Omiljeni odlomak iz knjige

Momo Kapor - Sanja
Dogodilo se da je jedne noci neka mala luckasta zvezda iz cista mira napustila svoje zvezdano jato I pocela da pada I pada I pada kroz citav nepregledni kosmos. Padajuci tako, prosla je kroz suncevu galaksiju I slucajno se spustila na planetu Zemlju. Na kontinent, koji se zove Evropa… U jedan grad na koji nikada raniej nije pala ni jedna zvezda, pa je to bilo pravo cudo! Jedan fenjerdzija je pokusao da je uhvati, d amu svetli u fenjeru. Jedan general je hteo da je stavi na grudi kao odlikovanje. Jedna zlocesta dama je htela da od nje napravi mindjusu koja svetli. Jedan pijani mornar da mu svetli u lampi, a jedna jelka da je stavi na svoj vrh!

Ali zvezda se nije dala nikome, nego je pala pravo u jendo porodiliste na kraju grada… Tacno u ponoc kada se rodila jedna devojcica Sanja. Ne cijem se levom kolenu zalutala zvezda pretvorila u mali ljupki mladez. Ben. Kada bi se Sonja osmehnula, smesio se i on bez razloga. Kada bi ona zaplakala, plakao je i Vanja, mada mu nista nije falilo. Dogodilo se da se iste noci u isto vreme, rodio i jedan decak, Vanja.

Čovek ima više hrabrosti prema drugom, nego prema sebi. Da nije toga, ne bi bilo zla na svetu. Savršenstvo čoveka sastojalo bi se u tome da bude većma strog prema sebi, negoli čak i pravedan prema drugom. Ja znam puno ljudi koji su bili vrlo pravedni prema drugom, ali nisu bili strogi prema sebi i zato su bili uvek labavi u stvarima dobra. Oni su bili više diletanti nego artisti dobra. Njihova pravednost je uvek propadala, ako nije bila u pitanju tuđa ličnost nego njegova sopstvena, jer pravednost prema sebi zavisi od strogosti prema sebi, kao što pravednost prema drugom zavisi samo od naše dobrote. Pravednost je jedno kraljevsko osećanje, i čovek pokazuje pravednost često više laskajući sebi, nego voleći drugog. Najbolji ljudi su oni koji su prema sebi najstroži, i koji oproste drugom i ono što nikad ne bi oprostili samom sebi.

Jovan Dučić, “Blago cara Radovana”

"Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreci se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeci olakšanje. Kad osjetim radost, trcim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje.Dobar je covjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio.Cak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopusti
ti da to ne bude.Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez cega ne mogu. Cak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veca, i ja pomocu nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem.Ja sam osujecen, ona je ostvarena, i tako sam obeštecen.Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odricuci se. Nemocan pred ljudima i slab pred svijetom, znacajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošcu svega, siguran sam pred ljubavlju,koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjecanje.Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moc. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pecinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoce, da traži od njega obicne stvari ali da zahtijeva i nemoguce, da osjeca oduševljenje ali i ogorcenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja.
Zbog nje, iskljucive, i ljudi su mi postali bliži. "

M. Selimovic – "Tvrdava"

"Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatecena "in flagranti" sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
Smislio sam hiljadu stvari koje cu joj reci, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam...
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuce jednostavno...
- Samo sam htela da imam nešto tvoje... Zauvek...
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvoncicu durdevka.
Sretan sam ja momak...
Neki režiseri potroše citav život cekajuci takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.
Hajde konju...
Reci joj...
Osetio sam da uglovi usana izmicu kontroli.
Želiš nešto moje? Zauvek?
- Da li bi prezime moglo da posluži?
Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari.
Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.
Zagrlio sam je, s ledja, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe.
- Necu da se mešam, Rida, ali trebace ti neka veca torba. Moraceš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde..."  

Đorđe Balašević - Tri posleratna druga

Svaka cast.Samo oni koji se plase da zauzmu neki stav u zivotu prihvataju na sebe ulogu dobre duse.Uvek je neuporedivo lakse verovati u sopstvenu dobrotu,nego se sukobiti sa drugima i boriti se za svoja prava.Sigurno je lakse otrpeti uvredu ne uzvrativsi je,nego smognuti hrabrost i upustit se u borbu sa jacim od sebe,uvek mozemo reci da nas baceni kamen nije pogodio,a onda tek nocu,u samoci,dok nas sustanar ili supruznik spava,oplakivati,u potaji ,svoj kukavicluk...

Paolo Coelho - Djavo i gospodjica Prim

Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji si nekad zavoleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.

Oskar Vajld

Uticati na nekog znači predati mu sopstvenu dušu. On ne misli svoje prirodne misli, niti gori prirodnim strastima. NJegove vrline nisu stvarne za njega. Njegovi grehovi, ako grehovi postoje, pozajmljeni su. On postaje eho nečije tuđe muzike, glumac ulog koja nije napisana za njega. Cilj života je samorazvoj. Ostvariti savršeno sopstvenu prirodu – to je razlog našeg postojanja... Strah od društva, koje je osnov morala, strah od Boga, koji je tajna religije – to su dve stvari koje vladaju nama.

Oskar Vajld

Ima bića koja celog života očekuju nekog ko je stvoren za njih - on uvek postoji - i umiru a nisu ga sreli, kao i bića koja ne mogu da ispolje svoje spostobnosti i rasipaju snagu u bezvrednim zanimanjima. Ima devojaka koje se ne udaju, a usrećile bi nekoga pa i same sebe. Neki ljudi propadaju u bedi, a ima toliko dobrotvornih ustanova koje kao da su stvorene za njih. I sve to zato što nisu upoznali neko biće, ili dobrotvornu ustanovu, ono što im je nedostajalo. Taj problem može da muči čoveka.

To se dogadja i u krupnim i u sitnim stvarima. Ima knjiga koje bi vas nekada okrepile, a za koje ne znate, predela koji bi bili dostojan okvir vaše ljubavi, lekova koji bi vas spasli, dovijanja koja bi vam uštedela toliko vremena. Sve vas je to očekivalo, ali niko vam nije na to ukazao, jer niste imali dovoljno veza. Obećana je zemlja svuda oko vas, a vi to ne znate. Tako i zolja dugo zuji i udara o prozorsko okno da bi izašla iz sobe, a poluotškrinuti prozor je sasvim blizu nje. Bacaju me u vodu vezanih ruku, niko me nije naučio veštini koja bi mogla da me spase, a ona postoji.

Andri de Monterlan, "Devojke"
Prekucala iz knjige Av

Zar je mogućno da je greh tako silovito neodoljiv?... Vaspitavaju me da se užasavam greha, a ja sam opčinjen njime. Pomislim kako upravo zabrana pali moju maštu. Stoga zaključim da, kako bih izbegao iskušenje, treba da se iščupam iz kandži tog čednog vaspitanja: i jedno i drugo su đavolje rabote i međusobno se podupiru.

Umberto Eco

„Kako, onda, protiče život? Hrabro se upinjemo, iz dana u dan, da igramo ulogu u toj avetinjskoj komediji, a pošto smo primati, najveći deo naše delatnosti sastoji se u tome da čuvamo i održavamo svoju teritoriju kako bi nas štitila i laskala nam time što je posedujemo, da se penjemo ili ne spuštamo na plemenskoj društvenoj lestvici i da upražnjavamo seks na sve moguće načine – makar u maštarijama – koliko iz zadovoljstva, toliko zbog mogućnog dobijanja potomstva. Zato nezanemarljiv deo energije trošimo na zastrašivanje ili zavođenje, jer te dve strategije same po sebi obezbeđuju teritorijalne, hijerarhijske i seksualne dobitke koji nas podstiču na konat. Ali ništa od toga ne dosepva u našu svest. Govorimo o ljubavi, o dobru i zlu, o filozofiji i civilizaciji, kačimo se za te poštovanja vredne ikone kao gladan krpelj za velikog, vrućeg psa.
Ponekad nam, međutim, život izgleda poput avetinjske komedije. Kao izvučeni iz sna, gledamo sebe kako delamo i, skamenjeni zbog spoznaje o veličini životnog troška koji održavanje naših osonovnih ljudskih svojstava iziskuje, pitamo se, zgranuti, šta je s umetnošću. Naša besomučna kreveljenja i namigivanja najednom nam izgledaju kao vrhunac beznačajnosti, naše udobno gnezdašce, plod dvadesetogodišnjeg dugovanja, kao besmislena varvarska navika, a naše mesto na društvenoj lestvici, tako teško stečeno i večito nesigurno, kao sirova taština. Svoje potomstvo pak posmatramo svežim i užasnutim pogledom, pošto čin razmnožavanja, ako nije zaogrnut altruizmom, izgleda duboko neumestan. Još preostaju seksualni užici; ali, uvučeni u reku primalne bede, oni se klimaju u njenom ritmu, jer gimnastika bez ljubavi ne ulazi u okvir naših dobro naučenih lekcija.
Večnost nam izmiče.
U današnje vreme, kad se na oltaru naše duboke prirode ruše sva romantična, politička, intelektualna, metafizička i moralna verovanja, koja su godine vaspitanja i obrazovanja pokušale da utisnu u nas, društvo, deo teritorije preko kojeg prelaze veliki hijerarhijski talasi, tone u odsustvo Smisla. Nema više bogataša i siromaha, mislilaca, tragalaca, rešavalaca, robova, dobrih i zlih, kreativnih i savesnih, sindikalaca i individualaca, progresivnih i konzervativnih; svi su tek primitivni hominidi, čije grimase i osmesi, ponašanje i kićenje, jezik i zakoni, upisani u genetsku kartu prosečnog primata, znače samo ovo: držati položaj ili umreti.
U današnje vreme očajnički vam je potrebna umetnost. Žarko želite da se ponovo povežete sa svojom duhovnom opsenom, strasno žudite da vas nešto spase biološke predodređenosti, da ne bi sva poezija i sva veličina bile proterane s ovog sveta.
Zato pijete šolju čaja ili gledate Ozuov film, da biste se izvukli iz kola dvoboja i bitaka, uzusa svojstvenih našoj vladajućoj vrsti, i ovom tugaljivom pozorištu dali pečat umetnosti i njenih velikih tvorevina.“

Mjuriel Barberi: Otmenost ježa

Nista im ne zamjeram, pa ni to sto mi nisu uspjeli ostaviti cak ni uspomene. Zivjeli su kako su mogli, i sigurno nisu zeljeli da na ovom grobistu stojim prazan poslije njihove smrti.
Nikad to nikome nisam rekao (ima pravo Mula Ibrahim, najteze se govori o onome sto te se najvise tice), a ispricao sam, vec druge veceri, djevojci iz svog bivseg komsiluka, o kojoj ni trenutak prije susreta nisam mislio da lì je ziva ili mrtva. Prve veceri govorio sam o vojni, toboze ne o sebi, a ispalo je sve o meni. O meni je rekla i ono: Boze, kako su ljudi nesrecni. O meni i o svim ljudima. Da li i o sebi?
I samo je to rekla. Cutala je i slusala.
Nismo se dogovorili, a sutra uvece smo se opet nasli na ogradi izmedju dvije baste,,,,,,

Tvrdjava
Mesa Selimovic

Umberto Eko: Kako sam putovao s lososom

"Nastavni plan za Fakultet komparativne irelevantnosti

Odsek za oksimoroniku

Ciganski urbanizam
Muslimanska enologija
Fonetika nemog filma
Brajeva ikonografija
Revolucionarne institucije
Franko-germanski jezici
Selenitska hidrografija
Parmenidova dinamika
Heraklitova statika
Tibetanska okeanografija
Sideralna mikroskopija
Gastro-oftamologija
Vizantijsko spartanstvo
Devijantne institucije
Institucije masovne aristokratije
Institucije narodne oligarhije
Istorija novih tradicija
Elementi starenja u momentu rađanja
Tautološka dijalektika
Bulova eristika



Odsek za nemoguće

Bogatstvo etrurskog jezika u Srednjem veku
Morzeova morfematika
Istorija antarktičke poljoprivrede
Istorija Sjedinjenih Američkih Država u helenističkoj epohi
Istorija slikarstva na ostrvu Paskva
Savremena sumerska književnost
Institucije montesorijanske dokimologije
Psihologija gomile u predelima Sahare ( )
Fenomenologija hromatskih vrednosti Hristovog pokrova
Istorija paleolitskog slikarstva
Istorija poljoprivrede u jurskoj eri
Istorija porodičnih institucija kod templara
Anatomija afričkih tigrica
Asiro-vavilonska filatelija
Actečke konjske trke
Tehnologija točka u predkolumbovskim imperijama
Terapija aerofagije kod vešanja
Sintaksičko krčanje creva
Fonologija pauze

(...)  "

Tvrđava

Sve čemer, sirotinja, glad, nesreće... A zašto je tako? Ne znam. Možda zato što smo po prirodi zli, što nas je bog obilježio.
Ili što nas nesreće neprestano prate, pa se bojimo glasnog smijeha, bojimo se da ćemo naljutiti zle sile koje stalno obilaze
oko nas. Zar je onda čuda što se uvijamo, krijemo, lažemo, mislimo samo na današnji dan i samo na sebe, svoju sreću vidimo
u tuđoj nesreći. Nemamo ponosa, nemamo hrabrosti. Biju nas, a mi smo i na tome zahvalni.

~Meša Selimović

................................................................................


..Živim sa prašinom na srcu. Drugačije bih to teško opisao. Bilo je žena pre tebe, nekoliko njih, a ni jedna posle. Nisam se svesno obavezao na celibat, jednostavno nisam zainteresovanan.
Za maglovitih jutra ili poslepodneva, kad se sunce na severozapadu odbija od mora, pokušavam da predvidim gde si ti upravo u svom životu i šta radiš dok mislim na tebe. Ništa zamršeno - odlaziš u svoj vrt, sediš na ljuljašci, na prednjoj verandi, stojiš kod sudopere i tome slično.
Sećam se svega. Tvog mirisa sa ukusom leta. Dodira tvog tela o moje, tvog šaptanja dok sam te ljubio.
Robert Penn Warren jedanput je upotrebio frazu: 'Svet koji izgleda kao da ga je sam Bog napustio!'
Nije loše, prilično blisko onome kako ja ponekad osećam, ali ne mogu uvek podneti takav život. Kad takvi osećaji postanu prejaki natovarim Harrya i odem na nekoliko dana na put auto-cestom.
Ne volim žaliti sam sebe. Strano mi je to. Uglavnom se tako i ne osećam. Zahvalan sam što sam te uopšte i našao. Mogli smo projuriti jedno pokraj drugog kao dva zrnca svemirske prašine...
Bog, svemir ili kako odlučiti nazvati te velike sastave harmonije i reda , ne priznaju zemaljsko vreme. Za svemir se 4 dana ne razlikuju nimalo od 4 milijarde svetlosnih godina. Nastojim to uvijek imati na umu !!!!
Ipak samo sam čovek, a sva ta filozofska racionaliziranja koja se mogu smisliti ,ne sprečavaju me da te želim svakog dana, svakog trenutka, kao što ne mogu sprečiti ni nemilosrdni vapaj vremena, vremena koje ne mogu provesti s tobom. U svojoj glavi,volim te duboko i beskrajno.
I uvek ću te voleti...

'Mostovi okruga Madison'
~Robert Jams Waller

"Ponekad pišemo najnežnije priče ili se ranjavamo kidajući iz sebe stihove. Ono malo najboljeg što imamo i umemo, lagano i strpljivo slažemo u pasuse i u knjige koje neko nekad pročita. Da li i knjige umiru sa smrću pisca i onih čitalaca koji su ih zavoleli dok su im korice još sijale od mladosti?

Knige ~ savršene u svojoj nenametljivosti, tople, istinite i jednostavne, one što zasvetlucaju i zagreju kao vatra u ognjištu jednog jezika i jednog vremena, one čije žeravice ne mogu da sunu u nebo i postanu neprolazne zvezde.
Ko zna da ipak ne sjaje na drugim nebesima, kao zvezde drugih svetova, kao što i mi sami možda ipak živimo večni život u vidu nekog sjaja ili barem svetlucanja?"

~ Gordana Ćirjanić  ("Kuća u Puertu") [/size]

"ŠALA O FJODORU ALEKSEJEVIČU RAZINU

U Staljinovo vreme u Moskvi je živeo ugledan matematičar.
Zvao se Fjodor Aleksejevič Razin, bio je nekada lep čovek i dobar pevač, sada za pesmu izgubljen, nosio je puna usta suvih zuba i osmeh kao zalogaj držao u levoj polovini čeljusti.
Kako to biva ponekad, poraze njegovih neprijatelja u struci iskoristili su drugi,a njegove sopstvene poraze okrenuli u svoju korist prijatelji.
Odavno na univerzitetu, krepak iako jednom nogom u starosti, voleo je da kaže: sad vam svaki balavac ima pedeset godina! Krajnje nesnalažljiv u svakodnevnim poslovima, živeo je otac našega Atanasija Svilara osim sveta i toliko zaokupljen matematičkim poslovima da su u Moskvi ponavljali njegova poređenja, kao naprimer: "Dobro vino mora ostaviti u istima opor ukus matematičke greške."
Elem, toga Fjodora Aleksejeviča Razina jednoga jutra poseti u kabinetu potpuno nepoznat čovek. Nosio je u rukama karte od onih načinjenih prema ikonama.
On odmah razmetnu karte po Razinovom stolu, pri čemu sveti Nikola izađe prvi; potom baci svetu Paraskevu (Petku), sv. Iliju gromovnika i zastade kod Goluba.
Taj posetilac, sasvim mlad čovek, reče nekako uzgred i gledajući ukarte, da profesorov veliki međunarodni naučni ugled nameće obaveze svima,pa i samom Fjodoru Aleksejeviču.
Odmah zatim neuvijeno predloži Razinu dauđe u komunističku partiju.
Pokupio je jednim zamahom ruke sve karte sa stola, sem svetoga Nikole, i zaključio primakavši se Fjodoru Aleksejeviču:— Svaku priču treba ostaviti da malo odleži.
Ako preko noći naraste kao testo za hleb, dobra je. Ova tvoja je odležala i sada treba peći. To bi imalo i međunarodnog odjeka... Profesor se branio da se ne razume dovoljno u takve stvari, da je već u godinama, da mu vreme odlazi na projekte instituta, sve je bilo uzalud.
Posetilac se izraknuo strahovito, hteo da pljune nasred sobe, predomislio se, progutao, ali nije izdržao, nego je nogom razmazao po podu onaj neizbačeni ispljuvak.— Uzećemo ti to u obzir — dodao je — ne ubijamo mi ničije vreme. Imamo mi šta da ubijamo.
Uzeo je svetoga Nikolu i otišao.
Fjodora Aleksejeviča su učlanili i dobio je uskoro poziv za prvi sastanak.
Po njega je došao vratar sa fakulteta, čovečuljak kojem je uvek plakalo levo oko, profesorov vršnjak i može se reći, prijatelj. Uđoše u dugi hodnik pun stolica idima gustog da se može češljati. Sedoše i sastanak poče.
Profesor čija je metodičnost i brzina bila poslovična, odmah uze da beleži svaku reč.
Nameštao je nogu u cipeli vrteći njenim vrhom i zapisivao. Tako je činio i dva naredna sastanka, a na onom sledećem javi se da govori.
U međuvremenu, shvativši šta se od organizacije kojoj odnedavno pripada očekuje u tom trenutku, on je kod kuće razradio sistem neophodnih mera koje se moraju primeniti ako se hoće postići željeni cilj.
On je kao matematičar znao da se svaki dan lepote uživotu plaća jednim danom ružnoće i sve je svoje zaključke preneo u matematičke formule, koje su neumoljivom logikom brojeva nametale rešenje. Dolazeći, usput je kupio pirog, pošto je na poslu ogladneo, strpao ga u džep i ušao u poznati hodnik. On je, naravno, osećao da je inventar budućnosti u stvari prebačen iz podruma prošlosti: otuda su dopremljeni teški tovari već odavno zaboravljene, istrošene i trule starudije u novo, još neposednuto stanište. I to je na sastanku rekao svojim neiskvarenim jezikom brojki, podvukavši da ono što traže drug A iz komiteta i drugarica B iz pratećih službi,ne može da u rezultatu da (kako oni očekuju) C, nego Y, pa prema tome da bise dobilo željeno C, neophodno je i logično menjati baš ono što oni... Uostalom, ko hoće da menja svet, mora da bude gori od tog sveta, inače odposla nema ništa...
Na tom mestu usred rečenice njega prekide jedan bojažljivi glas:— Izvinite, druže profesore, da li biste mi dali komadić piroga? — Iz profesorovog džepa je neodoljivo mirisao pirog s lukom i sada ga je nekoiskao.
Razin se malo zbuni, izvadi pirog, pruži ga vrataru (jer to je on tražio), ali utisak je bio narušen.
Dok je profesor zbunjeno krpio završetak svojeg izlaganja, jedna ruka ga naglo povuče za kraj kaputa i prisili da sedne. Bio je to opet vratar.— Imate li para? — prošaputao je čim se profesor našao na sedištu kraj njega.— Molim?— Imate li, Fjodore Aleksejeviču, para kod sebe?— Nešto malo... ali zašto?— Ništa ne pitajte. Uzmite ovo, ali da niko ne vidi... Ovde imate trideset rubalja. I slušajte me pažljivo. Za vaše dobro govorim. Odavde nemojte uopšte ići kući. Nikako kući. Više nikad. Ni za živu glavu. Idite pravo na rišku železničku stanicu, ili koju drugu, i uhvatite prvi voz koji naiđe. Bilo koji. I nemojte silaziti dok se voz ne zaustavi na poslednjoj stanici. Što dalje, to bolje.Onda siđite. I ne govorite nikom ko ste. Potom kako vam bude... Mrak će vam biti krov, a vetar jutro. Idite sad...
I Fjodor Aleksejevič, koji nije mnogo znao o stvarima od ovoga sveta, ogrnu svoj šinjel od vate i posluša prijatelja. Trećeg dana puta, već sasvim izgladneo, utonuo u jutarnji predeo koji kao da je slikan vinom na staklu voza, on zavuče ruku u džep i napipa pirog. Onaj isti koji mu je zaiskao vratar i neprimetno mu ga opet strpao u džep. Sada mu je došao kao ćelavom kapa, ali čim zagrize, voz pisnu, zvižduk mu probode zalogaj u ustima i svi siđoše. Bila je to poslednja stanica. Fjodor Aleksejevič pomisli sa strepnjom: Rusu je lepo samo na putu, iziđe i uroni u beskrajnu tišinu koja je od Moskve dovde rasla sa svakom prevaljenom vrstom. Koračao je kroz sneg dubok koliko i tišina i gledao kako kuće vise o nepomičnim dimovima pričvršćenim za nevidljivo nebo kao zvona za zvonaru.
Sputan na mrazu promuklo je skičao neki pas. Stajao je na grani drveta kao ptica, jer mu je lanac bio suviše kratak da u snegu načini log.Razin se okrenu oko sebe. Nije imao kud i nije znao šta da radi. Sve je bilo zavejano, a u Rusiji u to vreme gostionica nije bilo ni u Moskvi, a nekmoli ovde, gde od čoveka ostaju samo mrazobolne uši.
Opazio je uz jedna vrata prislonjenu lopatu i, ne misleći ništa, prosto da se ugreje, dograbio je i počeoda čisti sneg.Pošto je bivalo sve hladnije, tako da se usne nisu smele olizati jer bi se slepile,a kako je opet, Fjodor Aleksejevič bio još u snazi i sistematičan kao uvek,posao je napredovao da bolje biti ne može. Ne samo da je razgrnuo metar i povisoke smetove otvarajući put kući od koje beše počeo, nego je pod pravim uglom sada počeo račšišćavati glavnu saobraćajnicu. Usput je zaključio da su večnost i beskraj nesimetrični i zabavljao se pokušavajući da proveri ovu misao matematičkim putem. Utom razgrte nanos sa nekog dućana i u izlogu opazi jedva čitljiv oglas. Hukao je u staklo i čitao:
FOTOGRAFISANJE DUŠE U TRI DIMENZIJE RENDGENOSKOPIJA SNA
Unapred se zakazuje na sedam dana. Vrši se generalna proba. Takođe se traže najuspešniji snimci snova svih formata u boji i crno-beloj tehnici. Posebno se honorišu uspešno snimljena sećanja, koja dolaze u obzir za emitovanje u TV mrežama. Magnetoskopski snimci dečijih misli biće otkupljeni po posebno povoljnoj ceni i distribuirani kolekcionarima i zatvorenim video-sistemima. Razin se zbuni, oseti se kao da mu je nešto spralo s lica obrve, brkove i uši, htede da spusti ruku na kvaku, ali tada opazi da je ispod neverovatnog oglasa neko olovkom dopisao: Radnja u najmanju ruku zatvorena. Razin se nasmeja s olakšanjem, ali od toga mu mraz uđe duboko u usta i on brzo nastavi posao.

Popodne već je bio stigao do glavnog trga i tu ga otkriše. Meštani su odmah shvatili da pred sobom imaju najboljeg čistača snega od kada sneg pada u ovim krajevima i uputiše ga pravo u mesni odred za održavanje čistoće na ulicama.
Iz pustinje se pojavio nepoznati čovek — rekoše— ali taj ume s lopatom. Dali su mu čaja, šećera i kašičicu, doduše bušnu i suvrnutom drškom, kao da je neko ogromnom snagom hteo da iscedi nešto iz te drščice, suzu, malo čaja ili kap masla. T
ek, on se ugrejao kraj peći, srknuo čaj i zabezeknuo se. Bio je to čuveni beli čaj, koji se u carskoj Rusiji prodavao funta za deset srebrnih rubalja, a psi pojeni tim čajem postajali su tako besni da su razdirali sve što dohvate.
Ali, nije stigao ni da se upita otkud ovde i ovima takav čaj, a već se ponovo našao na snegu, ovoga puta u crnoj grupi gradskih čistača. Oslušnuo je šta mu poručuje tišina koja se upravo završila i prionuo nasneg još žešće, shvatajući da će uveče dobiti i prenoćište sa ostalima.
I tako je počeo njegov novi život. Prao je čarape snegom, pio čaj od snega ičistio sneg tako da je do kraja zime proglašen za najboljeg u smeni.
Budio se sa otiscima uha u peškiru mokrom od suza i bale, koji mu je služio umesto uzglavlja i besomučno je čistio sneg.
Sledeće zime o njemu su pisale mesne novine, a kroz dve godine pojavi se u prestoničkoj "Pravdi" beleška o njegovim uspesima. Postao je najbolji čistač snega u o kugu i jedan od najboljih u čitavoj zemlji. Ponekad je uveče sanjao dvanaest brodova pod imenima dvanaest apostola, ili trinaest konjanika što nose raspeće i baldahin, pokušavajući da utrku stignu četrnaestog konjanika.
Kada ga uhvatiše u senku baldahina stadoše.— Ko si ti? — upitali su ga Hristovi učenici okupljeni oko raspeća, onako izsedla. — Ja sam četrnaesti učenik — uzvratio je nepoznati ispod baldahina i Razin se probudio.
Lice mu je bilo puno nekakvog peska, protrljao ga je i zaključio da su to osušene suze iz snova. Plakao je u snu za svojim sinom kojeg nikada nije video, iako ga je imao. Očigledno, još uvek snovi i suze dolazili su iz njegovog bivšeg života, kasnili su. A potom je ustao i hteo da selati lopate.Ali, tog jutra nisu mu je dali. Zadržali su ga u baraci. Došao je da ga vidi jedan mlad čovek. Krajevi obrva i brkova pažljivo su mu bili zavučeni pod šal kojim je uvijao glavu. Njegov pogled pade po licu Fjodora Aleksejeviča kao prašina, mladić skide jednoprstu rukavicu i u ruci mu se pojavi upaljena cigareta. Stavio je cigaretu u usta, izvadio nož oštren za levaka i komad slanine, odsekao levom rukom parče, pružio ga Fjodoru Aleksejeviču i odmah prešao na stvar.
Ugled najboljeg radnika koji uživa Aleksej Fjodorovič (tako se Razin prijavio usvom novom mestu i tako su ga zvali) obavezuje sve, pa i samog Alekseja Fjodoroviča. Treba zato da uđe u komunističku partiju. I to neodložno.
To bi imalo veoma dobar odjek i izvan mesta, šire gledano...Razin se sledio kada je čuo ovaj predlog i mozak mu je počeo raditi brzo, ali on ču kako se u prozor zakašlja vetar, pa odustavši od razmišljanja reče:— Ali, dragi druže, pa ja sam nepismen, kako mogu biti takav u partiji?— Ništa zato, Alekseju Fjodoroviču, ništa. Imamo mi još takvih kao što si ti. Natalija Filipovna Skargina njima lepo slovca pokazuje, tečaj za nepismene vodi i vas ćemo tamo sa ostalim bezgramotnima, pa kad izučite, počećete i na sastanke dolaziti, a dotle jedno mesec dana nećemo te uznemiravati.
I tako Fjodor Aleksejevič ode Nataliji Filipovnoj.
Našao se u lepoj drvenoj zgradi, u hodniku zatekao gomilu lopata i 24 para čizama.
Izuo se i sam i ušao u neverovatno nisku odaju punu skamija.
U njima su sedela 24 polaznika kursa Natalije Filipovne, pušili su se onako mokri, grizli krajeve olovaka i pisali po diktatu same Skargine slovo i: kosa tanka, uspravna debela...
Peć je pocupkivala u uglu i prosipala vodu pristavljenu za čaj, Natalija Filipovna je sedela iza stola i obratila se radosno novodošavšem, koji je grbinom odirao tavanicu:
— Poginješ, poginješ glavicu! Tako i treba pred nastavnicom. Zato se odvajkada niska, što niža tavanica udara, da se ne kočoperite. I posadila je Fjodora Aleksejeviča, ponudila ga čajem, pri čemu se videlo da je NatalijaFilipovna Skargina u stvari stajala iza svog stola i da je takvoga rasta da izgleda kad sedi kao da stoji. Potom se okrenula tabli, iz uha izvukla komadićkrede i počela čas matematike.— Jedan plus jedan — pisala je i naglas sricala Natalija Filipovna — jedan plus jedan jesu dva! I to i u ponedeljak i u utornik, upamtite. I juče su bili i biće vovjek i vjekov dva i samo dva. U sobi je bilo toplo, peć je počela da šeta ko puštena s lanca, svi su sricali: jedan plus jedan jesu dva, Fjodor Aleksejevič i sam je uzeo plajvaz da pribeleži ono sa table i tada ne izdrža. On tek sada shvati da se, otkad je uzeo lopatu dačisti sneg, ne znoji više i da sve to neisceđeno mora nekud iz njega napolje. I prvi put za sve ove godine ne izdrža. Ustao je odlučno, odmah udario glavom o tavanicu, izišao na tablu, obratio se svojim predašnjim samouverenim glasom Nataliji Filipovnoj koja je nemo gledala u njega i rekao na zaprepašćenje svih prisutnih:

— To je matematika XIX stoleća, draga Natalija Filipovna. Dozvolite da to primetim. Današnja, moderna matematika drugačije gleda na stvari. Ona znada jedan i jedan ne moraju uvek biti dva. Dajte mi tu kredu za časak, pa ću vam odmah dokazati. I Fjodor Aleksejevič je počeo urođenom brzinom ispisivati po tabli brojeve. Jednačina za jednačinom se redala, u prostoriji je vladao tajac, profesor je prvi put posle toliko godina ponovo radio svoj posao, doduše, onako pognut nije imao najbolji pregled brojki, kreda je čudno nekako škripala i odjednom rezultat je ispao sasvim protiv očekivanja Fjodora Aleksejeviča opet 1+1=2.
— Trenutak! — uzviknuo je Fjodor Aleksejevič — nešto nije u redu, samo trenutak, odmah ćemo videti gde je greška — a po glavi mu se motala besmislica:
Sve izgubljene partije karata čine celinu!
I od nje nije mogao da računa.
Misli su grmele u njemu i grmljavina misli zaglušivala je sve ostalo.
Ali, njegova besprimerna umešnost išla mu je naruku, on je odmah znao gde će naći omašku i poleteo kredom po redovima ispisanih brojeva, sa kojih seveć krunio beli prah.

I u tom času ceo razred, njih dvadeset četvorica, svi sem Natalije Filipovne Skargine, počeli su uglas da mu šapuću rešenje:

— Plankova konstanta! Plankova konstanta!"

Milorad Pavić, "Predeo slikan čajem"

"Gogova pisma"

"... Kao što je govorio Prust "Neophodno je biti krajnje sebičan i bezobziran da se čovek sav preda svom delu." Brat Van Gogov Teo, veli za njega: "Reklo bi se da su u njemu dva čoveka, jedan divno obdaren, šarmntan, osećajan, drugi egoista, nemilosrdan". No, zar bi sam Van Gog da celog svog ubogog života bude težak teret svome bratu, jedinom biću koje ga je volelo i koji je on smeo da voli, da nije iznad njega egoističan, nemilosrdan stajao zahtev njegovog slikarstva koji je sebi podređivao sve, pa i samog stvaraoca. "Ah, dragi brate - pisao je on - po kadkad tako dobro znam šta hoću. U životu a i u slikarstvu ja mogu bez dobrog Boga ali ja, koji patim, ne mogu bez nečega što je veće od mene, što je moj život, ne mogu se odreći stvaralačke moći."

Iz knjige prekucala A.

Gog mi se mota u mislima i budi sećanja na Pariz dok sam knjigu čitala ležeći na travnjaku Marsovih polja dok mi se Ajfelov toranj činio kao dobra mogućnost da se popnem do Sunca, i zato ne odolevam da epizodno prenesem sa neta još nekoliko predivnih odlomaka.

Iz Van Gogovih pisama bratu Teu

29. april

Na trenutke kao što se o mukle očajne hridi razbijaju talasi, mene zahvati oluja želje da nešto grlim, neku ženu tipa domaćice, ali napokon, treba to shvatiti onako kako jeste, dakle više kao posledicu histerične prenadraženosti, nego kao viziju prave stvarnosti…

Ah, moj dragi Teo, kada bi mogao da vidiš maslinjake u ovo doba!..Krošnje boje starog srebra i zelenkastog srebra naspram plavetnila. I uzorana zemlja narandžastih preliva. Sasvim je drugačije od onoga što zamišljamo na severu, tako je nežno, tako je otmeno!

To je poput okresanih vrba naših holandskih livada ili hrastovih šumaraka na našim dinama, hoću da kažem da šum maslinjaka ima u sebi nečeg veoma prisnog, neizmerno drevnog. Suviše je lepo da bih se usudio da ga slikam, ili da bih mogao da ga pojmim. Oleander, ah, on govori o ljubavi i lep je kao “Lezbos” Pivija de Šavana, gde je bilo žena na morskoj obali. Ali, maslinjak je nešto drugo, mogli bismo da ga uporedimo sa nečim što je stvorio Delakroa.

30.april

Kako je Delakroa bio u pravu, on koji se hranio samo hlebom i vinom I uspeo da pronađe način da živi u skladu sa svojim zanatom. Ali uvek ostaje to kobno pitanje novca – Delakroa je imao rente. Korto takođe. A Mile – bio je seljak i sin seljaka.

Voda je tokom jedne od poplava došla do nekoliko koraka od kuće, a kako kuća u mom odsustvu nije grejana kada sam se vratio, voda i šalitra kapali su kroz zidove.

Sve me je to pogodilo, ne samo turobni atelje već čak i studije koje su mogle da budu uspomena na njega – upropašćene, to je tako konačno, a moj polet da stvorim nešto vrlo jednostavno, ali trajno, bio je tako snažan. Da li je to značilo borbu protiv više sile, ili se pre radilo o slabosti mog karaktera, jer osećam veliku grižu savesti koju je teško definisati. Mislim da sam zbog toga toliko vikao tokom kriza, jer sam hteo da se branim a nisam više uspevao.

Vinsent

Preuzeto

"Ona je moja suprotnost. Ja nisam jednostavan, delujem uznemirujuće, sve je u meni nesigurno, nemam oslonca, tražim nemoguće i onda sam vrlo neugodan, pa mučim sebe i druge.
Neću da joj kažem, žao mi je, boli me, želio sam da me prizna kao jedinu svoju mogućnost. Ne iz sujete, već iz potrebe, koja za mene znači sve, da budem bezuslovno prihvaćen na ovom prelasku u život koji se još ne pokazuje, u kojem ću biti potvrdjen ili odbačen. Kažem: odbačen, a ne verujem u to. Zato sam želio da stane uza me, hvatao sam se za nju, gurao je da pobijedi oklijevanje, činila mi se dovoljno sigurna da me podrži. Ali, bilo je važno da to učini sama, od svoje volje."
Tišine -M. Selimović

DA JE NE BIH SREO

Iz Plave sveske

Volim je i ne mogu sa njom da razgovaram, uhodim je da je ne bih sreo.
Voleo sam devojku koja je i mene volela, ali morao sa da je ostavim. Zašto? Ne znam. Bilo je to kao da je okružena oružnicima koji su koplja držali napolje uperena. I kada bih joj se približio, naleteo bih na šiljke, bivao ranjen i morao da uzmaknem. Mnogo sam stradavao.
Da li je za to devojka bila imalo kriva?
Ne verujem, ili sam čak siguran da nije. Poređenje od maločas nije bilo potpuno, pošto sam i ja bio okružen oružnicima koji su koplja držali okrenuta unutra, naime prema meni. Kad god bih se primakao devojci, naleteo bih najpre na koplja svojih oružnika, već tu je moje napredovanje bilo zaustavljeno. Možda do devojčinih oružnika nikad nisam ni dospeo, pa ako bi trebalo da sam i dopro, onda to već krvareći od svojih kopalja i bez svesti.
Da li je devojka ostala sama?
Ne, neko drugi je prodro do nje, lako i ničim sprečavan. Iscrpljen sopstvenim nastojanjima, gledao sam na to onako ravnodušno kao da sam vazduh kroz koji su se njihova lica nagla jedno na drugo u prvom poljupcu.

~ Franc Kafka

Jelena  Lengold, „Hladnoća“, U tri kod Kandinskog


„Naime, nakon bezbrojnih pokušaja da se život učini smislenim i radosnim, ispostavilo se da je život, u svojoj suštini, bolan, naporan, često i vrlo jednoličan, a kada se napuni događajima, ti događaji budu u tolikoj meri opterećujući da onda najednom počnete da čeznete za onim danima kada niste znali šta biste sa sobom i svojim praznim vremenom. Sve u svemu, radost je postala epizodičan fenomen, a ja sam se, uprkos tome, i dalje trudila da u svemu tome učestvujem pod punom ratnom opremom, disciplinovano obavljajući svoje zadatke. Ustajanje, pranje zuba, kupanje, odlazak na posao, odlazak u prodavnice, susreti s prijateljima, telefonski razgovori s porodicom, obilaženje rođaka po bolnicama, uredno obeležavanje rođendana, odgovaranje na pisma i intervjue, prisustvovanje premijerama, promocijama knjiga, otvaranju galerija, pisanje prigodnih čestitki, uklapanje garderobe sa cipelama, sređivanje fioka, pranje automobila jednom nedeljno, skidanje kamenca sa zuba jednom u tri meseca, stavljanje maske za lice i maske za kosu, vitamini za telo isceđeni u čašu svakog jutra, topla pa hladna, pa opet topla pa opet hladna voda prilikom tuširanja, zbog dobre cirkulacije, bojažljivo otvaranje elektronske pošte u kojoj me je uvek zaticala nova hrpa obaveza koje su sve, ali zaista sve, bile iz arsenala neugodnog, a sve češće i nerazumljivog, savlađivanje novih i sve komplikovanijih kompjuterskih programa koji će mi, tvrdili su, pojednostaviti život.... Ali ja nisam osećala da moj život postaje jednostavniji, uprkos najnovijem programu. Naprotiv, bivao je sve zamršeniji i naporniji, udaljavao se od mene kosmičkim brzinama, moj sopstveni život. Mogla sam to da vidim, i dalje mi se činilo da ga nazirem kako nestaje u nekom tamo prostranstvu, kao malena planeta koja se nekom surovom igrom gravitacije otkačila od svog sunca i sada odlazi, zauvek odlazi, ko zna gde, i nema više nikoga ko bi je zgrejao ili spržio. Patetično, pa šta? To je moja priča, i autobiografska je, u njoj postoji veliki prostor predviđen za patetiku. Upravo takvim mi se učinio moj život, kao ta odlazeća mala planeta koju još samo ponekad, za vedrih noći, mogu da nazrem na nebu. Zasija mi tužno odozgo kad zaškiljim očima. Ali čim trepnem, nestane. I ostavi me dole da strahujem gde li je, šta joj se dogodilo, da li je već nepovratno uletela u zamku neke crne rupe, da li je već postala hrana nekog drugog kosmosa, da li se već istopila u nekom tuđem suncu? Nije to lako kada ne znate gde se, beskonačno daleko od vas, uputio i odleteo vaš sopstveni život.“

madam mim ::Jelena  Lengold,

Dobi to Andrićevu nagradu.

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/8/kultura/2899928/dobitnica-andriceve-nagrade-za-rts-priznanje-velika-motivacija.html

"Kad je već toliko voliš, pa zar ne bi mogao poželeti da zaslužiš njeno poštovanje? A ako želiš, zar nemaš nade? Eto, ja maločas rekoh da je za mene čudna zagonetka: zašto ona za tebe polazi? Pa premda ne mogu da odgonetnem, ipak mi je nesumnjivo da tu mora da ima kakav uzrok razuman i dovoljan. U tvoju ljubav ona je uverena; a jamačno je uverena da imaš i nekih dobrih osobina. Drukčije ne može biti! A što si sad rekao samo još potvrđuje to. Jer ti, eto, i sam reče: kako je našla mogućnost da govori s tobom sasvim drugim jezikom no što ti se pre obraćala i govorila. Ti si sumnjalo i ljubomoran, pa stoga i uveličavaš kad što nepovoljno primetiš. A već, naravno, ona ne misli tako rđavo o tebi kao što ti govoriš. Jer inače bi značilo da ona svesno u vodu ili pod nož ide time što se udaje za tebe. A zar bi to moglo biti? Ko bi još svesno u vodu ili pod nož srljao?"

Fjodor Mihajlovič Dostojevski, “Idiot“