Stihovi koje volim

Imaš biser

Imaš biser, dijamante
I sve za čim svet uzdiše;
Ti najlepše oči imaš –
Mila moja, šta bi htela više?

Tvoje mile, divne oči
Iz srca mi izmamiše
Bezbrojne mi večne pesme –
Mila moja, šta bi htela više?

Tvoje mile, divne oči
Mnogim bolom mene biše;
Ti me njima upropasti –
Mila moja, šta bi htela više?

Hajnrih Hajne

Duša se - kad svoju izabere družinu -
Zatvori u kući -
I više u njenu Božansku većinu
Ne može se ući -

Kočija kraj vrata prostih kad joj stane -
Nagnuta zuri -
Ni Kralj koji kleči na njenoj Asuri -
Neće da je gane -

Iz velike nacije - odabere tek jednog -
Odlično je znam -
A potom - Zaliske srdačnosti svoje
Zatvori k'o kam!


Emili Dikinson

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.
I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.
Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.
Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.
M.Crnjanski

Мика Антић‎: ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ
Знам, мора бити да је тако:
никад се нисмо срели нас двоје,
мада се тражимо подједнако
због среће њене
и среће моје.

По образима ветар ме млати.
Чупа дрвећу жуту косу.
У који део града да свратим?
Дан је низ мутне улице просут.

Вуцарам около два празна ока,
гледам у лица пролазника.
Кога да питам,
смешан и мокар,
зашто је нисам срео никад?

Ил' је већ било?
Требало корак?
Можда је сасвим до мене дошла,
ал' ја: за угао скренуо, горак,
а она: не знајући прошла.

Можда смо целу јесен обишли
у жудњи лудој, подједнакој,
а за корак се мимоишли?

Да. Мора бити да је тако.

Znam, mora biti da je tako:

nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako.


Zanimljivo ima više verzija na netu.

Nećemo više gazit po lobodi,
lutati grmljem ni tražiti trag.
Sa snopom vlasi tvojih poput zobi
iz snova mojih nesta lik tvoj drag.
Očiju tvojih zrna uvenula, 
zvonko ti ime iščezlo ko poj..
No, ipak osta u naboru šala
nevinih ruku medni miris tvoj.
S bojom na koži jagoda rumenih,
ko rujni suton kad tone za brijeg,
lijepa i nježna ti si bila meni, 
nalik na bijeli i blistavi snijeg.
 
Sergej Jesenjin 

Kad budeš stara

Kad budeš stara i seda, sanjiva kraj kamina,
uzmi tu knjigu, i polako je čitaj draga,
seti se kako si nekad bila nežna i blaga,
sa očima koje gledaju iz dubokih tamnina;

Da, voleli su čari i dražest lepotice
ko iskreno, ko lažno, i u velikom broju,
al samo jedan je voleo skitničku dušu tvoju
i tugu sto ti ponekad zamrači lice;

I šapni, tada, oborivši glavu ka vatri,
reci, pomalo tužno, kako se ljubav rasplinu
kako zaminu za visoku planinu
i lice svoje među sazvežđa sakri.

Dok šumnim ulicama šetam

Dok šumnim ulicama šetam,
il’ ulazim u prepun hram,
nerasudne mladiće sretam,
ja samo jednu miso znam.

Ja kažem: godine će stići,
i svi, koliko ima nas,
pod večne ćemo svode sići
i već je nekom blizu čas.

Kad vidim hrast nasred poljane,
ja mislim: starina će ova
preživeti i moje dane,
ko dane mojih pradedova.

Detence pomilujem često
i reknem “zbogom” u taj mah:
Ja tebi dajem svoje mesto,
ti bićeš cvet, ja biću prah.

I svaki dan, i svaki minut
ja pratim kao kobnu nit,
sve čekam da l’ će slutnja sinut
o času gde je kraj moj skrit.

I gde će doći smrt po mene?
U boju, il’ u valu plime,
il’ susedne doline sene
već spremne su da gosta prime?

Razlaz
- Gradinar 51. -
Dovrši svoju poslednju pesmu,
pa da se raziđemo.
Zaboravi ovu noć, kada mine.
Koga se trudim da zagrlim?
Snovi se ne daju uhvatiti.
Moje žudne ruke pritiskaju prazninu na srce
i ona mi satire grudi.

Argonauti

More nas je trpelo, zabavljeno večnošću
U sebi; i tako smo plovili, od obale
Do obale, danima, noćima, godinama.

Najlepše obale, naravno, nismo dodirnuli.
Samo je vetar nosio iskidana vlakna
Mirisa ogromnih voćnjaka na kraju sveta,

Izvan pravca plovidbe; ali smo upoznali
Ljubav i smrt, i nešto malo smisla,
Tvrda zrnca zlata u pesku sećanja;

Da, i ponos pustolovine, uprljan krvlju
I opran čistim vetrovima, ispod zvezda
U koje smo nevešto ispisali naša imena.

Na kraju smo se vratili odakle smo i pošli;
Posada se rasula kao ogrlica; pukla je
Nit naše sudbine. Kapetan smrskan pramcem broda.

More je ostalo isto. Sve je ostalo isto.
Brod rascvetanih rebara trune na polaznoj obali.
Ali malo ko zna tajnu:
nije važan svršetak,

Važna je samo plovidba.

Ivan V. Lalić

Da, mi nećemo lutati više
u kasnoj noći ti i ja,
i zalud srce ljubavlju diše
i mesečina još uvek sja.

Jer duša kreće već iz grudi
uz mač što hrli sad u boj;
za predahom mi srce žudi,
i ljubav traži kraj već svoj.

I zalud noć sva voljenjem diše
i zalud njoj će uskoro kraj,
nas dvoje nećemo lutati više
uz mesečine blistav sjaj.

Lord Džordž Gordon Bajron

LUTAM I PEVAM

 Lutam po Srbiji kao i nekada
 Od sela do sela, od grada do grada
 Po Srbiji naših potamnelih nada
 Potuđenih čobana i sluđenih stada
 Lutam i pevam, tužan kô nikada.

 Gradovi proždiru gradine i njive
 Voćnjake i vinograde — svoja živa pluća
 Po pustim selima još cvetaju šljive
 I jabuke oko gluvonemih kuća.

 Suše se hrastovi stoletnjaci, suše
 Brestovi, kajsije, dunje, oskoruše
 A kupina, glog i razno rastinje bez duše
 Štrlja oko starih kuća što se ruše.

 Kad god se neka stara kuća sruši
 U zaboravljeno ime i prezime
 Ona se sruši i u mojoj duši
 Gde su sve kraća leta, a duže zime.

 Presušuju izvori, stubline, bunari
 Gavran dreždi na plugu a sova na saču
 I kad mraz steže i kad sunce žari
 Ista je studen u pesmi i plaču.

 Nigde da vidiš mlađeg ženskog stvora
 Od pedeset leta, sem gošće poneke
 Ni da čuješ bistri žubor razgovora
 Pa čak ni žubor zagađene reke.

 Beli momci prežaju crne udovice
 Zaparložena im polja nevesela
 Onemele škole kô mrtve košnice
 Zarđalo i nebo iznad pustog sela.

 Starice naležu kvočke u kolevke
 Žute kao jesenje dunje kraj pušnice
 Samo groblja živnu uz neme leleke
 Na letnje i na zimske Zadušnice.

 Il kad neka grešna stara duša prne
 Iz voštanog kostura u plavo bezmerje
 Pa se cela bezuba okolina zgrne
 Da ždere do u tamno predvečerje.

 A starci što liče na tužne monahe
 Beru kukuruz, jabuke i grožđe
 I mlate prezrele šljive i orahe
 Ni u crkvu više nema ko da dođe.

 Rasrbljeni sinovi čereče i krčme
 Prapostojbinu — kosti i znamenje
 Svojih predaka, amajlije srpske
 Našim dušmanima, i to u bescenje.

 A obezbožene kćeri, verenice
 Zmijskog cara što ih mazi iz daleka
 Bljuju po materi svojoj, bescvetnice
 Zmijski otrov mesto materinskog mleka.
 
 Na svakom koraku blješti latinica
 Mini market, Gril, Franš, Cazino, Sinema
 Tek ponegde stidno svetli ćirilica
 Pekara, Sud, Pečenjara, Pogrebna oprema.

 Pokrštavaju nam i jezik, razbraća
 A mi se ponovo bratimimo s njima
 Bezglavi kô pčele bez matice i saća
 Pričamo i svađamo se tuđim jezicima.

 Branioce svete zemlje i ordenja
 Novi vlasnici kockarnica vlasti
 Daju dželatima a kraljeve podzemlja
 Dočekuju i ispraćaju uz carske počasti.

 Svakog dana svetu pokazuju mrtve
 Koje stiže srpska Suza i osveta
 Jame bezbojnice gde su srpske žrtve
 Kriju i od Srba i od celog sveta.

 Moja zemlja liči na pijanu lađu
 Usred mrtvog mora u koje i tone
 Samo nam još krčme svetle u beznađu
 Što veje ko crni sneg iz vasione.

 Lutam po Srbiji, posrebrena čela
 Od grada do grada, od sela do sela
 Sa zlotokrugom leptira i pčela
 I obućom punom blata i pepela.

 Gradovi rastu, sela urastaju
 Sve ređi su oni dimnjaci što puše
 Stoka ne riče, ničiji psi laju
 Po parlozima, a kuće se ruše.

 Kad god se neka stara kuća sruši
 U grob domaćina, u oca bez sina
 Ona se sruši i u mojoj duši
 Koja je već puna takih ruševina.
 
 Danju, žedno sunce, lutalica stara
 Po ruinama seoskim tumara
 A noću mlad mesec, s divljim kučićima
 Zavija kô mršav pas nad kućištima
 Pa se nad Srbijom, na koju iz tmine
 Grakću crne belosvetske tičurine
 I nad jezerom biblijske tišine
 Razleže vaseljenski lavež mesečine!

Ne veruj  

Ne vjeruj u moje stihove i rime
kad ti kazu, draga, da te silno volim,
u trenutku svakom da se za te molim
i da ti u stabla urezujem ime –

Ne vjeruj, no kasno, kad se mjesec javi
i prelije srmom vrh modrijeh krša,
tamo gdje u grmu proljeće leprša
i gdje slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te U časima tijem,
kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
osjetiš li, draga, da mi tjelo dršće,
i da silno gorim ognjevima svijem,

Tada vjeruj meni, i ne pitaj više
jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
niti mari, draga, da stihove piše.

 Šantić

N a J u g u

Tako bih visio na krivoj grani
I ljuljao svoj umor.
Neka ptica pozva me tu u goste, I
Odmaram se u ptičjem gnezdu,
Ali gde sam? Ah, daleko, daleko!
Belo more leži uspavano,
I na njemu purpurno jedro,
Stena, smokve, kula i luka,
Idila unaokolo, blejanje ovaca,
Primi me nevinosti Juga!
Samo korak po korak — to nije život,
Stalno noga pred nogu čini nemačkim i teškim.
Naložih vetru da me digne,
Naučih se da lebdim s pticama —
Na Jug preleteh preko mora.
Ume! Naporni poslu!
To će nas prebrzo dovesti cilju!
U letu naučih da podražavam —
Već osećam hrabrost, krv i sokove
Za novi život, novu igru...
Usamljen misliti smatram mudrim,
Ali sam pevati — bilo bi glupo!
Tako čujte pesmu u vašu hvalu
I mirno sedite u krugu
Oko mene, vi loše ptičice!
Da li tako mlade, lažne, neumorne
Da li sve činite da volim
I svaku lepu dokolicu?
Na Severu —priznajem s ustezanjem,
Voljah jednu ženu, užasno staru:
»Istina« zvala se ta starica.

~Niče

Milan Rakić

Lepota

Jest, nema na tebi nijednoga dela
da se mome oku mogao da skrije,
nijednog prevoja blistavog ti tela
da se moj poljubac na nj spustio nije.

Znam te tako dobro: u rastanka čase
ti preda me stupaš sva sjajna i živa,
znam kada će suze oko da ti kvase,
znam kad ti se duša miloštom preliva,

a kad u njoj nosiš svu toplinu Juga...
Pa ipak si svakog dana nova meni,
uvek nova, uvek tako čudno druga,
i nikada slična jučeranjoj ženi.

Ta moć tvoja čudna zaslepljava mene
raznovrsnim sjajem, mirisom, i bojom.
- Oh, budi jedanput ko i druge žene,
da odahnem najzad pred lepotom tvojom!...

Noć

Probudio me tvoj dah na mome vratu

Toplina tvog tela koje se privilo uz mene

Neki nemir

Osećam kako ti se telo grči

Kako ti svaki mišić podrhtava

Sanjaš

Sanjaš neke ružne snove

Predjoh prstima preko tvog stomaka

Polako da te ne probudim

Kao po komandi

Kao da je neko oterao te tmurne snove

Umirila si se

Blago uzdahnula i protegla

Guraš me sa moje strane kreveta

Pomeram se, ne želim da te budim

Samo tebi ću dozvoliti da spavaš na njoj

Samo tebi

Kroz prozor viri neko sumorno jutro

Prosto me tera u san

Sve što želim je da zatvorim oči

Da otplovim još malo

Samo malo

Budiš se

Pomislih, oh ne

Jutro će te ukrasti od mene

Grliš me čvrsto

Skoro da boli

Moja

Samo moja

Ulaziš U Pesmu Kao U Vrt
Ulaziš u pesmu kao u svoj vrt
slažeš reči, pomeraš mlado drveće
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao što u san moj
ulaziš kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radošću
dočekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i nečujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noći u noć tako sa morem
snagu premeravaš, umiruješ ga
rečima i u poslušnu pticu pretvaraš.

Ulaziš u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reči ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.

Pero Zubac

Алекса Шантић
БАДЊЕ ВЕЧЕ
Вечери света, хоћу ли те и ја
Славити пјесмом радости и среће?
У моме оку, ево, суза сија,
И моје ране постају све веће.

Твој златни поход и убогу годи,
И види Бога у часима овим;
Нада мном само мрак студени броди,
И душу бије немирима новим.

У пустој соби сам, кô сјенка бона,
У себи слушам звук погребних звона
И стискам срце јадно и кукавно.

Вечери света, дођи! Тихо, тише!
Јер овдје нико не чека те више —
Сви моји мили заспали су давно.

Добриша Цесарић

ПОВРАТАК

Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.
Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав,
Десити - велим,
Али ја не знам, да ли да је желим,
Или не желим.
У мору живота што вјечито кипи
Што вјечито хлапи,
Стварају се опет, састају се опет
Можда исте капи -
И кад прође вјечност звјезданијем путем,
Једна вјечност пуста,
Могла би се опет у пољупцу наћи
Нека иста уста.
Можда ћеш се једном увече појавит
Прекрасна, у плавом,
Не слутећи да си своју свјетлост лила
Мојом давном јавом,
И ја, који пишем срцем пуним тебе
Ове чудне риме,
Ох, ја нећу знати, чежњо моје бити,
Нити твоје име!
Па ако и душа у томе тренутку
Своје ухо напне,
Сигурним ће гласом заглушити разум
Све што слутња шапне;
Код вечерњих лампа ми ћемо се крадом
Погледат ко странци,
Без имало свијести колико нас вежу
Неки стари ланци.
Но вријеме се креће, но вријеме се креће
Ко сунце у кругу,
И носи нам опет оно што је било:
И радост, и тугу.
И синут ће очи, наћи ће се руке,
А срца се дићи -
И слијепи за стопе бившега живота
Њима ћемо ићи.
-------------------------------------------
Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.
Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав,
Десити - велим,
Али ја не знам да ли да је желим,
Или не желим.