Omiljeni odlomak iz knjige

Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulivaju poverenje ljudima s kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost. Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju; a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar. Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom; kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prva žrtva tog svog talenta. Jer im jedni zavide na tom duhu; drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni; a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i ne poseče. Ovo je savim razumljivo. Jer odista, ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavo ako samo govore o idejama i stvarima; naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. – Ćutalica, i kad je neinteligentan, ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen; a prostom svetu izgleda i mislilac. Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. – Ćutalica izgleda i čovek i pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima, znači iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen. Zbog toga prosečnim ljudima takav čovek postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek zaverenik i mizantrop, ali čovek koji mnogo govori, izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene nego onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno, ima mudrih ćutanja koji vrede više nego i najmudrije reči. – Ljudi zato vole da se zabavljaju s čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo s čovekom koji ume da lepo ćuti. Proverite u svom životu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči, ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.
Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja; i nagle i nepromišljene impulsije. Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovora koji treba da dadne, jedini je koji može razmišljeno da kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi. – I učenici Pitagore su morali ćutati. Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći izražavanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom. Kad bi svi ljudi i žene govorili samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla; jer čovek drugom čoveku uvek više škodi rečima nego delom. – Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu, odlazeći svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi; jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči uopšte ne postoje.

Jovan Dučić ~ Blago Cara Radovana

Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja.

Tomas Man "Čarobni breg"

U noci.Umara me miso o postojanju tolikih bica I svijetova u mraku.-Tako dugo traje sve! I svijetu se otvaraju uvijek novi dani kao rane.Meni od svega sto sam video plamte oci.Velik svijet.Velik teret I velik umor.Duboka noc. A covjek sam.

Ex ponto - Ivo Andric

" Jesi li primetio kako chudno osecanje u nama budi priroda? Sve je u njoj tako savrsheno, tako jasno, tako zadovoljno sobom i mi to shvatamo i uzivamo u tome, pa ipak ona istovremeno , barem u meni, uvek izaziva neki nemir , neku potishtenost, pa chak i tugu . Shta to znachi? Da li smo pred njom , u njenom prisustvu svesniji svoje nesavrshenosti?
Samo sam hteo da ti objasnim zashto priroda, kako ti kazesh, tako snazno deluje na nas. Zato shto budi u nama potrebu za ljubavlju, a ne moze da je zadovolji. Ona nas neprimetno upucuje u druga, ziva naruchja, a mi je ne shvatamo i ochekujemo neshto vishe od nje same. "

Ivan Sergejevich Turgenjev - "Uochi novih dana"

"Sva moja nastojanja, svi poduhvati da uspem, biće nadahnuti vama i posvećeni vama. Kroz čitav moj život teći ćete kao moja Neretva, "reka bez povratka". Ne znam šta se sve može dogoditi, zaista ne znam, ali vi se ne možete nikada ponoviti, kao što se nikada ne možete zaboraviti."
"Dodir", N. Marinković

Od kada sam se zavolela volim
Ivana Kuzmanović

S JEDNE STRANE ČOVEK NIŠTA NE MOŽE SAM, A OPET
ČOVEK JEDINO MOŽE SAM – s tom rečenicom sam se jednog
dana probudila i ustanovila da je sve što sam ikada pročitala i saznala,
sva znanja i iskustva drugih, nešto što postoji da bi mi pokazalo vrata,
ali da kroz njih moram proći sama; da želja za promenom mora da
počiva u nama samima i da ona mora biti naša najjača želja. A kada
jednom istinski zakoračimo, ohrabrenja će stizati sa svih strana. Jednoga dana bićemo srećni što ćemo i sami biti oslonac i pomoć novim
putnicima.
Važno je takođe znati da se sva rešenja nalaze u nama: ono što je
potrebno jeste naša odlučna namera da izađemo iz kruga ponavljanja
istih obrazaca i koncepata, da prekinemo nepotrebnu patnju i stradanja, da izoštrimo sopstvene sposobnosti i povratimo umeće komuniciranja sa sopstvenom dušom. Ono što nam može pomoći uvek
je u nama, kao što se i naš najveći neprijatelj krije u nama samima.
Pozovite u pomoć vaše Biće, upoznajte se sa svojom pravom prirodom.
Otkrijte koliko je važna Staza Ljubavi, jedina staza koja ima srce.

Anri de Monterlan "Devojke"

"Čovek ne može nekažnjeno da se izdvaja od sveta, da živi sam, ili da se otarasi svojih bližnjih. Dobro je što je tako jer povlačenje u sebe - ako ga ne nameću neki viši razlozi intelektualne ili duhovne prirode - najčešće nastaje iz lenjosti, sebičnosti, nemoći, ukratko iz "straha od života", i još se nije dovoljno naglasilo kakvo značajno mesto taj strah zauzima medju nedaćama koje pustoše čovečanstvo."

Ni jedan covek nije ostrvo, sam po sebi celina;
svaki je covek deo Kontinenta, deo Zemlje;
ako Grudvu zemlje odnese More, Evrope je manje,
kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed tvojih prijatelja ili tvoj;
smrt ma kog coveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvacen covecanstvom.
I STOGA NIKAD NE PITAJ ZA KIM ZNONO ZVONI;ONO ZVONI ZA TOBOM".

Želim da me saslušaš bez osuđivanja.
Želim tvoje mišljenje, a ne tvoj savet.
Želim da mi veruješ bez ikakvih očekivanja.
Želim da mi pomogneš, a ne da odlučuješ umesto mene.

Želim da brineš o meni, a da me ne gušiš.
ŽELIM DA VIDIŠ MENE, A NE SEBE U MENI.
Želim da me zagrliš, a ne da me udaviš.
Želim da me ohrabruješ, a ne da me opterećuješ.
Želim da me podržavaš, ali bez crnih slutnji.
Želim da me zaštitiš bez laži.
Želim da mi se približiš bez nametanja.
Želim da znaš sve što ne voliš o meni, a ipak da to prihvatiš bez želje da me menjaš.
Želim da znaš da svakoga dana možeš računati na mene…
Bezuslovno.
(Horhe Bukaj, Price za razmisljanje)

Ja ne umem da sviram ni u klavir ni u život, nikad to nisam umeo, uvek sam i suviše brzao, uvek bio suviše nestrpljiv, uvek se nešto isprečilo, uvek se prekidalo — no ko je taj ko ume da svira, i ako ume, što mu to vredi? Da li je veliki mrak zbog toga manje mrak, jesu li pitanja bez odgovora zbog toga manje bezizgledna, pali li očajanje sa večite nepotpunosti zbog toga manje bolno, i može li se život time ikada objasniti i uhvatiti i pojahati kao pitom konj, ili je on vazda silno jedro u oluji, koje nas nosi i koje nas, kad ga pokušamo uhvatiti, baca u vodu? Ponekad je preda mnom praznina koja kao da se pruža do usred zemlje. Šta je ispunjava? Čežnja? Očajanje? Sreća? I kakva? Zamor? Rezignacija? Smrt? Zašto živimo?
Da, zašto živimo?

E.M. Remark - Crni obelisk

''Nista nije nevazno,nista nije manje vazno od bilo cega drugog.Deo predstavlja celinu kao sto seme u sebi sadrzi drvo.Seme je proslost - s obzirom da je svo drvece koje je ikada postojalo sadrzano u njemu.A seme je takodje i buducnost - svo drvece koje ce nekada izrasti, potencijalno je prisutno.Naravno, seme u sebi sadrzi i sadasnjost.Ono izgleda tako maleno,ali nije tako maleno kao sto se cini.Ako ga secirate,u njemu necete pronaci cvetove niti lepotu boja i mirisa,pa ce mozda vas zakljucak biti da je ono prazno;ipak,necete znati da je vas metod od pocetka bio pogresan.
To je ono sto nauka cini sa stvarnoscu - secira je,analizira je.Analiza je uvek destruktivna.Ono sto nam je potrebno je stanoviste jednosti,sinteza...deo postaje celina,celina deo.U njemu nema nikakve hijerarhije.Nema toga sto je nize ili vise,nema nicega sto je svetovno i nicega sto nije sveto - sve je jedno.
Ovakvo glediste mozemo pronaci tek kod nekolicine mistika.Ono se nikada nije razjasnilo i priblizilo obicnim ljudima.Iz tog razloga u svetu postoji toliko bede,toliko ruznih stvari,toliko bezosecajnosti.Ljudi nisu zadovoljni;njihov skriveni sjaj,njihov zarobljeni sjaj jos uvek nije ugledao svetlost dana.Zivot im prolazi u okovima.U sebi nose vecnost,a da to ni ne znaju...''

Philosophia Ultima - Osho

Vrata su bila Put. Velika slova su uvek najbolji nacin za izlazenje na kraj sa stvarima na koje nemate dobar odgovor.
- Gordon Drum je lezao na zemlji, nesiguran u to sta treba da radi. Bio je mrtav. Seo je. Telo koje je selo njemu se cinilo isto onoliko stvarnim kao I ono koje je ostalo da lezi I da se hladi na zemlji, ispustajuci vrelinu svoje krvi……

Kada se sagnuo da dodirne zemlju nije osetio nista osim nekog dalekog, gumastog otpora kao onda kada ti se ruka umrtvi I utrne, a hoces nesto da podignes. Utrnula mu je ruka. I noge, I druga ruka I torzo I glava. Celo telo mu je utrnulo I mrtvo. Nije mogao da shvati zasto nije I um.

Ricard je stajao neko vreme zakucan na mestu, ponovo obrisao celo I nezno spustio slusalicu kao da je povredjeni hrcak. Njegov mozak poceo je tiho da zuji I da sisa palac. Gomila malih sinapsi duboko u njegovom cerebralnom korteksu uhvatilo se za ruke I pocelo da peva decje pesmice. Odmahnuo je glavom da bi ih naterao da prestanu.


Matematicka analiza I kompjuterski strukturni dizajn nam otkrivaju da su oblici I procesi sa kojima se srecemo u prirodi – nacin na koji rastu biljke, nacin na koji se planine obrusavaju ili teku reke, nacin na koji pahuljice ili ostrva dobijaju svoj oblik, nacin na koji se svetlo igra po povrsinama, nacin na koji se mleko uvija I kovitla u kafi dok je mesate, nacin na koji se smeh proteze kroz gomilu ljudi – sve te stvari u njihovoj naizgled magicnoj kompleksnosti mogu biti opisane interakcijom matematickih procesa, koji su, ako nista drugo, jos magicniji u svojoj jednostavnosti.

znamo medjutim da je um sposoban da razumeva te stvari u svoj svojoj kompleksnosti I svoj svojoj jednostavnosti. Ljudi koji ovo nazivaju instinktom tom fenomenu tako tek daju ime, nista ne objasnivsi. Mislim da je ono najblize sto ljudska bica mogu prici izrazavanju naseg razumevanja tih prirodnih kompleksnosti muzika. To je najapstraktnija od svih umetnosti – nema drugi znacaj ni svrhu osim da bude ono sto jeste. Svaki pojedini aspekt muzickog dela moze biti izrazen brojevima.

Sto su suptilinije I kompleksnije te veze, I sto su vise udaljene od domasaja svesnog uma, to vise instiktivni deo vaseg uma – pod cim podrazumevam onaj deo vaseg uma koji moze da radi diferencijalne jednacine tako zapanjujuce brzo da ce postaviti vasu ruku na pravo mesto da uhvati loptu u letu – to vise vas mozak u njima uziva.

Stvari kojima se nase emocije mogu dotaci – oblik cveta ili grcka urna, nacin na koji raste beba, nacin na koji vam vetar miluje lice, nacin na koji se pomeraju oblaci, njihovi oblici, nacin na koji svetlo plese na void ili narcisi podrhtavaju na vetru, nacin na koji osoba koju volite pomera glavu, nacin na koji joj kosa prati taj pokret, krivina koju opise smiraj poslednjeg akorda nekog muzickog dela – sve te stvari mogu se opisati kompleksnim tokom brojeva. To nije svodjenje, u tome lezi sva lepota.

Dosao si na pravo mesto sa svojim interesantnim problemom, jer u mom recniku ne postoji rec nemoguce.

Ja verovatno imam logicniji I bukvalniji um od ostalih ljudi, zato I mogu da pisem kompjuterski softver.

Zar ne razumete da moramo da budemo detinjasti da bi razumeli? Samo dete vidi stvari sa savrsenom jasnocom, zato sto jos uvek nije razvilo sve one filtere koji onemogucavaju da vidimo stvari koje ne ocekujemo?

Samo retki umovi mogu sasvim nepostojecu stvar uciniti I slepcu ociglednom.

Ne samo sto kontinuum lici na ljudsko telo, ono takodje veoma lici na komad veoma lose zalepljenih tapeta. Na jednom mestu gurnes komadic vazduha, on se pojavi na drugom. Jedina stvar koja bude stvarno povredjena kada pokusas da promenis vreme si ti sam.

"Slusanje muzike zivota"

"3.
Idem kroz ovaj narod i drzim oci otvorene: oni mi nece oprostiti
sto ne zavidim njihovim vrlinama.

Oni gledaju da me kljucnu zato sto im govorim: za male ljude
su nuzne male vrline - i zato sto mi tesko ulazi u glavu da su mali
ljudi nuzni!

Jos ovde u tudjem dvoristu licim na petla koga i kokoske kljucaju:
ali je to ovim kokoskama ne zameram.

Uctiv sam prema njima kao i prema svim malim neugodnostima;
biti bodljikav prema malima cini mi se da je mudrost za jezeve.

Svi oni govore o meni dok uvece sede oko ognjista
- govore o meni, ali niko - ne misli na mene!

Ovo je nova tisina koju sam naucio: njihova buka oko mene
razastire plast preko mojih misli.

Galame medju sobom: "Sta nam smera ovaja turobni oblak?
Gledajmno da nam ne donese zarazu!"
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Pa cak i kad me hvale: zar bih ja mogao zaspati na njihovoj hvali?
Njihova pohvala je za mene kao opasac od trnja: jos me bode i
kad ga skinem.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Na malu vrlinu hteli bi da me namame i zbog nje da me hvale;
na tik-takanje male srece hteli bi da nagovore moje noge.

Idem kroz ovaj grad i drzim oci otvorene: smanjili su se i sve se
vise smanjuju: - a to je zbog njihovog ucenja o sreci i vrlini.

Oni su, naime, i u vrlini skromni - jer zele lagodnost.
A sa lagodnoscu se slaze samo skromna vrlina.

Istina, i oni na svoj nacin nauce da koracaju i da koracaju unapred:
to ja nazivam njihovim copanjem -. time su na smetnji svakome
ko se zuri.

A poneko medju njima ide unapred i pri tom gleda unatrag, ukocena
vrata: njemu rado natrcavam na telo.

Noge i oci ne treba da lazu ni da se uzajamno hvataju u lazi.
Ali mnogo laganja ima kod malih ljudi.

Neki medju njima imaju volje, ali vecina samo drzi tudju volju.
Neki medju njima su pravi, ali vecina su losi glumci.

Ima glumaca mimo znanja medju njima i glumaca mimo volje -
pravi su uvek retki - narocito pravi glumci.

Muskaraca tu malo ima: zato njihove zene pomuskarcuju.
Jer samo ko je dovoljno muskarac spasce u zeni - zenu.

A ovo licemerstvo sam medju njima nasao kao najgore: sto i oni
koji zapovedaju licemerno glume vrline onih koji sluze.

"Ja sluzim, ti sluzis, mi sluzimo" - tako se ovde moli i licemrstvo
vladajucih - a jao ako je prvi gospodar samo prvi sluga!

Ah, i u njihova licemerstva zalutala je u svom letu radoznalost
moga oka; i tacno sam uocio svu njihovu muvlju srecu i njihovo
zuzorenje oko osuncanih prozorskih okana.

Koliko dobrote vidim, toliko slabosti. Koliko pravicnosti i
sazaljenja, toliko slabosti.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Skromno zagrliti malu srecu - to oni nazivaju "prednoscu"!
a pri tom vec skromno ckilje za nekom novom malom srecom.

Oni u osnovi i priprosto jedno zele najvise: da im niko ne
nanese bol. Zato preduhitravaju svakoga i svakome cine dobro.

Ovo je, medjutim, kukavicluk: iako se zove "vrlinom". -

A kad ovi mali ljudi ponekad govore osorno: ja u tome cujem
samo njihovu promuklost, - oni, naime, promuknu od svakog
daska vetra.

Vispreni su, vrline im imaju visprene prste. Ali nedostaju im
pesnice, njihovi prsti ne umeju da se zavuku iza pesnica.

Vrlina je za njih ono sto cini skromnim i pitomim:
pomocu toga su od vuka stvorili psa a od samoag coveka
najbolju covekovu domacu zivotinju.

"Stavili smo svoju stolicu u sredinu" - to mi kaze njihovo
smeskanje - "i to podjednako daleko od boraca na umoru i
od zadovoljnih krmaca."

To je, medjutim, osrednjost: iako se zove umerenost. -

4.
Idem kroz narod i iz usta mi se otkine poneka rec: ali oni
ne umeju ni da uzmu ni da zadrze.

Cude se sto nisam dosao da grmim na uzivanja i poroke;
i doista, nisam dosao ni da upozoravam na secikese!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

I doista, poneki slucaj je dosao zapovednicki k meni:
ali jos vise zapovednickim recima mu se obratila moja volja
- i on se vec moleci nasao na kolenima

- moleci da kod mene nadje srce i utociste, i laskajuci
mi recima: "Ta pogledaj, o Zaratustra, kako samo prijatelj
dolazi prijatelju!" -

Ali, sto govorim onde gde niko nema moje usi!
I zato cu viknuti da vetar to raznese na sve cetiri strane:

Vi se sve vise smanjujete, vi mali ljudi!
Krunite se, vi sto zivite lagodno! Jos cete mi propasti -

- od svojih mnogih malih vrlina, od svoga mnogog malog
popustanja, od svoje mnoge male predanosti!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Ah, kada bi ste razumeli moje reci: "Uvek cinite sto hocete
- ali najpre budite oni koji mogu hteti"

"Volite ako hocete, svoga bliznjega kao i sebe
- ali najpre budite oni koji sami sebe vole -
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ali sto govorim onde gde niko nema moje usi!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Ali njihov cas dolazi! A dolazi i moj!
Iz casa u cas oni postaju manji, siromasniji, neplodniji -
jadan korov! Jadno tle!

I uskoro ce mi stojati kao suva trava i stepa,
i, doista, umorni od sebe samih
- i jos vise zudeci za vatrom nego za vodom!

O, blagosloveni trenu munje! O, tajno pred popdne!
- Ja cu jos jednom stvoriti od njih ognjeve hitre
i vesnike plamenih jezika: -

Obznanjivace oni jednom plamenim jezicima:
Dolazi ono, blizu je ono, veliko podne.

Tako je govorio Zaratustra"

Ko si ti? Ko si ti, sa toplim, žutim očima u večernjoj magli? Zar nisam još toliko bolestan i nežan, da te dodirenem? Kako je tvoj poljski govor mutan i nežan. Što si tako dobra prema meni, ta to nije tvoj zanat. Zašto me gledaš tako milo? Tvoja bluza pada mi na glavu, što gori i muči, groznice me tresu. Ko si ti, divna, lepa, strasna, među ogledalima i čašicama u sumraku kafane? Ah, ne, ja neću tebe; tamo napolje hoću, da izađeš. Gledaj , jesi li videla one bunare; ah da čuješ kako čljupko romore, kako nežno pljuskaju. Meni je čisto žao što nisam umro, ali to čini jesen. To mlako sunce što teče po kućama belim i čistim. Šta hoće one šume od mene; eno, tamo iza brda one me zovu, one se veselo smeju sa mnom. Zašto ja tako nežno diram zidove? Kuda idem; ja nikog nemam u ovom gradu, ja ne znam puta. Ko me voli; zašto me gledaju ovako ovi stari ljudi?
Gle , slatkiši. Hajde tu. Devojčice sede sa malovaroškom elegancijom nameštene; moji se prsti spotiču. Nožići , mali, srebrni, zar se stidite mojih ruku? Ah, da, one su zarasle u blato, koje ne silazi, a nokti krivi, isprepucani vas plaše. A cure malo olake, malo pokvarene cure kikotale se, a ja sam se smešio. Oh, šta ja znam, šta da mislim o svemu tome. Igrala se zemlja što da se ne igramo? Igrala se jesen sa mnom hajde, da poigramo. Izabrah jednu. Tu ću. Ko mi se smeje? Ona se zvala Lusja. Smejala se mnogo , svačemu, imala je malo izderane rukavice. I ja počeh da je molim smešno i dobroćudno. Zaboravih požude i gledah samo ta topla, znapred sam osećao topla usta. Drugarice njene pune smeha ostaviše nas same. Išli smo kraj vodenica. Bojala se, da je neko ne vidi. "Da nisam videla Vaš znak da ste akademac, ne bih Vam dopustila da me pratite. Vi mislite, da sam ja pokvarena?" Oh, šta sam ja mislio? Bio sam pun smeha. Jedila se samo što sam bolestan, mislila je, da sam ranjen. Nije joj se sviđalo što sam tako divlji. Rekla je, da se kod nje finoćom može više postići.
U veče, sećam se, beše čudno nebo. Jesenje nebo uvek čudno. Našao sam je pred bolnicom, čekala me je. Drhtućim je rukama vadila ključ i pokazivala ga , a mogla je do ponoći da izostane. Pošli smo ulicama, gde je vejalo rumeno lišće. Pitala me je da li Srbi imaju crkve i štipala me je od strasti. Želela je da se vozi;stari jedan fijaker primio nas je. Ona mi leže na grudi i rasplete kosu, tako plava kosa umiljata, bez onog teškog, opojnog mirisa crnih kosa u mraku. Oko nas se vijugali fenjeri. Pod žutim, zlatnim šumama, po bregu ljuljala se batrgala kola, a nebo je bilo puno zvezda. Negde daleko tada na jugu molile su se stare žene za mene. A negde daleko na severu ležali su moji ljudi prljavi, vašljivi i gladni u blatu, drhteći od zime i potmulo čekali gde će raniata da se sruši.
Mi smo stigli pod šume i pođostmo pešice ona se uplašena stiskala uz mene. Tu su nedavno neki vojnici zaklali neku devojku. Zašli smo u šumu crnu sa rumenim vrhovima. lišće je padalo na nas, a mesečina rumena lila među drvećem i dovodila do suza, do nežnosti bolne; ljubio sam je, kao da nikog nemam svoga na svetu celom osim nje. Ona je , sva luda, izmučena, dišući teško šaputala gorko kako je sve gadno, kako je svi mame, a kako su svi hulje. Mati je po ceo dan muči, aona hoće ipak da ostane poštena. Varošica je gorela dole u rumenoj mesečini, a pruska granica sa svojim belim kamenjem kružila je oko nas. Njeno belo rublje bilo je namirisano. Ta naivana pažnja, to spremanje unapred dirnu me i ja joj to rekoh. Ona se uvredila. U mraku sam malo samo video njenu glavu, ali su njene ruke bile naizmerno mile; samo se bojala:misliću o njoj zlo. Daleko oko nas belila se varošica sa kućicama belim i malim kao igračke za decu. Odjednom ona tiho ciknu. Jedna tica prnu i lupi se o stablo. Ona jeknu bolno i pogleda za njom u šumu. U mesečini je bila grozno bleda i lepa. Dole u gradiću svirala je voja glazba..

Dnevnik o Carnojevicu

Šarl Bodler "Fanfarlo"

Najteže je, nastavi on, što se svaka ljubav uvek ružno svršava, utoliko ružnije ukoliko je bila božanskija, krilatija u svome početku. Nema sna, ma kako idealan bio, koji se ne završi proždrljivim drekavčićem na dojci; nema utočista, kućice nema tako divne i tako snevane koju pijuk ne poruši. Nego, to je još razaranje materijalno; no postoji još jedno nemilosrdnije i potajnije koje se obara na stvari nevidljive: Zamislite kako se u trenutku kad se oslanjate na biće koje ste odabrali, i kad mu govorite : „Uzletimo zajedno i potražimo dno neba!“ – neki se glas neumoljiv i turoban nadnosi nad vaše uho da bi vam rekao da su naše strasti lažljivice, da nam se u kratkovidosti našoj pričinjavaju lepa lica a u našem neznanju krasne duše, i da nužno dolazi dan u koji idol, pred bistrijim pogledom, postaje tek samo predmet, ne mržnje, nego prezira i čudjenja!

Blago cara Radovana - O sreci

Jovan Ducic



Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se
naposletku osecati pomalo nesrecnim... Uzasi zivota postanu jednim
delom nase sudbine samo ako se u njih narocito udubljujemo.

Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je,
naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece... Ako su srece
slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili
nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost, ili nas
porok... Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego
dobra. Sto uspemo svojom pamecu, pokvarimo nasom cudi; ali sto
uspemo nasom dobrotom, upropastimo nasim porocima; i, najzad, sto
postignemo svojom mudroscu, izgubimo nasim temperamentom.


Covek zna samo za dubinu i gorcinu nesrece koju je sam doziveo,
kao i za tezinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesrece
ni bolesti koje drugi podnose.


Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srecni. Nesreca kvari
srca i rusi karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima
nesrece i produzili da vole druge ljude... Sirotinja je najveca
nesreca zato sto otruje coveka takvim mrznjama, a jedna velika
napast covekova, to je sto u nesreci dobije rdjavo misljenje o
ljudima i pogubi prijatelje.


Izvor nesrece covekove lezi u njegovom egoizmu: u tome sto hoce da
uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napore, to je najveci
motiv borbe u ljudskom drustvu. Ne muciti se sam, a zaraditi bogatstvo,
i postici veliko bogatstvo, da bi time postigao najvecu sigurnost; i
to pre svega sigurnost da ni docnije nece morati praviti napor, posto
je napor najveca gorcina ljudske sudbine!


Ljudi mogu da nesebicno vole, ali retko nesebicno mrze. Svaka
mrznja je strah ili zavist. Mrznja je najcesce strah, jer covek ne
mrzi nego samo onoga koga se boji. Covek odista hrabar ne mrzi
nego prezire. U osecanju mrznje ima unizenja za nas same, a u
prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od onoga koga
preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.


Najbedniji je covek koji zivi u mrznjama na druge ljude; taj se
prvi isece nozevima koje je sam izostrio... Nase mrznje skode nama
vise nego nasem protivniku. Govorite rdjavo o nekom coveku pola
sata, i vi ste posle toga nesrecni i otrovani; a govorite pola sata
o njemu dobro, i kad to ne zasluzuje, i vi postanete mirni i blazeni,
cak i ponosni na lepotu svojih osecanja, ili bar na lepotu svojih
reci... Ako vam je neko ucinio zlo, sacuvajte se da ga ne omrznete,
jer ce vas ta mrznja stati jos jednog novog gubitka i novog nespokojstva
i od neprijatelja trenutnog i slucajnog mozete napraviti zlotvora
stalnog i ubedjenog. Ukrstite maceve i pobijte se, ali ne iz mrznje
prema neprijatelju, nego iz postovanja prema sebi.


Nesreca je sto niko ne meri srecu prema sebi i svojim potrebama,
nego prema drugom, i to prema najsrecnijima. Manija svih ljudi je
da usvajaju tudja merila i za svoj sopstveni zivot. Prava sreca
covekova bice ako postigne svoje oslobodjenje od drugih ljudi; a
osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tudjih
primera, dajuci svom zivotu pecat svoje sopstvene prirode i svojih
ukusa.


Najveci broj ljudi ne znaju sta hoce, a veliki broj ljudi ne znaju
ni koliko mogu. Najredji je slucaj coveka koji zna sta hoce i koliko
moze.


U velikoj nesreci treba sve nesrece ponoviti u pameti, kako bi
se ocelicili za dane kad jednom crni konji izmaknu isred belih. Treba
ovde reci: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam
zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat.


Nesumljivo, ljudstvu najvise nesrece prave glupaci. Najveca je
beda sto glupak ne zna da je glup, kao sto ni rdjav ne zna koliko
je rdjav; a svet bi mozda bio spasen kada bi glupaci znali kakva su
nesreca za covecanstvo.


Vise coveku zagorcavaju zivot nesrece kojih se boji da ne dodju,
nego one koje su vec dosle i od kojih vec pati. Od svih nesreca covek
se najvise plasi sirotinje, koje je, medjutim, najmanje covekovo zlo.
Mi celog zivota nesto cekamo, a nadati se, to je pomalo ocajavati.


Nikad covek ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti
ludosti, cak i gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka
strasti koje su najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomislenost,
mrzovolju, osvetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva
coveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena
raspolozenja, i nagle i nepromisljene impulsije.


Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske srece na zemlji. Najveci
stepen srece to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak coveku put da
dodje do svoje slobode. Covek bogat, to je covek nezavisan bar od
ljudi... Cak i zdravlje i pamet kupuju se ili odrzavaju novcem.


Sve bede medju ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi,
ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreca i nesreca, nego
ima samo smrt ili zivot. Covek je najveca stetocina na zemlji.


Od svega sto je covek posejao, nista nije radjalo brze nego mrznja.


Velika nesreca covekova jeste sto zivot pocinje mladoscu, a svrsava
staroscu: jer bi zivot bio neizmerno savrseniji da, naprotiv, pocinje
staroscu, a svrsava mladoscu... Ne znamo da smo mladi kad smo mladi.
Mi saznamo sta je mladost tek onda kad nas je napustila.

Paulo Koeljo - Alhemicar

Kada covek dublje zagleda u dusu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji
jedna osoba koja ceka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili nasred nekog velikog grada...
I kada se te osobe sretnu
i njihovi pogledi se ukrste,
sva proslost i sva buducnost
gube svaki znacaj...
i samo postoji taj trenutak

Nikada nije postojala toliko velika vatra koju casa vode nije mogla ugasiti samo ako je primecena u pravo vreme.
...

Gde zeko pije vodu....
Tuuuuuuuuuuuuuuuuuuuu...

Samo po sebi je jasno da čovek, sve dok se razmnožava kao životinja, i umire kao životinja. Ali je isto tako jasno, s druge strane, da samo uzdržavanje od polnog akta ni u kom slučaju ne spasava od smrti: osobe koje su sačuvale nevinost umiru, umiru i uškopljenici; ni jedni ni drugi nemaju neki naročito dug život. To je i razumljivo. Smrt je, uopšte, dezintegracija bića, raspadanje sastavnih činilaca. Ali, podela na polove - koja se ne ukida njihovim spoljašnjim i prolaznim sjedinjenjem u polnom aktu - podela između muškog i ženskog elementa ljudskog bića je već sama po sebi stanje dezintegrisanosti i početak smrti. Prebivati u polnoj podvojenosti znači prebivati na putu smrti, a ko ne želi ili ne može da siđe s tog puta, po prirodnoj nužnosti mora da ga prođe do kraja. Ko podržava koren smrti, taj će neminovno okusiti i njen plod. Besmrtan može da bude samo celovit čovek i ako fiziološko sjedinjenje ne može istinski da vaspostavi celovitost ljudskog bića, onda to znači da to lažno sjedinjavanje mora biti zamenjeno istinskim sjedinjavanjem, a nikako ne uzdržavanjem od svakog sjedinjavanja, tj. težnjom da se očuva in statu quo podeljena, razbijena, pa, prema tome, smrtna čovečija priroda."

(SOLOVJOV; Smisao ljubavi, Članak četvrti, I)

"Patuljci zive u kuglama"

Ima ljudi na kojima srebro nikada ne tamni.
Ima ljudi na kojima zlato toplije sjaji. Ima ljudi koji znaju odgovore na sva vasa pitanja, kako god teska ona bila.
Njih mozete pitati zasto je nebo plavo i zasto drvece uvis raste zeleci dosegnuti sunce, kamo putuju rijeke, tko je nas obojio i odakle cvijecu ime… njih mozete pitati gdje to sunce spava i gdje se kriju drevni gradovi, zasto ne mozete razdvojiti mlijeko i caj da opet budu kao prije nego sto ste ih pomijesali, ne zeleci piti ni jedno ni drugo vec nesto trece… njih mozete pitati zasto rastemo, zasto ucimo, zasto se ponekad osjecamo tako svadljivima ili tuznima…
Zasto sanjamo.
Tko je stvorio oblake i zvijezde, slova i brojeve, planine i mora.
Zasto ljudi stvaraju pa ruse?
Pa opet grade ispocetka?
Ne vjerujete?
A osjecate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama cudne osjecaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeci od njih, ili se samo svadjati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zasto?
Da, to je istina.
Ima ljudi koji izazivaju i poticu ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju mozda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne isticu od ostalih ljudi.. a ipak, cine nam zivot ljepsim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih mozemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruzeni, po sretnim pricama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uce djecu. U njihovoj blizini nema mrznje, ljutnje ili ruznih rijeci. Okruzeni su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uce kako zivjeti, kako se radovati, kako voljeti. Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog covjeka, a toga cak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat cete ga u ocima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjecaju srece u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

J.Klepac

Dok citam posmatram prirodne lepote, pricam sa prijateljima itd. Ja nisam vise posle tog dozivljaja kakav sam bio pre njega.u otudjenom obliku zadovoljstva nista se ne desava u meni,ja sam potrosio ovo ili ono, nista se u meni nije promenilo i jedino su meni ostala osecanja na ono sto sam cinio.
E.From

Bog i duša, voleo bi da smo mi šumadinci ugledni po čemu smo i bili, po debelim svinjama i bikovima, po suvoj šljivi i rakiji.

Jedan iz Zagreba, Srbin, raspričao se: nije Srbima u Austriji nista lakše i lepše nego Srbima u Srbiji. I tamo Srbe proganjaju. Apse. Nasrću na kuće i imovinu. Lupaju izloge, rasturaju radnje zanatlijama i trgovcima, Srbima.

Zašto, bre? - pitam ja pred svima.
Kako, zašto? Pa zbog princa Ferdinanda.
Dobro je l' to švabe tako postupaju sa srpskim življem? - pitam.
Ama, kake švabe, radićevci i frankovci.
U Bosni, čujem, jos crnje, Srbe raseljavaju, u logore trpaju, imovinu i kuće otimaju...

Čekam da nas sa te strane de su naši manastiri braća dočekaju vrelim olovom. I trebalo bi. Ko nas je zvao da i' oslobađamo? Da je njima do oslobođenja, oslobodili bi se oni i sami.
Šta nam je ovo trebalo, Milutine - gledam onaj jad i propast našu.


Danko Popović - Knjiga o Milutinu

"Predeo slikan čajem” - M. Pavic
"Moja duša je devica koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao što se umivam svakog jutra kao što se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice , imam svoj nebeski pralik. Moju reč neko je već izgovorio negde gore pre mene, moja reč samo sledi svoj nedostižni uzor. I ja žudim da se pesmom približim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uči o svojoj drugoj, nevidljivoj božanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja reč i moj glas samo polovina Reči i polovina Pesme i uči me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer, Duh diše kad hoće i na koga hoće. Inače, zašto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuća. Zašto je čovek sredom glup i za utornik, a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni više nije čitljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine. Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog života ostadoše samo brkovi o koje možeš da očistiš zube.
Zato ja trazim Onog ko će mi umesto mene pročitati i tumačiti knjigu moje sudbine. Ko će mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao što nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja dusa, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode (jer ovde su sve takva bića što imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne može imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao što oči gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj račun. Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo što ovde postoji i može se spoznati na ovom svetu) učim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takođe simbol i učim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duše. Moj nebeski ljubavnik meri: šta su drugi nama nažao učinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: šta smo mi drugima nažao učinili. Ako me ka nebu vuče moj nebeski ljubavnik kojeg naslućujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj život, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duše, knez oblasti noćne, ubica mog glasa, koji će se neminovno jednom pojaviti da me odvuče u podzemlje, u ćutanje i smrt. Zato sam želela da nađem onog prvog pre no što me nađe drugi.”

''Zivot je siri od svakog propisa. Moral je zamisao, a zivot je ono sto biva. Vise je stete naneseno zivotu zbog sprecavanja grijeha, nego zbog grijeha.''..

''Nezadovoljstvo je kao zvijer: Nemocna kad se rodi, strasna kad ojaca.''

''Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se ugasi. Izbrisati je da ne postoji, da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje, ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji. Ovako se mijesaju utvare i zivot, pa nema ni cistog sjecanja ni cistog zivota. ...

Primi, Boze, molitvu moje nemoci, oduzmi mi snagu i zelju da izadjem iz ove tisine, vrati me u mir, prvi ili poslednji, mislio sam da izmedju njih postoji nesto, bila je nekad jedna rijeka, i magle u njenim predvecerjima, i suncev odsjaj na njenim sirinama, postoji i sad u meni, mislio sam da sam zaboravio, ali nista se izgleda ne zaboravlja, sve se vraca iz zakljucanih pretinaca, iz mraka toboznjeg zaborava, i sve je nase sto smo mislili da je vec nicije, ne treba nam, a stoji pred nama, svjetluca svojim bivsim postojanjem, podsjecajuci nas i ranjavajuci. I sveteci se zbog izdaje. Kasno je sjecanja, uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne utjehei podsjecanja na ono sto je moglo da bude, jer sto nije bilo nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono sto se nije ostvarilo. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne zelim da otjeram, jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje... Zivimo na zemlji samo jedan dan, ili manje. Daj mi snage da oprostim. Jer, ko oprosti on je najveci. A znam, zaboraviti ne mogu. Covjek je proklet i zali za svim putevima kojima nije prosao. Ako hoces da uvrijedis, to je lako. Treba samo biti bezobziran. Svaka nepravda je jednaka, a covjeku se cini da je najveca koja je njemu ucinjena. A ako mu se cini, onda i jeste tako, jer ne moze se misliti tudjom glavom. ''

DERVIŠ I SMRT
Meša Selimović