Stihovi koje volim

Zavodnik

Pred mnogim vratima sam čekao,
Na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
I uvek kad se usta jedna predavala
i žeđ bila ugašena, jedna blažena iluzija u grob bi silazila…

Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strašno moljah,
duge noći koje grozničavo iščekivah…
na kraju behu kao zgažen cvet,
bez mirisa nestala lepota.
Iz mnogih postelja ustao bih tužan
kad je žudnja postala mi navika.

Bežeć' od užitka tražio sam san
opet novu želju i svoju samoću…
taj užitak moje je prokletstvo
jer nesrećnim me čini
da svaki san o njoj stvarnost uništava.

Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem:

Brani se, najlepša moja, zakopčaj haljinu svoju,
opčini me, izmuči me nikad mi ne reci DA.

Hesse

Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna, u plavom,
Ne sluteći da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve što slutnja šapne...

Hajde, sidji niz te nebeske stepenice,
Kao što si ogolela srce moje.
Zaviri u svoje..
Svi odgovori tu leže,
Čekaju trenutak stvarni..
Svi mi imamo tajne I želje razne..
Ali ko još može,
Ziveti dva života, a biti normalan..
Evo Mila, raširio sam dlan..
Vidi, tu svašta piše..
Hajde, približi se, stavi prst..
Ne boj se, neće ti ništa.
Da, topao je, zbog Tebe. Za Tebe..
Golica? I treba, osmeh tvoj traži..
Hajde dodji u dlan, da te uzme,,
On voli da daje.. Da voli to ume,
Nekad I ćutke..
Zar ne vidiš, crte poznate?
Zar ne vidis tu liniju poznatu?
Ne čini li ti se to tako željeno?
Nestvarno a tvoje?
Hajde, uzmi me za dlan..
Ti Mila..

Ni u jednoj antologiji neznosti
nije zapisano tvoje ime,
nijedna pesma nije mogla
tako nezno
da govori ono sto cuti
( najlepsa pesma nikada nije napisana
najvece istine nikada nisu recene)
I jednoga dana
kada beskonacno ZASTO postane
konacno TI
ti-tako mnogo jedna
(moja najlepse nenapisana pesma)

Ni u jednoj antologiji neznosti
necu pomenuti tvoje ime
(najvece istine nikada nece biti recene
najlepsa pesma nikad nece biti napisana)
uvek sam za jednu neznost bio lepsi
od svih tvojih tuga
uvek si za jedno "ne smem"bila nevinija
od svih mojih razloga


Moja najsentimentalnija legenda o neznosti
neodredjena dimenzija svih mojih cula
u namerama odjeka
neka najlepsa vecnost sa hiljadu lica
i jednom prolaznoscu

Uvek si za jedno "ne smem"bila nevinija
od svih mojih razloga,
uvek sam za jednu neznost bio lepsi
od svih tvojih tuga
M.Golic

Morate već jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsećam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja.

Posle mene slobodno dišite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolača.

I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
- nikad me nećete stići
jer bio sam drukčija prizma...
(Mars klovnova-M.A.)

Милан Ракић‎: ПОНОСНА ПЕСМА

Безбројне су очи по твом стасу пале
Ко уморна јата на поморску лађу,
И, све очаране, за тренутак стале
Да на теби одмор и лепоту нађу.

Безбројна су уста рекла да те љубе,
И умукла затим, да никада више
Не прозборе речи ни нежне ни грубе,
Јер теби речена реч — све друге брише!

Безбројни јауци прате твоје стопе
Кад ти, ко божанство страшно, сиђеш к нама,
И безбројне страсти запламте ко слама,
И безбројна срца црном крвљу лопе...

И нико, и никад, не дотаче вреле
Усне твоје, нити реч ти нежну зачу.
Само, ко две сестре у безгласном плачу,
Две су душе наше у милошти среле.

И ја сам господар твој и твога тела,
Ко деспоти стари владам тобом сада,
Сам напајам уста са свих твојих врела
И сва нежност твоја само на ме пада.

О када је тако стари Усуд хтео,
Да ја изабраник будем, ја једини,
И да, увек уз њу, век проведем цео
Очаран, и бачен у чаробне чини.

Подигнућу главу своју поносито,
И као мујезин с танког минарета,
Док пода мном шушти непрегледно жито,
И на месечини плави кукољ цвета,

Узвикнућу громко кроз пределе неме,
Да обузме сваког неверника страва:
''Јест, само је она лепотица права,
А ја њезин пророк за вечито време!''

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo rat –
ti da si kralj,a ja zemlja:
ti da me osvajaš
stopu po stopu,
deo po deo,
a mene ima iznova mnogo
neosvojene.
I kad se umoriš,
da svoje telo predaš
meni na vlast,
pa da zemlja vlada kraljem.

Ako izgubiš,
da ne izgubiš
Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo mir –
ti da si Bog,a ja nebo:
ti da si dozivan,a nedozvan,
porican,a neporečen,
svuda prisutan.
I kad se nađosmo,
ovako osvajani,a ne osvojeni,
zavođeni,a ne zavedeni,
ljubljeni,a nedoljubljeni,
na ovoj zemlji,
da se ovako voljeni,a nedovoljeni
predamo jedno drugom.

Ako izgubim,
da ne izgubim te.
Dosta je bilo krivudanja!
Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo – ljubav!
Ti da si Čovek a ja Žena.
V.Milicevic

Samo da se uz tebe budim,
meni na svijetu ne treba više.
Da svaku tvoju mijenu slutim.
Da zrak u tvojoj blizini dišem.

Samo da tiho uz tebe šutim
prisutan kao svjetlo bez glasa.
I da ti oči očima ćutim,
kao da ću te izgubiti,
sad,
ovoga časa.

Ne budi daleko od mene ni jedan jedini dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i cekacu te kao na nekoj stanici
kad negdje daleko usnu vlakovi.

Nemoj otici ni samo na sat, jer tada,
u tom satu, spoje se kapi nesanice
i mozda ce sav dim sto trazi svoju kucu
doci da ubije i moje izgubljeno srce.

I neka se ne razbije tvoj lik u pijesku,
neka ne lete tvoje vijede u odsutnosti:
ljubljena, ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom casu otici ces tako daleko
da cu obici zemlju ispitujuci
hoces li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

Neruda

Žena je tajna

O ženi pesme najlepše pevam
pupoljku nežnom iz cvetne bašte,
o ženi sanjam prelepe snove,
najlepšem biću iz moje mašte.

Bog joj podari sve čari sveta,
što zbilja nosi kazuje bajka,
da bude dama,daruje ljubav,
a deci sveta,najdraža majka.

Njena je kosa nemirna reka,
a srce nežni zagrljaj čeka.
Iz njenog stasa pleni lepota,
njeno je telo izvor života.

Pesnički uzdah za sva vremena,
slikara tema,raskošna bajna,
i ma koliko sve o njoj znali,
žena je bila i ostaće tajna!

Vratila se želja potrčati nekome u susret...
nasmiješena okupana kišnim kapima,
otkopčanog dugmeta , koji otkriva bjelinu grudi mojih...
Da si danas bio tu...
Odbacila bi tijesne cipele,
nasred puta ostavila ozbiljne dijelove sebe...
potrčala u ritmu nebeskog tutnja
u tvoje rastvorene ruke...
Da si danas bio tu...
Bila bi glasnik što tijelom izgovara;
nemoj zadržati velike kapi
neka lagano klize niz moje lice,
da osjetim kako se meškolje
na mojim usnama kad ih dodiruješ.
Da si danas bio tu...
One zablistaju između crte, što spaja pola po pola,
pola mog pola tvoga cijelova.
Znaš moguče je...kapi nisu slane
tek sada doznajem...nebo ne plače,
to oblaci sa sebe staro ruho svlače...
Da si danas bio tu..
Sjeli bi pod krošnju staroga kestena,
igrajuči čudnu igru starog kosa,
igru kojim se dodiruju dva žuta kljuna.
Da si danas bio tu...
Mogao bi vidjeti,
osmijeh se razlio mojim licem...
ne zbog kiše , ne zbog rascvalog neba...
Da si danas bio tu...
...šapatom bi na tvoje usne spustila
koliko te neizmjerno trebam
...ali ti nisi bio
Danas tu...

Sakrij me.
U mirisu letne oluje
Bljesku munje i
Slutnji zudnje;

Cuvaj me u snovima
Nanizanim u nocima
Krhkim od samoce.

Sakrij me.
U secanju na ukradene
Poljupce od kise
U ocekivanju svitanja.

Sakrij me.
U prekrsenim obecanjima
U uzdahu sto se otima
Samotnim satima.

Sakrij me.
U pricu sto ima sretan kraj.
Sakrij me u zagrljaj,

- Samo ljubav mi ne sakrivaj!

Ti kišu voliš, evo kiša pada.
Ne čini li ti se, blage uspavanke
Što bi ih s najdražih usta hteo čuti,
Glasovi o kojim uvek sa žudnjom snevaš
Po svoj vasioni da su razasuti?.

Ne čini li ti se da najslađi snovi
U suze teku pretvoreni mnoge
Ne čini li ti se, negde, kao plima
Nečija nežnost prema tebi raste,
I prosipa se tu, pred tvoje noge?
Ne čini li ti se neko tiho zove:
"Dođi k meni, dođi, dođi".

Ne čini li ti se da govore kapi,
Da odjekuju svi prostori suri:
Požuri k meni, požuri, požuri.
Ne čini li ti se bezbroj nekih grla
Nečijim mekim glasom umiljatim
Da ti govori
Patim, patim, patim.

Ne čini li ti se pljusak milovanja
O kom se u najtišim časovima sanja
Da lije sa svih grana i oluka,
Buja po gradskim pločnicima golim,
I da glas neki toploga prizvuka
Sumori odasvud
Volim, Volim, Volim.

Ne čini li ti se u naletu jačem
Neko, ko dugo je suze uzdržavo,
Da sad ih lije i bolje mu biva?
Ne čini li ti se, odasvud se sliva
Odasvud roni
Plačem, plačem, plačem.

Ne čini li ti se, mada sunca nema
Lepota neka kako sviće svuda
O kojoj si sanjao od postanja?
Ne lini li ti se da govore kapi
Da lujes iz njih topla obećanja:
Dogodiće se
Čuda, čuda, čuda.
D.Maksimovic

Imena
Posted on 25. jun 2013. by Dragan Đurašinović
Pronađeš negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađeš drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti- isti,
na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti – takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti – istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti – divni
i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I KREĆEŠ U ŽIVOT S POGREŠNIM NEKIM.
S DRUKČIJIM NEKIM.
NEKIM DALEKIM.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
još uvek samo tebe sanja

Miroslav Mika Antić

Valcer kiše
Žureć pred kišom,
pod krošnje lipe
u hitnji smo na časak stali.
Nad nama su se
kroz cvjetno lišće
oblaci bijeli okretali.
Zadihani,
osmjehnusmo se.
Lipa je mrijela.
Srce se čulo
u svakom kutu
naših tijela.
Možda sam mogao
u tom trenutku
ljubavi nešto zauvijek reći,
al' valcer poče .....
I ljetna kiša
dodirnu u grlu
drhtave riječi.

Enes Kišević

Pablo Neruda – Ne zaboravi da budeš srećan

Lagano umire
onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.

Lagano umire
onaj koji uništava sopstvenu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.

Lagano umire
onaj koji je pretvoren u roba navika
postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje obući u novu boju,
i ne priča s onima koje ne poznaje.

Lagano umire
onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija
onih koje daju sjaj očima
ili napuštenim srcima.

Lagano umire
onaj koji ne menja život kad nije zadovoljan
svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti,
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji sebi neće dozvoliti
ni jednom u svom životu
pobeći od smislenih saveta….

Živi danas, učini danas, rizikuj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi da budeš srećan.

Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,
i tako čudno slični ponekoj suzi jasnoj.
Možda je sreća samo što smo k'o nebo ravni
sišli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj,
i pronašli u sebi da zajedno umemo
da dočekamo drumom i cvetanje i vetar,
pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ...
bez straha da l' postoji sledeći kilometar.

MAJSKA NOC

Svu noc je sanjam. Budim se povremeno tek koliko da
osetim da je zapravo nema, da je realnost nemilosrdno
prosta i jasna. Nezasticeno je moje srce u ovakvoj noci,
razgoljeno za patnju. U snu ja s njom razgovaram,
prilazim joj, ne mogu da savladam prokletu granicu
izmedju nas - budim se - i osecam neizmernu tugu -
tesko mi se svila na levoj strani grudi. Ovo je majska,
kisna noc. Sada se cuje glas ptice iz baste. Poput suza
kaplje ta pesma. Sapucem njeno ime, sam iznenadjen
koliko sam zanesen. Ali me samo uzasna, potpuna
samoca svojim bestelesnim dlanom dodiruje ove noci.
B.Koneski

Moje su pesme nocas umolitvene u lavirint od nada,
pracene muzikom kise, svirane iz neznanog dur-a,
pa nek ti budu jastuk na koji… mesecina pada…

Rekla je samo nemoj…
i stado crnih leptira je sakrilo stotinjak sveca u staklu…
i ne znajuci da igraju posljednju noc…
… i ponovo je bio mesec oskrvavljen kao deciji balon
nakon strasnog poljubca nokta
… i bio je splav od poljskog cveca za Robinzona i za Petka,
koga su vetrovi slucajno poveli na malo nocno kupanje
… i bili smo mi… i nismo bili…
dve sjenke… jedna sjenka… pola sjenke…
i sutnja… i sutnja… i sutnja…

Kao da mi je netko zavezao sve
misli u glavi i kao da mi ne da
poletjeti pjesmom u oblake
Tako sam ranjiva na pragu predvečerja
zbunjenim kišama okupana
buketima čežnje ispunjena
I kad prolije se miris bijelih
jorgovana u vrtu
Dođe mi vriskom dohvatiti mjesec
i ogoliti ljepotu neba
Šutnjom obeshrabriti tvoje pohode
po mojim usnama
Beskrajno dugo stajati na osami
dok mi vjetar drhti kroz tijelo
Dopustit ću tvojim koracima
zajedničko trčanje prema zvijezdama
Jer želja za tobom uvijek je jača
od svih zabrana koje mi rovare u
mislima

E.Kraljic

I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.
Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.
Bio sam razapeta čelična žica
između bivših koji sve lepo veruju
i budućih koji u svemu traže trik...
M.Antic

CEKANJE

Koliko je srece u casima ovim,
Kad se mjesec radja na plavoj visini,
Kada slavuj pjeva negdje u daljini
I razgara srce plamenima novim!

Ovdje drvlje staro duge sjenke baca,
U nasoj rijeci brdo se ogleda
Dodji, jer mi srce vise mira ne da -
Ja sam zedan, draga, tvojih poljubaca.

Ne moli se tamo, pred ikonom starom!
Ovdje u slobodi, pred nebom - oltarom,
Sa koga nam Gospod o milosti zbori,

Dodji, da zajedno molimo nas dvoje:
Ja cu sve da ljubim, oci, usne tvoje,
A ti strepi, drsci i sa mnom izgori.
ALEKSA SANTIC

Čovjek sam, i ništa ne znam.
Možda bih ti više mogao reći
Da sam svjetlo što se gnijezdi

U očima tvojim
Jer da sam i jelen, i jasen u planini
Zbog tebe bih sišao među ljude
Zbog tebe bih poželio imati ovo tijelo
Koje sve manje nosim kao teret

Dobro je što nisam niknuo
U nekom poljupcu prije,
Ili poslije tvoga daha.
Dobro je što sam se zadesio
U istom svijetu sa tobom.

Ovaj kratki izlet na zemlji
U meni već prerasta
U jedno sveopće viđenje s tobom
Ma gdje bila na svijetu
Dobro je znati da jesi.

Krikom me moja roditeljka
K tebi donijela,
I krikom ću nebo prepoloviti
Kad se budem otkidao od očiju tvojih

Enes Kišević

Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Radaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.
Ducic