Omiljeni odlomak iz knjige

San o ljubavi i smrti


Svaki živi stvor nosi, ne samo teret proteklih godina nego i svega onoga što će doći, samo treba steći vještinu čitanja iz očiju, iz pokreta, razumjeti znakove skrivene u borama na čelu, u skoku kakve zvijeri, prikradanju plijenu, galopu konja, letu ptice. Sve su to znaci, pouzdana slika budućnosti koja je u svemu, u svakoj biljci, svakoj travki, svakom djeliću svakog živog stvora, u mislima koje tek nastaju, u proročanskim snovima, glasovima iz drugih svjetova.

Sve je to vrlo složeno, a složenost zbunjuje. Zašto je Bog stvorio svijet u kojem postoji više vremenskih dimenzija...prošlost, sadašnjost i budućnost, u kojim postoje isprepleteni san i java, radost i nesreća, milost i nasilje. Prava misao i potpuni život teže ka jednostavnosti.

Jednostavnost je otporna, nesalomljiva, jedino se u njoj krije istina, ljubav, snaga. Čemu onda taj složeni svijet gdje je sve nestabilno, podložno brzim promjenama , koje život čine nesigurnim, zlo istrajnim, a nesreću trajnom?

Jedan pesnik kaže: "Ratnik svetlosti bira svoje neprijatelje."

On zna vrlo dobro za šta je sve kadar; nema potrebe da ide po svetu hvaleći na sva usta svoje sposobnosti i vrline. Međutim, na svakom koraku, pojavljuje se neko ko hoće da dokaže kako je bolji od njega.
Za ratnika, ne postoji "bolji" ili "gori" ; svako je obdaren onim sposobnostima koje su neophodne za njegov vlastiti put.
Ali neki su uporni. Izazivaju, vređaju, čine sve ne bi li ga naljutili. U tim trenucima, njegovo srce kaže: "Ne prihvataj uvrede, one neće uvećati tvoju veštinu. Samo ćeš se bez potrebe umoriti. "



Ratnik svetlosti ne traći svoje vreme slušajući provokacije; on ima sudbinu koju treba da ispuni.


"Priručnik za ratnika svetlosti",
Paulo Koeljo

"... Kada neko traži- reče Sidarta- lako se može dogoditi da mu oko vidi samo ono sto traži, da nije u stanju bilo šta da nadje, da primi u sebe, jer misli samo na ono za čim traga, imajući svoj cilj opsednut je tim ciljem. Tražiti- znači imati cilj. Ti si, prečasni, možda odista jedan od onih koji traže, jer, težeći za svojim ciljem, mogo toga ne vidiš što ti je neposredno pred očima..."

"Sidarta", Herman Hese

Прошлост се, док посматрам како немирно море прилази обали у неком приморском градићу што је налик сужњу, чак и сада догађа, можда понајвише због тога што постоје људи и места које волимо. Или пак, књиге у којима највећма пребива њихов дух. То је оно што именујемо речју Живот у овом ветровитом свету, понекад када осамљени тешко дишемо у тишини, на корак до звезда. А живот и није ништа друго до отисак стопа у песку, у стварности која дише на оба света, на књизи која је најтврђи континент наде и вере.

Где ли нестаде Јарац-Мудријаш? Еуридика најмилија, ком је свету привољена, између светлости и сенке, чувају ли је и даље ћилибари успомена, бивше реченице у којима је зрело моје дечаштво, моја боемија?

Имадох и ја негда своју мансарду, где грлих књигу као сентимент над којим почиваше готово анђеоско голубије гугутање, тај тихи сапатнички пој, из којег научих понешто о љубави и метафизици.

Андреас Сам је у међувремену одрастао, само што је постао меланхолик, јер не могаше заборавити ране јаде, а од псалама и сад му је најдражи онај Четрдесетчетврти, баште његовог детињства сада цветају на неком другом небу, а од туге и патње је успео да сачини пешчаник. Она негдашња Еолска харфа и сада свира, али њен ехо у овм трену одјекује неким просторима невидљивим људском оку.

И док море враћа таласе у Нептуново окриље а светлост зри у топлом предвечерју, као да негде изнад пучине видим твоју прометејску појаву која пркоси времену или то дете у мени и даље верује наслућеној вечности. Молски акорд твоје гитаре и сад чујем, док она свира у мојим мислима, на истом оном месту где се реч зачиње, а њен призив још не престаје јер снивано је, у овој свакодневици за мене ипак испред земног.

Котор, лето 2001.

Klarisa Bin- Nemoj odmah da zevaš


UPAMTITE: briga koje se niste ni setili upravo je briga koja bi trebalo da vas muči najviše. Tako bar Rubi Retford kaže. Imam njen PRIRUČNIK ZA PREŽIVLJAVANJE - prepun je korisnih saveta o svemu i svačemu, na primer kako da izađete na kraj sa vanzemaljskim oblicima života: šmugnite im i trčite kao ludi. I cela knjiga je o tome kako da se izborite sa zeznutim situacijama - i mada nije baš verovatno da ću se naći u močvari sa aligatorom, ipak ni ta mogućnost nije za potcenjivanje.

Ja imam lepu gomilu briga, na primer BRIGA br. 8: šta da radite kad vam neko dosađuje do skoro apsolutne smrti: šmugnite mu i trčite kao ludi. U poslednje vreme mučile su me veće brige. Na primer, BRIGA br. 3: promena. I kako se ponekad pojavi baš kad je najmanje očekujete. Nažalost, nije uvek moguće da šmugnete promeni i trčite kao ludi...

''Cujte, kada evropski trinaestogodisnjak otkrije da mlade Afrikanke njegovih godina vode ljubav bez ustezanja, prirodno je da pocne da ih oponasa. Etiopija je zemlja seksualne slobode. Za razliku od Danakilki i muslimanki iz Somalije, mlade Etiopljanke nisu podrvagavane infibulaciji.
U nacelu, Etiopljanke bi, dok su device, trebalo da briju glavu tako da na njoj ostane samo vencic kose, ali mnoge su se brijale na taj nacin iako su odavno izgubile nevinost. Sto se, pak, tice pomenutog logora u Diredavi, u njemu je sve pozivalo na seks. Telesni mirisi su bili intenzivni, jer s enije moglo redovno kupati; nije bilo dezodoransa - samo talka i palmoliv sapuna. Ziveli smo u promiskuitetu; zene i decaci su bili razdojeni samo sargijom od dzakova, u kojoj je, naravno, bilo dosta rupa. Zbog vrucine, devojke su bile oskudno odevene. (...)
Najzad, u ratnim vremenima, mlade Italijanke nisu mnogo brinule o nevinosti: u svetu gde je smrt mogla da nas zadesi svakog casa, zeleli smo da zivimo bez ikakvih sputavanja. Jos nismo ni poceli da zivimo, a od nas se ocekivalo da budemo spremni na smrt.Tako se, na paradoksalan nacin, rat pretvorio u poziv na zivot.''

(Hugo Prat, Zelja se bude beskoristan, secanja i razmisljanja, razgovore vodio Dominik Ptifo u saradnji sa Brunom Lagranzom, Beograd 2011, str.60-61.)

...sve je neobično ako te volim...
i u trenu kad je dolazeći dan poljubio u čelo onaj na umoru, točno u ponoć, kad se kočije, prema pradavnim usrećujućim bajkama, pretvaraju u bundeve a lakaji u kućne miševe, iz prosjaka sam se pretvorio u princa
ma što princa
cara
presvijetlog sultana
...vrtuljak što se okreće, igračke i djeca...
onako gotovo blagopočivajući s očima pretvorenim u destilirani umor grabio sam postponoćne minute svjestan jarma prethodnog dana otovarenog o leđa na svašta navikla
i dok su se impulzivni leptiri borili sa smrtonosnom ljubavlju prema noćnoj lampici sažalih se i ugasih svjetlo
neka žive
ljubav će ih ionako spržiti
kad - tad
...večer koje silazi spava u mojoj duši....
i tada lepet krila prošeta kroz moje čekiće, kroz moje nakovnje i stremenje
trenutni se smrtni umor podvita repa išuljao sa mojih očiju lepetom krila otjeran
postajao sam presvjetli sultan zavaljen u rotir - fotelju spreman za vlastitog dlana iščitavati blistav svemir željan voljen umiren blistavim zrncima zvjezdane prašine
...znam, veče koje silazi, stepenice, vjetar...
zacakljeene oči disale su spokojem utisnutim u srce
riječi su klizile između romona tople kiše poput budnice i uspavanke istovremeno
otvarale su se sve one moje silne sreće upakirane u snoviđenja izranjena trenucima bola
...sve same obične stvari što se ne mogu ponoviti....
polagano sam tonuo u silnim zadovoljstvom oslađeni nebolni umor svjestan da ću reći kako je bolje da ovog trena odem kao presvijetli sultan dok me ne zatekne znatiželjna zora
otišao sam upravo tako onda kad mi je bilo toliko lijepo pa je i jedini način bio otići baš tada
svjestan da je sultanska odora ima svoj rok trajanja a opet miran u svojoj gluhoj tišini i u svijetlom tihe sreće obasjanom mraku zagrlio sam jastuk i sanjao ptice koje lete samo njima znanim prostranstvima
...jer smrt se ne ponavlja, ni ti se ne ponavljaš u meni...

* * * * *

...ti postojiš kao svjetlo pregaženo u tmini...
jer, znam, bit će vremena u kojima će nas zora ljubiti

"Mali ljudi, koje mi zovemo deca, imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost."

"Deca",
Ivo Andrić

Човек, у ствари, тако мало зна о себи и тако је несигуран у оцени свега што се дешава око њега, шта је добро и право а шта није, да је срећан кад може из уста добра и праведна човека да чује суд о својим поступцима. Јер често се дешава да тек тако сагледамо свој прави морални лик и стварну слику наших поступака које нам иначе наша машта, наше страсти и наши интереси смањују или увеличавају, осветљавају или замрачују, до безобличја.

Иво Андрић, Знакови поред пута, Београд 1981, стр.178.

Jovan Dučić


Blago cara Radovana





.."Znam ljude koji veruju da je ljubav samo za besposlene i za mesečare; i druge koje su ostareli, a nikad nisu bili zaljubljeni, i treće koji su smatrali za nedovoljno poštovanja svoje muškosti da svoju ljubav kažu ili pokažu. Samo ljudi velike uglađenosti i artisti u životu naprave od ljubavi neiscrpni izvor svoje radosti ili svoje tuge. Lirski pesnik govori o svojoj ljubavi ozbiljno kao o stvorenju sveta. I danas je više na zemlji samoubistava zbog propale ljubavi, nego zbog propalog imanja ili propale časti. Prosečni čovek uvek voli više ženu nego ljubav. Kod žene je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo čovek, i koja ne čezne da bude i voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici. Svakako, od svih vaših ljudi, ženama su pesnici najbliži, jer i oni žive u stalnom uzbuđenju i imaju puno ženskog i detinjastog. Sanjalice i mistici, pesnici svagda nalaze da realni život nije dovoljno velik ni dovoljno lep, i oni grade da bi ga dogradili, i stvaraju da bi ga dovršili. Njihove su ljubavi nestalne, ali raskošne. Žena je blagodarna čoveku i koji je ne voli, ali koji ima izgleda da je voli; ne traži u čoveku herojstvo nego pažnju; veruje i u laži ako su delikatne i nežne, i uživa i u maloj sreći, ako je ništa ne muti. Čovek voli ljubavbol, a žena voli ljubavradost. Za ženu je ljubav blistava sasvim dovoljna. Žena može otići i u ludilo i u samoubistvo, ako je stalno trujete rečima o dubini ljubavi i lepoti suza; ali po svom instinktu deteta i epikurejca, ona mrzi svaku dubinu i ima užas od velikih suza. Žene koje vole ljubavbol, to su obično žene koje su prirodom određene majke. One se ne boje bola; one nose mesecima dete pod pojasom, gotove da se nagrde noseći ga, i da mu žrtvuju život rađajući ga, i upropaste mladost odgajajući ga. Žene koje ne trepe nikakav bol u ljubavi, to su one koje ne vole ni decu, ni materinstvo. Zato devojka koja unapred pokazuje da ne želi decu, neće nikad biti ni dobra žena, ni dobra majka, ni dobra drugarka, nego buduća raspikuća i opasan poliandar, koja voli svet većma nego kuću, sebe nego ikakvog čoveka; to je pustolov kojoj će muž služiti samo za pratnju i podvođenje. Znao sam, naprotiv, devojaka koje su u petnaestoj godini želele da se udaju, samo da što pre postanu majkama, i koje su unapred imale u glavi plan da imadnu svoje desetoro dece, i već tako unapred odredile i imena za svih desetoro. Prvi znak da jedna žena odista ljubi, to je kad se u njoj javi neodoljiva i bolna želja da dobije dete od čoveka kojeg voli. "

Problem je što su takve idiotarije nekako fascinantne za posmatranje, čak i kad to ne
želiš. Na primer, ta devojka koju je tip prskao iz usta, prilično je dobro izgledala.
Mislim, to je moj veliki problem. U mislima sam, verovamo, najveći seksualni
manijak za koga ste ikad čuli. Ponekad mi padaju na pamet neke sulude stvari koje
bih rado i ostvario da mi se ukaže prilika. U stanju sam čak da zamislim kako bi to
moglo da bude veoma zabavno, na neki suludi način i ako ste oboje kao pijani i sve,
da se s nekom devojkom prskaš vodom ili nečim po licu i svuda. Međutim, stvar je u
tome što mi se ne dopada sama ta ideja. Zaudara, ako se malo bolje analizira. Mislim,
ako ti se devojka u suštini ne sviđa, ne bi trebalo da se glupiraš sa njom i sve, a ako ti
se istinski sviđa, onda bi trebalo da ti se sviđa i njeno lice, a ako ti se sviđa njeno lice,
ne bi trebalo da postupaš tako s njim, kao što je prskanje vodom iz usta ili nešto.
Stvarno je šteta što su mnoge takve stvari ponekad itekako zabavne. Devojke nisu od neke pomoći u svemu tome, kad se trudiš da ne preteraš, kad se trudiš da ne pokvariš
nešto što je istinski lepo. Poznavao sam jednu devojku, pre nekoliko godina, koja se
još gore ludirala od mene. Ljudi moji, kako se ta zezala! Ali baš smo se dobro
zabavljali, jedno vreme, na neki suludi način. Seks je nešto što u stvari ne shvatam
baš najbolje. Tu nikad ne znaš na čemu si. Stalno postavljam sebi neka seksualna
pravila koja odmah i prekršim. Prošle godine sam se zarekao da ću prestati da se
natežem sa devojkama koje me, u suštini, samo zamaraju. Prekršio sam to, međutim,
još iste nedelje - još iste večeri, ako ćemo pravo. Proveo sam čitavu noć ljubakajući
se sa jednom neviđenom folirantkinjom, En Luiz Šerman. Seks je nešto što
jednostavno ne shvatam. Kunem se da ne shvatam.

'' Његово жена је некад лудовала за њим; волела га је и била му безгранично покорна, што је њега још више удаљило од ње. Некада весела, живахна и веома заљубљена, она је, старећи, постала ( као што се незатворено вино претвара у сирће) неподношљива, свадљива, нервозна. У прво време је, не тужећи се, толико патила кад је видела да он јури за сваком сеоском девојчуром и кад јој се увече враћао са ко зна колико сумњивих места, пресит свега и бежећи на вино! Најзад јој се пробуди понос. И онда је заћутала, гутала свој јед у неком немом стоицизму, и тако све до смрти. Непрекидно је била у некој трци, стално у послу. Одлазила је адвокатима, председнику, старала с ео меничким роковима, успевала да их долаже; у кући је, опет, пеглала, шила, прала, надгледала раднике, исплаћивала рачуне, а за то време је господин, не заузимајући се ни за шта, стално обрван неком мргодном сањивошћу, из које се будио само кад је требало да јој каже какву непријатност, проводио време пушећи крај ватре и пљицкајући у пепео.

Кад је добила дете морали су да је препусте дојкињи.
(...)
Усамљена у животу, она на ту детињу главу пребаци све своје неостварене, осујећене таштине. Маштала је о високим положајима за њега, видела га је већ одрасла, лепа, дуговита, у улози каквог градитеља мостова или путева, или судије, Научила га је да чита, па чак и мале романсе. Али господин Бовари, који није марио за књижевност, за све то је говорио да не вреди труда! Да ли ће они икад имати чиме да га издржавају у државним школама, да му купе какву службу или д ауложе у какву трговину[u]осталом, кад је дрзак, човек увек успева у животу. Госпођа Бпвари је гризла усне а де3чак је луњао по селу.''

( Гистав Флобер, Госпођа Бовари )

Uzdahnuvši duboko, Belzebub je nastavio svoju priču.
- Od vremena početka primene procesa ilnosaparno na Zemlji, proteklo je godinu
dana prema objektivnom računanju vremena.
Tokom tog perioda na planeti su postepeno uspostavljeni procesi evolucije i
involucije svega postojećeg. I, naravno, kod tricentričnih bića su počeli da se
formiraju uslovi za razvoj Objektivnog Uma.
Ukratko, na planeti se sve odvijalo kako treba. I, ko zna? Da se posle godinu
dana nije vratila Visoka Komisija na čelu sa Arhanđelom Sakakijem, možda nikada
ne bi ni došlo do kasnijih nesporazuma, povezanih sa tricentričnim stanovnicima te
nesrećne planete.
Visoka Komisija se vratila na Zemlju zato što, bez obzira na sva ta prethodno
izvršena merenja, mnogi posvećeni u ovaj problem nisu bili sasvim sigurni u to da
u budućnosti ne treba očekivati neprijatna iznenađenja. Upravo zbog toga su i
poželeli da provere nije li se u prošlogodišnjim merenjima potkrala neka greška.
U svakom slučaju, da bi bili mirni, oni su odlučili da preduzmu dodatne mere
predostrožnosti. Posledice su bile užasne, i to ne samo po tricentrične stanovnike
ove nesrećne planete. One su za čitavu planetu postale živa rana.
Ti znaš da je u to vreme kod njih počeo da se javlja takozvi "mehanički
instinkt" - izgledalo je da je on za tricentrična bića normalan.
Sveti članovi Visoke Komisije su smatrali da ako se mehanički instinkt dvonogih
tricentričnih stvorenja formira pre nego što oni dostignu nivo Objektivnog Uma,
kao što se obično događa kod tricentričnih bića, može se desiti da oni pre vremena
saznaju razlog svog postanka, a to može dovesti do velike nevolje. Jer, ako saznaju
da svoje postojanje duguju fragmentima koji su se otkinuli od njihove planete, tj.,
ako osete da su robovi spoljnih okolnosti, koje od njih ne zavise, mogu izgubiti
volju za životom i dobrovoljno uništiti sebe.
Zbog toga je, moj dečače, Visoka Komisija između ostalog odlučila da je
neophodno privremeno implantirati triceričnim Zemljanima jedan poseban organ
koji će ih, kao prvo, naterati da doživljavaju realnost u "izvrnutom obliku", a drugo,
dovešće ih dotle da će svaki spoljni utisak, koji se bude ponavljao, stvarati kod njih
refleks koji će ih asocirati na "zadovoljstvo" i "uživanje".
Zatim su, uz pomoć Arhifizikohemičara Anđela Luizosa, člana Visoke
Komisije, stvorili određenu strukturu i smestili je u kičmu tricentričnih bića, pored
same baze repa (u to vreme oni su još imali rep, i taj deo njihovog organizma imao
je normalne osobine, izražavajući punoću njihove egzistence). Ta novostvorena
struktura je doprinosila nastanku i razvoju onih osobina o kojima sam već govorio.
Nazvali su je kundabuferom.
Implantiravši taj organ tricentričnim stvorenjima, Visoka Komisija
Kozmičkih Svetitelja, na čelu sa Arhanđelom Sakakijem vratila se u Centar čiste
savesti i mirne duše; a planeta Zemlja, koja je tako privukla tvoju pažnju, odmah je
na sebi osetila posledice tog oštroumnog i dovitljivog rešenja. Kako bi rekao mudri
Nasradin Hodža, rezultati su ličili na one koje su izazvali zvuci Jerihonskih truba.
A sada, ako želiš da se makar malo približiš razumevanju posledica
funkcionisanja tog organa, koji je smislio i stvorio jedinstveni Anđeo Luizos - neka
je zanavek blagosleno njegovo ime - moraš saznati nešto o životu i ponašanju
tricentričnih dvonogih stanovnika Zemlje i to ne samo onda kada je organ
kundabufera još postojao u njihovom organizmu, već i kasnije, kada je on uništen.
Jer, iako su taj organ i njegova svojstva bili uništeni, posledice su se i dalje taložile
u samoj ljudskoj prirodi.
Ali, to ću ti objasniti neki drugi put.
Između ostalog, treba reći daje Visoka Komisija još jednom posetila Zemlju tri
objektivne godine kasnije; ovoga puta na njenom čelu bio je Preuzvišeni
Arhiserafim Sevotertr, zato što je Preuzvišeni Arhanđae Sakaki dostigao božansku
visinu i postao jedan od članova Velike Četvorke Čuvara Vasione.
Dakle, članovi Visoke Komisije bili su zadovoljni pošto su se uverili da mere
predostrožnosti, preduzete radi održanja balansa u Zemljinom sistemu, nisu više
potrebne. I tada su, između ostalog, opet uz pomoć Arhifizikohemičara Luiza,
oduzeli tricentričnim bićima organ kundabufer zajedno sa svim njegovim
neverovatnim mogućnostima.
Hajde sada da se vratimo na početak moje priče. Posle neočekivanog
intermedijuma, kada smo došli k sebi posle zabune izazvane katastrofom, koja je
pretila čitavom sunčevom sistu, nastavili smo da izgrađujemo našu marsovsku
koloniju.
Malopomalo, upoznali smo lokalnu prirodu i prilagodi se postojećim
uslovima.Kao što sam već rekao, neki od nas su odlučili da se nastane na Marsu,
drugi su se spremali da polete, ili su već krenuli, na druge planete tog Sunčevog sistema.
Za međuplanetarni saobraćaj bio nam je dat kozmički brod "Mogućnost".
Ja sam ostao na Marsu sa nekolicinom svojih rođaka i slugu. Upravo tada je u moju
opservatoriju postavljen moj prvi tkuano (teleskop). Izgradio sam opservatoriju i
posvetio se njenom organizovanju i razvoju, kako bih imao mogućnosti da što
podrobnije proučim udaljene objekte naše Vasione i plete sunčevog sistema. Od
svih planeta moju pažnju je posebno privlačila Zemlja.
Proticale su godine...
Život planete postepeno je stabilizovan i izgledalo je da se na njoj sve odvija isto
kao i na drugim planetama.
Ali, pažljiv posmatrač je mogao da uoči kako broj triceričnih stvorenja stalno
raste. Štaviše, ponekad su se mogle zapaziti neobične manifestacije njihove
aktivnosti; oni su ponekad činili ono što nikada nisu činili stanovnici drugih
svetova. Odjednom bi, iz čista mira počeli da ubijaju jedni druge.
Ponekad se to međusobno istrebljivanje nije ograničavalo na jedan region, već
se događalo na više mesta istovremeno, i trajalo je ne samo danju, već i noću.
Primećeno je da se za vreme tog procesa njihov broj naglo smanjivao, ali je u
periodima zatišja ponovo naglo rastao.
Vremenom smo se navikli na tu njihovu osobenost, govoreći sebi da je
Visoka Komisija očigledno iz nekakvih važnih razloga organu kundabufera
namerno dala takvu karakteristu. Zbog plodnosti tih bića, govorili smo sebi, njihov
broj se mora regulisati radi održavanja kozmičke ravnoteže u harmoniji.
Ali nikome nije moglo pasti na pamet da se nešto rđavo dešava čitavoj
planeti. U to doba, kao što sam već rekao, ja sam posetio većinu planeta tog
sunčevog sistema, i poznatih, i još neproučenih.
Posebno su mi se dopali tricentrični stanovnici Saturna. Oni su se spolja
razlikovali od nas, jer su podsećali na ptice, vrane.
Zanimljivo je naglasiti da vrane nisu živele samo tamo, već skoro na svim
nastanjenim svetovima naše Vasione, gde se razvijaju i uzimaju planetarnu plot
bića sa različitim sistemima mišljenja.
Princip usmenog komuniciranja vranolikih razumnih bića donekle podseća na
naš, ali zvuci njihovog govora lepši su od svega što sam ikada mogao da čujem.
On vas primorava da se setite umetnosti najvećih pevača koji čitavu svoju dušu
unose u melodično, čarobno pevanje.
Kada se setim kako se ta krilata stvorenja odnose jedna prema drugima,
nemam reči kojima bih to opisao. To se može shvatiti tek pošto se malo proživi s
njima i stekne lično iskustvo. Može se reći samo jedno - njihova srca su poput srca
anđela koji se nalaze uz Nebeski Presto.
Oni u svom životu strogo poštuju devetu zapovest Našeg Tvorca: "Odnosi se
prema onome što pripada drugome kao prema svome, i isto tako ga čuvaj."
Kasnije ću ti svakako ispričati podrobnije o tricentričnim stvorenjima koja su
nastala i žive na Saturnu, zato što je jedan od mojih istinskih prijatelja tokom
godina izgnanstva bio stanovnik te planete; on je imao obličje vrane i zvao se Karkar.

“…I tako su u ovoj prvoj, nežnoj noći iskrsle preda mnom mnoge slike mog života, koji je do tada dugo bio prazan, ubog i bez slike. Eros je kao čarolijom otvorio duboke i bogate njihove izvore i, videći koliko je moj život bogat slikama, koliko je duša jadnog Stepskog Vuka puna dalekih, večnih zvezda i sazvežđa, moje srce je na trenutke prestajalo da kuca od očaranosti i tuge. Detinjstvo i moja majka gledali su me nežno i ozareno, kao nedostižno plavetnilo dalekih planina, snažno je odjekivao hor mojih prijateljstava, počev od poznatog Hermana, duhovnog brata Hermininog. Mirisavo i nezemaljski, kao vlažno rascvetali vodeni cvetovi, doplovile su mi slike mnogih žena koje sam voleo, za kojima sam žudeo, koje sam opevao, a od kojih sam mali broj pokušao da dostignem i osvojim. Pojavila se i moja žena, sa kojom sam proživeo tolike godine, koja me je naučila drugarstvu, sukobima i rezignaciji, prema kojoj je u meni, pored svih razočaranja, ostalo živo, duboko poverenje sve do onog dana kada se, razbolevši se i izgubivši duševnu ravnotežu, odjednom žestoko pobunila protiv mene i pobegla – a ja sam tada video koliko sam je voleo i koliko je veliko bilo moje poverenje, kada me je za ceo život tako teško pogodila njegova zloupotreba.
Opet su nailazile slike – bilo ih je na stotine, sa i bez imena – izbijale su, mlade i nove, iz izvora ove ljubavne noći, i ja sam opet znao ono na šta sam u bedi bio odavno zaboravio, da su one posed i vrednost mog života i da neuništivo postoje i dalje, kao doživljaji koji su se pretvorili u zvezde, nezaboravni i neizbrisivi, čiji je niz bajka mog života, a čiji je zvezdani sjaj nerazoriva vrednost mog bitisanja. Moj život je bio tegoban, pun lutanja i nesreća, vodio je u odricanje i poricanje, bio je zagorčan žuči čitavog čovečanstva, ali je bio bogat, bogat i gord, bio je to kraljevski život čak i u bedi. Ma koliko jadno bio proćerdan delić puta do potpune propasti, jezgro tog života bilo je plemenito, imalo je svoj lik i soj, nije se išlo za novčićima, već za zvezdama…”

"Stepski vuk",
Herman Hese

- Куда то идемо?
- Вазда ка дому.


Новалис - Хајнрих из Офтердингена

Kada budeš doživjela prvi put ljubav, shvatićeš kako protivurječni i
komični mogu da budu njeni efekti. Dok se ne zaljubiš, dok je tvoje srce
slobodno i tvoj pogled ne pripada nikome, ni jedan od muškaraca koji bi
mogli da te zainteresuju ne obraća pažnju na tebe. U trenutku kada te
potpuno zaokupi jedna osoba i više te ne zanima niko drugi, odjednom te
svi primjećuju, svi imaju neku lijepu riječ za tebe, svi ti se udvaraju.
To je taj efekat prozora o kojem sam ti govorila: kada su otvoreni,
tijelo obasjava dušu i obrnuto; sistemom ogledala oni osvjetljavaju jedno drugo.
Za kratko vrijeme oko tebe se formira jedna vrsta zlatnog i toplog
prstena koji privlači i druge, kao što medvjede privlači med.

Suzana Tamaro

"...Setio sam se svojih zaboravljenih mladićkih godina - koliko sam voleo ovakve mračne, mutne večeri u poznu jesen ili zimu, kako sam, opijen, žudno uvlačio u sebe raspoloženje usamljenosti i melanholije kada sam do ponoći, uvijen u svoj kaput, trčao po kiši i vetru kroz neprijateljsku prirodu punu opalog lišća, već i tada usamljen, ali ispunjen dubokim uživanjem i pesmama, koje sam kasnije zapisivao pri svetlosti sveće. To je prošlo, taj pehar je popijen i više se nije punio. Da li je trebalo žaliti za tim? Nije. Ne treba žaliti ni za čim što je prošlo. Žaliti treba za Sada i za Danas, za svim onim nebrojenim danima koje sam izgubio, koji su mi protekli ne donevši mi darove ni uzbuđenja..."

"Stepski Vuk",
Herman Hese

E, sutra ću da prođem kroz Kalv, a gledaću da svratim do kuće u kojoj je rođen. Bio pre tri godine, optimistički kupio dve knjige, original, al' ništa. A bio sam ubeđen da znam nemački.

Preobrazaj bolnih

Posle pobede revolucije u Rusiji i rusenju mnogih hramova episkop kurski Teofan uspeo je da izbegne iz zemlje uz pomoc ove cudesne ikone. Na svom mucenickom putu prvo je zastao u Bugarskoj, gde je 'kurska ikona' i prva cuda pocinila. Mnoga od njih zabelezili su sveti oci i opisali ih u crkvenim knjigama. Glas o njenim mocima procuo se po BUgarskoj kada je episkop Teofan uneo ikonu u stan udovice jednog pukovnika, koja je lezala nepokretna vise od dve decenije. Nije proslo mnogo vremena, a zena se podigla sa postelje i prohodala. Slicna prica pojavila se u Burgasu, na obali Crnog mora. Tamo je episkop Teofan citao molitvu gospodji Ilijevoj, poskropio je svetom vodicom i prineo joj ikonu Presvete na celivanje. Bolest je do noci uzmakla, a zena dozivela preobrazaj i ozdravljenje. U najvisem selu na Vitosi gladni vuci bili su poklali stado ovaca nekom bogatom cobaninu, a njega samog zapahnuli svojim besnilom, pa je mladic stalno imao 'strahovne napade'. Jaukao je kao ranjena zver. Sve naselje uzbinjivao je neljudskim kricima. I njega je ikona Presvete Matere Bozje 'kurske' povratila iz tame odsutnosti u svetlost zivota.

Nikodije Spasic, Srpska cudesa - zagonetne pojave u nasem narodu, Beograd 2001, str196.

''Nedavno sam nesto otkiro: pravi prijatelji su uz nas kada nam se dogode lepe stvari. Drza nam palceve, raduju se nasim uspesima. Lazni prijatelji se javljaju samo kada nam je tesko, tuzna lica, 'solidarni', a zapravo ih nasa patnja tesi u njihovim bednim zivotima.

(...)
- Cudi me da mi ni u jednom trenutku nisi spomenuo mladica.
- On me ne zanima.
- Naravno da te zanima. Naravno da se ponekada pitas zasto ga je izabrala?
- Ne pitam se.
- Lazes.
- Zelis da kazem da ga mrzim jer mi je oteo suprugu?
- Ne, zelim cuti da si mu oprostio.
- To nisam sposoban.
- Jako je tesko ali nema ti druge: ne oprostis li mu, uvek ces misliti na bol, koji ti je zadao, a taj bol nikada nece proci.''

P. Koeljo, Zahir

-

. Ljubav je osecanje koje je rezultat svih drugih osecanja, zbir svih mogucnosti covekovih, najvisih i najcistijih. Ljubav je najveci izvor snage za iluziju, i najdublji dokaz moci za akciju. Ljubav je svedocanstvo zdravog spola i dubokog morala; jer za ljubav treba imati pre svega mnogo fizicke sile i neizmerno mnogo dobrote ...
... Ljubav je dokaz inteligencije, jer covek bez ideja i prostak bez vaspitanja, ne mogu biti zaljubljeni, posto je ljubav najveca mudrost i najfinija dusevnost. Ljubav je zato uvijek bila privilegija najvosih dusa, ako ne i najvecih duhova...
... Ljubav je, najzad , i najvisi produkt kulture. Kod primitivnih ljudi ne postoji ljubav nego prohtev, ni san nego pozuda. Sto je veca kultura jednog naroda, utoliko je ljubav dublja, jer je komplikovanija i fatalnija. Zena nije vise zenka nego licnost, znaci mnogostruka lepota;umetnicko delo, dusa i duh. Zbog ovog je osecanjr ljubavi tesno vezano za neciju inteligenciju i dobrotu. Biti zaljubljen, verovati u ljubav kao u nebo, to je ziveti u najvecoj cistoti i krajnjoj sili dobrote. Ljubav je najveci stepen svega sto nosi nekoristoljubivo srce, najvece pregnuce, totalno samoodricanje, zivot u drugom bicu i za drugu licnost, usadjenu u zenit jednog doba naseg zivota. - Zato je apsurdum i nesreca sumnjati u nesto sto volimo, pa je apsurdum sumnjati i u zenu ako je cemerniji paradoks bozji, cak i nepremostiva fatalnost za ljude od srca i ponosa. Jer, najcesce, koliko je ljubav veca, utoliko je i sumnja veca. Medjutim, za punu srecu u ljubavi, treba biti nesebican, i prema sebi krajnje neosetljiv: ljubav iskljucuje samoljublje, i ne poveruje ni u ono sto je ocevidno. Ideal i nije u stvarima nego iznad njih. Tesko srcu koje uzima san o sreci kao sliku srece koja je mogucna. Nema srece koja se ne daje porusiti u prasinu, ako je samo vise tumacimo nego sto je osecamo...

Nije se teško zaljubiti, nego je to teško reći.
Ljubav je kada ne zelis zaspati jer je sama realnost ljepsa od tvojih snova.



Ljubav je nesto sto olako shvataju, nesto sto je lomilo i cemu se nadas i danas zelis je za sebe, od svih tebi bitnih. Onda kad upoznas nekoga predosecas je sa strahom ali kad pocne... onda ne mozes da utices na to. Volis ono sto neko jeste, sta nosi u sebi i kad to zavolis, volis ga uvek, ako ne postane drugaciji. Pocinjanje ljubavi je kada pocinjes da upoznajes nekoga. Mnoge stvari, paznja cini da ga-je zavolis ali ono sto se voli najvise jeste ostati u losim trenucima, biti jedno.

.Ovaj kutak sam uspjela da sacuvam za sjecanje...u njega cu se rado vracati i ceznje ce se ponovo javljati, da te dodirnem, da te zagrlim, da osjetim tvoje ruke i cujem tvoj glas...opet me nocas zoves. Dozivas moje misli sebi,bas ti se hoce!
I bas neces iz inata da me ostavis na miru da sanjam...sad sam budna i gledam kroz ovu nasu okruglu kupolu kako mi se cak i mjesecina ruga...i ucini mi se kao da je jedna zvijezda pala. Ove tihe noci,sve sanja...a ja...ne mogu da spavam,a ipak sanjam...budna...
Na svim prozorima su svjetla odavno pogasena...Sta li to sanjaju moji sustanari???
Da li su im snovi isto tako cezljivi i strani? Kako se u ovom krugu sanja,
Htjela bih znati da li se i u njihovim snovima sve vrti u krug,kao kod mene?
Ali,meni se vrti u glavi,jer na drugoj strani ovog kruga sanjas ti......sta li sanjas?
Znam tu si,i mozda nisi sam?...ili jesi,
Bas me briga ali voljela bih da znam...sta li sanjas?
.........
Dali se ponovo igras samnom?"

'' Mozda su svi ljudi, koji mudrost izaberu, nesrecni ljudi. Na celu vladicinom, medju mnogim i sitnim borama, koje su godine naslagale, videla se i jedna uspravna, skoro surovo stroga, koja se morala urezati jos mnogo pre starih dana.''

Isidora Sekulic, Djakon Bogorodicine crkve

Jedan mladić i djevojka zavoljeli su se ludo i riješili da objave vjeridbu.
Kao što obično biva, vjerenici tom prilikom jedno drugo daruju.
Ali mladić je bio siromašan. Njegova jedina dragocjenost bio je jedan džepni sat
kojeg je naslijedio od dede. Misleći na divnu dugu kosu svoje drage, odlučio je
da proda sat i da joj kupi skupocjenu srebrnu šnalu.
Djevojka, takođe nije imala čime da kupi mladiću poklon. Zato je riješila da najboljem
vlasuljaru u gradu proda svoju kosu. Tim novcem je kupila zlatni lanac za sat svog dragog.
Kada su se sreli na dan vjeridbe, ona je njemu predlala lanac za prodati sat, a on njoj šnalu za odsječenu kosu.

Postoje dva razloga koji sprečavaju čoveka da ostvari svoje snove: sumnja u njihovo ostavarenje ili to što se prilika ukazuje tako naglo i neočekivano, da upravo time što nam je na dohvat ruke postaje neostvarljiva. Jer tada se javlja strah od puta koji vodi u nepoznato, od neslućenih izazova koji nas vrebaju na tom putu, od mogućnosti da sve ono na šta smo navikli zauvek izgubimo.

Paulo Koeljo (Đavo i gospođica Prim)

''Civilizacija stvara u coveku samo mnogostranost osecanja i ... apsolutno nista vise. A tokom razvitka te mnogotsranosti covek ce, mozda, doci dotle da ce pronaci nasladu u prolivanju krvi. Jer to se njemu desavalo! Jeste li primetili da su najsuptilniji krvoloci bili gotovo svi odreda najcivilizovanija gospoda, kojima razne Atile i Stenjke Razini (Stenjka Razin, vodja seljackog ustanka u Rusiji, pogubljen 1670.) nisu dorasli ni obucu da ciste, a sto nisu jako upadljivi kao Atila i Stenjka Razin, to je samo zato sto se cesto sretaju, sto su vise obicni i na njih smo se navikli. ''

( F.M.Dostojevski, Zapisi iz podzemlja, Beograd 2000, str.27)