Vesti iz sveta astronomije...

https://t.co/vQixDSmNNI

A P O D...

Indija se vraća na Mesec!

http://www.astronomija.org.rs/misije/11811-indija-se-vraca-na-mesec

Svi okrugli objekti u solarnom sistemu do 10.000 km u prečniku



Na slici su dve planete, 18 ili 19 meseci, 1 ili 2 asteroida, i 87 trans-Neptunovih objekata, od kojih većina još nema imena. Svi su prikazani u razmeri, ali treba imati na umu da se veličina većine trans-Neptinaca za samo približno. Sliku je montirala E. Lakdawalla, a koristila je podatke Gordana Ugrakovića, Romana Tkačenka, Teda Stryka i Bjorna Jonssona.

Veličina objekata je preduzeta sa sajta Mike Browna "How many dwarf planets are there in the outer solar system?" iz novembra 2015.


Ovo je verzija iste slike sa objektima koje smo do sada posetili i istražili
http://planetary.s3.amazonaws.com/assets/images/comparisons/20151102_worlds-under-10k-half-phase_visited.png

Kome se dopadaju slike objekata Sunčevog sistema, toplo mu preporučujem da pogleda ove sajtove: Enceladus, Dione, Tethys, Titan, Rhea, NASA Mars missions before 1996, Iapetus, MESSENGER, Dawn, Saturn's moons, dwarf planets beyond Neptune, Mimas, Jupiter's moons, Io, Pluto, Europa, scale comparisons, Charon, Ganymede, amateur image processing, Eris, Callisto, the Moon, Mars, asteroid 4 Vesta, New Horizons, Cassini, Galileo, Voyager 1 and 2, asteroid 2 Pallas, asteroid 1 Ceres, trans-neptunian objects, pretty pictures, asteroids, best of, Triton, Neptune's moons, Uranus' moons
http://www.planetary.org/

Autor: Draško Dragović

Uspehom završena ekspedicija 53. posade MKS

Posle 139 dana provedenih u kosmosu, 14. decembra 2017. na Zemlju su se vratili članovi 53. ekspedicije Međunarodne kosmičke stanice (MKS) - Sergej Rjazanski ("Roskosmos"), Rendolf Breznik (NASA) i Paolo Nespoli (ESA/Italija).



Nespoli, Rjazanski i Breznik proveravaju skafandre pred povratak na Zemlju

Pre odvajanja kosmičkog broda "Sajuz MS-05", obavljena je tradicionalna promena komandanata MKS, tokom koje je astronaut Rendolf Breznik (Randolf Bresnik) predao komandu Kosmičke stanice kosmonautu Aleksandru Misurkinu. On skupa sa svojim američkim kolegama Markom Vande Hajom (Mark Vande Hei) i Džozefom Akabom (Joseph Acaba) ostaje na MKS, da dočeka članove sledeće 55. ekipe.


Misurkin, Vande Haj i Akaba (levo) sa Rjazanskim, Nespolijem i Breznikom, pred rastanak

Posle rastanka, Rjazanski, Breznik i Nespoli su prešli u kosmički brod "Sajuz MS-05", zatvorili za sobom poklopce između broda i stanice, navukli skafandre i prešli u kabinu aparata za povratak. Tada je MKS letela iznad Filipinsog mora, istočno od Japana. Odvajanje od stanice je obavljeno u 08:14č (po moskovskom vremenu); dva minuta kasnije, uključeni su motori broda posle čega je počelo lagano udaljavanje od Kosmičke stanice.



Pred zatvaranje poklopca aparata za povratak


Trenutak odvajanja - Kosmička stanica snimljena sa broda "Sajuz MS-05"

U 10:44č, uključen je glavni raketni motor koji je radio 280,7 sekundi i smanjio brzinu leta broda za 128m/s. Brod je krenuo prema Zemlji. Oko 22 minuta kasnije, došlo je do odvajanja stambenog (orbitalnog) i agregatnog (instrumentalnog) odseka od aparata za povrataka (to je komandni odsek). Manje od tri minuta kasnije, aparat za povratak je uleteo u atmosferu. Nekih pet minuta kasnije, posada je osetila maksimalno opterećenje od oko 4G, da bi posle dva minuta, na 11km bio otvoren prvi od tri padobrana.


Ateriranje kosmičkog broda "Sajuz MS-05"

Aparat je sleteo u snegom prekrivenu kazahstansku stepu u 11:38č, 147km jugoistočno od Džezkazgana. Tamo ih je čekalo preko 200 ljudi iz prihvatnih timova koji su na mesto ateriranja stigli u 12 helikoptera i 18 terenskih vozila, uključujući i amfibije "Plava ptica". U operacijama su takođe bila uključena tri aviona An-26 i dva An-12.

Kako je na mestu sletanja bilo veoma hladno i vetrovito (do minus 20), članovi posade su maltene odmah posle skraćenog medicinskog pregleda po izlasku iz kabine, helikopterima prebačeni na aerodrom u Džezkazganu, odakle je Rjazanski odleteo u Zvezdani grad, dok su Breznik i Nespoli nastavili za Hjuston.

Na MKS su ostali Misurkin, Vande Haj i Akaba, članovi ekspedicije MKS-54. Oni se nalaze u kosmosu od 12. septembra. Za samo pet dana, njima će se pridružiti Anton [kaplerov ("Roskosmos"), Skot Tingl (NASA) i Norošige Kanai (JAXA), članovi 55. ekspedicije MKS. Ova šestočlana ekipa će skupa dočekati novu 2018. u kosmosu. Biće to godina u kojoj nas očekuje mnogo veoma zanimljivih misija na Kosmičkoj stanici.


Posada MKS-54/55 (l-d) - Akaba, Vande Haj, Misurkin, [kaplerov, Tingl i Kanai

Autor: Grujica Ivanović

https://t.co/xzaQpEKV7C

A P O D...

Tok galaksija u Lokalnom galaktičkom superjatu



Slika 1. Naš dom, Mlečni Put (na slici označen sa MW, žuta boja) i galaksija u Andromedi (M31, crveno) u našem bližem galaktičkom komšiluku učestvuju u zajedničkom toku galaksija iz prostora manje gustine (takozvani Local Void) ka galaktičkom jatu Devica, Virgo Cluster i koje je predstavljeno ljubičastom kružnicom. Većina galaksija koje se nalaze između nas i Device će biti zahvaćeno galaktičkim jatom dok se mi nalazimo nešto izvan te zone. Credit: R. Brent Tully

Međunarodna grupa astronoma iz Merilenda, Havaja, Izraela i Francuske je došla do sada najdetaljnije mape putanja kojom su se do sada kretale galaksije u našem širem okruženju, ukupno gotovo hiljadu i četiri stotine galaksija u prečniku od sto miliona svetlosnih godina od Mlečnog puta.

Pomenuta grupa istraživača je rekonstruisala putanje galaksija u poslednjih trinaest milijardi godina. Uzrok kretanja galaksija jeste gravitaciono privlačenje od strane jata galaksija Devica, poznatije kao Veliki atraktor ogromne mase od šest stotina triliona masa Sunca, pri čemu je od nas udaljeno pedeset miliona svetlosnih godina. Do sada je preko hiljadu galaksija ušlo u gravitacioni zagrljaj Velikog atraktora a u budućnosti će se to desiti svim galaksijama u prečniku od četrdeset miliona svetlosnih godina od pomenutog jata. Naša Galaksija, Mlečni Put se nalazi baš na samoj granici da bude zahvaćeno Velikim atraktorom. U međuvremenu, sudbina Mlečnog Puta i galaksije u Andromedi (M31) svaka mase dva triliona masa Sunca jeste da će se sudariti i spojiti u narednih pet milijardi godina.

Po prvi put, u prilici smo da detaljno sagledamo strukturu našeg Lokalnog galaktičkog superjata i to na način kako se razvijao u vremenu tokom istorije vasione. Ako bi želeli da uporedimo sa nečim sličnim, moglo bi se reći da posmatramo razvoj zemaljskih tektonskih ploča u geografiji, reči su Brenta Talija (Brent Tully) sa Univerziteta Havajskog instituta za astronomiju, University of Hawaii's Institute for Astronomy.

Gore opisani uzbudljivi sled događaja je samo deo jedne veće priče koja nas očekuje u budućnosti. Do sada su uočena dva toka unutar naše bliže vasione, takozvane hemisfere. Sve galaksije hemisfere kojoj pripada i Mlečni Put teže da se u svom kretanju nađu u svojevrsnom galaktičkom zidu. Osim opisanog kretanja galaksija ka zidu, kreće se i cela hemisfera usled gravitacionog privlačenja dalekih atraktora, poput listova koji otpadaju sa grana drveća na površinu neke reke a ona ih sve zajedno nosi svojom maticom negde daleko.

Izvor teksta:

https://www.sciencedaily.com/releases/2017/12/171208095555.htm

Lansiran kosmički brod "Sajuz MS-07"



Sa kosmodroma Bajkonur 17. decembra 2017. lansiran je kosmički transportni brod "Sajuz MS-07" sa rusko-američko-japanskom posadom. Spajanje sa Međunarodnom kosmičkom stanicom (MKS) je planirano dva dana kasnije. Nova, 55. ekspedicije MKS će trajati 122 dana.

U posadi su komandant Anton Škaplerov (46, "Roskosmos") i brodski inženjeri Skot Tingl (52, NASA) i Norišige Kanai (41, JAXA). Dubleri su Sergej Prokopjev (43, "Roskosmos"), Aleksander Gerst (42, ESA/Nemačka) i Dženet Eps (47, NASA). Zanimljivo, od ovo šestoro članova osnove i rezervne posade sao su dvojica - Škaplerov i Gerst - ranije leteli u kosmos.


Ekspedicija MKS-55 - Kanai, Škaplerov i Tingl


Osnovna i rezervna posada broda "Sajuz MS-07" - sede (l-d) Kanai, Škaplerov i Tingl, stoje (l-d) Epsova, Prokopjev i Gerst

Istorija formiranja posade kosmičkog broda "Sajuz MS-07" ima toliko preokreta. U prvoj verziji, maja 2016. NASA je objavila da su članovi posade Sergej Rjazanski, Rendolf Breznik i Norišige Kanai (prva dvojica su se inače vratili na Zemlju samo tri dana pre lansiranje "Sajuza MS-07"). Posada je počela obuku, kada je samo pet meseci kasnije objavljeno da će u novembru 2017. na ovom brodu poleteti dvočlana posada u sastavu Aleksandar Skvarcov i Skot Tingl. Samo mesec dana kasnije, u oktobru 2016. ovoj ekipi je pridodat Japanac Kanai, dok su u rezervnu posadu ušli Škaplerov, Gerst i Epsova. Poslednji preokret se desio krajem marta 2017. kada je zbog povrede na sportkoj obuci, ruski kosmonaut Skvarcov zamenjen Čkaplerovim iz rezervne ekipe, dok je na njegovo mesto u rezervnu posadu imenovan Prokopjev. Tako je pre samo devet meseci praktično nova kosmička posada formirana, što je za osnovne ekspedicije MKS-a neuobičajeno. Standardno vreme obuke osnovne posade je inače oko dve godine.

Nije se samo menjao sastav posade, nego i datum lansiranja. Naime, NASA-e je zamolila "Roskosmos" da lansiranje bude obavljeno ne 27. decembra, kako je ranije planirano, već 17. decembra. Razlog za ovu molbu je da se osoblju Kontrole misije u Hjustonu pruži prilika da za katolički Božić malo predahne, a takođe da i astronaut Tingl dočeka Božić na miru, u kosmosu.

Ovo je dovelo do još jedne u lancu promena - umesto spajanja po "brzoj" šemi koja traje oko šest časova, kako su se uslovi zbližavanja i spajanja izmenili, novi kosmički brod ide na spajanje po "sporoj" dvodnevnoj šemi.

Kosmički brod je dostavljen na kosmodrom Bajkonur početkom oktobra i tokom više od dva meseca obavljena je detaljna provera njegovih sistema. Dok su stručnjaci na kosmodromu proveravali opremu novog kosmičkog broda, u Zvezdanom gradu su se privodile kraju pripreme osnovne i rezervne posade na trenažerima "Sajuza" i ruskog dela MKS. Naravno, pre toga, oni su proveli nekoliko meseci u Hjustonu, Kelnu i Tokiju, na trenažerima američko-japansko-evropskog segmenta MKS.

Tradicionalna konferencija za štampu pred odlazak na Bajkonur je obavljena u prisustvu novo-imenovanog načelnika Centra za pripremu kosmonauta (CPK) Pavela Vlasova. Ovaj poznati probni pilot je nedavno došao na čelo CPK, na mesto bivšeg kosmonauta Jurija Lončakova koji je, posle sukoba sa nekoliko veterana kosmonauta, prešao u direkciju "Roskosmosa" zaduženu za kosmičke letove sa ljudskim posadama.

Lansiranje kosmičkog broda "Sajuz MS-07" je obavljeno 17. decembra 2017. u 10:21č (moskovsko vreme), samo tri dana posle povratka članova ekspedicije MKS-53 na Zemlju. Naime, sa Kosmičke stanice su se 14. decembra 2017. oko podneva po moskovskom vremenu jugoistočno od Džezkazgana na severu Kazahstana vratili u brodu "Sajuz MS-05" Sergej Rjazanski ("Roskosmos"), Rendolf Breznik (NASA) o Paolo Nespolo (ESA/Italija). Oni su se nalazili u kosmosu od kraja jula, ukupno 139 dana. Posle njihovog odlaska, na MKS su ostali članovi posade MKS-54 - Aleksandar Misurkin ("Roskosmos") i astronauti NASA-e Mark Vande Haj i Džozef Akaba. Oni su stigli na MKS pre tri meseca, u septembru.

Kao što smo naveli, spajanje broda "Sajuz MS-07" sa MKS je planirano dva dana posle lansiranja, 19. decembra, u 11.43č. uz modul "Rasvet". Misija će trajati 122 dana i obuhvata tri američka i jedan ruski izlazak u otvoreni kosmos, dolazak jednog ruskog ("Progres MS-08") i jednog američkog privatnog teretnog broda ("Dragon" SpX-14), obilje naučnih eksperimenata i rad sa dvema ekspedicijama - MKS-54 (Misurkin, Vande Haj i Akaba, do njihovog odlaska 27. februara 2018.) i MKS-55/56 (Artemjev, Fejstel i Arnold, koji stižu na stanicu 10. mata 2018.).

Povratak Škaplerova, Tingla i Kanai na Zemlju je planiran 19. aprila 2018.

Autor: Grujica Ivanović

Kosmički cvet za otkrivanje Zemlje 2.0 - 'Exo-S'

http://www.astronomija.org.rs/galaksije/vansolarne-planete/11821-kosmicki-cvet-za-otkrivanje-zemlje-2-0-exo-s

'Junona' istražila Jupiterovu Veliku crvenu pegu do dubine od 200 milja!

Kosmička sonda 'Junona' je lansirana ka Jupiteru 2011. Posle pet godina putovanja u orbitu je stigla u leto 2016, i početkom ove godine započela slanje zapanjujućih slika i naučnih podataka. Jedan od primarnih zadataka 'Junone' je proučavanje Crvene pege, džinovskog ciklona koji već vekovima besni li besni oblacima Jupitera. Najnoviji podaci sadrže najpreciznija merenja ovog monstruma do sada.


'Junona' je već 6,5 godina u misiji. Ima najveće solarne panele ikad montirane na jednu planetnu sondu. Služe i za stvaranje struje (430 W) i za stabilizaciju letilice. Sonda je teška 3.625 kg.

Već dugo se naučnici pitaju kolika li je dubina Velike crvene pege, ali sada zahvaljujući 'Junoni' to znamo. Podaci koji su stigli na sondu pokazuju da se koreni vrtloga protežu na preko 350 km u planetnu atmosferu. Radi poređenja, Zemlja ima samo 100 km atmosfere pre nego što uđemo u kosmos.

Istraživanje unutrašnjosti pege započeto je još prilikom prvog proletanja iznad nje u julu 2017. Mikrotalasni radiometar MWR je vršio skeniranja ispod vidljivog sloja, otkrivši da oblaci postaju sve hladniji kako se penju ka površini. Veće temperature su povezane sa većom brzinom vetrova, čime se objašnjava velika brzina rotacije vrtloga vidljivog u gornjim slojevima oblaka.


Šema Jupiterove Velike pege napravljena na osnovu podataka sa mikrotalasnog radiometra sa 'Junone'. Svaki od 6 kanala instrumenta je osetljiv na mikrotalase sa različitih dubina oblaka


Animacija napravljena na osnovu niza slika koje je napravila sonda.


Instrument MWR ima 6 antena montiranih na dve stranice sonde. Mogu da mere elektromagnetne talase u mikrotalasnom rasponu od 600 MHz do 22 GHz, jedinim koje mogu da probiju debelu Jupiterovu atmosferu.

Zračenje oko gasovitog džina već je promenilo 'Junonine' planove. Posle greške na raketnom motoru, NASA je odlučila da ne snižava orbitu sonde kao što je originalno bilo planirano. To bi je izložilo većem zračenju, što bi svakako dodatno pogoršalo probleme. Zato je 'Junona' umesto na idealnoj 14-dnevnoj ostala na bezbednoj 53,4-dnevnoj orbiti[1] oko Jupitera. To je značilo da će sonda sada imati više vremena da kompletira svako posmatranje, a neće biti izložena prevelikom zračenju. To je ispalo dobro jer je letilica detektovala dve nove talasne dužine zračenja o kojima NASA ništa nije znala u vreme kada je konstruisala 'Junonu'. Ti novi regioni se nalaze iznad ekvatora i na srednjim geografskim širinama. Oba sadrže jone vodonika, kiseonika i sumpora koji se kreću skoro brzinom svetlosti. Ti atomi verovatno potiču sa meseca Ia i Evrope.


Pega je 50 ili 100 puta dublja od najdubljih okeana na Zemlji,' kaže Andy Ingersoll, profesor sa Caltecha.


Oko Jupitera su otkrivene nove zone radijacije, locirane odmah iznad atmosfere u blizini ekvatora. Takođe su otkriveni regioni teških i brzih jona na višim širinama.

Pouzdani zapisi o Velikoj pegi potiču još s početka XIX veka, no astronomi iz XVII veka imaju pisane dokaze o njenom postojanju. Ovako ili onako, ona je stara i polako se smanjuje. Velika pega danas ima preko 16.000 km u prečniku, što je samo trećina one iz 70-ih godina. Sasvim je moguće da će ova svima znana tvorevina nastaviti da se smanjuje i da će kompletno nestati u sledećih par decenija. Sonda je ponovo proletela iznag Velike crvene pege sinoć, 16. decembra 2017.

[1] Pošto su pare za misiju obezbeđene samo do leta sledeće godine, sonda će da napravi ukupno samo 12 naučnih orbita.

Autor: Draško Dragović

https://t.co/enqbgcpZ8D

A P O D...

Zima 2017

http://www.astronomija.org.rs/godinja-doba/11825-zima-2017

Simulacija kretanja galaksija

Početkom prošlog veka, što baš i nije bilo tako davno, veliki astronomi su se prepirali oko toga koliko je velik kosmos. Gledali su kroz teleskope i pokušavali da otkriju njegov kraj. Nije bilo kraja, ali su zaključili da je on tu negde na oko tridesetak hiljada svetlosnih godina i da ga potpuno ispunjava naš Mlečni put. Oni koji se sa njima nisu slagali bili su u manjini i bez dokaza.



Dobro, sve je to istorija i danas znamo da je Mlečni put samo skromni detalj u kosmosu, zapravo detalj u jatu galaksija koje zovemo Lokalno jato. A to lokalno jato je tek detalj u super jatu, kojih ima više. Koliko? Pa to zapravo niko ne zna. Srećom, to nas ovog puta i ne zanima. Interesuju nas međusobni odnosi galaktičkih jata u ovom našem superjatu, a o tome je jako lepo pre neki dan pisao Laslo Kočmaroš.

Dakle, pod gravitacionom dejstvom jata jure kroz kosmos, i da ne prepričavam Lasla, pročitajte njegov članak ukoliko to do sada već niste uradili. Uglavnom naš verni čitalac Miroslav Krstić nam je poslao ovu divnu simulaciju koja govori ono o čemu je Laci pisao: prikazuje kretanje galaksija, grupa i jata u Lokalnom superjatu. Tu ćete videti jata Virgo, Fornax, Antilia i VirkoW a to su kuglice obojene redom u crveno, žutomrko, crno i ljubičasto. Mlečni put je žut, a naša komšinica Andromedina galaksija zelena. Pogledajte i imajte na umu da film prikazuje verovatno najduži vremenski raspon koji ste ikada videli. U 3,5 minuta smešteno je poslednjih 13,25 milijardi godina. Sve to posmatrano iz raličitih uglova.

Tok galaksija u Lokalnom galaktičkom superjatu
http://www.astronomija.org.rs/galaksije/11814-tok-galaksija-u-lokalnom-galaktickom-superjatu

https://t.co/LELDJNS371

A P O D...

https://t.co/gc3qdDz04o

A P O D...

Pluton i Ceres: davno izgubljeni blizanci?

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/11828-pluton-i-ceres-davno-izgubljeni-blizanci

Kvazar 3C 273 - portret


Krajem prošlog veka astronomi su primetili da neke od bezbroj zvezda koje vidimo teleskopom imaju neobično veliki crveni pomak. Crveni pomak nam govori između ostalog i o daljini posmatranog objekata. Što je veći crveni pomak to je objekat dalji. E sad, da bismo videli objekat sa jako velikim crvenim pomakom on mora da zrači mnogo više nego bliski objekat i to mnogo, mnogo više. Više od svakog drugog dobro poznatog objekta i svakako više od bilo koje zvezde. Drugim rečima, pomenute zvezde uopšte nisu zvezde nego nešto drugo

Sve do 1990. nije se pouzdano znalo ništa o poreklu i prirodi tih objekata sem da su „kvazi“ zvezde. Zato su i nazvali kvazistelarni objekti ili skraćeno kvazari. Pun naziv je: kvazistelarni radio izvori ili na engleskom QUASi-stellAR radio source. Iako u njihovom nazivu stoji da su radio izvori kvazari zrače u mnogim delovima elektromagnetnog spektra, uključujući radio-talase, infracrveno zračenje, vidljivu svetlost, ultraljubičastu, X zrake, pa čak i gama zrake.

Do danas je otkriveno preko 100.000 kvazara i svima je, naravno, svojstven veliki pomenuti crveni pomak. Koliki je on? Kreće se od 0,06 do 6,4, što kada se prevede u razdaljinu znači da su nam oni najbliži udaljeni 780 miliona svetlosnih godina, a najdalji preko 13 milijardi svetlosnih godina. Te najudaljenije sada vidimo kako su izgledali onda kada je svemir bio još sasvim mlad.

Kada se sve pomenuto uzme u obzir izlazi da kvazari spadaju u najsjajnije objekte u svemiru. Njih po snazi mogu da zasene jedino kratkotrajni bleskovi supernovih i eksplozije gama zraka. Njihovo zračenje jednako je zračenju stotinu običnih galaksija.

Magnituda vrlo sjajnog kvazara kakav je 3C 273 je tu negde oko 12,9, ali to je prividna magnituda (ona koju vidimo sa Zemlje bez obzira na udaljenost posmatranog objekta). Apsolutna magnituda, a to je sjaj koji se vidi sa određene udaljenosti (10 parseka, tj. 33 svetlosne godine), iznosi -26,7 što približno odgovara sjaju Sunca (samo što Sunce gledamo sa rastojanja od 8,5 svetlosnih minuta, tj. 150 miliona kilometara).

To, što se tiče sjaja, ali postoji i luminoznost koja govori o ukupnoj energiji koju kosmički objekat emituje u sekundi na svim talasnim dužinama. E, luminoznost kvazara je nešto veća od luminoznosti Sunca. Koliko veća? Pa kada govorimo o pomenutom kvazaru to je četiri triliona puta! Ili ako vas ovo nije impresioniralo: to je 100 puta više od ukupne svetlosti koju izrači cela naša galaksija. Dakle, strašno.

A sve ovo smo ispričali da biste sa više pažnje i uzbuđenja pogledali donju fotografiju. Nju je napravio Slavko Stojanov 26. juna, oko ponoći. Svetlost ovog kvazara krenula je ka nama pre 2,4 milijardi godina..

Danas dolazi zima i druge zanimljivosti u vezi s tim

Danas, 21. decembra u 17:28 po našem vremenu (GMT+1) dolazi zima. Istovremeno, na južnoj polutci dolazi ljeto. Za razliku od astronoma koji prvi dan zime određuju prema nebeskoj mehanici (položaju i odnosima nebeskih tijela u prostoru), meteorolozi početak zime računaju od prvog dana decembra. Zima će trajati sve do 20. marta naredne godine kada počinje proljeće. Prvog dana zime Sunce je od nas udaljeno 147.18 milijuna kilometara. U Puli ono izlazi u 07:39 a zalazi u 16:26, Sunčevo podne nastupa u 12:02. U vrijeme početka zime Europa tone u sumrak i noć. Prema dosad viđenom ova bi zima mogla biti jedna od hladnijih u posljednje nekoliko godina na našem podneblju.







Suprotno uvriježenom mišljenju kako je na dan početka zime dan najkraći a noć najduža stvar nije baš tako jednostavna. Na dan početka zime dan traje svega 8 h 47 m (lokalitet Istra), gotovo sedam sati manje nego početkom ljeta. No isto toliko dan traje u vremenu od 17. do 26. decembra! Istina, razlikuju se vremena izlazaka i zalazaka Sunca, ali minute koje „dobijemo“ kasnijim zalaskom Sunca navečer „poništene“ su kasnijim izlaskom Sunca ujutro. Pa će tako prvi dan kada se „za minutu“ produži trajanje dana (boravak Sunca iznad horizonta) nastupiti tek 27. prosinca. (Spustimo li kronološku ljestvicu na sekunde stvar postaje malo kompliciranija.)

Na staru godinu Sunce će zaći u 16:33 (sedam minuta kasnije nego danas) ali i izaći u 07:42 (tri minute kasnije nego danas) pa će razdoblje dnevnog svjetla biti tek nepune četiri minute dulje. Najkasniji zimski izlazak Sunca očekuje nas osmog dana siječnja, dan poslje (09.siječnja) ono napokon počinje izlaziti sve ranije a već sredinom siječnja počinjemo i sami uviđati kako se trajanje danjeg svjetla produžava.

Zima obično pada na datum 21. decembra, no nerijetko se to događa i 22. decembra, ovisno o nebeskoj mehanici – odnosima Sunca i Zemlje u svemiru. Zanimljivo je napomenuti kako prvi dan zime može biti i 20., odnosno 23. decembra. Istina te su prigode jako rijetke ali se događaju. Godine 1903. zima je počela 23. decembra, isto će se dogodoiti 2303.

Datum i sat trenutka dolaska zime variraju i ovisno gdje se nalazimo na planeti, shodno satnoj odnosno datumskoj podijeli svijeta na vremenske zone.

Zabluda je i kako se Zemlja u trenutku dolaska zime (gledano iz perspektive nas na sjevernoj polutci, odnosno ljeta za stanovnike južne polutke) nalazi najbliže od Sunca. To nije tako, u školama nas ne uče pravilno. Zemlja će se najbliže od Sunca nalaziti 03. januara naredne godine u 06:34 po našem vremenu. Tada će ta udaljenost iznositi 147.097 milijuna km. Kažemo da je Zemlja tada u perihelu.

Svi oni koji bi radije živjeli na južnoj polutci a ljubitelji su topline, sunca i mora prije preseljenja neka dobro razmisle. Za razliku od „južnjaka“ nama „sjevernjacima“ osjetno se brže odvija proces produžavanja dnevnog razdoblja nego njima tijekom vremena.

Autor: Marino Tumpić

https://t.co/PCPCASq7Fx

A P O D...

Šta drži astronaute budnim tokom noći?

http://www.astronomija.org.rs/nauka/fizika/11831-sta-drzi-astronaute-budnim-tokom-noci

https://t.co/9kROP8BUUY

A P O D...

Šta drži astronaute budnim tokom noći?

http://www.astronomija.org.rs/nauka/fizika/11831-sta-drzi-astronaute-budnim-tokom-noci

M82 ili Cigara

M82 spada u najatraktivnije objekte na nebu i za profesionalne astronome i za astronome amatere, a pre svega za astrofotografe. Prvi ih posmatraju zbog izučavanja burnih procesa koji se u njima dešavaju, a zadnji zbog neobičnog, vrlo lepog izgleda.

Upravo zbog tog izgleda M82 nosi popularan naziv Cigara. Cigara je galaksija koju gledamo iz njene galaktičke ravi, tj. postrani pa zbog tog njenog duguljastog izgleda je i dobila svoje ime. Od nas je udaljena između 11,4 i 12,4 miliona svetlosnih godina. Njena magnituda iznosi 8,41 što je čini lako dostupnom amaterskim teleskopima. Njena oznaka u Novom opštem katalogu (NGC) je 3034.

U manjim teleskopima vidi se u paru sa obližnjom galaksijom M81. Veza između dve pomenute galaksije nije samo prividno vizuelna, već i prstorna i dominantno gravitaciona. M81 dominira grupom obližnjih galaksija i dramatično utiče i na Cigaru. Svojom gravitaciom ona u njoj potpiruje paljenje novih zvezda. Zbog tog ubrzanog rađanja novih zvezda Cigara je klasifikovana kao starbusrt galaksija (mi kažemo „zvezdorodna galaksija“, a to je ona u kojoj se po ubrzanoj stopi stvaraju nove zvezde). Da bi jedna galaksija bila zvezdorodna ona mora da ima dovoljno materijala za stvaranje zvezda, tj. prašine i gasova. Sem toga potrebno je da nešto „promeša“ taj materijal kako bi čestice počele da se komešaju i lepe jedna za drugu pod uricajem sopstene gravitacije. E u slučaju Cigare ulogu „mešača“ ima M81! Ceo proces mešanja počeo je pre oko 100 miliona godina.

Teleskop Habl je 2005. detektovao 197 masivnih jata mladih zvezda u jezgru M82. Svako jato ima masu od oko 200 hiljada masa Sunca. Stopa formiranja zvezda u jezgru M82 je 10 puta veća od stope nastajanja zvezda u našoj galaksiji.

Nove, šljašteće, zvezde dobro se uočavaju na snimcima Cigare. Upravo one su dugo smetale astronomima da otkriju prirodu ove galaksije, jer je blještavi sjaj zvezda maskirao njenu strukturu. Osmatranja u bliskom infracrvenom spektru su, međutim, otkrila njene spiralne krake koji su inače i karakteristika sprilanih galaksija. Nezavisno od ovog otkrića, galaksija Cigara se i dalje u katalozima svrstava u nepravilne galaksije.



Cigaru možete naći u sazvežđu Veliki medved (Ursa Major), gore na granici sa Zmajem (Draco).

Cigara je pet puta luminoznija (luminoznost govori o ukupnom zračenju nekog tela) od naše galaksije i čak 100 puta od jezgra Mlečnog puta.

Šta još da kažemo? Cigara je izvor snažnog radio zračenja. U njenom jezgru se nalazi supermasivna crna rupa, mase kao 30 miliona mase Sunca.

Sve ovo što smo naveli dovoljno je da predstavimo fotografiju ovog zanimljivog nebeskog objekta koju nam je posla njen autor Zlatko Orbanić.

Umro astronaut Mekendles

http://www.astronomija.org.rs/112-autori/biografije/11836-umro-astronaut-mekendles

https://t.co/D26eF0HAnl

A P O D...

Poreklo vlakna galaksija

Kada su posmatrači otkrili vlakna (filamente) galaksije to je bilo veliko iznenađenje. Kako je jedan AM čitalac lepo napisao, iskustvo nam kaže da “gravitaciona sila ne pravi vlakna nego gomile!”

Zaista, gravitacija je privlačna sila, pa oblasti čak i sa malo većom gustinom postaju gušće i masivnije, a zapremine sa manjom gustinom postaju sve praznije. Kako su onda moguća vlakna galaksije?



Otkriće prvog galaktičkog vlakna. Naša lokacija je u donjem temenu trougla koji prikazuje rastojanja galaksija radijalno od nas u sektoru na nebu širine 23 stepeni u pravcu istok-zapad (levo-desno) a debljine 11 stepeni u pravcu sever-jug koja je ovde sva projektovana u ravan slike. Levo je poznato Coma jato a desno A1367 u Lavu, jedno od takozvanih Abelovih bogatih jata. Njihovo rastojanje na nebu je oko 15 stepeni! Astronomi i teoretičari rutinski su odbacivali takvo grupisanje jata kao optičku iluziju. Međutim, u drugoj polovini sedamdesetih, astronomi Gregori i Tompson (Stephen Gregory, Laird Thompson) izmerili su rastojanja do ovih galaksija i uvideli da su oba jata ne samo na sličnim rastojanjima od nas, već su povezana vlaknom ili filamentom galaksija, sa velikim prazninama oko jata i oko vlakna. Do sličnog zaključka, koristeći drugi posmatrački materijal, došla je otprilike u isto vreme i grupa sovjetskih estonskih astronoma Joeveer, Einasto i Tago. Izvor: http://www.lairdthompson.net/ .

Faktor koji pravi razliku i dovodi do formiranja vlakana je širenje svemira.

Uzajamno privlačenje masa usporava širenje svemira. Prostor oko oblasti sa većom gustinom se stoga širi nešto sporije, a oblasti sa manjom gustinom se šire nešto brže. Rezultat je kao da “mehurovi” skoro praznog prostora između sebe “pritiskaju” zone sa nagomilanom materijom.

Te skoro prazne oblasti nisu nikada sasvim sferične ali su trodimenzionalne, tako da se materija skuplja na njihovim površinama koje su skoro dvodimenzionalne. Kažemo “skoro,” u smislu da je debljina takvog površinskog “zida” možda od 5 do 30 miliona svetlosnih godina, ali njegove dve druge dimenzije, one duž površine “praznina” su po 5 do 10 puta veće.

Dalje, kada se dva takva zida materije oko obližnjih praznina preseku, taj presek će izgledati kao vijugava zona još veće gustine, sa jednom dimenzijom (duž preseka) mnogo većem od druge dve. To je začetak vlakna galaksija!


Slika iz jedne od brojnih kompjuterskih simulacija formiranja galaksija. Lepo se vide vlakna “tamne” i obične (barionske) materije koja se spajaju u čvorovima još veće gustine, oko zapremina sa mnogo manjom gustinom. Izvor: https://en.wikipedia.org/wiki/Structure_formation

Kompjuterske simulacije koje su sa vremenom postale sve bolje i bolje, pokazuju da se ova vlaknasta struktura pojavljuje u distribuciji prvobitnog gasa (praktično samo vodonik i helijum) i “tamne materije” već kada je svemir bio oko stotinu puta manji nego sada. Kasnije, u periodu kada je svemir bio oko 10-15 puta manji nego sada, gustina gasa je postala dovoljno velika da je počelo njegovo mestimično zagrevanje pa time i formiranje zvezda i galaksija.

Tako se galaksije pojavljuju duž listova (zidova oko praznina) i duž vlakana, a u čvorovima je njihova najveća koncentracija koju onda prepoznajemo kao superjata ili bogata (Abelova) jata galaksija. Zavisno od orijentacije ponekad vidimo zidove ili listove galaksija u čijim presecima su vlakna.

Automatizovani sistematski pregledi galaksija koji su usledili od osamdesetih pa sve do današnjih dana, doneli su mnogo bolji posmatrački materijal čija analiza je potpuno potvrdila ovu sliku.


Isečak takozvane Logaritamske mape svemira, bazirane na podacima automatizovanog pregleda neba teleskopom od 2.5 metra koji je finansirala Sloan Fondacija, pa je poznat kao SDSS (Sloan Digital Sky Survey).

Mapu su uradili prof. Ričard Got (Richard Gott) sa Prinstona i njegov tada doktorant Mario Jurić. Naša lokacija je dole, van ovog isečka. Pravac na mapi s leva na desno opisuje 360 stepeni od istoka ka zapadu, dakle pun krug pogleda sa Zemlje. Debljina u pravcu sever-jug je opet projektovana u ravan slike. Prazan deo u sredini odgovara pravcu ka ravni naše Galaksije, gde obilje međuzvezdane prašine onemogućava da se dobro vide daleke galaksije. Na ovom isečku je region između oko 300 miliona (blizu donje ivice slike) i 3 milijarde (blizu gornje ivice slike) svetlosnih godina od nas. Broj galaksija je tako veliki da su prikazane gustinom plavih tačkica. Lepo se vide velike praznine u raspodeli galaksija, kao i vlakna, i bogata jata ili superjata u kojima se vlakna spajaju. Dve formacije koje su označene kao zidovi (wall) su verovatno listovi oko praznina okrenuti nama svojom poprečnom stranom, koje se protežu u smeru sever-jug (normalno na ravan slike) koji ovde nije prikazan. Izvor.

Nedavno objavljena posmatranja o kretanju galaksija u vlaknima i njihova vizualizacija koje mogu da se vide ovde, ovde, i ovde, veoma lepo ilustruju prirodu vlakana. Cela struktura je delo gravitacije i širenja svemira. Kao što se padavine slivaju niz padine planine pa formiraju mrežu potoka i reka pre nego što se uliju u jezero ili more, tako na ovim sjajnim vizualizacijama vidimo galaksije kako se slivaju iz praznina ka vlaknima kroz koje teku ka superjatu u čvoru!

Noćno nebo izgleda spokojno, ali Vasiona i dalje evoluira. Gravitacija “tamna materija” koje ima oko pet puta više po masi vuče za sobom galaksije i međugalaktički gas, i skuplja ih u sve veća jata, dok širenje svemira koje sada gura takozvana “tamna energija” razvlači vlakna i udaljava superjata jedno od drugog. Galaksije sa masama od stotine milijardi Sunca padaju ka vlaknima i kroz vlakna brzinama od stotine do hiljadu kilometara u sekundi ka najbližim superjatima. Svemir koji vidimo liči na proces, ne na večnost.

Autor: Milan Mijić