirenje" iz Tuzle, objavio je u toj knjizi 60 tekstova napisanih od kraja 80-ih do danas.

U CZKD-u će 24. januara, povodom 40 godina stvaralačkog rada reditelja i pisca Gradimira Gojera, biće predstavljene njegove knjige “Summa theatralica” i “Pjesni iz Vallarse”, uz učešće autora, te Gorčina Stojanovića, Saše Ćirića, Svetlane Broz i Borke Pavićević.

Besplatne primerke knjiga za sve prisutne obezbedio je izdavač Gariwo iz Sarajeva, uz potpis Gojera, pisca, režisera i teatrologa, koji je objavio niz knjiga u oblasti teatrologije, libretistike, književne kritike i istorije književnosti i esejistike, a autor je i više knjiga poezije.

Gojer je svoje najznačajnije pozorišne režije ostvario prema delima Ibzena, Dostojevskog, Krleže, Sterije, Joneska, Čehova, Sušića, Ibrišimovića, Topčića, Kajana, Gavrana, Kiša i drugih, i to u teatrima širom bivše Jugoslavije - Sarajeva, Tuzle, Zenice, Banja Luke, Mostara, Splita, Rijeke, Beograda, Prijedora, Bitolja…

Gojer je član Hrvatskog društva za znanost i umjetnost, akademik Mediteranske akademije “Braća Miladinovci” iz Struge i počasni član Crnogorskog narodnog pozorišta u Podgorici.

Dobitnik je niza nagrada, među kojima su Šestoaprilska nagrada Grada Sarajeva, Kočićevo pero, te nagrada “Sloboda” Međunarodnog centra za mir u Sarajevu i “Mimar mira” Centra za mir i multietničku saradnju iz njegovog rodnog Mostara.

U dva mandata bio je predsednik Društva pisaca Bosne i Hercegovine, a bio je i na čelu Pozorišta mladih Sarajevo, Kamernog teatra 55 u Sarajevu, Narodnog pozorišta u Sarajevu, te Poslovne zajednice profesionalnih pozorišta BiH. Između ostalog, obavljao je i dužnosti ministra bez portfelja u ratnoj vladi Republike BiH (premijer Haris Silajdžić), ministra kulture u Vladi Kantona Sarajevo, dogradonačelnika Grada Sarajeva, te predsednika UO Narodnog pozorišta Tuzla, člana Opštinskog veća Stari grad Sarajevo i zamenika predsedavajućeg Gradskog veća Grada Sarajeva.

(SEEcult.org)

Svetlani Slapšak Zlatni suncokret



Nagrada Zlatni suncokret za 2016. godinu dodeljena je Svetlani Slapšak za roman “Ravnoteža” o sudbini grupe Beograđana tokom 90-ih godina koji, prema navodima žirija, snažno dočarava duh “običnih” ljudi u senci navodno velike istorije i njenih tamnih ispoljavanja.

Nagrada Zlatni suncokret, koju kompanija Vital iz Vrbasa dodeljuje za najbolјe književno ostvarenje na srpskom govornom području u žanrovima romana, pripovetke, poezije, književne kritike, eseja i književne publicistike, pripala je većinom glasova žirija Svetlani Slapšak, koja je početkom 90-ih napustila Beograd i od tada živi i radi u Sloveniji.

Nagrađeni roman, u izdanju Lagune, govori o ženama u Beogradu za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji koje, ne prihvatajući da im u njihovo ime ubijaju sugrađane, rođake, prijatelje i sinove, skrivaju ih od mobilizacije. Milica, jedna od njih, prinuđena je da prekucava rukopis velikog nacionalnog pisca kako bi preživela krizu 90-ih. Tražeći način da se mentalno udalji od posla na koji je prisiljena, ona istovremeno piše i roman-pastiš ugledajući se na pripovedni postupak i stvaralaštvo sestara Bronte.

Žiri, koji su činili Vladimir Gvozden (predsednik), Dragan Jovanović Danilov i Nikola Strajnić, opredelio se za roman Svetlane Slapšak, jer je u njemu “prepoznao samosvesnu pripovedačku kulturu koja je uspela da mnogobrojne niti koje povezuju tekst i svet dovede u ravan uverljivog literarnog i životnog iskustva”.

Roman “Ravnoteža”, kako je istakao žiri, veoma dobro kombinuje takozvanu sliku sveta sa dubljim intelektualnim pitanjima našeg vremena vezanim za prirodu sećanja i kritiku didaktičkih opsesija prošlošću.

“Naročito fascinira način na koji glavna junakinja Milica podnosi egzistenciju: uprkos oskudici, gubicima prijatelja, nedostatku ljubavi, teškoći samosaznanja, ona poseduje lakoću, kreativnost, spremnost i spretnost da se usudi da ode korak dalje, da se otisne izvan zadatog okvira i da na taj način ispita granice svoje i tuđe ljudskosti. ‘Ravnoteža’ je izuzetno uspela literarna konstrukcija koja u sebi spaja elemente porodičnog romana, romana-hronike, parodiju pripovedačkog patosa realističkog romana, kao i stilizaciju viktorijanskog romana. Roman je enciklopedijski razigran i, uprkos ozbiljnosti teme, obojen osobenim humorom i afirmacijom prijateljstva, poverenja i ljubavi. Osim toga, počev od epigrafa o ‘jednomjesečićima’ koji je preuzet iz Vukovog Srpskog rječnika, pa do poslednje rečenice koja govori o krpljenju zajedničkog sećanja junakinja u starosti, ovaj roman igra na kartu oneobičenog polifonog jezika, intelektualnog i razgovorljivog, diskurzivnog i duhovitog, poniznog i borbenog u isti mah”, naveo je žiri.

U središtu radnje nagrađene knjige Svetlane Slapšak su dve prijateljice, Milica i Dara, a oko njihovih likova se grade priče kako o nizu prijatelja i poznanika, tako i o političkoj i društvenoj stvarnosti ovog neveselog razdoblja. Iza svega se krije jednostavno pitanje: kako bez ponižavanja i prilagođavanja preživeti u oskudnim vremenima; kako sačuvati beogradski šarm u živom blatu srušenog sveta. Odgovor se može iščitati iz Miličine sudbina: junakinja preživljava tako što prekucava rukopis velikog nacionalnog pisca opsednutog ideologijama prošlosti; mentalnog zdravlja radi, ona istvoremeno piše stilizaciju viktorijanskog romana u duhu sestara Bronte. Dara pak preživljava tako što pomenute tekstove čita. U haosu savremenosti, ovi tekstovi su mesta preispitivanja, zastoja, crne rupe u tkivu sveta koje se moraju popuniti istinskim osećanjima i iskrenim razgovorima, jer reč je o dobu kad je ravnoteža bila moguća samo u istoimenom kolaču sa šljivama koji Milica mesi na početku knjige.

Reč je o tri teksta koja se, kako je naveo žiri, međusobno prepliću i grade labavu ravnotežu: dok se rasplamsavaju ratovi na tlu bivše Jugoslavije, nacionalni pisac pokušava na čistac da dovede ideološke slepe ulice naciona zaboravljajući da je ideja čistog verovatno najgora moguća vrsta politike; suočena sa bremenom sveta i teksta, Milica sama piše pastiš viktorijanskog romana koji racionalno pripoveda o osećanjima i računa na večnu mogućnost hepienda dok govori o ljubavi bez seksa, o strasti bez ludila, o stvarnosti bez stvarnog; konačno, glavnina romana prati mnogobrojne „nezvanične“ sudbine šireg kruga oko Milice i Dare, što uključuje učešće u ratu, skrivanje od mobilizacije, emigraciju, vlastito razotkrivanje, ljubav, seks, hranu, surovu svakodnevicu, ali i intelektualne proplamsaje koji svedoče o dostojanstvu i u najgorim uslovima. U stvari, ako bi se morala istaći glavna tema romana, čini se da bi ona bila prevashodno vezana za ženski doživljaj sveta, pre svega Miličin i Darin. Naravno, ovakav doživljaj je povezan sa razobličavanjem manipulacije i dominacije, dobro vidljivih kako u stavu nacionalnog pisca, tako i u pastišu viktorijanskog romana, u kojem je očigledna zavisnost roda od žanra: žena ako želi da voli mora svesno da pristane na muškarčevu laž, naveo je žiri.

Svetlana Slapšak, rođena 1948. godine u Beogradu, objavila je, napisala i uredila više od ezdeset knjiga i zbornika, preko četiristo studija iz različitih oblasti (lingvistika, antičke studije, komparativna književnost, balkanologija, studije roda). Objavila je, između ostaog, preko 1500 eseja, jedan roman i dve drame.

Završila je klasičnu gimnaziju u Beogradu, a potom diplomirala, magistrirala i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Bila je zaposlena na Institutu za književnost i umetnost u Beogradu od 1972. do 1988.

Slapšakova od 1991. živi u Ljubljani, gde je od 2003. godine do penzionisanja 2014. bila redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju na Institutum Studiorum Humanitatis.

Na Filozofskom fakultetu u Ljubljani je na slavistici predavala srpsku i hrvatsku književnost (1985-1992) i Balkanske žene na sociologiji (1995-2012). Glavna je urednica časopisa ProFemina od 1994.

U najužem izboru za nagradu Zlatni suncokret za 2016. godinu bile su i knjige Selimira Radulovića “Senka osmog eona”, Jelene Lengold “Raščarani svet”, Divne Vuksanović “Memo”, Ranka Risojevića “Sestre i drugarice” i Zorana Živkovića “Tumač fotografija”.

Roman “Ravnoteža” Svetlane Slapšak bio je i u užem izboru za NIN-ovu nagradu za 2016.

Nagradu Zlatni suncokret 20. put dodeljuje fabrika Vital iz Vrbasa, zbog čega je u javnosti poznata i kao Vitalova nagrada.

Prvi put je dodelјena 1996. godine pesničkoj zbirci Ivana V. Lalića, a među dobitnicima su i Radoslav Petković, Goran Petrović, Vojislav Karanović, Vladimir Tasić, Jovica Aćin, Mileta Prodanović, Dragan Jovanović Danilov, David Albahari i Uglјeša Šajtinac.

Prošle godine dobitnik nagrade “Zlatni suncokret” bio je Dragan Velikić, nagrađen za roman “Islednik”, za koji je osvojio i NIN-ovu nagradu.

(SEEcult.org)

Uži izbor za nagradu Branko Miljković



U uži izbor za nagradu “Branko Miljković” za najbolju poetsku knjigu objavljenu u 2016. godini ušle su zbirke pesama osmoro autora, a ime 46. dobitnika/ce tog priznanja biće poznato krajem februara ili početkom marta.

U užem izboru su knjige Dragana Boškovića, Tanje Kragujević, Anje Marković, Miroslava Cere Mihailovića, Radomira D. Mitrića, Dragana Radovančevića, Nenada Trajkovića i Marjana Čakarevića.

Dragan Bošković mogao bi da dobije nagradu “Branko Miljković” za knjigu “The Clash”, u izdanju Kulturnog centra Novi Sad, koji je objavio i zbirku pesama Tanje Kragujević “Efekat leptira”, a u konkurenciji su i “Kowloon” Anje Marković (Kontrast, Beograd), “Pogled sa koca” Miroslava Cere Mihailovića (Kairos, Sremski Karlovci), “Na putu za Hasperiju” Radomira D. Mitrića (Biblioteka M. Bojić, Beograd), “Lampeduza” Dragana Radovančevića (Povelјa, Kralјevo), “Vetar sa jezika” Nenada Trajkovića (Istok, Knjaževac) i “Tkiva” Marjana Čakarevića (Povelјa, Kralјevo).

Žiri nagrade “Branko Milјković”, koju dodeljuje Grad Niš, čine dr Dragana V. Todoreskov, Jelena Mladenović i Tomislav Marinković.

Nagrada za 2016. godinu biće svečano uručena tokom marta ili aprila u okviru manifestacije “Dani Branka Milјkovića”, u organizaciji Niškog kulturnog centra.

Prvi dobitnik nagrade “Branko Miljković” bio je 1971. godine Milutin Petrović za knjigu “Glava na panju” (Prosveta, Beograd).

Branko Miljković (1934-1961), tvorac antologijske pesme “Uzalud je budim”, važi za jednog od najznačajnijih srpskih pesnika 20. veka.

Rođen 29. januara 1934. godine u Nišu, Miljković je za vreme Drugog svetskog rata provodio detinjstvo u porodičnoj kući na periferiji Niša. Odrastanje u porobljenom Nišu, u kojem je bio svedok strahota rata i nasilja, uticalo je najverovatnije i na temu smrti u njegovoj poeziji.

Iz Niša se 1953. godine preselio u Beograd, gde je 1957. diplomirao na Filozofskom fakultetu. Još kao student pripadao je grupi neosimbolista koji su nastojali da u poeziji sintetizuju pesničko iskustvo simbolista i nadrealista.

Prve pesme u Beogradu objavio mu je Oskar Davičo 1955. u časopisu “Delo”. Ubrzo potom sledi prva zbirka pesama “Uzalud je budim” (1956), kojom postiže uspeh kod publike i kritičara. Usledile su i zbirke pesama “Smrću protiv smrti” (s Blažom Šćepanovićem, 1959), “Poreklo nade” (1960), “Vatra i ništa” (1960), “Krv koja svetli” (1961)...

Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka “Vatra i ništa” u čijoj se osnovi, pored antičkih, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu “Utva zlatokrila”.

Miljković je tragično okončao život 12. februara 1961. godine u Zagrebu.

(SEEcult.org)

Preminuo Predrag Matvejević



Ugledni hrvatski pisac i publicista Predrag Matvejević, jedan od najprevođenijih autora sa prostora bivse Jugoslavije, preminuo je 2. februara u Zagrebu u 85. godini.

Matvejević je preminuo posle duge i teške bolesti, preneli su hrvatski mediji, navodeći da je njegova želja da bude sahranjen u užem krugu porodice i prijatelja.

Rođen 1932. godine u Mostaru, Matvejević je završio studije u Zagrebu, a doktorirao je komparativnu književnost i estetiku na Sorboni u Parizu.

Na Filozofskom fakultetu u Zagrebu predavao je francusku književnost od 1959. do 1991. godine, kada je emigrirao iz Hrvatske - na početku ratova u bivšoj Jugoslaviji 90-ih godina. Najpre je živeo u Francuskoj, a potom u Italiji.

Na Trećemu pariskom univerzitetu (Nouvelle Sorbonne) predavao je slovensku književnost od 1991. do 1994, a od 1994. do 2007. godine srpski i hrvatski jezik i srpsku i hrvatsku književnost na Univerzitetu La Sapienca u Rimu.

Matvejevićeva knjiga “Mediteranski brevijar” (Garzanti, 1991) prevedena je na više od 20 jezika, a bila je i povod da ga grupa italijanskih umetnika i intelektualaca, među kojima je bio i Umberto Eko, predloži za Nobelovu nagradu za književnost.

Među njegovim poznatim knjigama je i “Prepiska o drugoj Evropi” (1992), kojom je stao u odbranu ljudskih prava, a naročito intelektualaca disidenata iz istočnoevropskih zemalja.

Objavio je, između ostalog, i “Sarajevo” (1995), “Ex-Jugoslavija. Dnevnik jednog rata” (1995), “Između utočišta i egzila” (1998), “Mediteran i Evropa” (1998), “Gospodari rata” (1999), “Prokleta Evropa” (2005)…

Matvejević je bio počasni doživotni potpredsednik Međunarodnog PEN kluba u Londonu.

Dobitnik je niza nagrada u Italiji (Malaparte, Silone, Bocacio, Obiettivo Europa, Marinita, Fregene, Ferronia…), a 2011. godine dodeljena mu je i u Hrvatskoj nagrada Kiklop za životno delo, u okviru sajma “Sa(n)jam knjige u Istri.

U Zagrebu je 2005. godine bio osuđen na uslovnu zatvorsku kaznu od dve godine zbog navodne uvrede i klevete pisca Mila Pesorde, što je izazvalo oštre osude u stručnoj i široj javnosti. Matvejević je tužen zbog teksta "Naši talibani" u "Jutarnjem listu", u kojem je naveo da su za rat na prostoru bivše Jugoslavije odgovorni i pisci i novinari, te da je pisanom recju podsticana mržnja prema svima drugima koji su bez argumenata nazivani neprijateljima.

(SEEcult.org)

Preminuo Dritero Agoli



Albanski pisac i publicista Dritero Agoli (Agolli), jedan od najčitanijih autora u Albaniji, koji je svojevremeno bio zabranjivan, a kasnije nagrađivan, preminuo je 3. februara u Tirani u 86. godini.

Agoli je preminuo u bolnici, preneli su albanski mediji.

Rođen 1931. godine u Menkulasu, studirao je u Sankt Peterburgu, a radio je najpre kao novinar.

Počeo je da objavljuje 1958. godine, a pisao je poeziju, romane, kratke priče, drame, filmske scenarije…

Već prvim romanom “Uspon i pad druga Zula” zamerio se komunističkom režimu, a kasnije mu je zabranjena zbirka priča “Buka davnih vetrova”. Po volji vlasti nisu bile ni njegove drame “Belo doba” i “Drugo lice”, kao i članci koje je objavljivao u časopisu “Novembar”.

Agoli je bio predsednik Albanske lige pisaca i umetnika od 1973. do 1992. godine, a početkom 90-ih bio je i poslanik Socijalističke partije Albanije.

(SEEcult.org)

Preminula Ana Radmilović



Književnica i kolumnistkinja Ana Radmilović preminula je iznenada 7. februara u Beogradu u 43. godini.

Ćerka legendarnog glumca Zorana Radmilovića i Dine Rutić, Ana Radmilović diplomirala je glumu u klasi profesora Radoslava Milenkovića u Novom Sadu, ali se ubrzo posvetila novinarskom i književnom pozivu.

Objavila je monografiju sa odabranim tekstovima i fotografijama Zorana Radmilovića “Zalažem se za laž” (Zagreb, VBZ, 2009), napisanu iz ugla deteta, kao i prozni omaž svom ocu “Kad je svet imao brkove” (Beograd, Laguna, u tri izdanja 2011, 2012, 2015), dokumetaristički roman “Tezge, pumpe, u brdima manastiri” (Beograd, Vesna info, 2012) i roman “Žena bez horoskopa” (Beograd, Laguna, 2014).

Prema navodima Lagune, predala je nedavno toj izdavačkoj kući rukopis svog novog romana “Glumica”.

O slavnom ocu napisala je da ga je slava opterećivala i da mu nije prijalo kada ga prepoznaju na ulici, jer je voleo mir i tragao za njim. Od njegovog vaspitanja joj je, kako je navela u knjizi “Kad je svet imao brkove”, ostala i blaga gadljivost prema moćnim ljudima i onima koji se moćnima dodvoravaju.

Ana Radmilović je pisala i kolumne, reportaže i kratke esejističke tekstove u brojnim listovima i časopisima, a više godina izveštavala o događajima na Kosovu.



Prošlog leta učestvovala je i u regionalnoj mobilnoj književnoj rezidenciji Zemunskog malog umetničkog centra – ZMUC i Za Druge u selu Čelobrdo u Crnoj Gori, posvećenoj fenomenu korupcije. Tom prilikom napisala je tekst “Kako biti korumpiran i korumpirati”, objavljen na blogu na portalu SEEcult.org. O iskustvu iz Čelobrda pisala je i za Balkanmagazin, čija je bila saradnica.



*Foto: ZMUC

(SEEcult.org)

Dimova gošća Krokodila



Nagrađivana bugarska autorka Teodora Dimova februarska je gošća Krokodilove Kuće za pisce u Beogradu, u kojoj je u proteklih pet godina boravilo više od 50 autora različitih generacija iz 17 evropskih zemalja.

Teodora Dimova, rođena 1960. godine u Sofiji, autorka je devet drama postavljenih u Bugarskoj i inostranstvu. U poslednjih deset godina objavila je romane Emine, Majke, Adriana i Marma, Mariam.

Za roman Majke, koji je imao 11 izdanja u Bugarskoj i preveden je na devet jezika, osvojila je 2006. godine Istočnoevropsku nagradu za književnost u Beču. Njen roman Adriana nominovan je za jednu od najvažnijih bugarskih književnih nagrada, a preveden je na francuski i češki jezik.

Dimova je 2010. godine za roman Marma, Mariam dobila književnu nagradu “Hr. G. Danov”.

Bila je na rezidencijalnom boravku u Royal Court Theatre u Londonu.

Između ostalog, od 2012. godine piše za Culture Portal.

Boravak Teodore Dimove u Beogradu organizovan je u partnerstvu s Književnom mrežom Traduki.

Krokodilova Kuća za pisce u Beogradu, kao prvi beogradski rezidencijalni program namenjen isključivo književnicima, osnovana je 2012. godine, kada je prva gošća bila Tea Tulić iz Hrvatske.

Do sad Kuća za pisce ugostila 52 autora iz 17 zemalja, a objavljeno je i 14 naslova kao direktna posledica njihovog boravka.

Među njima su i Marsel Bajer (Nemačka), Navid Kermani (Nemačka), Emanuel Pagano (Francuska), Slobodan Šnajder (Hrvatska), Mats Kolmisopi (Švedska), Alesandra Lukaš Koeljo (Portugalija), Karin Peška (Austrija)...

Udruženje Krokodil, u okviru projekta Kuće za pisce, radi i na uspostavljanju i razvijanju kontakata i redovne saradnje sa velikim brojem stranih partnera, poput Švedskog Instituta, nemačke Agencije za književnost jugoistočne Evrope Traduki, Gete instituta, Francuskog instituta, portugalskog Instituta Kamoiš, Austrijskog kulturnog foruma…

Autori bivaju odabrani nizom zasebnih otvorenih konkursa koje Krokodil raspisuje s pojedinačnim partnerima na tom projektu.

(SEEcult.org)

Godarova biografija, i mnogo više od toga



Knjiga “Godar - biografija” Antoana de Beka, u izdanju zagrebačke kuće Sanford na hrvatskom, hronološki i iscrpno predstavlja filmove, ideje, ali i lični život, pikanterije, ideološka zastranjivanja i politički aktivizam Žan-Lika Godara, kao i širi kontekst francuske i evropske kinematografije i istorije, rečeno je 15. februara na promociji tog izdanja u Jugoslovenskoj kinoteci, u okviru ciklusa “Velikani svetskog filma”.

“Ova knjiga je izdavački poduhvat koji nadilazi granice regiona”, ocenio je filmski kritičar, scenarista i reditelj Saša Radojević, moderator razgovora u kojem su učestvovali i vlasnik i urednik kuće Sanford Ivan Sršen, književni i filmski kritičar Dario Grgić iz Zagreba i filmski kritičar i teoretičar iz Beograda Miroljub Stojanović.

Radojević je primetio da je i sam Godar prevazilazio sve granice. “Reći Godar znači - reći sloboda”, istakao je Radojević.

Izdavačka kuća Sanford objavila je već dva izdanja ugledne francuske kuće Grase - biografije Hane Arent i Endija Vorhola, a njenim kapitalnim izdanjem “Godar - biografija” bavila se punih pet godina.

Napominjući da je hrvatski prevod za sada jedini pored francuskog originala, Ivan Sršen je rekao da je njegova izdavačka kuća krenula sa mnogo entuzijazma u taj projekat koji je finansijski izgledao kao utopija i koji nije tržišno isplativ, a dobila je podršku hrvatskog Ministarstva kulture, Francuskog centra za knjigu i Francuskog Instituta u Zagrebu.

Rad na obimnom tekstu od oko 1.300 kucanih stranica započeli su, pa posle određenog broja stranica napustili zbog drugih obaveza, najpre Srećko Ivanišević, zatim Julijana Štrok, a na kraju je projekat spasao Marko Gregruć koji je preveo oko 800 stranica, rekao je Sršen.

Dario Grgić ocenio je da je “osnovna intencija ove knjige odgajateljska”, dodajući da je ona “važan označitelj političkog stava” onih koji su stali iza njenog objavljivanja.

“To je vrsta knjige koja se čita kao enciklopedija, kojom se služimo u dužem vremenskom periodu. To nije samo biografija Godara nego i istorija jednog vrlo važnog, inovativnog momenta u francuskoj i evropskoj kinematografiji, povest iz koje se šire tragovi ka drugim autorima prosto vas pozivajući da pogledate i njihove filmove, da ih uporedite”, istakao je Grgić.

Na napomenu Radojevića da u Godarovim filmovima ima dosta citata iz književnosti, Grgić je primetio da je to logičan link. “Budući da je destruirao film, kretao se ka eseju i pamfletu, Godar je neko čiji filmski jezik korespondira sa književnim jezikom”, dodao je Grgić.

Grgić je podsetio da su Godarovi filmovi 60-ih godina već na premijerama proglašavani za kanonske, za remek dela, mada ga nisu svi voleli. Kao primer je naveo Žila Deleza koji je Godarove filmove nazivao “hičkokovsko-marksističkom kinematografijom”.

“Godar se rugao snobizmu, odbacivao svaki kliše, analizirao druge autore čineći to ponekad i kao razmaženo derište. Sve mu je bilo dopušteno, ali to su bila druga vremena, puno slobodnija od današnjih i to se iz ove knjige oseti”, naveo je Grgić.

Miroljub Stojanović je uputio komplimente izdavaču za “fascinantnu knjigu koja je pre sve drugo nego Godarova biografija”.

“Ona je za mene ne samo osobita istorija francuske kinematografije, nego i intelektualna istorija Francuske, a rekao bih i Evrope. U zavisnosti od vašeg znanja, obrazovanja, preferiranja intelektualnih ikona, iz bilo kog segmenta polazili - filmofilski, istorijski, kulturološki, književno, ova knjiga nudi toliko toga i zauzima jednu eruditsku busiju”, rekao je Stojanović.

Stojanović je naglasio da je njemu “suštinski bitno to što je ova knjiga svojevrsna verifikacija francuskog novog talasa kao istorijske pojave i to pisana autoritativnim jezikom, daleko od reporterskog stila”.

Uobičajilo se, kako je dodao, da se francuski novi talas reducira na takozvanu prvu petorku (Godar, Trifo, Šabrol, Romer i Rivet), dok ova knjiga nudi širi spektar i širi kontekst sociološkog, političkog i ideološkog pozicioniranja novog talasa.

Stojanović je istakao i da je Godarova generacija prva koja je počela da smešta istoriju filma u svoje filmove, uvodeći citatnost kao formalni princip.

“Toga je danas mnogo, ali Godar je u tome prvi, jedini i neponovljiv”, dodao je Stojanović.

Kinoteka prikazuje od 13. do 19. februara, u okviru ciklusa Velikani svetskog filma, Godarova ostvarenja “Koketna žena” (1955), “Šarlota i Veronika” (1959), “Šarlota i njen Žil” (1960), “Do poslednjeg daha” (1960), “Priča o ljubavi” (1961), "Žena je žena" (1961), "Sedam smrtnih grehova/Lenjost" (1962), "Živeti život" (1962), “Mali vojnik” (1963), “Rogopag/Novi svet” (1963), “Karabinjeri” (1963), “Prezir” (1963), “Udata žena” (1964), “Neobična banda” (1964), “Ludi Pjero” (1965), “Alfavil” (1965), “Muški rod, ženski rod” (1966), “Made in USA” (1966), dokumentarni film “Daleko od Vijetnama (Priča oko kamere)” (1967), “Kineskinja” (1967) i “Vikend” (1967).

U završnici ciklusa, 19. februara, biće održana tribina o novim tendencijama Godarovog stvaralaštva “Kraj revolucije je uvek početak nove”, a najavljeni su Ivan Velisavljević, Marko Kostić, Saša Radojević i Marko Grba Singh kao moderator.

Sajt Kinoteke je kinoteka.org.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org

(SEEcult.org)

Selimović Bajcu i Demiću



Nagradu “Meša Selimović” Večernjih novosti za 2016. godinu dobili su Vladislav Bajac za roman “Hronika sumnje”, u izdanju Geopoetike, i Mirko Demić za “Ćutanja iz Gore”, u izdanju kuće Agora.

Nagrada je dodeljena na osnovu glasova 55 književnih kritičara, teoretičara i književnih istoričara različitih generacija iz cele Srbije, koji su ove godine činili “Veliki žiri” beogradskog dnevnika “Večernje novosti”.

Kritičari su predložili čak 112 knjiga, a nagradu su dobili Bajac i Demić ravnopravno – sa po 15 glasova, objavile su “Večernje novosti”, koje dodeljuju nagradu “Meša Selimović” od 1988. godine, kada su je dobili Dubravka Ugrešić za “Forsiranje romana reke” i Milorad Pavić za “Predeo slikan čajem”.

Među prvih deset autora na listi kritičara koje su okupile “Večernje novosti” su dobitnica NIN-ove nagrade za 2016. godinu Ivana Dimić (Arzamas), kao i laureatkinja nagrade Zlatni suncokret za 2016. Svetlana Slapšak (Ravnoteža).

Nagrada “Meša Selimović”, koju čine skulptura s likom Meše Selimovića, rad umetnika Baneta Savića, povelja i novčani iznos, biće uručena Bajcu i Demiću sredinom marta u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Uporedo sa nagradom “Meša Selimović” dnevnika “Večernje novosti”, već godinama se dodeljuje i istoimena regionalna književna nagrada za najbolje prozno delo objavljeno na području Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i Srbije. Za 2015. godinu nagradjen je hrvatski književnik Slobodan Šnajder za roman “Doba mjedi”.

(SEEcult.org)

Priče o Danilu Kišu



Beogradska premijera knjige “Priče o Danilu Kišu”, koju je priredio prozni pisac Milenko Stojičić iz Banjaluke, a nedavno objavio Arhipelag, biće održana 22. februara, na dan Kišovog rođenja, u Domu omladine Beograda. Time počinje i obeležavanje desetogodišnjice kuće Arhipelag, koja će svakog meseca u različitim gradovima u Srbiji predstavljati dosadašnje aktivnosti, strane i domaće pisce, kao i plan za naredni period.

O Kišu i o knjizi “Priče o Danilu Kišu” govoriće u 19 sati u Sali Amerikana Vida Ognjenović, Mihajlo Pantić, Muharem Bazdulj i Gojko Božović, urednik Arhipelaga.

Knjiga “Priče o Danilu Kišu” je tematska antologija priča srpskih i ex-jugoslovenskih pisaca o Kišu, napisanih u proteklih 30 godina.

Kiš nije samo za života postao moderni klasik srpske književnosti, već su njegov život i literatura postali prvorazredan izazov za savremenu književnost, pa se pojavljuje kao književni junak u delima čitavog niza srpskih pisaca, ali i u delima pisaca sa prostora bivše Jugoslavije, kao i u delima autora iz niza drugih evropskih kultura.

Autori priča pripadaju različitim generacijama savremene književnosti - od Tvrtka Kulenovića, Mirka Kovača, Vide Ognjenović i Judite Šalgo, preko Milisava Savića, Irfana Horozovića, Davida Albaharija, Radoslava Bratića, Dragana Velikića, Aleksandra Prokopieva, Mihajla Pantića, Petera Božika, Sibile Petlevski, Josipa Mlakića i Predraga Lucića, do Lasla Blaškovića, Faruka Šehića, Srđana V. Tešina, Olje Savičević Ivančević i Muharema Bazdulja.

“Vođeni piščevim kriterijumom rigoroznosti, odlučili smo se da u ovu knjigu ne unesemo sve priče u kojima se Kiš javlja kao junak, uključujući i priče koje, uprkos tome što je Kiš jedan od junaka, pa nekada čak i glavni junak, nemaju nikakve veze sa činjenicama Kišovog života, niti sa poetikom Kišove književnosti”, naveo je priređivač Milenko Stojičić, dodajući da su priče u toj knjizi napisali pisci sa prostora bivše Jugoslavije, jer je to literarna zajednica u kojoj je učestvovao i delovao i sam Kiš.

“Priče o Danilu Kišu”, kako je istakao Arhipelag, dragoceno su svedočanstvu o tom piscu, njegovoj književnosti i njegovom vremenu, ali i svedočanstvo o Kišu kao živoj tradiciji moderne književnosti.

Kao ekskluzivni izdavač Kišovih dela za Srbiju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, Arhipelag je između septembra 2014. i februara 2015, kada se navršilo 80 godina od Kišovog rođenja, objavio Dela Danila Kiša u deset knjiga, koje je priredila Mirjana Miočinović. Ta kolekcija obuhvata celokupnu fikcijsku književnost Kiša - od priča i novela do romana, od pesama do pozorišnih i TV drama i filmskih scenarija. Ranije je Arhipelag objavio i Izabrane poetičke spise Danila Kiša u tri knjige (Čas anatomije, Gorki talog iskustva i Poslednje pribežište zdravog razuma).

(SEEcult.org)

Beogradski rekvijem za Predraga Matvejevića



Komemorativni skup “Beogradski rekvijem” povodom nedavne smrti Predraga Matvejevića u Zagrebu, jednog od najvažnijih i najprevođenijih pisaca i publicista Balkana i Jugoistočne Evrope, biće održan 22. februara u Ustanovi kulture Parobrod, a uz učesnike iz Srbije i regiona, u razgovor će se uključiti i književnik Bora Ćosić iz Berlina.

O liku i delu Matvejevića, najprevođenijeg hrvatskog i eks-jugoslovenskog autora u svetu, antistaljiniste, antinacionaliste, mirotvorca, epistolarnog disidenta, zaljubljenika u Mediteran i pomorstvo, profesora francuskog, srpskog i hrvatskog jezika i književnosti, govoriće istoričarka Branka Prpa, književnik i dramaturg Filip David, književnik i esejista Saša Ilić, književnik Igor Štiks i filozof Lino Veljak.

Specijalno za “Beogradski rekvijem”, publici će se obratiti i Bora Ćosić iz Berlina, koji je rođen iste godine kada i Matvejević, sa kojim je drugovao više od četiri decenije.

Matvejevićev “Mediteranski brevijar”, preveden je na 20 jezika sveta, a putopis “Druga Venecija”’ na deset. Njegovu knjigu “Jugoslovenstvo danas” objavio je beogradski BIGZ 1984. godine u 30.000 primeraka.

Među njegovim poznatim knjigama je i “Prepiska o drugoj Evropi” (1992), kojom je stao u odbranu ljudskih prava, a naročito intelektualaca disidenata iz istočnoevropskih zemalja.

Objavio je, između ostalog, i “Sarajevo” (1995), “Ex-Jugoslavija. Dnevnik jednog rata” (1995), “Između utočišta i egzila” (1998), “Mediteran i Evropa” (1998), “Gospodari rata” (1999), “Prokleta Evropa” (2005)…

Matvejević je imao počasne doktorate u Francuskoj, Italiji, Bosni i Hercegovini. Bio je počasni doživotni potpredsednik Međunarodnog PEN kluba u Londonu, savetnik za politiku Evropske komisije za Sredozemlje...

Nosilac je odlikovanja koja su mu dodelili predsednici Francuske (Legija časti), Hrvatske, Slovenije, Španije i Italije, a dobitnik je i 14 međunarodnih književnih nagrada (Malaparte, Silone, Bocacio, Obiettivo Europa, Marinita, Fregene, Ferronia…).

Matvejević je preminuo 2. februara u Zagrebu u 85. godini, posle duge i teške bolesti.

(SEEcult.org)

Šta čitaju članovi biblioteka



Roman “Islednik” Dragana Velikića, za koji je dobio NIN-ovu nagradu za 2015, bio je najčitanija knjiga nekog od domaćih autora u mreži javnih biblioteka u Srbiji u 2016. godini.

Na listi deset najtraženijih dela domaćih autora su i dela nagrađivanih pisaca, kao i bivših TV voditelja, pa su odmah iza Velikićevog romana - “Kazna za greh” Jelene Bačić-Alimpić i “Teslina pošiljka” Vanje Bulića, dok je na četvrtom mestu “Kuća sećanja i zaborava” Filipa Davida, takođe nagrađena NIN-ovom nagradom (za 2014).

Među prvih deset na listi najčitanijih, koju je sačinila Narodna biblioteka Srbije na osnovu glasova 129 biblioteka, našli su se i “Osama” Vladimira Kecmanovića, “Gora preobraženja” Ljilјane Habjanović-Đurović, “Kišni psi” Dejana Stojilјkovića, “Ničija” Vesne Dedić, “Ni nebo ni zemlјa” Dejana Nikolića i “Anđeo atentata: tabloid” Svetislava Basare, dobitnika NIN-ove nagrade za “Uspon i pad Parkinsonove bolesti" (2006).

Među deset najčitanijih knjiga je čak sedam koje je objavila izdavačka kuća Laguna, uključujući i Velikićev roman “Islednik”, za koji je dobio i nagrade Zlatni suncokret i Kočićeva knjiga za 2015. godinu.

U izdanju Lagune su i knjige Jelene Bačić-Alimpić, Vanje Bulića, Filipa Davida, Vladimira Kecmanovića, Dejana Stojilјkovića i Svetislava Basare.

Sve knjige među deset najčitanijih objavili su izdavači iz Beograda, osim Nikolićeve, koja je izdanje kuće Serbia knjiga publishing iz Svilajnca.

Knjiga Ljilјane Habjanović-Đurović izašla je u izdanju kuće Globosino/Aleksandrije iz Beograda, a roman Vesne Dedić je izdanje same autorke, voditeljke RTS-a.

NBS više od 40 godina vodi evidenciju najčešće pozajmlјivanih knjiga domaćih autora u mreži biblioteka, dajući time doprinos dokumentovanju kulturne klime određenog perioda.

*U prilogu: Rang lista najčitanijih knjiga domaćih autora u javnim bibliotekama u Srbiji u 2016.
http://www.seecult.org/files/Rang-lista-najcitanijih-knjiga-u-bibliotekama-u-Srbiji-u-2016.pdf

(SEEcult.org)

Ukinuta nagrada za najbolju knjigu u bibliotekama



Upravni odbor Narodne biblioteke Srbije ukinuo je nagradu za najbolju među najčitanijim knjigama u javnim bibliotekama Srbije, čiji su laureati najčešće bili pisci čija su dela i bila na vrhu liste najviše čitanih knjiga u protekloj godini.

UO NBS saopštio je 24. februara da je nagradu za najčitaniju knjigu godine, otkad je ustanovlјena, statistički utvrđivala Zajednica matičnih biblioteka Srbije, a da je NBS samo formalno uručivala to priznanje, te da su u više navrata menjani kriterijumi i propozicije za njeno dodelјivanje.

"UO NBS doneo je 7. decembra 2016. odluku da Zajednica matičnih biblioteka Srbije, koja se i inače bavi tom nagradom, nadalјe odlučuje u potpunosti o njenoj sudbini. NBS će kao i svake godine nastaviti da sprovodi anketu među javnim bibliotekama Srbije i objavlјivati spisak deset najčitanijih knjiga", saopštio je UO NBS, navodeći da se tim povodom više neće oglašavati.

Odluka o ukidanju nagrade za najbolju knjigu izazvala je burne reakcije u javnosti, posebno na društvenim mrežama.

Pisac Dragan Velikić, čiji je roman “Islednik” najčitanija knjiga u bibliotekama u 2016. godini i sa kojim je predviđen javni razgovor u okviru proslave Dana NBS 28. februara, smatra da je odlukom o ukidanju nagrade za najbolju knjigu oštećen. Dodaje da mu se isto desilo i 2008. godine.

“Dva puta sam imao najčitaniju knjigu, prvi put 2008. godine, to je bio roman ‘Ruski prozor’, a sada je to ‘Islednik’, i oba puta sam oštećen… Prvi put zbog sumanutog pravila tadašnjeg upravnika NBS Sretena Ugričića da nagradu za najčitaniju knjigu određuje žiri, a ne glasovi čitalaca, a drugi put sam oštećen kada je to glupo pravilo ukinuto, međutim, ukinuta je i nagrada. Ideja da nagradu NBS određuje žiri, a ne čitaoci bila je pokušaj da se diskvalifikuju pisci čije knjige ne pripadaju tzv. ozbiljnoj literaturi što je besmisleno, jer najčitanija knjiga je podatak i o čitalačkoj publici, i čemu onda falsifikovanje da smo umniji nego što jesmo. Ja sam dva puta ispao koletaralna šteta, uskraćena mi je Nagrada NBS za najčitaniju knjigu, međutim, time nije umanjena čitanost mojih knjiga”, rekao je Velikić za “Večernje novosti” povodom odluke o ukidanju nagrade za najbolju knjigu u bibliotekama, koja nije detaljnije obrazložena javnosti.

Ni predsednik UO NBS, književnik Mihajlo Pantić, nije želeo da objasni motive za tu odluku, već je, kako su prenele “Novosti”, insistirao da se objavi samo da je UO NBS doneo odluku o ukidanju nagrade.

Nagrada za najbolju knjigu tradicionalno je uručivana 28. februara, na Dan NBS, koji se poslednjih nekoliko godina obeležava u Srbiji i kao Nacionalni dan knjige.

I ovogodišnja proslava Dana NBS i njenog 185. rođendana biće u znaku noviteta, jer se od ove godine uvodi praksa da “svoju reč biblioteci daruje po jedan istaknuti poslenik kulture”, a to će ovom prilikom biti Ivana Dimić, dobitnica NIN-ove nagrade za 2016. godinu.

Osim Ivane Dimić, koja je i članica UO NBS, na centralnoj manifestaciji povodom Dana NBS govoriće i upravnik te ustanove Laslo Blašković i ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević, a tradicionalno će biti uručena i nagrada “Janko Šafarik” u oblasti bibliotekarstva.

Program je, kako je saopštila NBS, posvećen srpskim književnicima i bibliotekarima i ujedno predstavlja “poziv javnosti da se afirmišu vrednosti nacionalne kulture i prepozna značaj i uloga biblioteka u savremenom društvu”.

U okviru centralne proslave Dana NBS biće otvorene i izložbe “Maska Miloša Crnjanskog: devedeset devet godina od objavljivanja prve knjige Miloša Crnjanskog” i “Vek Disa i Bojića”, a predviđeno je i predstavljanje stručnih publikacija u oblasti bibliotekarstva, kao i razgovor sa Draganom Velikićem u 13.30 sati na temu “Najčitanija knjiga u 2016. godini”.

Kako je rečeno portalu SEEcult.org u NBS, u razgovoru sa Velikićem biće reči o kulturnoj klimi određenog perioda na koji se odnosi lista najčitanijih knjiga u bibliotekama, šta ona govori o samim čitaocima i o današnjem trenutku. Biće reči i o pitanju da li su takve liste relevantne kao pokazatelji kulturne klime. Takođe, Velikić bi, kako je najavljeno, trebalo da govori i o čitanosti svojih knjiga.

UO NBS je, inače, jos u februaru 2015. godine izneo stav da su propozicije nagrade za najbolјu među najčitanijim knjigama u bibliotekama Srbije protivrečne i nelogične.

Kako je tada saopšteno, UO je jednoglasno odlučio da te propozicije moraju biti promenjene, a pošto je stupio na dužnost u trenutku u kojem je procedura za dodelu te nagrade za 2014. godinu već bila privedena kraju, odlučeno je da poslednji put bude imenovan žiri koji će proglasiti pobednika, uz sugestiju da pri odlučivanju bude poštovan poredak na listi čitanosti koju su dostavile biblioteke.

Prošle godine je nagradu za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u 2015. godini dobio Filip David, za roman “Kuća sećanja i zaborava”, za koji je dobio i NIN-ovu nagradu i koji je bio i najcitanija knjiga u bibliotekama u 2015. Svečanost uručenja nagrade za najbolju knjigu obeležena je Davidovim ograđivanjem od prisustva predsednika Srbije Tomislava Nikolića - zbog neslaganja sa politikom koju vodi još od 90-ih.

Pisac Aleksandar Gatalica, jedan od dosadašnjih laureata nagrade za najbolju knjigu, izjavio je za “Novosti” da je odluka UO NBS o ukidanju tog priznanja štetna, naročito ako se uzme u obzir spisak dosadašnjih dobitnika nagrade.

“Kao jedan od laureata i kao čovek koji je radio u NBS, svestan sam problema sa kojima se sučeljavala ta nagrada, ali je ona bila samo pokazatelj opštih problema u bibliotekarstvu i kulturi, pa njeno ukidanje nimalo ne popravlja stanje u ovoj oblasti već jednostavno samo ukida jedan instrument koji je to pokazivao”, rekao je Gatalica, koji je nagradu za najbolju knjigu dobio za roman “Veliki rat”, za koji je dobio i NIN-ovu nagradu za 2012. godinu.

Među laureatima nagrade za najbolju knjigu su i pisci čija dela nisu bila najčitanije knjige prethodne godine, pa je tako za 2010. godinu nagrađen Vladimir Arsenijević za roman “Predator”, koji je bio na 22. mestu liste 25 najčitanijih naslova u bibliotekama u Srbiji 2010.

Žiri je radio po metodologiji utvrđenoj prema Pravilniku o nagradi za najbolju knjigu koji je UO NBS usvojio krajem 2005. godine, a podrazumeva da svaki od članova žirija u prvom krugu predlozi i obrazlaži po tri knjige sa liste 25 najčitanijih koje smatra najboljim, a potom u drugi krug ulaze dve knjige koje su dobile najviše glasova.

Kao i prethodnih godina, i u 2016. godini su se među najčitanijim knjigama u bibliotekama, uz dela nagrađivanih pisaca, našli i bestseleri bivših TV voditelja i drugih popularnih autora, pa su tako na listi 25 najčitanijih, i to odmah iza Velikićevog romana - romani “Kazna za greh” Jelene Bačić-Alimpić i “Teslina pošiljka” Vanje Bulića.

Inače, nekoliko godina uoči promene Pravilnika o dodeli nagrade za najbolju knjigu, najčitanijom knjigom je dve godine zaredom proglašavana “Igra anđela” Ljiljane Habjanović Đurović (2003. i 2004), koja je bila na vrhu liste i 2000. (Paunovo pero) i 1998. (Ženski rodoslov).

Nagrada za najčitaniju knjigu je prvi put dodeljena 1973. godine, a dobio ju je Miloš Crnjanski za “Roman o Londonu”. Nije dodeljivana 1974, 10982. i od 1985. do 1988. godine.

Trostruki laureat je Slobodan Selenić (1981, 1994. i 1995), a među dobitnicima su i Mirko Kovač (1979), Meša Selimović (1983), Dragoslav Mihajlović (1984), Milorad Pavić (1989), Dobrica Ćosić (1990), Svetlana Velmar Janković (1991) i David Albahari (1997).

(SEEcult.org)

Velikić: Uznemirava način ukidanja nagrade NBS



Nagrađivani pisac Dragan Velikić, čiji je roman “Islednik” najčitaniji u mreži javnih biblioteka Srbije u 2016. godini, izjavio je povodom ukidanja nagrade Narodne biblioteke Srbije za najbolju među najčitanijim knjigama, da ga pre svega uznemirava način na koji je to učinjeno - par dana uoči uručenja i bez suvislog objašnjenja, po modelu najnižeg partijsko-birokratskog delovanja.

“U čitavoj priči oko Nagrade Narodne biblioteke Srbije jedino me uznemirava način na koji je cela stvar izvedena; već je primećeno do koje mere je neumesno zvanično ukinuti nagradu nekoliko dana pre uručenja, a simptomatičan je i izostanak bilo kakvog suvislog objašnjenja. Ne kažem da je tako nešto neuobičajeno za ovo naše društvo, ali uznemirava kada se model najnižeg partijsko-birokratskog delovanja prenosi u milje Narodne biblioteke, književnosti i kulture. To se tako ne radi”, naveo je Velikić u kratkoj izjavi, koju je prenela njegova izdavačka kuća Laguna.

Velikić je najavio i da neće biti prisutan u NBS 28. februara, kada će biti obeležen dan te ustanove kulture, a u okviru programa proslave bio je planiran i razgovor sa njim na temu “Najčitanija knjiga u 2016. godini”.

Velikićev roman “Islednik”, za koji je dobio NIN-ovu nagradu za 2016. godinu i time postao jedan od retkih dvostrukih dobitnika tog književnog priznanja, bio je najčitanija knjiga u bibliotekama u Srbiji u protekloj godini.

Knjige Velikića prevedene su na 15 svetskih jezika, zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama, a dobitnik je i niza drugih nagrada za književno stvaralaštvo.

Najčitanije knjige u javnim bibliotekama uglavnom su do sada proglašavane i najboljim, na osnovu glasova žirija koji je razmatrao naslove na listi najtraženijih izdanja.

Ukidanje nagrade NBS za najbolju knjigu među najčitanijim izdanjima u bibliotekama izazvalo je burne reakcije u javnosti, pa i ocene da je razlog za to - podrška Velikića kandidaturi dosadašnjeg zaštitnika građana Saše Jankovića na predsedničkim izborima.

Upravni odbor NBS saopštio je 24. februara da je nagradu za najčitaniju knjigu godine statistički utvrđivala Zajednica matičnih biblioteka Srbije, a da je NBS samo formalno uručivala to priznanje, te da su u više navrata menjani kriterijumi i propozicije za njeno dodelјivanje. NBS je najavila da će nastaviti da sprovodi anketu među javnim bibliotekama Srbije i objavlјivati spisak deset najčitanijih knjiga, a povodom ukidanja nagrade se više neće oglašavati.

Prošle godine je nagradu za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u 2015. godini dobio Filip David, za roman “Kuća sećanja i zaborava”, za koji je dobio i NIN-ovu nagradu i koji je bio i najcitanija knjiga u bibliotekama u 2015. Svečanost uručenja nagrade za najbolju knjigu obeležena je Davidovim ograđivanjem od prisustva predsednika Srbije Tomislava Nikolića - zbog neslaganja sa politikom koju vodi još od 90-ih.

Budući da više nema nagrade za najbolju knjigu, NBS od ove godine uvodi novu praksu da “svoju reč biblioteci daruje po jedan istaknuti poslenik kulture”, a to će ovom prilikom biti Ivana Dimić, dobitnica NIN-ove nagrade za 2016. godinu.

Na proslavi Dana NBS govoriće i upravnik te ustanove Laslo Blašković i ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević.

Tradicionalno će biti uručena i nagrada “Janko Šafarik” u oblasti bibliotekarstva, koju je dobio Milorad Vučković, bibliograf savetnik i načelnik Cenra za uzajamnu katalogizaciju Srbije. Vučković je nagrađen za izuzetan doprinos razvoju i modernizaciji bibliotečko-informacionog sistema koji se ogleda u uspostavlјanju sistema uzajamne elektronske katalogizacije i povezivanju biblioteka u jedinstven sistem.

(SEEcult.org)

Obeleženo 185 godina NBS, obećan depo



Narodna biblioteka Srbije obeležila je 28. februara 185 godina postojanja, uz obećanje nadležnih o izgradnji depoa i rešavanje jednog od velikih problema te najstarije nacionalne ustanove kulture, koja se našla u žiži javnosti ovih dana i zbog odluke da prvi put posle niza godina ne dodeli nagradu za najbolju među najčitanijim knjigama.

Umesto očekivanog dobitnika te nagrade, za čije se ukidanje saznalo nekoliko dana uoči Dana NBS, kratku besedu u čast knjige i posebno bibliotekarskog poziva održala je književnica Ivana Dimić, dobitnica NIN-ove nagrade za 2016. godinu za roman “Arzamas”.

Pisac Dragan Velikić, čiji je roman “Islednik” bio najčitanija knjiga u javnim bibliotekama u Srbiji u 2016. godini, a očekivalo se da će dobiti i nagradu za najbolju knjigu, odlučio je da ne prisustvuje proslavi Dana NBS čiji je program prvobitno predviđao i njegovo učešće u razgovoru o najčitanijim knjigama. Velikić, dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade, saopstio je da je odluka o ukidanju nagrade za najbolju knjigu uznemiravajuća zbog načina na koji je to učinjeno – par dana uoči uručenja i bez suvislog objašnjenja, po modelu najnižeg partijsko-birokratskog delovanja.

Ministar kulture i informisanja Srbije Vladan Vukosavljević nije želeo prilikom ranijeg susreta sa novinarima da komentariše ukidanje nagrade za najbolju knjigu, a na svečanosti je podsetio na burnu istoriju NBS, koju je nazvao pontifikatom u srpskoj kulturi počev od 1832. godine i obećao joj bolju budućnost izgradnjom depoa.

“Ministarstvo kulture će u budžetu za sledeću godinu predvideti novac za projekat, a bogami i za izgradnju depoa”, rekao je Vukosavljević.



Vukosavljević je naglasio i važnost čitanja, podsećajući na reči Brodskog da je od spaljivanja knjiga veći samo jedna zločin – nečitanje knjiga.

Ističući značaj NBS, Vukosavljević je naveo da su “mnoge sile pokušavale i povremeno uspevale da joj stanu na put”, ali se NBS time samo “svrstavala među one velike ustanove u istoriji civilizacije koje su bile meta onih okolnosti u ljudskoj prirodi i karakteru civilizacije koje su imale želju, potrebu i volju da uništavaju ono bolje što u čovekovom karakteru i u njegovom materijalnom izrazu postoji”.

Navodeći i da su sve velike biblioteke, počev od onih prvih na glinenim pločicama, nestajale u ratovima i obračunima, Vuksanović je podsetio i na sudbinu Aleksandrijske biblioteke koju je “rulja nadahnuta verskim fanatizmom praktično spalila do temelja, želeći da izbriše uspomene na nešto što je smatrala nedostojnim uspomeni”. Ali, kako je dodao, ti ciljevi nisu postignuti, jer duh i žar, naklonost muza koje biblioteke i ljudi koji u njima rade, nikada nisu mogli da budu zaustavljeni u dužem roku.

“I naša biblioteka je bila meta onih koji su pokušavali, a nekad su bogami i ozbiljan uspeh imali, da zatru svako seme postojanja identiteta ovog naroda. Naša biblioteka je stradala i Prvom, i u Drugom svetskom ratu, bezbrojni rukopisi su trajno izgubljeni”, rekao je Vuksanović i konstatovao da se NBS, uprkos svemu, “dizala kao Feniks iz pepela”.

Navodeći da je osnovni zadatak svake kulturne politike “prenošenje kulturnog jezgra jednog naroda sa jedne generacije na drugu”, Vuksanović je rekao i da NBS taj zadatak već 185 godina “vrši na doličan i dostojan način”.

Na svečanosti je uručena nagrada “Janko Šafarik” u oblasti bibliotekarstva, koju je dobio načelnik Centra za uzajamnu katalogizaciju Srbije Milorad Vučković – za izuzetan doprinos razvoju i modernizaciji bibliotečko-informacionog sistema koji se ogleda u uspostavlјanju sistema uzajamne elektronske katalogizacije i povezivanju biblioteka u jedinstven sistem.

Vučković je rekao da nagrada “Janko Šafarik” predstavlja izveštaj Ministarstvu kulture i informisanja o tome šta je urađeno, te da treba da skrene pažnju javnosti na “jedan od najznačajnijih projekata koji se u tišini odvija više od 13 godina u području kulture”, a to je izgradnja Uzajamnog kataloga Srbije i njegovih pratećih servisa koji je, kako je istakao, jedan od najorganizovanijih sistema uopšte u Srbiji.

“Nagradu primam u ime blizu 1.300 bibliotekara koji aktivno rade u elektronskim bazama koje čine virtuelnu biblioteku Srbije”, rekao je Vučković, koji je istakao i da je za poslove za koje je odgovoran uvek imao punu podršku svih upravnika NBS, kao i odanost i nesebičnu pomoć svih saradnika.

“Osećaj da sam slobodan čovek i kada obavljam poslove na svom radnom mestu nema cenu”, rekao je Vučković.

Proslavi Dana NBS prisustvovali su i bivši upravnici, mnogobrojni pisci i izdavači, kao i savetnica predsednika Srbije Jasmina Mitrović Marić.

Prošlogodišnji Dan NBS obeležen je ograđivanjem dobitnika nagrade za najbolju knjigu Filipa Davida od prisustva predsednika Srbije Tomislava Nikolića - zbog neslaganja sa politikom koju vodi još od 90-ih.

(SEEcult.org)

Laza Kostić Miomiru Petroviću



Književna nagrada “Laza Kostić” Salona knjiga u Novom Sadu dodeljena je Miomiru Petroviću za roman “Kuća od soli”, u izdanju Lagune, uz obrazloženje žirija da je to delo koje istovremeno može da komunicira sa širom čitalačkom publikom, ali i da pokreće važna pitanja o savremenom pojedincu, njegovom identitetu i vrednostima.

Miomir Petrović (Beograd, 1972), kako je naveo žiri, pisac je koji ume da pronađe zanimlјivu temu i oformi oko nje priču koju potom suvereno vodi.

“Jezgro priče ‘Kuće od soli’ je jedna kulturološka utopija – osnivanje Muzeja kneza Pavla u Beogradu i sudbina njegove umetničke zbirke. Glavni junak romana, čovek nesigurnog, složenog, mozaičkog identiteta, konvertit i bonvivan, učestvuje u izgradnji i neuspešnoj zaštiti te utopije. Preplitanje dokumentarnog i fikcionalnog plana, istorijskih i romanesknih ličnosti, mesta i događaja, čini ‘Kuću od soli’ uzbudlјivim i intrigantnim štivom, u kome se, rečima iz same knjige, ostvaruje ‘kaleidoskopska, ogledalska igra u kojoj se više ne zna da li je umetničko delo imitacija stvarnosti ili je, zapravo, stvarnost samo loš imitator umetničkog prizora’”, naveo je žiri koji je jednoglasno odlučio o dobitniku, a činili su ga Saša Radojčić (predsednik), Dragana V. Todoreskov i Selimir Radulović.

U užoj konkurenciji za nagradu bile su i knjige Enesa Halilovića “Ako dugo gledaš u ponor” (Albatros plus) i Vladana Matijevića “Susret pod neobičnim okolnostima” (Laguna).

Isti žiri dodelio je i nagradu za izdavački poduhvat Salona knjiga u Novom Sadu ediciji Savremena kineska kultura u deset knjiga (Albatros plus), kao i dve specijalne nagrade – za dvotomno delo više autora “Srbi u Habsburškoj monarhiji” (Prometej i RTS), i za monografiju, takođe više autora, “Arhijereji Karlovačke mitropoloje” (Platoneum i Manastir Grgeteg).

Nagrade će biti uručene 6. marta na 23. Salonu knjiga koji će biti održan do 12. marta uporedo sa 22. izložbom umetnosti “Art ekspo”, te nesto kraćim Sajmom obrazovanja “Putokazi”.

(SEEcult.org)

Preminuo Derek Volkot



Karipski pesnik i dramski pisac Derek Volkot (Walcott), dobitnik Nobelove nagrade i nagrade TS Eliot, preminuo je 17. marta u 88. godini.

Volkot je umro u svom domu na ostrvu Sveta Lucija posle duže bolesti, preneli su svetski mediji saopštenje lokalne Fondacije za razvoj kulture koja je navela da je “svet ostao bez jedne od književnih ikona”.

“Bio je veoma glasan u vezi sa kulturom i nasleđem našeg ostrva i njegovim očuvanjem. Njegova ljubav prema Svetoj Luciji i Karibima bila je evidentna u bezbroj prilika u kojima ih je pominjao kao ‘dom’”, saopštila je Fondacija za kulturu te male ostrvske države u kojoj je Volkot rođen 1930.

Volkot je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1992. godine, uz isticanje melodičnosti i senzitivnosti njegovog stila, kao i TS Eliot nagradu za poeziju 2011.

Međunarodnu reputaciju stekao je monumentalnom poezijom, kao što je zbirka “In A Green Night: Poems 1948-1960)” i karipska verzija “Odiseje” – “Omeros” (1990). Takođe, bio je autor više od 80 predstava, koje su takođe bile najčešće posvećene problematici karipskog identiteta u svetlu rasnih i političkih pitanja.

Volkot je predavao u Bostonu, na Jejlu i Kolumbiji.

Povukao je bio kandidaturu za mesto profeora poezije na Oksfordu 2009. godine nakon što je taj univerzitet dobio veći broj anonimnih pisama u kojima je optužen za seksualno uznemiravanje studentkinja 1982.

*Foto: Wikipedia (Bert Nienhuis)

(SEEcult.org)

Brave Heart ::  Preminuo Derek Volkot

 
45 views 

Uži izbor za nagradu Biljana Jovanović za 2016.



Žiri za dodelu nagrade “Bilјana Jovanović” za 2016. godinu uvrstio je u uži izbor romane “Kafana” Žarka Radakovića i “Ravnoteža” Svetlane Slapšak i knjige priča “Silva Jugoslovenka” Ljilјane Đurđić i “Oni” Dževada Sablјakovića.

O dobitniku nagrade “Bilјana Jovanović”, koji će biti proglašen u naredne dve nedelјe, odlučuje tročlani žiri koji čine Ljilјana Šop (predsednica), Srđan Srdić i Marjan Čakarević.

Na književni konkurs za nagradu “Bilјana Jovanović” za najbolјu knjigu u 2016. godini, koji je raspisalo Srpsko književno društvo, pristigle su 104 knjige.

Nagrada “Bilјana Jovanović” ustanovlјena je 2005. godine, u znak sećanja na književnicu i antiratnu aktivistkinju Biljanu Jovanović (1953-1996). Nagrada je ustanovljena radi afirmacije književnih vrednosti koje su bile deo autentičnog književnog govora Biljane Jovanović - modernog i urbanog senzibiliteta i duha pobune protiv malograđanskog morala, konvencija i normi, tabua i zabrana svih vrsta, društvenih i književnih.

Dosadašnji dobitnici su: Srđan Valјarević za knjigu “Dnevnik druge zime” (za 2005. godinu), Danica Vukićević za knjigu poezije “Luk i strela” i Ibrahim Hadžić za pesničku knjigu “Nepročitane i nove pesme” (za 2006. godinu), Nemanja Mitrović za knjigu “Bajke sa Venere” i Uglјeša Šajtinac za knjigu “Vok on!” (za 2007. godinu), Jelena Lengold za knjigu priča “Vašarski mađioničar” (za 2008. godinu), Milena Marković za knjigu pesama “Ptičije oko na tarabi” i Slobodan Tišma za roman “Quatro stagioni” (za 2009. godinu), Vladislava Vojnović za knjigu poezije “PeeMeSme” (za 2010. godinu), Srđan Srdić za zbirku priča “Espirando” (za 2011. godinu), Ivančica Đerić za roman “Nesreća i stvarne potrebe” (za 2012. godinu), Zvonko Karanović za knjigu “Kavezi” (za 2013. godinu), Oto Horvat za roman “Sabo je stao” (za 2014. godinu) i Svetislav Basara za roman “Anđeo atentata” (za 2015. godinu).

Nagrada se dodelјuje uz kontinuiranu podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije.

(SEEcult.org)

Umetnost kao tautologija



Knjiga “Umetnost kao tautologija” Davora Džalta, u izdanju Instituta za filozofiju i društvenu istoriju i kuće Clio, biće predstavljena 23. marta u Parobrodu, a osim autora, o toj analizi fenomena samoreferencijalnosti u umetnosti 20. veka, govoriće i prof. emeritus Irina Subotić, uz moderiranje Zorana Hamovića, urednika i direktora kuće Clio.

“Umetnost kao tautologija”, kako je naveo recenzent dr Petar Bojanić, predstavlja analizu fenomena samoreferencijalnosti u umetnosti 20. veka, sa posebnim osvrtom na genezu pojma umetnika-autora, te ulogu umetnika (kao autora) u okviru pojedinih post/modernih umetničkih praksi. Fenomen samoreferencijalnosti i moguće načine shvatanja uloge i smisla umetnika za sam status umetnosti i umetničkih dela kao tautoloških propozicija, autor istražuje na primerima konceptualne umetnosti Džozefa Kosjuta i grupe Art & Language (Umetnost i jezik), minimalne umetnosti Donalda Džada, Roberta Morisa, Karla Andrea, Franka Stele, apstraktnog ekspresionizma Ad Rainharda, te umetnosti performansa (Gilbert & George, Jozef Bojs, Kit Arnat).

“Rad predstavlja fundamentalni doprinos razumevanju fenomena samoreferencijalnosti u umetnosti dvadesetog veka, kao i recepciji i adaptaciji analitičke filozofije u konceptualnoj umetničkoj praksi”, naveo je Bojanić.

Prema rečima Džalta, ideja, kao tautologija (i tautologija kao ideja), koja je trebalo da onemogući i obesmisli komercijalizaciju i funkcionisanje umetnosti kao robe, ispostavila se kao upravo podesna roba. “Idejama je moguće trgovati. Kao i tautologijama...”, naveo je Džalto povodom studije “Umetnost kao tautologija”.

Davor Džalto, rođen u Travniku 1980. godine, doktorirao je na istoriji moderne umetnosti na Univerzitetu u Frajburgu. Autor je više naučnih studija i eseja iz istorije i teorije umetnosti, pravoslavne ikonografije, političke ideologije, religijske filozofije i kulturologije. Umetnički deluje u medijima slikarstva, objekata i instalacija.

(SEEcult.org)

Srbija čita/Čitaj Srbiju, u Lajpcigu



Srbija se predstavlja na Međunarodnom sajmu knjiga u Lajpcigu od 23. do 26. marta postavkom “Srbija čita/Čitaj Srbiju” koja, u organizaciji Ministarstva kulture i informisanja, obuhvata oko 300 aktuelnih knjiga: dela domaćih pisaca prevedena na nemački jezik, izbor iz savremene pesničke i prozne produkcije, nove tomove sabranih dela srpskih klasika, kapitalne monografije iz kulture i umetnosti, izbor skorašnje teorijske literature...

Dizajn srpskog štanda posvećen je nobelovcu Ivi Andriću, povodom 125 godina od njegovog rođenja, a o uticaju dela Andrićevih dela na savremenu srpsku književnost govoriće pisci Vladimir Kecmanović, čiji se roman ʺOsamaʺ referiše na Andrićevu ʺProkletu avlijuʺ, te Vule Žurić, aktuelni dobitnik Andrićeve nagrade za knjigu priča ʺTajna crvenog zamkaʺ.

Polazište za promociju njiževnosti, izdavaštva i kulture iz Srbije u Lajpcigu su ʺDijaloziʺ - projekat Biblioteke grada Beograda, kojim se, uz 125 godina rođenja Andrića, skreće pažnja i na 250 godina od rođenja Filipa Višnjića, na dijaloški odnos Andrićeve proze prema srpskoj epici, kao i na dijalog koji savremena srpska književnost vodi sa delom te dvojice stvaralaca, sa sopstvenom tradicijom i sa evropskom književnošću, saopštilo je Ministarstvo kulture.

Posetioci će moći da pogledaju film i publikaciju “Dijaloziʺ, u kojima se ukazuje na te važne jubileje i daju informacije o srpskom predstavlјanju na Sajmu.

U katalogu “Srbija čita/Čitaj Srbiju”, na srpskom i na nemačkom jeziku, preporučuju se knjige koje su u protekle dve godine dobile najuglednije nagrade u Srbiji.

S obzirom da je Srbija članica međunarodne kulturne mreže Traduki, na Sajmu u Lajpcigu nastupiće pesnikinja Milena Marković i pisac Dragan Velikić, u okviru programa “Ni Istok, ni Zapad – Alhemija Balkana”.



Inače, na nedavno završenom konkursu Ministarstva kulture za (su)finansiranje projekata i realizovanje programa predstavljanja savremene srpske književnosti na međunarodnim sajmovima knjiga, na koji je pristiglo 14 predloga, podršku je dobio projekat “Dijalozi” Biblioteke grada Beograda. Za taj projekat, koji se odnosi na sajmove knjiga u Lajpcigu, Pekingu, Moskvi i Frankfurtu, odobrena su četiri miliona dinara.

Prošle godine na Sajmu knjiga u Lajpcigu Srbija se predstavila sa više od 200 publikacija autora iz Srbije, prvenstveno iz oblasti književnosti, istorije umetnosti i istorije.

Lajpciški sajam knjiga jedna je od dve najznačajnije književne manifestacije u Nemačkoj, a poznat je po pretežno nekomercijalnom pristupu u izadavaštvu i kao autentični evropski skup lјubitelјa knjige.

(SEEcult.org)

Istorija revolucije u 10 pesama



Fenomen revolucionarnih, protestnih i levičarskih pesama tema je pozorišne radionice koju umetničke grupe IGNIS i OUR Satibara organizuju od 31. marta do 9. aprila u Beogradu, a zamišljena je kao otvoren proces u kojem će učesnici biti podstaknuti da kroz diskusije, pesme, muziku, glumu i igru, zajednički istražuju odnos umetnosti i aktivizma, kreativnosti i potrage za boljim svetom, idealizma i društvene angažovanosti.

Tokom šestodnevne radionice “Istorija revolucije u 10 pesama” ispitivaće se kakav značaj danas imaju klasične pesme kao što su Internacionala, Bandiera rossa, Bella ciao, Ay Carmela, Budi se istok i zapad ili Solidarity Forever.

Takođe, biće razmotreno koliko su ideje slobode, pravde i jednakosti zastupljene u savremenom društvu.

U završnici šestodnevne radionice, 9. aprila biće izvedena predstava koja će nastati u tom zajedničkom procesu rada.

Radionicu vode filmski i pozorišni reditelj Saša Perić i dramaturg Ivan Velisavljević, a učešće je besplatno i otvoreno za sve zainteresovane.

Zaineresovani za učešće u radionici, koja će biti održana u “Prostoru” (Kneza Miloša 10), mogu se prijaviti do 30. marta.

Detalje o učešću i prijavni formular moguće je naći u rubrici Konkursi portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

Basari nagrada Dušan Vasiljev



Književna nagrada “Dušan Vasiljev” za 2016. godinu dodeljena je Svetislavu Basari za roman “Andrićeva lestvica užasa”, u izdanju Lagune, uz obrazloženje da je reč o delu koje predstavlja ekstenzivan, izrazito uspešan basarijanski dijalog, zapravo niz solilokvija dvojice centralnih junaka prevashodno o Andriću, ali i o srpsko-hrvatskim odnosima koje taj pisac simbolizuje.

Navodeći da Basarini romani deluju kao da su izvan svakog toka onoga što bi danas predstavljalo postjugoslovensku književnost, žiri je naveo u obrazloženju dodao da Basaru kao eksplicitno političkog pisca, često kolumnistički nastrojenog, zanima izvrtanje ruglu fame oko srpsko-hrvatskih sukoba, odnosno pokušaj da kroz figuru Andrića, kao jednog od retko uspešnih književnika s južnoslovenskog govornog područja, progovori o sudbini ovdašnje literature i umetnosti.

Žiri za dodelu nagrade za 2016. godinu odlučio je jednoglasno da dodeli nagradu Basari, a činili su ga Ana Pejović, Vladimir Arsenić i Srđan Srdić.

U konkurenciji je bilo 125 naslova, a u najužem izboru, pored nagrađenog dela, našli su se i roman Žarka Radakovića “Kafana” (Čarobna knjiga), knjige priča Milana Micića “Spisak senovitih imena” (RTS) i “Kao Celanovi ljubavnici” Ota Horvata (Akademska knjiga).

Književnu nagradu “Dušan Vasiljev” dodeljuje Gradska uprava Kikinde u znak promocije savremene srpske književnosti i u znak sećanja na velikog kikindskog i srpskog ekspresionističkog pesnika.

Svečano uručenje nagrade je 27. marta u Narodnom muzeju u Kikindi.

(SEEcult.org)

Pokret iz poezije Mandeljštama



Kompanija Joanisa Mandafunisa iz Ženeve izvešće na 14. Beogradskom festivalu igre (BFI) koreografiju “Osip Mandeljštam. Predstava” koja na specifičan način spaja pokret i stihove velikog ruskog pesnika. Reč je i o svojevrsnoj premijeri, jer će u izvođenju 28. marta u Beogradskom dramskom pozorištu učestvovati srpski dramski umetnik Pavle Pekić.

Koreograf i igrač grčko-švajcarskog porekla Mandafunis objasnio je da je ideja za predstavu potekla od glumca Brusa Majersa, koji je radio i sa slavnim rediteljem Piterom Brukom.

“Majers je nastupao sa nama, kao narator, a kada je prestao da igra predložio je da radimo sa glumcima u zemlji u kojoj gostujemo”, rekao je Mandafunis 27. marta na konferenciji za novinare u Nacionalnoj fondaciji za igru u Beogradu, dodajući da su mu Pavla Pekića predložili direktorka BFI Aja Jung, kao i reditelj Nikita Milivojević i neki drugi poznavaoci srpske scene.

“Ovde smo već tri dana i zaista radimo zajedno. Nije kao kada samo dođete sa gotovim komadom, prikažete ga i odete. Ovo jeste rizično, ali je i vrlo uzbudljvo. To je prilika da se upoznamo, da razumemo različitu logiku, različit način rada. Mi treba da se tome prilagodimo, kako bismo napredovali i osetili energiju mesta U tom smislu nam je važna i komunikacija sa publikom, na osnovu te kreacije koja se dogodila baš ovde”, izjavio je Mandafunis.

Mandafunis i učestvuje u predstavi, uz Elenu Đanoti i Ifu Mak Atamajn, a autori su svi zajedno, jer njegova trupa, kako je rekao, i inače počiva isključivo na saradnji i sinergiji.

Pavle Pekić je istakao da je za njega ovo sasvim novo iskustvo, dodajući da je pre susreta u Beogradu mesecima trajala komunikacija sa Mandafunisom, kao i da su to bili meseci čitanja i razmišljanja o divnoj i složenoj poeziji Mandeljštama.

“Ovaj projekat je hrabra novina, koncept u kojem nema muzike za baletske igrače, nego su osnova za pokret - glas i poezija. Veliki glumac Majers koji je to inicirao je dosta stariji od mene, a u ovoj verziji smo svi slična generacija pa smo radili i na tome kako moje telo inkorporirati u komad”, rekao je Pekić.

Kako je dodao, to je delo otvorene forme, igrači slušaju i reaguju na stihove na jeziku koji je različit od njihovog u ritmičkom i melodijskom smislu.

“Impresioniran sam njihovim bravurama. Osećam kako se u meni posle proba budi jedna vibrantna struna, kao neka spona između nas četvoro i uveren sam da će taj osećaj preći sa scene na publiku”, rekao je Pekić.

Mandafunis je naglasio da oni ne koriste poeziju, nego je poezija baza iz koje izlazi pokret.

“Mi smo tu da služimo Osipu, da podržimo poeziju. Činjenica je da smo došli na festival igre, ali mi ovim performansom želimo da promenimo ugao, da pozovemo publiku da posmatra na drugi način, da oseti vreme koje kroz stihove traje duže, naročito u ovo naše doba stalne žurbe”, izjavio je Mandufanis.

Elena Đanoti je podsetila da je veliki pesnik ruske avangarde Mandeljštam i sam često čitao svoje poeme publici.

“To je pravi život poezije, a mi smo pokušali da kroz izbor stihova predstavimo i njegov život, kao i život intelektualaca i umetnika u Rusiji u jednom dramatičnom vremenu”, rekla je ona, dodajući da su tokom istraživanja čitali i njegovu prozu, biografije, kao i memoare njegove supruge Nadežde Mandeljštam.

Na pitanje o reakcijama publike, odgovorila je da je za neke gledaoce možda previše da istovremeno prate poeziju i igru, a da neke ovaj komad inspiriše da kupe knjige Mandeljštama, te je trupa i prodavala knjige posle predstave.

Stihove je na srpski preveo Radojica Nešović, koji je preveo i pesme Josifa Brodskog za predstavu Mihaila Barišnjikova, koja je krajem aprila takođe na programu 14. BFI-ja, kao ekskluzivitet.

Festivalski sajt je belgradedancefestival.com, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.

(SEEcult.org)

https://vimeo.com/156066520