Stihovi koje volim

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.
I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.
Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.
Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više

Haljina

Niko na njoj ne vidi tvoje ruke
kada prolazim ulicom.
Niko na njoj ne vidi tvoje prste
kad je vratim kuci.

Maleno dugme je opet usiveno,
i zakopcani svi snovi visoko do vrata.

Ja ovu haljinu nezno skidam,
ja ovu haljinu pazljivo oblacim.

Ona za mene moc madjije ima.
Volela bih da tvoje ruke na njoj
mogu da pokazem svima.


Mira Aleckovic

Ako sam ikada ikakvu lepotu zeleo
i dobio, i video - to je samo san o tebi bio.


Dzon Don,  "Dobro sutra"

Dodir

Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh

Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.

Sreca

Ne merim vise vreme na sate,
ni po suncevom vrelom hodu...
dan mi je kada njegove se oci vrate,
i noc kad ponovo od mene odu.

Ne merim srecu smehom, ni time
da li je ceznja moja od njegove jaca...
sreca je meni kad bolno cutim s njime,
i kad nam srca biju ritmom placa.

Nije mi zao sto ce zivota vode
odneti i moje grane zelene...
sad neka mladost i sve neka ode,
on je zadivljen stao kraj mene.

Desanka Maksimovic

Рабиндранат Тагоре
О жено, ти ниси само Божји створ већ и људски;
Oви те обасипају лепотом из својих срдаца.
Песници испредају за те пређу концима златне фантазије;
Сликари дају твом облику увек нову бесмртност.

Море даје свој бисер, мајдани своје злато, цветњаци своје цвеће,
Да те омотају, да те покрију, да те учине драгоценијом.
Жудња мушких срдаца прострла је свој сјај преко твоје младости.
Ти си пола жена, а пола сан.

Iz sarenog mnostva

Iz sarenog mnostva iskr'o si se krisom,
slucajem pometen,
i u tmurne dane oplakane kisom
uneo sjaj snova dugama prepleten.

Zaigraju misli pa se cini lako
dve duse se spoje,
u treptaju rose cini se da svako
moze da poleti bas kao nas dvoje.

Prepustam se sneno zovu iz daljine
lude noci ove;
znam, imam te samo kroz sapat tisine,
ali ne dam nikom da mi gasi snove.

Dragana Konstantinovic

Da sam kisna kap

O, da sam sicusna kisna kap,
kucnula bih ti o prozor,
skliznula ko suza po licu,
praveci mali svilenkasti slap.

Mozda bih ti pala na usne,
na oci i ostavila trag,
ne daj Boze vecoj zloci,
bio bi to samo poljubac blag.

Mozda bih ti pala na kosu,
ostavljajuci u njoj srebrenkastu rosu,
izljubila ti kapima trepavice, umila lice,
ostavila sicusne kapi, da secanje ne izlapi.

Djurdjica Haladi

Hleb mi oduzmi, ako hoceš,
vazduh mi oduzmi, ali
ne oduzimaj mi svoj smeh.

Ne uzimaj mi ružu,
koplje koje hitaš,
vodu koja naglo
puca u tvojoj radosti,
iznenadni talas
srebrn što te radja.

Borba je moja teška
i vraćam se umorna oka
ponekad zato što videh
zemlju što se ne menja,
ali kad udje tvoj smeh,
popne se u nebo tražeći me,
otvara mi širom
sva vrata života.

Sonet o ljubavi - Pablo Neruda

Fenomenalna zena

Lepe zene se pitaju gde je moja tajna

Nisam slatka niti gradjena po pomodnoj meri
Ali kad pokusam da im objasnim
One misle da lazem.
Kazem
To je u dometu mojih ruku
Sirina mojih bedara
Bat mojih koraka
Zavoj mojih usana

Ja sam zena
Fenomenalno
Fenomenalna zena
To sam ja

Ja ulazim u sobu
Smirena koliko zelis
A spram muskarca

Ljudi stoje
Ili padnu nicije
Onda se sjate oko mene
Kosnica osa
Kazem
To je vatra u mojim ocima
I bljesak mojih zuba
Obrt mog struka
I radost u mojih stopalima

Ja sam zena
Fenomenalno
Fenomenalna zena
To sam ja

I sami muskarci pitali su se
Sta u meni vide
Pokusavaju zestoko
Ali ne mogu da dodirnu
Moju unutarnju tajnu.

Kada pokusam da im je pokazem
Oni opet tvrde da je ne vide.

Kazem
Ona je u luku mojih ledja
U suncu mog osmeha
U drzanju mojih grudi
U gracioznosti mog stila
Ja sam zena

Fenomenalno
Fenomenalna zena
To sam ja

Sada vi razumete
Upravo zasto mi glava nije povijena
Ja ne vicem i skacem okolo
Niti moram zaista glasno da govorim
Kada me vidite da prolazim
Trebalo bi da ste ponosni
Kazem
To je u tapkanju mojih stikli
Uvijenosti moje kose
Dlana moje sake
Potrebi za mojom brigom
Jer ja sam zena
Fenomenalno
Fenomenalna zena
To sam ja

Maya Angelou


Nisam FŽ, samo mi se dopadaju stihovi

Moja ljubav

Sva je moja ljubav ispunjena tobom,
kao tamna gora studenom tisinom;
kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
teces mojom krvlju. Zena ili masta?
Ali tvoga daha prepuno je svasta,
svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
radjas se u meni kao sunce noci,
i u mome telu drhtis u samoci,
raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
celo moje bice to je trepet sene;
o ljubljena zeno, silnija od mene -
ti strujis kroz moje vene u sve dobi.

Kao mracna tajna lezis u dnu mene,
i moj glas je eho tvog cutanja.
Ja te ni ne vidim gde si, a sve druge sate
od tebe su moje oci zasenjene.

Jovan Ducic

Od bezbroj mogucnosti,
biram jednu,
ali u beskrajnom izobilju.

Sakrij me.
U mirisu letne oluje
Bljesku munje i
Slutnji zudnje;

Cuvaj me u snovima
Nanizanim u nocima
Krhkim od samoce.

Sakrij me.
U secanju na ukradene
Poljupce od kise
U ocekivanju svitanja.

Sakrij me.
U prekrsenim obecanjima
U uzdahu sto se otima
Samotnim satima.

Sakrij me.
U pricu sto ima sretan kraj.
Sakrij me u zagrljaj,

- Samo ljubav mi ne sakrivaj!

Iznenađenje

Srela sam na putu mladića;
nikada očaran krug
neću mu života znati.

Srela sam na putu mladića;
ne znam ko mu je brat,
ne znam ko mu je drug,
ne znam ko mu je mati;
ne znam gde se je rodio,
ni gde je dosad hodio,
ni gde će zauvek stati.

Srela sam na putu mladića;
neću ga više sresti,
kao da je kroz suton mlak
oblaka prošao vlak;
kao ticu da sam srela
visoko vrh polja vrela,
neću ga više sresti.

D. Maksimović

ДА СИ ОВДЕ


Да си овде, баш ту, крај мене,
по леђима нежно да ти прстима пишем,
да лице ти умијем јутарњом росом,
са тобом да спавам, са тобом да дишем.

Да си овде сада, ту, до мене,
да ти милујем груди набујале, беле,
певам ти најлепшу песму ноћи,
моје то усне дуго већ желе.

Да си овде, поред мене, сада,
да ставим те у постељу од латица ружа,
ноћима да мрсим твоју црну косу,
пружим ти љубав каква ретко се пружа.

Да си поред мене, љубави моја,
знај да наша ноћ никад престати неће,
нежности мале и пољупци врели,
од уздаха до уздаха, од среће до среће.

DO SVIDANIJA . . .

Možda je trebalo da zaboravim tvoje oči
i one oblake što ludi slikari iz besposlice
boje u oker
i neraspakovano veče u Nišu u kafani gdje vodoskoci
uporno stepuju
u ritmu pijanih primaša. . .

. . . donio te istočni vjetar
u praskozorje
dok sam sa zvijezdama igrao poker
u bokal rujnog vina
u djevojku
i tamburu
u sedlo
i konja kulaša. . .
Gospode
o kako je samo znala da čuva u oku raspjevane kanarinke
i ljubičaste leptire što joj u kosi
krišom igraju lambadu
mogla je pogledom da me ugasi
da me ubije dodirom šminke
i da nagovori bijele anđele
da mi sve snove bez nje pokradu...

Do viđenja
do svidanija Tatjana Fjodorovna Rostova
i ne zaboravi noći što mirišu na oskoruše
jer neće ih boljih biti...
sve je više dalekih obala,
a sve je manje mostova
za naše nesrećne duše
noćas između ruskih stepa
i ovih srpskih zabiti.
Negdje daleko ja ne znam s kim
i ne znam kad
sviraće Cigani po istočnom vjetru
plačući
„Tamo daleko“
i „Oči čarnoje“
što bjehu moje
što za nas dvoje
jedva da više postoje
jer na kraju znamo oboje
u zaborav se jedino unosi pad.

U jednom pismu pjesma Cvetajeve
i hiljadu pet stotina kilometara za najobičnije
Zbogom

i premalo i previše,
tada previše,
sada sve jasnije premalo. . .

proteci kroz mene
kao pogled pijanca za razbijenom flašom
kao jecaj apostola za razapetim Bogom
kao krik albatrosa za nebom
što mu se učini da je palo.
Do viđenja,
do svidanija Tatjana Fjodorovna
i nekako još
Rostova

i ne zaboravi
nikad
noći što mirišu na oskoruše
jer neće ih boljih biti...

sve je više dalekih obala
a sve je manje mostova
za naše mrtve duše
noćas između ruskih stepa
i ovih srpskih zabiti.

Zaboravi da negde na svetu postoje

Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi,
i moje žene, i postelje u kojima su snovi - zanat.
Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi
daleko negde u nepovrat.

Možda smo nas dvoje rođeni zato da tuda odemo,
da ti milujem kosu i budem nežan prvi,
pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo
za jeftin honorar ljubavi i skroman bakšiš krvi.

Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum,
ni da napišem najbolju pesmu kraj čaše.
Ne plači za mnom kad se vratiš niz drum.
Ne maši ... ni ja neću da mašem ....

Miroslav Mika Antić

Ne smeš da mi budeš tako lepa!

Ne smeš da mi budeš tako lepa!
Mislim, nije zabranjeno, al’ nije ni dozvoljeno.
Šta ako, naprimer, imam slabo srce, pa se dogodi
ono što nije zabranjeno, al’ nije ni dozvoljeno?
Gde ćeš biti kada mi nedostaješ, a već mi nedostaješ
i šta ćeš kad ti dosadi da te onoliko ljubim
i da ti onoliko šapućem onolike nežnosti?
Kako ćeš ljudima objasniti šta si na meni našla?
Kako ćeš mi na oči izaći kad shvatiš da iz njih ne izlaziš?
Kako ćeš sebi objasniti moj izgovor za ruku na tvom kolenu-
pridržavam ti srce da ne siđe u pete iz straha od sreće...
Budalo jedna, šta ću s tolikim pesmama? Ko bi to čitao?
Svi bi se pitali ko si, čija si i da li je moguće
da si toliko lepa da moram da ti to branim
iz straha da mi srce ne bi izdržalo toliku lepotu,
a lepša si od sebe i bolji sam od sebe
otkad si se pojavila tako lepa u mom ružnom životu,
pa se izgleda mom, naprimer, slabom srcu
dešava ono što nije zabranjeno,
al’ nije ni dozvoljeno.
G.Tadic

VEČITO TROJE


Ima dva muškarca koji uvek
prelaze preko moje staze snene:
jedan je onaj koga volim ja,
drugi je onaj koji voli mene.

Jedan je u noćnim snovima
što u mom mračnom duhu uzleću,
drugi je pred vratima moga srca,
gde nikad ga pustiti neću.

Jedan mi je pružio prolećni dah
sreće što nesta kao sen,
drugi mi je dao ceo svoj život,
ne dobiv zauzvrat ni tren.

Jedan huči u pesmi krvi,
gde ljubav slobodna plovi,
drugi je jedno s tužnim danom
u kome se dave snovi.

Svaka žena stoji izmeđ te dvojice,
zaljubljena, ljubljena i čista -
jednom se u sto leta stope

i postanu bića ista.

Tove Ditlevsen

Molitva

Svake večeri sklopim misli nad paperjastim oltarom,
radoznalo osluškujući šum svojih usana
i molitvu, ometenu uzdahom:

"Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš.
Nektar da pije, zvezde da joj skineš,
kao što bih tebi ja.
Da je maziš, da je čuvaš,
da je braniš i ništa joj ne braniš,
kraljica da bude, kao što bi bila ti.
Da bude tvoje Tvoje,
kao što bi Moje bila ti,
da si mi rodjena,
moja rodjena.

Pogledom dijamante da brusi,
rečima bisere da niže,
zlatne da su joj misli.
U ženu da stasa, željni da je budu,
da vidiš kakva si bila. "

Kad zapnem za prag zaključanih vrata budućnosti,
i padnem slab u početni stav za molitvu,
celivaću suvim usnama cveće,
utkano u ivandanski venčić,
prepoznajući te u svakoj latici.
Nošena srebrnim štiklama,
prići će poslednja želja,
naše Naše,
nudeći pomoć.
"Hvala, dete moje", reći ću.
"Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš. "
G.Tadic

Teče reka kriva Drina
(Dobrica Erić)

Teče reka kriva Drina,
teče nešto neobično:

Imam Oca, imam Sina,
samo nemam sebe lično.

Moj otac još kuću nosi
na plećima, snažan, čio,

a moj Sin, princ zlatokosi
sutra bi se oženio.

Mada mi se oni čude
ja sad prosto ne znam šta sam:

Sin mi ne da sin da budem,
Otac ne da otac da sam.

Sam između njih dvojice
ukipim se kao proštac:

Znam da sam od nas trojice
samo ja i sin i otac.

Pa ko ne bi bio strina
kad ti neko stalno kvoca:

Te ti se već plašiš Sina,
te ti se još plašiš Oca!

Nije Otac grudva snega
pa da gađneš sa njim svraku.

Ja se i sad plašim njega,
moj Sin mene ni za dlaku.

Otac je zaboravio
da sin biti nije lako.

Sin još nije otac bio
pa misli: to može svako!

Nije ni Sin grudva snega
ni lutka iz zabavišta.

Drhturim ja i od njega,
moj Otac od mene - ništa.

Moj Sin tobož zna karate
a Otac je stari živac,

pa kad god njih dva zarate
ja ispadnem glavni krivac.

Po ceo dan krivu Drinu
ispravljamo sve po koncu:

do podne sam kriv svom Sinu,
od podne do mraka Ocu.

Ako nešto skrešem Sinu
moj Otac pó kuće sruši.

Ako nešto skrešem Ocu,
moj Sin se sav naroguši.

Pomazim li svoga Sina
Otac tužno skupi bore.

Potapšem li svoga Oca,
Sin puca od ljubomore.

Tako kidam svoje živce
čas zbog Oca, čas zbog Sina,

a između nas trojice
teče reka kriva Drina.

O, KAKO MI JE ZAO

O, kako mi je žao čoveka koji strada,
Koji se muči u grehu doline suza i jada,
Uzaludnog borca, koji je nisko pao,
O, kako mi je žao!

Čoveka koji gordo prezire ljubav Boga,
I odriče se tople večnosti Večitoga,
I ni u zadnjem času ne vidi da je pao,
O, kako mi je žao!

Kada se život gasi u grču zadnjeg daha
Da raspadanjem dade šaku zemaljskog praha,
I kada čovek ništa o Bogu nije znao,
O, kako mi je žao!

O, kako mi je žao ljubavi koja se gazi,
Koja uzalud s Neba preko Golgote slazi,
Čoveka koji iz mulja viče da nije pao,
O, kako mi je žao!

Marija Božin

Tebe se vrlo retko setim

O, tebe se vrlo retko setim
I tvoja me sudbina ne draži,
Al’ mi duša kao da poletim
Susret s tobom ponekad potraži.

Tvoj crveni dom kao da me mami;
Crveni dom preko mutne vode,
Ali znam da u gorkoj osami
Ne smem taći sunce ti slobode

Ne daj da se sa mojih usana
Čuju reči koje ljubav mole,
Ni da budem stihom očarana –
Žudnje večne dok me pesme bole

Al’ budućnost molim tajno često
Kada noć se sećanjem zaplavi,
Naslutim nam i susreta mesto –
Susret veći neg’ svi zaboravi.

Ana Ahmatova

Što si mi nešto večeras romantična,Fuki ma` lov...
Malo je falilo da počnem i pesme da pišem u ovo nikakvo vreme,ukradeno od zaborava na počinku.

Mi se čudno razumemo
 
Mi se čudno razumemo
ko dva bola, ko dva vala,
ko dva mosta u otkrića:
ja te volim čudno, nemo,
ti si ona čudna mala,
mašta drevna moga bića.
 
O tebi su pitalice,
od vekova moje bile,
odgovor o kom se sanja.
Odgovor je tvoje lice
ti si slika one vile;
iz dečačkih nagađanja.
 
I stvarni snovi, evo
polagano nadolaze
ko da ide vreme tavno.
Svaki gest tvoj ja sam snev'o,
znam napamet tvoje fraze
svaku reč sam čuo davno.
 
Stanislav Vinaver