Omiljeni odlomak iz knjige

"Sva moja preterana revnost i sva paradoksalna i luda strast koju sam uložio da bih postao sjajan pojedinac, sva demonska vradžbina koju sam konzumirao da bih navukao budući oreol i sav zanos koji sam nasipao za organsko preobraženje ili za unutrašnje svitanje, pokazali su se slabijim od zverstva i iracionalnosti ovoga sveta koji je prosipao u mene sve svoje negativne i otrovne rezerve. Život nije otporan na veliku temperaturu. Zbog toga sam došao do zaključka da najuznemireniji ljudi, sa unutrašnjim dinamizmom dovedeni do paroksizma, koji ne mogu prihvatiti uobičajenu temperaturu, moraju propasti. To je aspekt životnog demonizma, ali i aspekt njegovog nedostatka; on objašnjava zašto je život privilegija mediokriteta. Samo mediokriteti žive na normalnoj temperaturi života; ostali se troše na temperaturama koje život ne podnosi, gde ne mogu da dišu."

Emil Sioran "Krik beznadja"

"Kasno je sjecanja, uzalud se javljate, beskorisne su vase nemocne utjehe i podsjecanja na ono sto je moglo da bude, jer sto nije bilo, nije ni moglo da bude. A uvijek izgleda lijepo ono sto se nije ostvarilo. Vi ste varka koja radja nezadovoljstvo, varka koju ne mogu i ne zelim da otjeram, jer me razoruzava i tihom tugom brani od patnje."

Dervis i smrt....

''A kakvu vrednost i može imati činjenica da se lomim, patim ili mučim mislima? Moje prisustvo u svetu uzdrmaće - na moju veliku žalost – neke bezbrižne živote remeteći nesvesnu ljudsku naivnost drugih na moju još veću žalost. Mada mi se čini da je moja tragedija najveća u istoriji - veća i od pada careva ili ko zna kakvog stradanja na dnu nekog rudnika - ipak, implicitno, imam osećanje svoje totalne bezvrednosti. Uveren sam da sam apsolutno ništa u vaseljeni, ali osećam da je moj život samo moj. I kada bi trebalo da biram između postojanja sveta i mog postojanja, odrekao bih se svega zajedno sa svim svetlostima i zakonima, spreman da sam lebdim u apsolutnom ništavilu. Premda je život za mene patnja, ne mogu ga se odreći, jer ne verujem u apsolutnost transvitalnih vrednosti da bih se žrtvovao za njih. Kada bih bio iskren trebalo bi da kažem da ne znam zašto živim i zašto ne prestanem da živim.(...)''

PRIRUČNIK O STRASTI - Emil Sioran

''Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da ih tražiš ni potreba za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni radoznalost – nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rodjen kao rob. Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali nećeš biti slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija što si se rodio takav ne tiče se tebe nego samo Sudbine. Ali teško tebi ako te breme života primora da postaneš rob. Teško tebi ako si rodjen slobodan, kadar da budeš samom sebi dovoljan i da se odvojiš od ljudi, a onda te siromaštvo prinudi da živiš sa drugima. Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosiš sa sobom.

Roditi se slobodan, to je najveća ljudska veličina koja uzdiže bednog isposnika iznad kraljeva pa čak i iznad bogova, koji su sami sebi dovoljni zato što su silni a ne zato što su prezreli silu.

Smrt je oslobadjanje jer umreti znači nemati više potrebu ni za kim. Nesrećni rob biva oslobodjen, silom, svojih zadovoljstava, svojih nedaća, svog života željenog i večnog. Kralj biva oslobodjen od svojih poseda, kojih nije želeo da se odrekne. One koje su se razbacivale ljubavlju bivaju oslobodjene opšteg divljenja koje su obožavale. Pobednici bivaju oslobodjeni svojih pobeda kojima su posvetili život.

Zato smrt oplemenjuje i odeva u nevidjene, raskošne halje to jadno besmisleno telo. Jer to je sad telo slobodnog čoveka, bez obzira što on to nije hteo da bude. Jer to više nije telo roba, iako je taj rob plačući izgubio svoje ropstvo. Kao što neki kralj čija je najviša slava njegova kraljevska titula može biti smešan kao čovek ali je veliki po tome što je kralj, tako i mrtvac može biti izobličen, ali je veliki zato što je slobodan.

Zatvaram, umoran, krila mojih prozora, isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi. Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat, bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom, trenucima uzvišenosti.

Na stolici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli me više, izuzev što me je boleo.''

KNJIGA NESPOKOJA - Fernando Pesoa

''Knjiga nespokoja''

''Došao sam danas, iznenada, do jednog apsurdnog i tačnog zaključka. Najednom mi je sinulo pred unutarnjim očima da nisam niko. Niko, apsolutno niko.
Kad je ta munja blesnula, tamo gde sam pretpostavljao da se prostire grad, pružala se pusta ravnica, a sablasna svetlost koja me je pokazala meni samom, nije obasjala nebo iznad nje.

Ja sam predgradje neke varoši koja ne postoji, opširno tumačenje jedne knjige koja nikad nije napisana. Nisam niko, niko. Ne umem da osećam, ne umem da mislim, ne umem da želim. Ja sam lik iz romana koji tek treba napisati, lik koji lebdi, vazdušast i raspršen još pre svog postojanja, izmedju snova nekog stvorenja koje nije umelo da me osmisli. Stalno razmišljam i stalno osećam, ali moje razmišljanje ne sadrži misli i moje opsećanje ne sadrži emocije. Sunovraćujem se sa tavana postavljenog negde u visini, kroz beskrajni prostor, bez cilja, u slobodnom padu,mnogostrukom i praznom. Moja je duša jedan crni kolovrat što se vrtoglavo vrti oko praznine, gibanje nekog beskrajnog okeana koji se talasa oko jedne rupe u ništavilu, a na vodama, koje su više kovitlanje nego voda, plutaju sve slike koje sam video i čuo na svetu – promiču kuće, lica, knjige, kutije, odlomci muzike i nepovezani slogovi, u jednom jezivom kovitlacu, bez dna.

A ja, onaj istinski ja, ja sam središte svega toga, jedno središte koje postoji jedino po zakonima geometrije ponora – ja sam ništa oko kojeg se taj vrtlog kovitla samo zato da bi se kovitlao, samo zato što svaki krug mora da ima središte. Ja, onaj istinski ja, ja sam bunar bez zidova, ali s memlom zidova, centar svega oko čega ničega nema.Kad bih umeo da mislim! Kad bih umeo da osećam!

Moja majka je rano umrla, i nisam stigao da je upoznam...''

Fernando Pesoa

"Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja."

~ Tomas Man "Čarobni breg"

Slaviša Pavlović – Pogledi sa strane


Možda ćeš nekad zaista pomisliti da nisi sposoban za uspeh, tapkaćeš u jednom mestu, tražeći način da se otrgneš svega, dođeš do spasenja koje u tom trenutku nije poraz, već samo prosečnost zauvek udaljena od pobede. Biće ti teško da se odbraniš od naleta onih koji čine sve da te privole da udišeš prašinu sa dna zajedno sa njima i budeš bezbrižan u toj prosečnosti. Ne staj, nemoj se povlačiti, razmisli, i kreni dalje, makar te ti koraci iz prašine vodili ka gorem, u blato, gde ti se na prvi pogled ne piše dobro. Biće još gore, vući ćeš se, potonućeš do kolena. Pomislićeš da je kraj onog trenutka kada se kišne kapi obruse na tebe, ali hrabrost koju si ispoljio neće ostati nenagrađena. Voda će sa tebe isprati blato i postaćeš čist kao izvorska voda, za razliku od njih koji će zauvek udisati prašinu prosečnosti.

Postoje trenuci kada neprijatelje najednom poštujemo više nego prijatelje. Neprijatelj je iskren, od njega očekujes napad, ali kada ti prijatelj probode nož u leđa, ne možeš, a da ne shvatiš, da iskrenost neprijatelja zavređuje poštovanje, za razliku od prijatelja koji, nakon svega, predstavlja samo gorku kapljicu razočarenja za tebe, jer si ga posmatrao onim što on nikada nije, niti će ikada biti.


Ono što ponekad vidimo, što nam otkupi i ukrade poglede, ne predstavlja istinit odraz, već samo viziju, čudnovatu fatamorganu lepote. Prava vrednost je duša, u njoj je skrivena naša spoljašnjost, naš sjaj, koji nekako nikad ne bledi, ne nestaje, dar od Boga koji, istaknut na pravi način, premašuje vidljivo i govori nam o slepilu površnosti. Uvek treba zaviriti u dušu, jer je u njoj, duboko, poput lavirinta, skrivena naša istinska lepota, naš žar, vatra i savršenstvo.


Nekad verujem da u životu svako obećanje treba prihvatiti sa dozom sumnje, neverice, čak i kao laž, jer viteške karakteristike u svetu bez vitezova ne mogu postojati. Sve više mi se čini da danas ljudi olako daju obećanja, a još lakše ih neispunjavaju.
Verujem da je osnovni zadatak svakog od nas da ovaj svet načinimo boljim, da svi postanemo vitezovi, ne po mačevima koje nosimo, već po rečima iza kojih stojimo.

Ako moram da padnem, potrudiću se da padnem na odskočnu dasku.

NOŽ VUK DRAŠKOVIĆ

Како ти се звао отац? - Хусеин! Његов отац? - Кемал! Чији је Кемал? - Шефкијин ! Даље? - Шефкија је Ибров, Ибро је Рушидов, Рушид, Екрем, Муслија, Адем и Алија! Даље? - Нема даље... Ко је родио Алију? - Откуд ја знам?! Опет неки Хусеин, неки Кемал... Није! - Него ко? Њега су родили Цвета и Спасоје Југовић. А ако кренеш уназад, сретаћеш само оваква имена: Вељко, Милош, Душан, Видак, Војак, Момчило, Вук...

Vizija

Ako hramovi ikada nestanu sa lica zemlje, to neće biti zbog ateista, već zbog takozvanih teista. Hramovi već nestaju; već su gotovo nestali. Ako želimo da sačuvamo hramove na ovoj Zemlji, prvo ćemo morati da vidimo ogroman hram oko nas – samo postojanje. Onda će manji hramovi automatski biti sačuvani; onda će oni opstati kao simboli božanske prisutnosti. To je kao kad bih vam dao maramicu kao dar.. taj dar možda vredi nešto malo para, ali vi ga čuvate bezbedno u nekom kovčegu za vredne stvari.
Jednom sam posetio neko selo. Ljudi su došli da me dočekaju na železničkoj stanici i neko mi je stavio venac oko vrata. Skinuo sam ga i predao ga devojci koja je stajala blizu. Posetio sam to isto selo šest godina nakon toga i ista ona devojka mi je prišla i rekla: „Sačuvala sam venac koji su mi dao prošli put. Premda su cvetovi uvenuli i ljudi kažu da u njima nije ostao miris, ipak oni su onako sveži i mirisni kakvi su bili prvog dana. Ipak, ti si mi ih dao.“
Posetio sam je kod kuće i ona je iznela jednu divnu drvenu kutiju u kojoj je venac bio pažljivo položen. Cvetovi su bili uvenuli i bili su sasvim suvi; bili su izgubili svoj miris. Neko je, gledajući to, mogao pitati: „Zašto si ostavila ovo smeće u u jednu takvu lepu kutiju? Čemu to? Kutija vredi a to smeće je bezvredno?“ Devojka je mogla da baci kutiju ali ne i to smeće. Ona je mogla da vidi nešto drugo u tom smeću – za nju je to bio simbol; ono je sadržalo nečije nežno sećanje. To je možda smeće za ostatak sveta, ali ne za nju.
Ako bi hramovi, džamije, crkve mogli samo da ostanu podsetnici na čovekovu žudnju da se uzdiže ka Bogu... A ovo je istina. Pogledajte toranj crkve koji se uzdiže; , minaret džamije koji se uzdiže, do neba visoku kupolu hrama. To su samo simboli čovekove žudnje da se uzdiže, simboli njegovog putovanja u potrazi za Bogom. Oni su simboli da čovek nije srećan kod kuće, on želi da izgradi i hram. Čovek nije srećan samo što postoji na Zemlji, on želi da se uzdiže ka nebu.
Da li ste nekad primetili zemljane svetiljke koje gore u hramu? Da li ste se nekad pitali zašto se te svetiljke koje sadrže topljeno maslo, koje sadrže prečišćeno maslo draže stalno upaljene u hramovima? Da li ste ikad shvatili da su te svetiljke jedine stvari na svetu čiji plamen nikada ne ide nadole? – on se uvek kreće nagore. Ako okrenete svetiljku naopako, plamen i dalje ide nagore. Taj plamen, koji uvek ide nagore simbol je ljudskih aspiracija. Mi možda živimo na zemlji, ali bi takođe voleli da napravimo sebi stan na nebu. Možda ostajemo vezani dole za zemlju, ali takođe žudimo da se krećemo slobodno otvorenim nebom.
A da li ste nekad primetili kako se plamen brzo uzdiže i iščezava? Takođe, da li ste nekad zapazili, čim se plamen uzdigao i iščezao, nikad ne možete da mu nađete trag. I to je simbolično – u vezi činjenice da onaj ko se uzdiže, iščezava. Zemljana svetiljka je čvrsta materija, a plamen je veoma fluidan -- čim se uzdigne, on iščezne. Zato plamen svetiljke sadrži poruku. On je simbol činjenice da svako ko se uzdigne iznad materijalnog, nestaje.
Čovek čisto iz ljubavi odluči da zapali topljeno maslo u svojoj svetiljki. Premda nema ničeg lošeg u tome da se koristi kerozin u svetiljki – Bog vas neće sprečiti da radite tako – mi osećamo da samo onaj ko je postao tako čist kao topljeno maslo može da se kreće nagore. Plamen kerozinske svetiljke takođe će ići uvis – kerozin nije ništa manje od masla – ali maslo je simbol našeg osećanja da će samo onaj ko je postao čist moći da se uzdiže više.
Hramovi, džamije, i crkve su takođe simboli slične vrste. Oni mogu biti veoma lepi. To su divni simboli – neverovatne ilustracije koje je stvorio čovek. Ali oni su postali ružni zato što je tako mnogo gluposti ušlo u njih. Sada hram više ne ostaje hram – on je postao hram Hindusa. I ne samo Hindusa nego i Vaišava. I ne amo Vaišava nego te i te osobe. I tako, sa takvom neprestanom dezintegracijom, svi hramovi su se pretvorili u legla politike. Oni gaje grupaštvo, netrpeljivost koji svakog vode u katastrofu. Za kratko vreme, svi su se pretvorili u ustanove koje eksploatišu i čuvaju svoja stečena prava.
Ja ne tražim od vas da ukinete hramove, tražim od vas da se otarasite svega onoga što je bezvredno a postalo je deo hramova. Njihova stečena prava moraju se uništiti. Hramovi se moraju sačuvati da se ne pretvore u ustanove: oni se moraju sačuvati od grupaštva i netrpeljivosti. Hram je veoma lepo mesto ako ostane amo podsetnik na Boga, ako ostane simbol, ako odražava pojavu koja se podiže ka nebu.
Ono što govorim je da sve dotle dok hramovi ostaju glavna opruga politike, oni će nastaviti da izazivaju nesreću. I zaista, hramovi su sada samo glavne opruge politike. Kad se izgradi hram za Hinduse, on automatski postane leglo politike, jer politika znači grupaštvo. A religija je nešto što apsolutno nema nikakve veze sa grupaštvom. Religija znači sadhana, individualna predanost duhovnosti, a politika znači grupaštvo. Uvek budite svesni da religija može da ima veze sa sadhanom, ali nema veze sa grupaštvom. Politika opstaje na grupaštvu, grupaštvo opstaje na mržnji, a mržnja opstaje na krvi – i čitavo zlo se nastavlja...
Kao simbol Boga, hram je postao nečist. Ta nečistoća se mora ukloniti, onda će on biti simbol velike lepote. Ako neko selo ima hram koji ne pripada ni Hindusima, ni Muslimanima, ni Hrišćanima, to selo će izgledati lepo. Hram će postati ukras sela. Hram će postati podsetnik na ono beskonačno. Onda će oni koji ulaze u hram osećati,, samim činom ulaženja, da su se približili Bogu, da su napolju bili daleko od njega; ljudi će prosto osećati da je hram mesto koje im olakšava da uđu unutar sebe samih ; da je hram određen samo da bude mesto gde čovek ima iskustvo lepote, mira i samoće. Onda će hram prosto biti pogodno mesto za meditaciju.. A meditacija je put koji vodi do Boga.
Ne može svako misliti da je lako da svoju kuću učini tako mirnom da bi ona mogla da se iskoristi za meditaciju, ali celo selo zajedno može izgraditi takvu mirnu kuću. Ne može svako sebi da priušti da angažuje učitelja za svoju decu i da im obezbedi odvojenu školsku zgradu, vrt i igralište. Ako bi baš svaka osoba počela da radi ovo; to bi stvorilo problem – obrazovao bi se samo ograničeni broj dece – zato gradimo školu u selu i obezbeđujemo sve što je potrebno za decu celog sela. Slično tome, svako selo treba da ima mesto za sadhanu, za meditaciju. To je sve što hram i džamija znače, ništa više. Danas, oni više nisu mesta za sadhanu, oni su postali centri za širenje nereda i smutnje.
Zato ne moramo da ukinemo hramove. Moramo, međutim, da se pobrinemo da hram ne nastavi da bude centar za izazivanje problema. Takođe moramo da se pobrinemo da se hram vrati u ruke religije.
Ako deca jednog grada mogu da idu u džamiju onako slobodno kao što mogu da idu u hram, da idu u crkvu onako slobodno kao što mogu da idu u Šivin hram, onda je takav grad istinski religiozan grad. Onda su ljudi ovog grada dobri ljudi. Onda roditelji ovog grada nisu neprijatelji svoje dece. Čovek može videti da roditelji ovog grada vole svoju decu, i da polažu temelj da se njihova deca ne tuku među sobom. Roditelji ovog grada pričali bi svojoj deci: „Džamija je vaša kuća onoliko koliko je to i hram. Idite svuda tamo gde nalazite mir. Sedite tamo, tražite Boga tamo. Sve kuće su Božje, ali bar na kratko ugledati Boga jeste ono što je važno. I radi toga, uđite u sebe same. Ili idite gde god mislite.“ Toga dana ovo će postati stvarnost, na svetu će biti stvorena nova vrsta hrama. Mi nismo mogli da ga izgradimo do sada.
Ja nisam među onima koji žele da se otarase hramova. Naprotiv, ja kažem da su naše hramove već uništili baš oni ljudi koji tvrde da su njihovi čuvari. Ali kada ćemo moći da vidimo ovo, teško je reći. Pa onda, ljudi pogrešno razumeju, oni misle da sam ja među uništivačima hramova. Šta bih dobio uništenjem hrama? Sve što ne liči na hram, što se nakupilo oko hrama mora, naravno, da se eliminiše. Sasvim je u redu učestvovati u naporu da se uradi tako.



~~~~~~
Potrebno je naznačiti autora teksta.

Avramova

Brate, religija bas ume da sjebe coveka.

Svašta se može od čoveka učiniti. Današnji vatreni mladić užasnut bi ustuknuo kad biste mu mu pokazali njegovu sliku kakav će biti u starosti. Ponesite sa sobom, kad prelazite iz nežnog, mladoga doba u surovo i bezdušno zrelo doba -ponesite sa sobom sve lepe pokrete duše čovečije, ne ostavljajte ih uz put, docnije ih nećete naći. Strašna je i užasna starost što vam ide u susret; ona ništa ne daje, ništa ne vraća. Grob je milostiviji od nje; na njemu će se napisati: "Ovde je sahranjen čovek"; ali ništa nećeš moći pročitati na hladnim, neosetljivim crtama nečovečne starosti.

"Mrtve duše" / N. Gogolj

Vulin ::Brate, religija bas ume da sjebe coveka.  

Nije to religija, to je otpadništvo od religije, sektaško s*anje, da prostiš.

Kad naiđe neka bolest na nas, mi se uvijek iznenadimo, i u tom iznenađenju ima neke gorčine i pobune, kao protiv mučkog prepada i nepravde. Upravo to iznenađenje i to ogorčenje pokazuju najbolje da se nikad nismo izmirili sa životom ovakvim kakav je, i da negdje u najdubljem dnu našem postoji i traje nada da bismo mogli nekako izbjeći neumitnom toku života i uvjerenje da bi stvarno moralo biti tako. Jer svaka, i najmanja, klica života nosi sa sobom i svijest o trajanju i savršenstvu.

Kad u bojažljivom čoveku obamre strah, onda se i takvog treba pribojavati isto kao i onog koji je prirodno hrabar. Možda i više.
Prokletstvo i pokor ovog svijeta su ljudi kratke pameti i tvrda srca. Ljudi u kojima se sretnu oba ta nedostatka, to su pustinje u ljudskom društvu i od njih dolazi najveća nesreća. Istina je da nesreće, često i mnogo veće, mogu ponekad da dođu i od ljudi jakog razuma i dobra srca, ali to su izdvojene tragedije koje se dešavaju povremeno i rijetko, dok glupi i neosjećajni ljudi neprekidno šire oko sebe smrtonosan pustinjski dah. Oni uporno i dosljedno svlače sve na niži plan. To obaranje stepena vrijednosti svega oko sebe, to je njihova svagdašnja hrana.

Znakovi pored puta

Vulin ::Brate, religija bas ume da sjebe coveka.  

cak i to da se ljudi ubijaju medjusobno..

"Na Drini Ćuprija" /Ivo Andrić

Predstavljanje Nikole Glasinčanina:

"Ispunjen tim osećanjima, u ovoj tami, on i nije onaj dnevni Glasinčanin, mali činovnik velikog preduzeća u Višegradu, nego neki drugi čovek, siguran i jak, koji upravlja svojim životom slobodno i dalekovido, jer se čoveku koga ispunjava prava, velika i nesebična ljubav, pa ma bila jednostrana, otvaraju vidici, ukazuju mogućnosti i putevi koji su tolikim veštim, ambicioznim i sebičnim ljudima nepoznati i zauvek zatvoreni."

pa ma bila jednostrana....
da je obostrana...ah meraka....  

A ja prenela na temu.

Neka nje jednostrane, makar će potrajati a i neće se isprljati.

Treba pročitati Cvajga i njegovu fantastičnu novelu "Pismo nepoznate žene".

Lagano umire onaj koji ne putuje, onaj koji ne cita,
onaj koji ne sluša muziku, onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u
sebi.Lagano umire onaj koji uništava vlastitu
ljubav, onaj koji ne prihvaca pomoc.
Lagano umire onaj koji je pretvoren u roba
navika postavljajuci si svaki dan ista ogranicenja,
onaj koji ne mijenja rutinu, onaj koji se ne usuduje odjenuti u
novu boju, i ne prica s onima koje ne poznaje.Lagano umire
onaj koji bježi od strasti i njenog vrela emocija
onih koje daju sjaj ocima ili napuštenim srcima.Lagano umire
onaj koji ne mjenja život kad nije zadovoljan
svojim poslom ili svojom ljubavi, onaj koji se ne želi odreci svoje sigurnosti radi
nesigurnosti, i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji si nece dozvoliti niti jednom u svojem životu
da pobjegne od smislenih savjeta....
Živi danas! Riskiraj danas! Ucini danas!
Ne dozvoli lagano umiranje....
Ne zaboravi biti sretan!

P. Neruda

Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života...

Borisav Stanković

Uvela ruža

Nisam imao pustolovina. Dogodile su mi se neke neprilike, zgode, ispadi, kako vam drago. Ali ne pustolovine. To nije pitanje reci, pocinjem da shvatam. Postojalo je nesto do cega mi je stalo vise nego do svega ostalog- a da to nisam dobro shvatio. To nije bila ljubav, ne, Boze, ni slava, ni bogatstvo. Bilo je to...Najzad, zamisljao sam da u izvesnim trenucima moj zivot moze steci retku i dragocenu vrednost. Nisu bile potrebne izuzetne okolnosti: trazio sam samo malo tacnosti .U mom sadasnjem zivotu nema niceg izuzetno blistavog: ali, s vremena na vreme, na primer, kad bi u kafanama svirala muzika, vracao sam se unazad i govorio sebi: nekad, u Londonu, u Meknesu, u Tokiju, upoznao sam divne trenutke, doziveo sam pustolovine. Upravo to mi se sad oduzima. Upravo sam odjednom saznao, bez vidljivog povoda, da sam deset godina lagao sebe. Pustolovine su u knjigama. I prirodno, sve sto se u knjigama prica moze se odista dogoditi, ali ne na isti nacin. Meni je tako mnogo stalo upravo do tog nacina na koji se nesto dogadja.

Mučnina, Žan Pol Sartr

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmogoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?"- pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...

Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti koliko sam te voleo...

- Đorđe Balašević "Jedan od onih života"

Evo jedne Ničeove opaske: „Ako pokušamo da posmatramo ogledalo po sebi, onda na kraju ne otkrivamo ništa izuzev stvari po njemu. Ako želimo da shvatimo stvari, onda naposletku ne stižemo ni do čega drugog nego do ogledala. To je najopštija istorija saznanja“.