Stihovi koje volim

Pišimo ovdje stihove koje posebno volimo i koji su iz nekog razloga ostavili poseban utisak na nas.

Evo jedne pjesme Hermana Hesea, koja mi se posebno dopada.

PONOVNI SUSRET


Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
čitavo jedno kratko proleće
ogrtač sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme briše i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov je sjaj u nama.

Herman Hese

Razumeš li da te volim?

Za to se ne brini.

Bojim se da se ne izgubimo

Do budućnosti.

Zato nas spremi

Ispod jastuka ,

U cipeli koju obuvaš,

U ključevima kojima otključavaš osmeh.

Kao dunja da zamiriše život od nas,

Dok odložimo zrelost još neko vreme

I budemo nevini kao buđenja.

Ne daj da se razletimo vetrovitom rečju,

U tragu , u sasvim nesigurnom kretanju od tebe do mene da polomimo srce .

Čime bi se onda grlili?

Zar nije dovoljno da me voliš?

Pa što ako smo umrli već jednom

Zar se ljubavlju ne vidaju sve rane sveta?

Reci mi dok se oblačiš u plavi oblak

Zar me ne vidiš u nemiru sveta?

Dok ljubiš i tuđi bivaš

Zar sumnjaš da ću prešutiti slutnju?

I da sam samo voda,

I da si stena samo

Ja bih se na tebi nasukala

U svim životima...

Možeš mi reći da u bezglasju
često zalutaš
kad sričem slogove tvoga imena,
I da se uzalud borim protiv vremena
koje na našim telima gravira
Nebeske istine u strahu od smrti.

Možeš mi reći da je moja tišina laka
poput niti paukove mreže,
A teža od sedam smrtnih grehova
I ja ću od nje satkati pesmu i pokriti te...

Možeš mi reći da bih trebala da te saslušam
kada se budem pravila da te ne čujem
sakrivši uši rukama...

Možeš mi reći kako sam grešila
i ja ću na svoja ramena
težinu neba, ako treba, prihvatiti
i ti ćeš opet biti u pravu a ja ću se osmehnuti.

Osmehnuću se kada tvoje ime bude prelazilo preko mojih usana
i one budu krvarile kao nekada moje srce.
Osmehnuću se jer moja će duša pevati
u tisini...

Možeš mi reći da su tvoji dani podeljeni
na dane sećanja i dane življenja,
a nećeš znati da su svi moji dani - dani preživljavanja...

Možeš mi ponovo reći da bi mi srce u kutiji dao
da ga pored kreveta čuvam...
A ja bih mogla,
mogla bi da ti kažem da te još uvek sanjam, da te još uvek volim.

Ali reći ništa neću, ćutaću.
Jer ja i kada ćutim - ćutim o tebi...

Kočijašu, hajd' na čašu!
Hodi, druže, da te pitam
Kome njene ruke mašu,
Ove noći, dok ja sjitam?

Noć je pala... Kola stala...
Konji vrani...,
A vrata su zaškripala
Na kafani.
U kafani nikog nema.
Krčamr drema
Preko stola.
Druže, mi smo dva boema,
Daj nam litar alkohola!

Prič'o sam joj o proleću -
Možda grešno, možda tužno...
A, ona, dunula je k'o u sveću,
Sve ugasi uzaludno!
Ne sećam se ničeg više.
Pamtim samo bat koraka,
Koji nam se rastočiše
Na dve strane tog sokaka -
Ti na jednu, ja na drugu...,
Rastasmo se bez svršetka.
Tad prosvirah ja kroz tugu,
Pijan zvižduk. 'mjesto metka!

I sad lutam kud me nose
Dve cipele, k'o dva spava -
Pijan, tužan i bez kose,
Prazno srce, puna glava!
Mesec svinga od mesinga,
Nebom luta...
Koćijašu, skreni kola pokraj puta!

Kočijašu, hajd' na čašu!
Hodi, druže, da te pitam
Kome njene ruke mašu,
Ove noći, dok ja skitam?

(Nisam siguran kako se zvao autor ove divne balade)

TAMNIČAREVA PESMA

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Sačuvaću večno
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju.

Zak Prever

ODLUKA


Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatis da letiš... divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Vec da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
100 zlatnih zvezda unapred čuje.

SVE ŠTO ŽELIM DA ZNAŠ


Pustila sam te u život.

Nisam birala, a nisam se ni pitala da li će tako da bude.

I sada više ne mogu da te pustim od sebe.

A i zašto bih te puštala…

Ne znam šta si u mojim očima pokušavao da vidiš,

šta si vidio,

i šta bi želio da vidiš.

Ali znam da sam ti dopustila da vidiš mnogo više nego bilo ko drugi.

Možda sam i ja mogla da vidim i znam mnogo više o tebi,

ali me je sputavalo to što sam svaki put u tvojim očima tražila samo jedno – svoj odraz.

I znaš, ponekad sam ga i pronalazila.

Ali čim bih pomislila na … ljubav, sebe više ne bih vidjela.

Jer, zabranjuješ mi da se nadam, a sve dublje me uvlačiš u san.

Ti budiš nemir i daješ sebi za pravo da nikada ne prestaneš da činiš moje snove i većim i daljim.

Ipak, budiš radost i znaš kako da oživiš život u meni.

Naučio si me…

Da želim, ali da se ne nadam.

Da zajedno možemo sve, ali da je iznad svega izbor u nama samima.

Da sada možemo mnogo, ali da ćemo jednom moći mnogo više.

Da neke stvari čekaju pravo vrijeme, a da pravo vrijeme čeka nas.

Naučio si me da između riječi i ćutanja odaberem riječ

i da onda kad govorim, govorim ono što želim.

Ti si birao da slušaš ono što kažem,

a ja sam birala da kažem ono što želim da čuješ.

Želim da čuješ da uspijevaš svu vječnost pretvoriti u jedan trenutak – onda kad si tu.

I da je taj trenutak sve što mi nedostaje u životu...

Zaista ne bih imao
ništa više da ti javim.
Jedino možda to...
da si ostala najlepša medalja
iz najlepšeg rata
u kojem su mi srce amputirali.

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Ah, smešnog li ovog jada moga!
Smešni jadi život ispuniše -
Stid me što sam verovo u Boga,
Boli me što ne verujem više.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Jesenjin

Ты и Вы

Пустое Вы сердечным Ты
Она, обмолвясь, заменила,
И все счастливые мечты
В душе влюбленной возбудила.
Пред ней задумчиво стою;
Свести очей с нее нет силы;
И говорю ей: "Как вы милы!"
И мыслю: "Как тебя люблю!"

(А.С. Пушкин)

Zbog svega sto smo najlepse hteli,
hocu uz mene nocas da krenes
Ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.
Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra I mraka,
uspravna I kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hocu uz mene da se svijes
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol I smeh da pijes
I da ne zelis da se vratis:
da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Ili crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli..

EMINA ( Ova mi je posebno draga,, jer je dobih jednom na dar )

Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kada šeće i plećima kreće...
- Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!

Ja joj nazvah selam al' moga mi dina
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti džule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njom crko'!...

Aleksa Santic

Dim još jedan, jednu čašu,
Jedna pesma, jedna seka...
Onda zbogom, tamburašu,
Zbogom krčmo za naveka!
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Jakšić

JEDNOSTAVNO, VOLIM TE

Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne verujes to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka.
I svaki covek koga volis
nije nikakav obican covek.
Iz njega zraci
neobicna privlacna snaga.
I ti po njemu postajes
na neki nacin drugciji.
Mozes mu cak reci :
Sto se mene tice,
ne moras biti nepogresiv,
bez gresaka i savrsen, jer :
ja te jednostavno volim.

Phil Bosmans

ODILJAM SE

Odiljam se, moja vilo, Bog da nam bude u družbu;
Plač i suze i moju tužbu da bi znala, moja vilo!

Odiljam se a ne vijem komu ostavljam ličce bilo.

Pokle ti je služba mila koju ti sam ja činio,
A sad te sam ucvilio, ostaj zbogom, moja vilo!

Odiljam se….

Putovaje, uzdihaje iz srdačcem svaki danak,
A na oči moje sanak da t’ne priđe moja vilo!

Odiljam se….

Sila mi je putovati; oh, gorka je moja srjeća
Od svijeh tuga ma najveća, da bi znala, moja vilo!

Odiljam se….

Ne uzdam se u dni kratke da te viđu, srce moje,
Koje ostavljam da je tvoje; ostaj zbogom, moja vilo!

Odiljam se…

Ako drumak pomanjkaje ter te život moj ne vidi,
Srce moje ne slobodi; ostaj zbogom, moja vilo!

Odiljam se…

Neka srce ne zabludi da ne bude drugoj služit,
A s tobom se ne razdružit; ostaj zbogom, moja vilo!

Odiljam se….

Ja ti dadoh vjeru moju do života da te služim,
A po smrti da te združim; ostaj zbogom, moja vilo!

Odiljam se….

Govori se: pravi sluga i tko bude vjeran biti
Uvijek neće izgubiti, tko se bude potruditi.

Odiljam se, moja vilo. Oh, kako ja, moja vilo,
Odiljam se a ne vijem komu ostavljam ličce bilo.


/Džore Držić, Dubrovnik, 1461-1501/

Senka

Zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu uz mene nocas da krenes,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zalis ako svenes.

Hocu da drzis moju ruku,
da se ne boljis vetra i mraka,
uspavana i kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Il crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli.

Mika Antic

Samoća


Najveća slova ljubavi:
onaj glupi septembar
kad sam se pravio važan
da nikog nisam voleo.

A jesen svima zlatna,
a samo meni bakarna.
Da, pravio sam se važan
da nikog nisam sanjao.

A samog sebe sam boleo
i sav se od sebe razboleo,
i sebe u sebi mučio,
i sebe u sebi proganjao.


Najveća slova sramote:
kada sam bez stida dovlačio
zvezdama gradska neba
u moje žedne oči.

Najveća slova tuge:
to, što sam se šegačio
i pred svima junačio,

da posle
u samoći,

nos zakivam u jastuk
čekićem umorne glave.

A noći vrtoglave.
Plave.
A ja ne mogu da zaspim,
već sanjam vreo od jave.


Najveća brbljiva slova:
sve ono što sam krio.

Pred celim svetom sam bio
baš to što nisam bio.

Najveća slova ljubavi
i slova mog dečaštva:

kad jedan namćor u meni
hrabrošću bogat pred svima,
kad ostanemo sami
preda mnom pocrveni

i drhti od siromaštva.

Miroslav Mika Antic

Kada nam hladne bure donesu pitanje
Ko smo mi Dubrovcani ?
Mi cemo sloboumno uskliknuti
da ne mozemo biti nista drugo
dok su nas majke Kosovskim mlijekom zadojile
dok su nas ocevi Nemanjickim vinom pojili
da bi mogli biti ista drugo od nase loze
i nasih smjernih srdaca koje klicu : "Srbija"

Ivan Gundulic

Čežnja

Sanjam da ćeš doći:
Jer mirišu noći, a drveće lista,
I novo se cveće svakog jutra rodi;
Jer osmesi ljupki igraju po vodi,
I proljetnim nebom što od sreće blista;

Jer pupe topole, i kao da hoće
K nebu, pune tople, nabujale žudi;
Jer u duši bilja ljubav se već budi,
I mirisnim snegom osulo se voće;

Jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
Svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
Sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi! Snovi moji u gustome roju
Tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
I u svemu čežnju opazićeš moju.

veliki vjetar dolazi kažu
donosi li što
osim nemira sa sobom
hoću li leći u topao krevet
s tobom
i slušati njegove zvukove
izvana
znaš već, reći ću ti
kako volim vjetar
kako volim kad noć pretvori
u mistiku
i reći ćeš mi
slušajmo ga tada zajedno
slušajmo malu noćnu
muziku
...
dugo već nismo zagrljeni
zaspali
možda
večeras jer
kažu
veliki vjetar dolazi

STREPNJA



Ne, nemoj mi prići!Hoću izdaleka

Da volim i želim oka tvoja dva.

Jer sreća je lepa samo dok se čeka,

Dok od sebe samo nagoveštaj da.



Ne,nemoj mi prići!Ima više draži

Ova slatka strepnja,čekanje i stra`.

Sve je mnogo lepše donde dok se traži

O čemu se samo tek po slutnji zna.



Ne,nemoj mi prići!Našto to, i čemu?

Iz daleka samo sve k`o zvezda sja;

Iz daleka samo divimo se svemu.

Ne,neka mi ne priđu oka tvoja dva.

Desanka Maksimovic