Stihovi koje volim

P. Zubac - Recimo da

Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.
Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izčilile sa kože.
Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje žene,
da ima srce nevidlijvo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.
Tačka na kraju priče mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu

Prodaje se ruho jednoga golića
Prodaje se mozak jednog fićfirića
Prodaje se kuća jednog beskućnika
Prodaje se palata jednog pesnika
Prodaje se junaštvo jednoga poltrona
Prodaju se načela jednoga špiona
Prodaje se kosa ćelavoga Muje
Prodaje se savest izdajice Gruje
Prodaje se celibat opštinskoga bika
Prodaje se 'svetinja' jednog poganika...

(Dobošar je hteo i dalje da ređa
al mu usta zaklopi žandarm iza leđa...)

Jovan Jovanović Zmaj

Lepota

Jest, nema na tebi nijednoga dela
da se mome oku mogao da skrije,
nijednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čase
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

a kad u njoj nosiš svu toplinu Juga...
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudno druga,
i nikada slična jučeranjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom, i bojom.
- Oh, budi jedanput ko i druge žene,
da odahnem najzad pred lepotom tvojom.

Milan Rakić

Miroslav Antić

Mostovi
U meni večeras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance,
i rije kroz moje srce i peče,
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ta ista reka
čudno je meka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge
pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.

ONA
Postoje žene kojima sve boje ljepo stoje i postoji Ona koja svim bojama ljepo stoji.
Sa njom boje ne dobijaju samo na ljepoti, sa njom boje i ožive.
Postoje žene koje vode ljubav i postoji Ona koju ljubav vodi.
Sa njom vođenje ljubavi nije samo seks nego i vatromet emocija, erupcija života.
Postoje žene koje su nečije i postoji Ona koja je svoja.
Nju ne možeš da posjeduješ jer ljubav nije samo uzimanje nego je i davanje.
Njoj daješ i od nje dobijaš.
Postoje žene koje umeju da vole, ali ne umeju da budu voljene.
Postoji i Ona za koju ne postoji ta razlika.
I sama ne zna da li je više voljena ili je ona ta koja više voli.
Postoje žene koje su slobodne i postoji Ona koja je sama po sebi sloboda.
Nju ne možeš i ne smeš vezati za sebe.
Ona je kao vjetar, osjetiš sve, ali ga ne možeš vezati i ne možeš mu menjati pravac.
Postoje žene za koje se umire i postoji Ona za koju se živi.
Nju ne možeš samo voljeti, malo je to.
Nju takvu kakva je, moraš živeti.
Igor Čobanović

Наши Дани

Развило се црно време опадања,
набујао шљам и разврат и пороци,
подигао се трули задах пропадања,
умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
на високо подигли се сутерени,
сви подмукли, сви проклети и сви мали
постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
исмејане све врлине и поштење,
понижени сви гробови и животи,
упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
побегао дух јединства и бог рата;
обесисмо све празнике и трибуне,
гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Владислав Петковић Дис

Trag

Želim:
da posle snova
ne ostane trag moj na tvom telu.
Da poneseš od mene samo
tugu i svilu belu
i miris blag...
puteva zasutih lišćem svelim
sa jablanova.
...........Miloš Crnjanski

НИШТА НАРОЧИТО

Чудна су људска бића
Ви као и ја
Ја као и ви
И све је то гола стварност
све је то живот
то вам је тако

Чудна су људска бића
Кад дођу тако код неког
неки падну у прави час
неки опет у невреме
Ономе који падне у прави час
кажу пали сте баш добро
послуже га пићем
и дају му да седне
Ономе ко незгодно падне
нико ништа не каже

Чудна су људска бића
сад падну код једних
сад падну код других
чудна су људска бића
Онај што је незгодно пао
само што прекорачи праг
поново се скемба низ степениште
следећи само прелети преко њега
прескачући степенике у лету

Кад изађе на улицу
пошто се придигао
пролази непримећен
заборављен избрисан
На њега пада киша
на њега пада ноћ

Чудна су људска бића
падају стално падају
падају као ноћ
дижу се као дан

Жак Превер

Objašnjenje
Sad shvatam:
Nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žele da izgore.

Imamo ruke dobre ko pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.
I prisutni smo u nebu što mora da izraste
u saksijama oka ponekom u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog,
sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno, i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.
I jednako je u nama i kamenja i granja,
i jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže, i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali, i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli, i sta ćemo sutra hteti.

Goreli smo, a nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.
I uvek smo bili živi, pa ipak: drukčije živi
od svih drugih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
Tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja ni jednom vetu ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave,
željne da budu sunce makar trenutak samo.


Miroslav Antić

--ANDJEO CUVAR--
Samo te jedno ljubavi molim,
predaj mi srce svoje na dar,
dozvoli samo da te beskrajno volim,
želim da budem tvoj anđeo čuvar.

Jesenja kiša na prozoru tvome,
obavijen džemper oko tvog struka,
zarobljen vetar u tvojoj kosi,
na rame nežno ti spuštena ruka.

Tvoj tihi jecaj u zimskoj noći,
da te grejem kada sneg zabeli,
ćebe malo preko nogu tvojih,
poljubac jedan dugi, vreli.

Buđenje proleća i jutarnja rosa,
tvoja šetnja ulicama grada,
crveni karmin na usnama tvojim,
i sreća i radost i tuga i nada.

U letnjem danu vrelina tvoja,
sunčev zrak što lice ti mije,
mesec što u sobu ti ulazi kradom,
srce što samo za tebe bije.

Dok anđeli spavaju - Olivera Katarina
43:50

Ne bira se ljubav - Pero Zubac

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Pokaži mi planinu gde stanuje mesec,
nauči me kako zagrliti vetar;
reci mi kuda,
kuda trebam poći
da naslutim senu?

Povedi me stazama usnulih zvezda,
dopusti da pogledom poljubim kišu;
reci mi kuda,
kuda trebam poći
da dotaknem dugu?

Ponesi me mislima da zarobim nebo,
Spustimo se skupa po biser iz mora;
reci mi kuda,
kuda trebam poći
da uhvatim sunce?

Reci mi kuda,
kuda trebam poći
da oživim snove?

Sada strepim da li će me mrvica* kada dođe indirektno kritikovati što pišem o svom životu. Dobro, neću o svemu ali i znam o čemu mogu. E, tako mrvice* drugarice.  

Ova pesma je otvorila vrata kroz koja sam prošla vrlo zadovoljna. Nisam postala pesnik ni prozista i ništa što sam mogla postati osim jednog: postala sam i ostala kreativna. Nadam se novoj fazi ali ne onoj koju mnogi očekuju već onoj koju očekujem ja - potpuni doživljaj.

Pesma sledi u narednim danima, samo da je pronađem, i nije ljubavna već rodoljubiva a to je više nego da je ljubavna.

[Kuda da pođem u ovu prazninu ispred sebe?…]
ANTUN BRANKO ŠIMIĆ

Kuda da pođem u ovu prazninu ispred sebe?
Da se javim svojima ko sablast
Il ko sramota prijateljima?

Gdjegod se javim među ljude nastane tišina
Poglédaju me kradom
i nešto prošapću
i ćute

Ja sam ko neki nosilac tišine
i ćutanja

Još mi je ostalo da se družim s kamenjem
Kamenje ne zna da se stidi,
kraj mene leži nepomično i ćuti zajedno sa mnom ćuti

Sunce me prati kao oko
Uviđam: treba otići nekud daleko od sunca

Svoje ću tijelo ostaviti ticama
Sebe izgubit u ništavilu.

Objavljeno: 1925. – 1960.

--SVIDJAS MI SE---
Svidas mi se kad sutis, jer si kao odsutna,
i cujes me izdaleka, i glas moj ne dodiruje te.
Cini se, kao da su ti letjele oci,
i cini se, da ti je poljubac jedan zatvorio usta.

Kako su stvari sve ispunjene dusom mojom,
izranjas iz stvari, ispunjena dusom mojoj.
Leptirice sna, dusi mojoj si slicna,
i slicna si rijeci, melankonija.

Svidas mi se kad sutis, i kad si kao udaljena.
I kada kao da se zalis, leptiricu u gukanju.
I cujes me izdaleka, i glas moj ne dostize te:
Pusti me da sutim s mucanjem tvojim.

Pusti me da ti govorim takodjer s tvojom sutnjom,
jasnom kao svijeca jedna, prostom kao jedan prsten.
Kao noc si, sutljiva i zvjezdana, tako daleka i jednostavna.

Svidas mi se kad sutis, jer si kao odsutna.
Udaljena i bolna, kao da si umrla.
Jedna rijec tada, osmijeh dovoljan je jedan.
I veseo sam, veseo sto to nije tocno.
---------------------------------------------------------Pablo Neruda