Stihovi koje volim

Raskosna vecer
u mekim naborima svile
vruce zrake
koje se pamte
u pohlepnim ocima
poljupci u toplom zagrljaju
srceparajuci uzdasi noci
akordi slavuja
u horu
cijelu noc...
U sumraku
budjenje osmjeha
kupola od secera
rasuta po nama
sapati usana
na glatkom tijelu
miris jasmina ...

Prizivam bledo veče
protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...? ...

Dvorac nade

Tvoja se bleda kosa talasa
Izmedju mirisa tvog tela
Ko zastava nestašna i bela
Čija svila na suncu belasa.

Umorno bijuci kroz krike
Napev bubnja kog voda osvaja,
Od prošlosti srce se odvaja
I, šireci vale tvoje kike,

Juriša, penje se - pijani borac
Kroz močvare krvi, - da zabije
Tu zastavu zlatnu najhrabrije
Na taj nacin i bakreni dvorac

Gde, kad nehaj celu je ogrne,
Plačna Nada gladi se i svija
Dok ni jedna zvezda ne izbija
Kroz noć crnu poput mačke crne.

Stefan Malarme

Jesam li...
Prividna tišina
nakupljenog krika...
Jesam li...
Caša rose
skupljana jutrima...
Jesam li...
Nemir u tvom nemiru,
dotaknuta zora
nocima prosutog dodira...
Jesam li..
Prašina zaostala iz
nekog drugog vremena...
Skrivena u jednom
dijelu tvog svemira...
Jesam li...Ne pitaj se...
Obriši rosom svaki
nataloženi nemir...
Neka mene u tvom jutru...
Cistom..svjetlucavom
Ljubavlju obogacenom...
Ne pitaj više..
Jesam li...
JESAM...

ХОЋУ ЖЕНУ
Хтео бих
Да заспим сном дужим него еон цео
Да заспим у крилу једне жене
Коју дуго тражим и која мене чека негде

И не питај
Да ли има име или се крије иза надимака
Да ли говори лепе или ружне речи
Ни да ли јој је осмех звонак као хладно јутро

Не питај
Има ли младеж изнад горње усне
Да ли је млада или само витка
Ни да ли су јој дуге ноге а косе бујне

Не питај
Да ли сам волео баш такве жене
Да ли сам их грлио пијан или трезан
Ни да ли само љубих похоту у њима

Не питај
Да ли сам им дао икад ишта
Ни да ли су оне пружиле мени нешто
Не питај – не знам

Јер слутим
Само једну жену – жену без имена
Са очима што имају боју моје туге
И погледом заденутим
Једино у лутању мојих зеница

Слутим жену
Чије усне имају укус пољубаца
А које никад љубиле нису
Јер она не љуби уснама него душом

Слутим жену
Која никад није рекла реч Љубав
А о њој ћутањем наглас зборила

Слутим жену
Чије груди не миришу пожудом
Већ страшћу и чежњом чистом

Слутим само
Жену којој дрхтим утробом
А она у мојој оданости надмоћна и тиха
Као да на престолу седи

И хтео бих
Али још увек стојим сам
Заробљен раскршћима љубави и несанице

Predosecanje

Poznala sam te kad sneg se topi
topi,i duva vetar mlak
blizina proleca dusu mi opi,
opi, pa zudno udisah zrak.
S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom,
i znadoh da ces biti mi drag
drag u zivotu celom.
Poznala sam te u zvonak dan
dan pijan,svez i mek.
cinja mi se vec davno znan,
znan kad te poznadoh tek

S neznoscu gledah stopa ti trag
trag na snegu belom
i znadoh da ces biti mi drag
drag u zivotu celom

Poznala sam te kad kopni led
led,dok se budi proletnji dah
kad dan je cas rumen,cas setan, bled,
kad sretno se i tuzno u isti mah.

S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom
i znadoh da ces biti mi drag,
drag u zivotu celom.

U slutnji, u čežnji daljine, daljine;
u srcu, u dahu planine, planine.

Malena mjesta srca moga,
spomenak Brača, Imotskoga.

I blijesak slavna šestopera,
i miris (miris) kalopera

Tamo, tamo da putujem,
tamo, tamo da tugujem;

da čujem one stare basne,
da mlijeko plave bajke sasnem;

da više ne znam sebe sama,
ni dima bola u maglama.

Tin Ujević Odlazak

Poslije toliko godina

Kad pored mene prolaziš, u oku mi se prozor otvori,
napnu me strasti i nezadrživo, tijelom protutnje.
Poslije toliko godina, proljeće u meni naraste,
sjene nestanu i poput oluje, muškarac iz mene progovori,
tad Ti napokon, iz tijesnog mraka i podmukle šutnje,
spokojno mogu prići i povesti u horizonte plavičaste.

Tamo, pod oblacima tišine, da nas ljubav ne bi mimoišla,
prostrijet pored srebrnog mora i s mirisima okupati .
Milovati, dok Ti još slaba krila za toplinom visine žude,
primiti za ruke i kad, u odsjaje kasnih večeri budeš ušla,
primaknuti sebi, zagrliti, a svoje tijelo i svoj život predati .
Osjetiti ćeš tog trenutka, kako nam se, prostor i vrijeme nude.

Moja ljubav i odjeci njeni, parkovi, polja i ravnica čista,
zgusnute želje, tokovi rijeka i šume razgrananih krošnji,
obale Tvoje s krikom galeba, u tragovima Alpa i njihovih voda,
sve ce se to, poput poteza sudbine i njenog maestralnog kista,
predati zauvijek nama, u prvoj od vječnih jutarnjih košnji,
kad se budemo izvijali u zanosu slasti, ispod modrog svoda


Zal Kopp

SUSRET

Kad ugledam gdje mi
U susret koracas
vidim plahu kosutu
Kraj sumskog izvora.
Moju dusu obuzme
Silna radost zivota
Izvadivsi ludo srce,
Na dlanu bih ga pruzio
Tebi...

Mozda ti ,koji znas sva sazvezdja
mozes da mi posaljes neko zrnce
divne nebeske prasine,da se pronadjem...
Zelim moju dusu u zrnce kosmicke prasine smetiti
i da je neke svemirske kise
do tvoga oka donesu i u njemu zacakle
Za sve su krive zvezde,koje cudnu pricu pricaju...

Zašto se meni javljaš tajno
Kada mi duša tiho sniva?
I zašto tvoje oko sjajno
Golemu tugu i jad skriva?

Zašto me kroz noć staneš zvati,
I šta ti jadno srce ište?
Ta ja ti nemam ništa dati,
O, ja sam pusto pepelište.

Sve što sam imao ja sam dao,
Nevjerno hladna ljubavi moje, -
Sve što sam svojim blagom zvao:
Mladost i oganj duše svoje.

Pa zašto meni stupaš snova,
Šta tražiš ovdje u mrtvaca?
Hladna je, hladna ruka ova
Što nekad na te ruže baca.

Pusti me! Pusti i ne mori!
Nek sam ovako trajem dane,
Sve dok mi srce ne izgori,
Sve dok mi duša ne izda'ne.

A. Šantić

I da znas... kad noc napukne i kroz pukotinu proviri,
stidljivo kao puz pred obrisom nezvanog gosta,
ja lelujam kroz vrbake sa smjeskom sto se siri.

I ne znam gdje pobjeci osim sna,
koji boji u lila mjesecevu dugu sto se zlati povrh mosta
gdje ces biti zauvjek
i gdje si oduvjek bila...M.B.

Izreci cu tvoje ime negde
pred svitanje,
samo jednom jos,
a onda zanemeti,
zelje zapecatiti sapatom
i povezati cvrstim konopom stvarnosti
Neraskidive cvorove zavezat cu
da ih neumoljive ruke vremena
nikada vise ne raspetljaju...
M.Markovic

ЈА СНИВАМ ТВОЈЕ ОЧИ
Ја сниван твоје очи,
два црна, лијепа цвијета
два тиха свјетла свијета
двје јужне топле ноћи.
И оне роне у ме,
баш ко што сумрак рони
у поља и у шуме
кад поздрав Госпин звони.

И како тихо падну
те црне очи у ме
сву ноћ у мени шуме
Ко звијезде свјетле јасне
зеленој води на дну.

Ја сниван твоје очи
Дан гасне.

Jesenja

Leto je Tvojih osmeha
šapata i snova,
leto istina i nevinih grehova.

Leto je
s oblacima od srebra
u čijoj utrobi
putuju snene sive kiše
sanjaju
kapljičasti let nebom
i mir u tvojoj kosi.

Sva ćeš biti kišna.

Samo par kapi na usnama
mokra,
ostavićeš za mene
da skinem s njih
sve dodire rane jeseni.

Kažu da je Milan Rakić salonski pesnik i da nema težinu Disa, Ujevića, Miljkovića... To kažu ljudi od pera ali se i ja po malo slažem s njima. Ipak, niko mi ne može otrgnuti osećaj da je Rakićeva "Želja" meni jedna od najlepših pesama.

Želja

Kad i meni dođe čas da mreti treba,
Bože, daj da umrem u jesenje noći,
nasmejan i vedar, u mladačkoj moći,
pod raskošnim sjajem septembarskog neba.

Smrt je tako laka. Al' pratilja njena -
sva taština što se pred smrt snova budi,
i zanatske suze zabrađenih žena,
i bol izveštačen ravnodušnih ljudi,

i mantije crne, čiraci, i čoja,
sve to tako grubo i surovo dira
i gusobom vređa osećanja moja
pred skromnom lepotom večitoga mira.

O, umreti tako: bez piske, bez sveta,
bez dosadne, glupe komedije smrti,
nečujno, ko miris uvenulog cveta,
i život i dugo očajanje strti,

kao jednim mahom, u mladačkoj moći,
pod raskošnim sjajem septembarske noći!

Ti bi došla k meni bez suza u oku,
iako te boli razdiru i guše,
skrivajuci jade i tugu duboku
u kutima tajnim nezne tvoje duse.

Ti bi došla k meni i pogledom jednim,
poslednje bi zbogom rekla starom drugu,
i miloštom krasnom i poljupcem čednim
zbrisala bi tajnu neizbežnu tugu.

Dođi! Čas je kucn'o! Ko u srećne dane
poći ćemo sami iz dosadnog grada,
poći ćemo sami u pitome strane,
daleko od ljudi, daleko od jada.

O hajdmo u svetlost, u polja, u cveće,
u čednu tišinu uspavane noći,
u miloštu tajnu što iz zvezda sleće
i svečano struji po vedroj samoći!

Gledaj kako mesec nad poljima sija
i oblačke retke rastura i vedri,
i trava miriše i rastinje klija,
i šumore tužno kukuruzi jedri!

Nad nama će nebo treptati u sjaju,
Grliće nas blago vaseljena nema,
lepršnuće krilom u obližnjem gaju
slepi miš, poslednji što se na put sprema,

pa dok iz daljine grmi gradska jeka
i zabave puste što nize čoveka,
i bučno veselje tajanstveno huji,
zapevaće negde skriveni slavuji,

i priroda cela zašumeće strasno,
i polja, i gore, i bašte, i vrti,
sve što u njoj živi pozdraviće glasno
svečani dolazak ravnodušne smrti.

Zaćutaću tada. Nema reči više,
poljubiću samo tvoju ruku bledu,
i dišući mirno, sve tiše i tiše,
ostaviću život, nevolju, i bedu,
bezbrižan i vedar, nasmejan i čio

i sklopiću oči zanavek. I tada,
osetiću čudno, kao kad se sniva,
sa miloštom tajnom što iz zvezda pada
i svežinom skoro pooranih njiva,
sjaj očiju tvojih bolećiv i mio.

Avri,
el Ti DOBRO?
Tebi treba neka " Brza Intervencija"
Da Te Dovede u " Vinklu" :-)

Posle znojenja da se osušena budiš pred zoru,
pa pravo pod Tuš,

Znam, NE viči na mene, ja Te samo podsetih
na ONO što je bilo nekad,,,

a sad više toga nema ...

Možeš li, kruta, reć da te ne ljubim,
Kada se s tobom borim protiv sebe?
I zar ne mislim na te, kad izgubim
Smisao za sebe, tiranko,rad tebe?

Ko tebe mrzi, zar mi dušman nije?
Zar sam mu prisan, kog ne gledaš rada?
Zar kad me tvoje poniženje bije
Ne izgrizam se od tuge i jada?

Zar ista vrijedna imade u meni
Što podvorenje voljko ti ne dava?
Moja je duša rob u tvojoj zjeni
Jer čak i tvoje mane obožava.

Mrzi me, znam ti misli, čežnjo lijepa
Ti ljubiš zdrave, a ne mene slijepa.

Wiliam Shakespeare

VODENICA

Staro mjesto moje! Pod sjenkama grana,
Radobolja mrmlja, vere se i prska;
Mrke hridi streme visoko sa strana
Pune gustih zova, smokava i trska.

Sve je isto, staro...Samo, kao prije,
Ne čuje se hitri točak da udara;
K'o bol jedan što se u dnu duše krije,
Ostavljena ćuti vodenica stara...

Kroz vidnjaču malu, gdje u suhoj travi
Samo studen gušter polagano šušne,
Ne javlja se mlinar sa šalom na glavi
Niti vidim one oči prostodušne.

Mnogo li sam puta ja ovdje, u hladu,
U večeri ljetne na odmoru bio!
I, dižući oči na mlinarku mladu,
Iz vedrice, žedan, hladne vode pio!

Bog zna gdje je sada?!.. Radobolja mrmlja
Puna grmjelica, srebra, adiđara...
I dok zlatno veče pada povrh grmlja
Nakrivljena ćuti vodenica stara...

Aleksa Šantić

Electronique Terminator ::Avri,
el Ti DOBRO?
Tebi treba neka " Brza Intervencija"
Da Te Dovede u " Vinklu"  :-)

Posle znojenja da se osušena  budiš pred zoru,
pa pravo pod Tuš,

Znam, NE viči na mene, ja Te samo podsetih
na ONO što je bilo nekad,,,

a sad više toga nema ...

Dobro mi je, a što ne bi bilo? I čega više nema? Zbunjuješ me u ovo avgustovsko predvečerje.

Opet se
polako u meni
budi sanjalica
čuvam te
u nekim svojiim
skrivenim svjetovima
gdje samo
voljeni se čuvaju
i polako u meni budi
ona spavalica
koja snom živi,
osjećam kako
život o sreći pjeva
kako užitak okusa
prihvaćenosti slavi
puštiću onu milu glazbu
neka svaku moju
misao dotiče
pustiću neka se
riječi moje kupaju
u rosi dragih osjećanja

Ispleti mrezu
neznih reci,
tragove utisni
uz obalu reke
da mogu lakse
da te pronadju
leptirici sto sanjaju
da u nase snove udju.
I sapni mesecu
da nocas masku navuce
zbog mojih zelja
da se ne zastidi.
Sakri sve zvezdice
u svoje dzepove
kad dodjes
da mi ih upletes u kosu,
povedi me snagom
tisine svoje
u nama blisko cutanje.
Pusti me da naslonim glavu
na tvoje rame
da nam srca
zakucaju istovetno
I pricaj mi,
pricaj
o divljim cvetovima
koji te na mene podsecaju,
o plavim livadima
gde raste nebo,
i zelenom nebu
koje mirise
vockicama tek procvetalim,
o oblacima zutim
u tvojim okama
iza kojih sunce
ceka da se rodi
i neotkrivenim rekama
u meni.
Pricaj mi,
pricaj
kako je breza tanana
na vetru zadrhtala
od ceznji za tvojim rukama.
I sapni mi,
sapni tiho,
nezno, najneznije,
da sam za tebe prica
koja nema kraja.....
M.Jovanovic

тео бих ноћас песмом да ти крадем
Сву похоту тела и чедност пољупца
Стихом да разлистам уцветали бадем
У твојим очима и топлини срца.

Хтео бих јутром у сну да те нађем
Пробуђену из свих снова давних
И у твом уздаху збуњен да се снађем
Прстима судбине жеља извајаних.

Хтео бих усном таћи моћ васељене
У процепу времена грлећи тебе
С тобом да нађем све дане изгубљене
Кад живех бесциљно и без самог себе.

Ulazis u pesmu kao u svoj vrt
slazes reci,pomeras mlado drvece
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao sto u san moj
ulazis kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radoscu
docekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i necujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noci u noc tako sa morem
snagu premeravas,umirujes ga
recima i u poslusnu pticu pretvaras.

Budi mi svetionik osvetli mi
more beznadja,
budi mi kompas i vodi me sebi.
Budi zivi pesak,da potonem
u tvoju dusu kada te pronadjem,
A ja bit cu tvoja meka postelja.