Omiljeni odlomak iz knjige

-Ono sto je bitno to se ne vidi....
-Naravno...
-To je kao s vodom.Ona koju si mi dao da pijem bila je kao muzika,zbog cekrka i uzeta....secas li se...bila je slatka.
-Naravno.
-Gledaces nocu zvezde,Moja je isuvise mala da bih ti pokazao gde se nalazi.Bolje je ovako.Moja zvezda Bice za tebe jedna od zvezda.Tako ces voleti da gledas sve zvezde...Sve ce one biti tvoji peijatelji,a osim toga poklonicu ti nesto...
On se opet nasmeja
-Ah,mali moj ,kako volim tvoj osmeh
-Upravo to ce biti moj poklon...bice to kao s vodom...
-Sta hoces da kazes?
-Za sve ljude zvezde ne znace isto.Za one koji putuju,zvezde su vodici.Za druge one su samo male svetiljke.Za naucnike one su problem. Za mog poslovnog coveka one su bile zlato.Ali sv te zvezde tamo cute.A ti ces imati zvezde kakve nema niko........
-Kad budes gledao nebo nocu,posto cu se ja na jednoj od njih smejati,to ce za tebe biti kao da se sve zvezde smeju
-A kad se utesis,covek se brzo utesi,bice ti milo sto si se sa mnom upoznao.Ostaces mi zauvek prijatelj.Zeleces da se smejes sa mnom.Otvorices prozor po nekad onako iz zadovoljstva...Tvoji ce prijatelji birti iznenadjeni kad te vide da se smejes gledajuci u nebo.A ti ces im reci-Da zvezde me uvek zasmejavaju.
*Mali princ*

“... Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava sećanja, koja više ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili....”

Jens Kristian Grendal “Tišina u oktobru”

FMD "Idiot"

"... U stvari, nema ničeg neprijatnijeg nego biti na primer bogat, iz bolje porodice, lepe spoljašnosti, dosta obrazovan, inteligentan, čak dobar i istovremeno nemati nikakav talenat, ničeg originalnog, čak nikakve nastranosti, nemati ni jedne svoje ideje, nego biti potpuno "kao svi".

Bogatstvo je tu ali nije Rotšildovo; ime je čisto ali se nikada ničim nije odlikovalo; spoljašnost pristojna ali ništa ne izražava; obrazovanje solidno ali ne znaš na šta da ga upotrebiš; tu je inteligencija ali bez svojih ideja; i srce je tu ali bez velikodušnosti, itd. itd. u svakom pogledu."

Ovo je tako moćno!

Fridrih Niče

Duh je život koji sam zadaje rane životu: u rodjenom bolu stiče sebi sve više znanja.

Još i slepilo slepca i njegovo traženje i pipanje treba da govori o silini sunca u koje je gledao!

Tamo gde je grobova ima i uskrsnuća!

Odista, niste mogli naći bolje maske, vi sadašnji ljudi, od svog rodjenog lika! Ko bi vas prepoznao! Ispisani znacima prošlosti, i preko tih znakova premazani još novim znacima: na taj ste se način dobro skrili od svih tumača i ispitivača!

Ko je morao da stvara, taj je oduvek imao svojih živih snova i zvezdanih znamenja - i taj je verovao da ima vere.

Voleti pa propasti, to ide jedno sa drugim od pamtiveka. Volja za ljubavlju, to je ujedno biti spreman na smrt. To ja kažem vama - kukavicama!

Tako je govorio Zaratustra

F. M. Dostojevski

"Zli dusi"

"Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nadjete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije - kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati... Ne!"

"Braća Karamazovi"

"Ama, našto da se pozna to djavolsko dobro i zlo kad toliko staje? Pa vaskoliki svet poznanja ne vredi one suzice detenceta. I ako su patnje dečije otišle na popunjavanje one sume patnji koja je bila neophodna da se plati ta istina - onda tvrdim unapred da sva ta istina ne vredi te cene! Suviše skupo cene tu harmoniju, nije za naš džep da platimo toliku ulaznicu."

"Zločin i kazna"

"A osim toga, da bi neko upoznao bilo kog čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u predubedjenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti. Zapravo, da bi čovek nespristrasno sudio o nekim ljudima, on unapred treba da se odrekne izvesnih, već usvojenih pogleda i svakidašnje navike prema ljudima što nas obično okružuju."

"Zapisi iz podzemlja"

"Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je neosporno, ali razum je ipak samo razum i zadovoljava samo razumske čovekove sposobnosti - a htenje je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i svim ostalim češkanjem."

... koliko smo sretni ti i ja , čiji je dom bezvremenost ; mi koji smo dolutali s mirisnih planina vječne sadašnjosti ... igrati se tajnama kao što su rođenje i smrt , u jednome danu ... ili možda čak manje ...


Richard Bach

... ne bojte se , i ne budite obeshrabreni prividom koji je tama, prerušeno to je zlo , u praznom plaštu to je smrt , jer vi ste ih izabrali kao svoj izazov . To je kamenje na kojem ste odabrali oštriti rub svoga duha . Znajte da uvijek možete računati na stvarnost ljubavi , i da u svakom trenutku posjedujete moć kojom svoj svijet možete preoblikovati onim što ste naučili ...

Richard Bach ; Prividi

Hyperion - odlomci


Radosno je kad se isto pridružuje istom, ali božansko je kad veliki čovjek privuče k sebi male.
Prijazna riječ hrabra muža, osmijeh u kom se skriva sažižuća divota duha, malo je i puno, poput čarobnjačke lozinke koja u svom jednostavnom slogu krije život i smrt, poput duhovne vode koja izvire iz gorskih subina i u svojim nam kristalnim kapima objavljuje otajnu snagu Zemlje. (...)
Koga ti okružiš svojim mirom i jakošću, pobjedniče i ratniče, kome ti pođeš ususret sa svojom ljubavlju i mudrošću, taj neka bježi ili postane sličnim tebi! Neplemenito i slabo ne opstaje uza te. (...)

Ja lutah uokolo poput divljega ognja, zahvaćah sve i bivah od svega zahvaćen, ali samo načas, i nespretne snage iscrpljivahu se utaman. Osjećah da mi svagdje nešto nedostaje, ali svoj cilj ipak ne uzmogoh naći. I tako me nađe. (...)

Još ga vidim kako stupa preda me i promatra me smiješeći se, još čujem njegov pozdrav i njegova pitanja.

Poput biljke kad njen mir smiri čeznutljivi duh, pa se jednostavna skromnost u dušu vrati – tako stajaše preda mnom.

A ja, ne bijah li jeka njegova tihog oduševljenja? Ne ponavljahu li se u meni melodije njegova bića? Postadoh ono što vidjeh, a to što vidjeh bijaše božansko.

Kako li je ipak nemoćan i najdobrohotniji mar čovjeka spram svemoći nepodijeljenog oduševljenja!
Ono ne prebiva na površini, ne obuzima nas tu i tamo, ne treba ni vremena ni sredstva; naredbe, prinude i nagovora ono ne treba; na svim stranama, u svim dubinama i visinama ono nas obuzme u trenu, i prije nego što smo i svjesni da je tu, prije nego se upitamo što se to s nama zbiva, ono nas skroz naskroz preobražava u svoju ljepotu, svoje blaženstvo.
Blago onomu tko u ranoj mladosti na tom putu neki plemeniti duh sretnu!


Friedrich Hölderlin

Nevidljivo zbivanje, Bela Hamvaš
Neidljivo zbivanje - odlomci


Helioza i Abelar


1.


Samo prolazno delo vredi objaviti; besmrtnno delo može ostati u rukopisu. I posle smrti autora služavka može slobodno da rukopis skupi u korpu za rublje, da ga odnese u kuhinju za potpalu. Što je jednom napisano besmrtno, njegovo bivstvo više ne zavisi od ljudskog sećanja. To delo je negde drugde pobedilo, večno i konačno. (...)

13.


Mit kaže da je prvi muškarac živeo s Lilit. Lilit je ljubavnica. Sirena, žena čulnog uživana, čisto žena seksa. Ali je ona dosadila prvom muškarcu i on ju je najurio. Tada je došla Eva, žena, supruga. To je početak braka. Osnova braka je sasvim drukčija od osnove seksa. Osnova braka je psiha-ljubav. (...)

15.


Bezimeni besmrtnik je u prepisci Abelara i Helioze opisao kako ljubav dva bića, muškarca Abelara i žene Helioze skida sa sebe seks, kao Grkinja prirodu, i kako se sjedinjuju u misteriji braka duše. To je jedini ostvareni i srećni brak u istoriji sveta. To je odvažna i neostvariva i nemoguća ljubav, ali ona traži i zapoveda i jedina je prava ljubav. Ono što ona govori nije primjer, nije učenje, nije teorija: kao što ne želi novac, slavu, ne propisuje ni pravila, i ne poziva da je slede. Tako se dogovorila sa sobom i s Bogom. I tako i jeste.



Bela Hamvaš

Književnost i život, Žil Delez
Književnost i život - odlomci


Pisati, to izvesno ne znači nametati neki oblik (izraza) nekoj
praznoj tvari. Književnost je pre na strani neuobličenog,
ili nedovršenosti, kao što je govorio i činio Gombrovič. Pisanje
je stvar postajanja, uvek nedovršenog, uvek u času da se
učini, stvar koja premašuje svaku živu ili doživljenu tvar. To
je proces, a to će reći prelaz života koji nadilazi živuće i doživljeno.
Pisanje je neodvojivo od postajanja: pišući, neko postaje -
ženom, postaje - životinjom ili biljkom, postaje - molekulom,
sve dok ne postane - nezapažljivim. Ova se postajanja ulančavaju jedna
u druga sledeći posebnu liniju, kao u nekom Le Klezioovom romanu,
ili pak koegzistiraju na svim nivoima, sledeći vrata,
pragove i područja što sačinjavaju čitav univerzum,
kao u moćnom Lavkraftovom delu. Postajanje ne ide u drugom
pravcu, i ne postaje se čovek ukoliko se čovek predstavlja kao
preovlađujući oblik izraza koji hoće da se nametne svakoj
tvari, dok žena, životinja ili molekul uvek poseduju neki
sastojak izmicanja kojim umiču vlastitom formalizovanju. Sram
da se bude čovek, ima li boljeg razloga da se piše? Čak i kad je
reč o ženi koja postaje, ona poseduje postajanje-ženom, a to
postajanje nema nikakve veze sa stanjem na koje bi se mogla
pozivati. Postajanje ne znači dosezanje nekog oblika (identifikacije,
podražavanja, Mimesisa), već pronalaženje područja susedstva,
nerazdvojivosti ili nerazlučivosti, i to takve da
se više ne može razlikovati jedna žena, jedna životinja ili jedan molekul: oni niti su neodređeni, niti opšti, već nepredviđeni, ne prethodno-postojeći, utoliko manje određeni u nekom
obliku ukoliko se singulariziju u nekoj populaciji. Područje
susedstva može se uspostaviti ma sa čime, pod uslovom da se za
to stvore književna sredstva, poput onog zvezdastog, prema Andreu
Dotelu. (...)

Pisati, to ne znači prepričavati svoje uspomene, svoja putovanja, svoje ljubavi i svoje tuge, svoje snove i svoje utvare. Isto je kad se zgreši preterivanjem u stvarnosti ili u mašti: u oba slučaja je reč o večitom tata-mama, edipovskom sklopu koji se projektuje u realno ili se introjektuje u imaginarno. Otac kojeg neko ide da traži na kraju puta, kao u okrilju sna, u svom detinjastom shvatanju književnosti. (...)


Žil Delez

Staklenom ulicom, Zal Kop
Staklenom Ulicom


Svaku večer staklenom ulicom prolazim
i kao da nikada nisi otišla
sakupljam te u krhotinama svojih misli
i gledam, kako u kapima mjesečine
izmedju drvoreda sjećanja plamtiš.

Hodam, tako rano, jutarnjim satima
a ti me svojom sjenom pratiš
i ne remetimo nježnost krošnji,
jer one poznaju mirisni šum pjesme
i naše korake pamte kao svakodnevne,
pamte i ne zamjeraju im prolaznost,
ne plaču, već onako sjetno
u kutu naših zjenica, šute.

Dobrodošla si,
iako im je teško podijeliti tvoje osmjehe u pamćenju,
za njih si uvijek dobro došla,
jer kad završi dan ili započne noć,
ti si kao utjeha i vjerovanje ili obratno,
ne sjecam se više,
ali pamtim, kako si jednom već dolazila
s nadom na obrazima niz staklenu ulicu
i kako si kazaljke na satu zanemarivala,
i onda, …onda si u srcu,
s tim svojim glasom što ga pamtim
niz staklenu ulicu opet otišla,
i po tko zna koji puta si,
izmedju drvoreda sjećanja
u kapima mjesečine ostala plamtiti.

Smatraj svaki dan kao jedan ceo, otpočet i završen život. Odživi ga kao celinu, a ne kao deo. Neka se svaki tvoj dan odroni od tebe kao ceo jedan čovek s kojim ćeš želeti da se opet sastaneš kao s prijateljem i da ga bez stida pokažeš vasioni. Nije ono čovek što se može smestiti u jedan grob, no ono što se ne može smestiti ni u vasionu. Traži se bolji kvalitet šljiva, bolji kvalitet jabuke, bolje seme pšenice - no iznad svega i pre svega treba težiti za boljim kvalitetom ljudi. Može čovek biti veliki kao veštak, državnik, vojskovađa, no niko među ljudima nije veći od čoveka velikog u veri, nadi i ljubavi.
vladika Nikolaj

prema knjizi Zima za dvoje):

Mladi Noah: „Najdraža Allie, noćas nisam mogao spavati, jer znam da je između nas gotovo. Nisam više ogorčen, jer znam da je ono što smo imali stvarno. Ako se jednom u dalekoj budućnosti opet sretnemo, nasmijat ću ti se sa veseljem i sjetiti kako smo proveli ljeto pod krošnjama drveća, učeči jedno od drugog i rastući zajedno u ljubavi. Najbolja ljubav je ona koja probudi dušu i pomogne nam da postignemo više, koja upali vatru u našim srcima i donese mir našim mislima, a to je ono što si ti meni pružila. To je ono što se nadam da sam dao tebi zauvijek.“
Noah: „Ja nisam nitko poseban, to sam siguran. Ja sam običan čovjek, sa običnim mislima i živim običan život. Ne postoje nikakvi spomenici dignuti u moju čast, a moje će se ime uskoro zaboraviti. Ali, volio sam nekog sa cijelim svojim srcem i dušom, a meni je to uvijek bilo dovoljno.“
Mladi Noah: „Pa, to je tako, mi se svađamo... Ti meni reci kad sam arogantna budala, a ja ću tebi reći kad si dosadna gnjavatorica. Pa, neće nam biti lako. Ustvari, bit će dosta teško. Morat ćemo radit na tome svaki dan, ali ja to želim, jer želim tebe. Želim tebe cijelu, zauvijek, ti i ja, svaki dan.“
Duke: „Nisu se baš slagali o puno stvari. Ustvari, rijetko su se slagali oko ičega. Prepirali su se neprestano i izazivali međusobno svaki dan. Ali unatoč svojim različitostima, imali su jednu stvar zajedničku: bili su ludi jedno za drugim.“

'' Za mene postoji samo putovanje putevima koji imaju srca. Tada ja putujem i jedini dostojan izazov je da se taj put predje sav, do kraja. I tada putujem gledajuci, gledajuci bez daha. ''

(K.Kastaneda, Ucenje Don Huana- znanje Indijanaca Jaki, Beograd 1998,str.9)

"Živi ništa ne znaju. Poučite me mrtvi kako se može umrijeti bez straha, ili bar bez užasa? Jer, smrt je besmisao, kao i život."
Suze mi teku od smijeha. Ako prestanem da se smijem, ostace samo suze.
"Smrt je jekin, sigurno saznanje, jedino za šta znamo da će nas stići. Izuzetka nema, ni iznenađenja, svi putevi vode do nje, sve što činimo to je priprema, za nju, priprema čim zakmečimo udarivši čelom o pod, uvijek je bliže, nikad dalje. Pa, ako je jekin, zašto se čudimo kad dođe. Ako je ovaj život kratak prolazak što traje samo čas, ili dan, zašto se borimo da ga produžimo dan ili čas. Zemaljski je život varljiv, vječnost je bolja."

Meša Selimović
"Derviš i smrt"

Jer, ako se u Postanju govori o padu čoveka, taj pad se ne dešava u priči o jabuci - koja, naprotiv, obeležava uspon, spoznaju dobra i zla - nego baš u rastavljanju prvobitnog Adama, na tri dela, izdvajanje žene iz čoveka, a zatim iz žene deteta, kojim su stvorena tri nesrećnika: dete - večito siroče, žena - usamljena i zastrašena, u večitoj potrazi za zaštitnikom, čovek - lak i pokretan, ali kao kralj kome su oduzeta sva obeležja vlasti.
Vratiti se na ishodište, obnoviti praiskonskog Adama, to je valjda jedini smisao braka. Nema li drugog rešenja sem te sprdačine?

Mišel Turnije, Kralj Vilovnjak

''Moral smeta masti i srcu i zato je opasan. Za zivot i ljubav dovoljno je imati ukusa i maste, manite krvi i ludog novca. Srce je nepotrebno jer ono isto tako svirepo mrzi kao sto slepo voli, i otvara ponore i onde gde ih nema. Dusa je slovenska stvar i nju treba ostaviti tome plamenu, zaljubljenom u nesrecu i suze.
(...)

Zaljubljen covek je svirep i sebican, on je analitik, a zeni izgleda nesnosan pedant. Ima razlike i u ljubavi dvaju spolova: zaljubljena zena sve je vise neznija sto vise voli, a covek je svirepiji sto je vise zaljubljen.''

(Jovan Ducic, Gradovi i himere, Podrgorca 2001, str. 117 i 123. )

Svaki čovjek ima svoju dušu, i on je ne može stopiti ni sa čijom drugom. Dvije osobe se mogu posjećivati, mogu razgovarati i biti jedna drugoj bliske. Ali njihove duše su kao cvjetovi, ukorijenjene svaka na svome mjestu, i ni jedna ne može prijeći ka drugoj, jer bi se inače morala odvojiti od svog korijena , a to joj nije moguće. Cvjetovi šalju svoj miris i svoje sjemenje, jer bi se voljeli da približeitijedni drugima ; ali cvijet ne može ništa da učini da bi neka sjemenka došla na svoje pravo mesto. To čini vjetar, a on dolazi i odlazi kako mu je volja ...
(Hese)

'' Paganskim bogovima, koji prema ljudima imaju stav mandarina, tesko je ugoditi: oni su cidljivi, njihove zelje i prave namere nemoguce je razumeti. Koliko pesmizma ima u jednom vavilonskom psalmu, nadjenom u razvalinama Asurbanipalove biblioteke:
ono sto se ljudima cini da je lepo, to je za bogove uzas;
a sto ljudi smatraju za rdjavo, to je bogovima lepo...
ljudi su zbunjeni, ne znaju nista,
ljudi, koliko god da ih ima, sta oni znaju?
da li rade rdjavo ili dobro,
oni to ne znaju...''

(Veselin Cajkanovic, O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji, Beograd 1994, str.25)

''Nema ipak veceg nasilja nad svojim duhom i dusom nego se podeliti u Rimu izmedju dve vrste uzbudjenja: onih koje nam daje doba cezarsko i onih iz doba papskog. Uostalom, sve se ovde naslonilo jedno na drugo: staro cezarsko kupatilo na kakuvu crkvu Srednjeg veka; ili crkva Srednjeg veka na kakav danasnji engleski hotel. Bila je vecita sudbina Rima da jedno obara kad treba da nesto novo podigne, i on je to podizao bas na istom mestu, i cesto istim kamenjem, i na istim temeljima. Nije nikad ovde bilo surevnjivosti za proslost. Stare bazilike pretvarane su u hriscanske crkve; stari forumi u nove pijace ribe i povrca; stari hramovi u narodne sabornice; stari papski Kvirinal, u palatu savojskih kraljeva nove drzave. Velika crkva Araceli na Kapitolu podignuta je na delovima hrama Jupiterovog koji je u cezarsko doba imao krov od zlata. U nju su doneseni stubovi ko zna iz kojih paganskih hramova, a jedan cak nosi natpis da je iz spavace sobe Avgustove. Tako i trideset i sest jonskih stubova od belog mramorau crkvi Sv.Marije Madjore, uzeti su iz hrama Junoninog. U Luteranu su cetiri pozlacena stuba donesena iz hrama sa Kapitola; Avgust ih je izlio iz bronzanih kljunova egipatskih brodova posle bitke kod Akcijuma. ''

(Jovan Ducic, Gradovi i himere, Podgorica 2001, str 172- 173.)

"Dešava se da mi u stranom gradu, na povratku, ostane koji sat vremena između dva vlaka, ili između vlaka i aviona, ili broda i vlaka.
Ti sati imaju naročitu boju i naročito mjesto u mom životu.
Sunčano popodne poslije kiše. Stvari su u garderobi, u džepu je karta za nastavak putovanja, večeras. Sav raniji život iza mene je,
sav budući tek preda mnom. Stvara se prazno područje potpune slobode. Tu se dobro živi.
Ništa nije kako je bilo ni kako će biti, nego onako kako bi moglo biti i kako nekim čudom i jest. Sav život je odjednom postao čvrst,
jasan, bezimen, osjetan samo po onom što vrijedi sam po sebi. Sve ima naročito značenje i vrijednost, i ono sto čovjek pomisli,
i ono sto pogleda, pomiriše i okusi. Sitnice i slučajni susreti imaju u takvim prilikama često izgled značajnih stvari i velikih doživljaja."
Andrić

Čitao sam na stotine knjiga. Tu je bio Niče i Šopenhauer i Kant i Špengler i ostali. O, taj Špengler! Kakva knjiga! Kakav volumen! Kao Telefonski imenik Los Andjelesa. Čitao sam je iz dana u dan, nikad ništa nisam razumeo, što mi ni najmanje nije smetalo, čitao sam je jer mi se dopalo kako jedna režeća reč za drugom marširaju stranicama uz tajanstvenu mračnu tutnjavu. A tek Šopenhauer! Kakav pisac! Danima sam ga čitao i čitao, tu i tamo pamteći ponešto. Kakve stvari o ženama! Složio sam se. Identično sam osećao po tom pitanju. Čoveče, kakav pisac!

Dani su prolazili. Prošlo je nedelju dana. Gospodjica Hopkins bila je svakog popodneva u biblioteci, lebdeći na svojim belim nogama, u lakim haljinama, okružena atmosferom knjiga i spokojnih misli. Posmatrao sam je. Bio sam kao jastreb. Ništa od onoga što je činila nije mi promaklo. Posmatrao sam je iz senke mračnih polica.

Držala je knjigu, stojeći iza pulta kao vojnik, zabačenih ramena, čitala je knjigu, lice joj je bilo tako ozbiljno i nežno, njene sive oči pratile su putanju redova. Moje oči - bile su tako pohlepne i izgladnele da su je presekle. Najednom je pogledala ka meni i lice joj je pobledelo, šokirano, kao da je videla nešto jezivo u svojoj blizini. Video sam kako vlaži usne i okrenuo se. Nakon kratkog vremena opet sam je pogledao. Bilo je čudesno. Ponovo se trgla, nevoljno se osvrnula oko sebe, stavila svoje duge prste na grlo, uzdahnula i nastavila da čita. Posle nekoliko trenutaka, opet sam je pogledao. I dalje je držala knjigu. Ali koju knjigu? Nisam znao, ali morao sam da je nadjem da bi moje oči prošle istim putem kojim su prošle i njene.

Napolju se bližilo veče, i sunce je bacalo zlatne odsjaje na pod. S belim nogama tihim kao duhovi, prešla je do prozora i podigla roletne. U njenoj desnoj ruci ljuljala se knjiga, tarući se o njenu haljinu, u njenoj šaci, u besmrtnoj šaci gospodjhice Hopkins, dok je steže topla bela nežnost njenih prstiju.
Kakva knjiga! Moram imati tu knjigu! Bože, želeo sam je, da je držim, da je ljubim, da je stegnem na svoje grudi, tu knjigu još svežu od njenih prstiju, možda s njenim toplim otiscima na sebi. Ko zna? Možda ona ponekad duhne u prste dok čita. To! Tada su otisci sigurno na njoj. Moram je imati. Zauvek ću je čekati. I tako sam čekao do sedam sati, gledajući je kako drži knjigu, proučavajući tačan položaj njenih npredivnih tankih belih prstiju na zadnjoj strani korice, nešto iznad donje ivice knjige, dok se parfem možda uvlači u stranice i čini ih mirisnim za mene.

Sve dok najzad nije završila sa čitanjem. Odnela je knjigu do police i stavila medju biografije. Cunjao sam naokolo, tražeći neku knjigu za čitanje, nešto za stimulaciju moga uma, nešto u odeljku biografija, život neke velike ličnosti, da me nadahne, da oplemeni moj život. Ha, eto je! Najlepša knjiga koju sam ikad video, veća od ostalih na polici, knjiga nad knjigama, prava kraljica biografija, princeza literature, ta knjiga u plavom povezu. Katarina Argonska. To je znači to! Kraljica čita o kraljici - sasvim prirodno. A njene sive oči prošle su stazom tih redova - tako će i moje. Moram je imati - ali ne danas. Sutra ću doći, sutra. Tada će raditi druga bibliotekarka, ona debela i ružna. Tada će biti moja i samo moja. I tako sam, do sutra, sakrio knjigu iza ostalih, da je niko ne uzme dok se ne vratim.

Džon Fante "Put za Los Andjeles"

"Ustala je i spustila čašu na kuhinjski sto. Iscepala je list iz kalendara i bacila ga u kesu za djubre. "Ja moram da znam čoveka", rekla je. Ti se pokrivaš nečim... ti si u stvari, sasvim drugi čovek od onoga o čemu pišeš. Volela bih da mogu da te znam, onako kako ja to hoću, samo pet minuta..."
"Izvoli", rekao sam, računajući da je ostalo još desetak minuta do njenog polaska.
"Jednoga dana ćeš opet doći na moja vrata i susedi će reći da ja više nisam tu. Zbog ljudi kao što si ti. Ja se zbog njih selim iz mesta u mesto...
"Jean", rekao sam, "reći ću ti gde leži greška. Jedina. Ti isuviše erotizuješ muškarca da bi ovaj posle mogao da dodje kod tebe, pije, i recituje Lorku... "

Milan Oklopdžić "CA Blues"

Krajnja svrha citanja

Ja bih hteo i sebi da objasnim kakva je krajnja svrha citanja. Imam jedno licno iskustvo, jedan lican utisak da svako citanje ne moze da dobije komplimente izuzetnog duhovnog i emocijalnog dozivljaja, da mnogo ljudi citaju, da neki ljudi mnogo citaju, a da mi u njihovoj licnosti ne otkrivamo rezultate citanja. To je jedna dilema: da li ljudi citaju zato da im prodje vreme, zato da se zabavljau, zato da procitaju pricu o tudjem zivotu, da steknu izvesnu kulturu, da se na izvestan nacin emancipuju, ili bi, a ja to mislim, krajnja svrha citanja bila aktiviranje citaoca u tom smislu da on i kad ne cita bude dobar posmatrac i da ume da se zabavlja. Ja ne priznajem one citaoce, bez obzira koliko i sta citaju, koji kada se odvoje od knjige vise ne zive u zanimljivom svetu, u neobicnom svetu, lepom svetu. Dakle, ja ne priznajem one citaoce koji ni posle citanja ne umeju da posmatraju i ne umeju da zive. Za mene je krajnja svrha citanja sposobnost coveka da radosnije, sa vise cula, vise ociju, aktivnije zivi i posmatra. (...)

( Dusan Radovic, Na ostrvu pisaceg stola, Beograd 2010, str. 342-343.)

Ne razumem zašto kažeš da sam ti najlepša kada sam ljuta!? Moja lepota podleže promenama, oscilira i varira u zavisnosti od mog raspoloženja. Lepa kao vučica iskeženih očnjaka? Ti nemaš predstavu šta je lepota. Ni šta je dobrota. I posmatraš me kroz prizmu tvoje bolesne potrebe za posedovanjem. Ne shvataš da što se ti više trudiš da me zadržiš, ja više izmičem. Tvoja klopka ja za nekog drugog, ja ne nasedam na te niskosti. Potrudi se da me vidiš onakvu kakva stvarno jesam, tada ćeš shvatiti, došao si prekasno i nemaš snagu da obuzdaš sunovrat. Tvoja jačina nije u tvojim rukama, ni u mislima, zapravo ja je uopše ne primećujem. Bojim se da se previše oslanjaš na kalkulacije, premalo na instinkt. Ti mene ne poznaješ i nećeš me nikad spoznati. Mom oku malo toga može da promakne, moj osećaj me retko vara. Nisi ti za mene.

Nisam ja za tebe. Moje su misli upućene sasvim drugim stvarima, nepoznatim predelima, ljudima koje nikad neću sresti, mašinama koje još nisu izmišljene, cveću koje nije procvalo, suncu koje nije zarudilo. Ne postoji crno ili belo. Ne postoji dobro ili zlo. Ne postoji pogrešno i tačno. Ne postoji pravedno i nepravedno. Niko i ništa to ne može da promeni. Ljudi su kompleksna mešavina belog kada izgori. Izgorelo belo je prljavo belo, sivo. Kada belo izgori dobiješ crno sa belim mrljama. Negde su se, u nekom lavirintu, pomrsili tvoji končići i izgubio si osećaj za realnost. Nisam ja ni dobra, ni plemenita, bar ne za tebe.
Ne postoji crno i belo. Spektar nema te boje. Postoji rumeno, kada jutro zarudi, postoji purpurno u predvečerje, postoji azurno u laguni i srebrni zrak meseca. Da li si slep za boje? Nije u meni samo lepota, nije u tebi samo dobrota. Ti si sa zapada, ja sam sa istoka. Istok i zapad su dve suprotne strane. Ti ćeš me povrediti. Povrediću ja tebe. Vratićemo se na nultu tačku. I onda ću početi, polako da te mrzim i poželeću da te nema. Odustani na vreme, dok još ima vremena za bolje. I ne trudi se da me razumeš, ne razumem sebe ni ja.