Stihovi koje volim

Kad ugledam gdje mi
U susret koracas
vidim plahu kosutu
Kraj sumskog izvora.
Moju dusu obuzme
Silna radost zivota
Izvadivsi ludo srce,
Na dlanu bih ga pruzio
Tebi...

SIN:
-Reci meni tata,
želim to da znam,
kad je zvezda bila prvak,
a ne Partizan?
…
OTAC:
-Ne znam sine tačno,
pitaj svoga deku,
mislim da je bilo
u prošlome veku!

OBLAK U PANTALONAMA

Vi mislite bunca malarija?
To je bilo,
bilo u Odesi.
”Doć’u u četiri” rekla je Marija.
Osam.
Devet.
Deset.
Evo i veče
u noćnu strahu beži,
veče decembarsko
s prozora
u magli
U staracka leđa smeju se i ržu
kandelabri.
Mene više prepoznati ne moze:
ja sam zgrčena
gomila
žila.
Sta takva gomila poželeti može?
A mnogo hoće takva gomila.
Jer više nije važno
ni to što sam od bronze,
ni to što srce moje -
od gvozđa hladnog -
bije.
Nocu i čovek svoj zvek
u nešto zensko, meko,
želi da sakrije.
I ja sam,
ogroman.
na prozoru savijen,
rastapam staklo čelom od čelika.
da li je to ljubav ili nije?
I kakva je -
mala ili velika?
Odakle velika u takvom telu:
mora da je to malena,
neka krotka ljubav, što se u stranu baca
od automobilskih sirena
i voli zveket praporaca.
Opet i opet
čekam,
zabivsi lice u rošavo lice kise.
I već me je poprskala dreka
gradske plime, sve više.
Ponoć, sa nožem kog pruža -
do đavola s njim! -
došla je,
zaklala.
I kao s’ panja glava sužnja,
dvanaesta ura je pala.
u oknima sumorne kišne kapi,
kreveljeci se,
nakrcale,
k’o urlanjem usta da su razjapile
himere s pariske katedrale.
Prokleta da si!
I pocepa usta skoro krik.
Zar ti je i to malo?
Čujem:
nerv,
tiho, kao s kreveta bolesnik,
podigao se.
I , gle -
u početku jedva je posao
jedva,
onda je ustalasan,
jasan,
potrčao.
Sada je sa druga dva
očajno igrati stao.
Pao na plafon spratu niže.
Živci
veliki,
mali,
mnogi -
pomamno skaču
i vec -
gmizu.
Živci pali s nogu!
A noć se po sobi glibi i oko,
otežalo, odatle nikako da se ispravi.
Odjednom, vrata zacvilese, ko da
krčma zub na zub
ne moze da sastavi.
Ušla si
osorna, kao ”na!”
guzvajuci rukavice kao luda,
i rekla: ”Da,
znate, ja ču da se udam.”
Pa šta, udajte se.
Ništa nije bilo.
Izdrzaću.
Gledajte - ja sam spokojan ko
bilo
pokojnika.
Sećate se?
Govorili ste:
”Dzek London,
novac,
ljubav,
strasti” -
a ja videh samo jedno:
vi ste Đokonda,
koju treba ukrasti!
I ukrali su je.
Opet ću ljubav u terevenkama utući
povije obrva ozarivsi vatrom.
Pa šta!
Ponekad i u izgoreloj kući
skitnice nađu dom!
Izazivate?
”Manje no prosjak kopejaka
vi imate smaragda bezumlja”
Setite se!
Pala je Pompeja
od razdrazenog Vezuva!
Hej!
Gospodo!
Ljubiteli
obesvesćivanja,
zločinstava,
pokolja,
da li ste najstrašnije
videli -
lice moje
kada sam
ja
apsolutno spokojan?
I osećam -
”ja”
za mene je malo.
neko se otima iz utrobe moje.
Halo!
Ko je?
Mama?
vaseg sina nesto divno boli!
Mama!
Zapaljeno mu je i srce i vene.
Recite sestrama, Ljudi i Olji,
on nema kuda da se dene.
Marija! Marija! Marija!
Pusti me, Marija!
ne mogu ostati na ulicama!
Neces?
Čekas
dok upalih obraza grubo,
bljutav,
i isproban na svemu losem,
dodjem
i procedim bezubo
da sam ja danas
”neobicno posten”.
Marija,
vidis -
ja se, već poguren, slamam.
Marija!
Kako u debelo uho zabosti neznu rec?
Ptica
živi od pesme,
peva
gladna i zvonka,
a ja sam čovek, Marija,
prost,
koga je sipljiva noć iskasljavala na prljavu
ruku Presnje.
Marija, hoces li me takvog?
Pusti me, Marija!
Zgrčenim prstima davim gvozdeno grlo
zvonca.
Marija!
Na ulicama su zveri.
Na vratu prsti davljanja sto bode-
Boli!
Otvori svoje dveri!
Vidiš -
zabili su u oci iz šešira čiode.
Pusti me.
Mala!
Ne boj se
što na mom volovskom vratu
sede kao planine vlažne zene od znoja
gubave.
Ja kroz zivot vučem (i to je zato)
milion ogromnih, cistih ljubavi
i milion miliona malih ljubavi.
Ne boj se
da cu se opet prilepiti za hiljade lica -
”devojke Majakovskog” -
u izdajničko vreme mraka,
ta to nije ipak
dinastija carica
krunisanih u srcu jednog ludaka.
Marija, pridji!
U bestidnosti nagote,
ili puna plašljivih drhtaja,
no daj tvojih usana lepotu što jos iscvala nije:
srce i ja nijednom ne doživesmo do maja,
a u prokletom životu
tek stoti april je.
Znaci - opet,
dok mracno sve je to,
uzecu srce,
isplakano grozno,
da ga nosim,
ko sto
u štenaru pseto
nosi svoju šapu preseceno vozom.
Krvlju svoga srca ja radujem put,
uz odeću belu lepi se prašine cvece.
oko zemlje - Krstiteljeve glave
po hiljaditi put
Irodijada-sunce ce da se okrece.
I kada moja gomila godina
odigra svoje do konca -
krvlju označice se put što vodi
ka domu moga oca.
Izaci cu
prljav (od jendeka, gde provodih noci)
primaći cu mu se blize,
sagnucu se
i na uho mu reći:
Slusajte, gospodine Bože!
Kako vam ne dosadi
u zele oblaka mreškavih
zamakati oci odebljale, a?
Hajde da organizujemo
vrtešku
na drvetu poznavanja dobra i zla!
Svemoguci, ti si izmislio
za svakog po dve ruke,
i svakome si po glavu dao ti -
a zažto nisi izmislio
da se bez muke
moze ljubiti, ljubiti, ljubiti?!

Mišljah - Božanstvo si, svemoguce, staro,
a ti si nedoučeni, majusni bogic samo.
Vidiš, ja se saginjem
i iz sare
vadim kamu.
Krilati nitkovi!
U raju da ste zbijeni!
Gomila perjaša od straha valja se!
A tebe, sto si tamjanom opijen,
rasporiću odavde do Aljaske!
Pustite me!
Necete me zaustaviti.
lazem li, u pravu li
sam ja,
ali više ne mogu da budem spokojan.
Gledajte -
zvezde su opet obezglavili
i nebo okrvavili od pokolja!
Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
ja dolazim!
Gluho.
Vasiona spava,
položivsi šapu
s krpeljima zvezda pod ogromno uho.

Majakovski

Dodji i donesi mi samo svoj osmeh.
Taj osmeh je jedino sto trazim.
Sve ostalo imam.
Imam oci koje ce videti
tvoje zabrinuto lice.
Imam ruke koje ti nikad
nece dozvoliti da padnes,
imam srce u kome ces
pronaci svoj dom

Pesma za nas dvoje

Znam, mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?
Dan je niz mutne ulice prosut.

Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.
Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?
Možda je sasvim do mene došla,
Al' ja, za ugao skrenuo, gorak,
a ona ne znajući - prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora da je tako...

Mika Antić

Фјодор Тјутчев‎

УПОЗНАХ ЈОЈ ОЧИ

Упознах јој очи – ах те очи!
Како их љубљах Бог само зна!
Од њених чарних, страсних моћи
Не знадох души откинути сна.

У понорима тог погледа,
Што живот до дна разоткрива,
Какав се у њему бол огледа,
Таква дубина страсти сакрива!

На трепавицама сенка тада
Дисаше тужна и чудесна,
А поглед уморан од наслада,
Сав као патња дрска, обесна.

И никад се још десило није
У тренуцима дивним оним
Да сусрет с њима жуд не открије
И да без суза у њих уроним.

ГРЕХ И ЧЕЖЊА
Кажи ми је ли грех ако те волим
Ако желим усне да ти љубим
Ако жудим белину твојих груди
И сневам мирисе твоје женствености

Грех ли је кад погледи нам се сретну
А страх их сакрије у бујицу речи
Онако сетне и стидљиво бестидне
Кажи – је ли грех кад очима те мазим

Кажи је ли грех због греха љубав крити
Због живота живот не проживети
Све стазе судбине и по трњу проћи
И никад – бар због љубави их заобићи

Кажи ми је ли грех кад лажно љубим другу
А тебе у греху док чедно желим
До суза да гушим себе у себи
И тек очи кад склопим – у сну се дам теби


Анђелко Заблаћански

ПОЧЕТАК ЉУБАВИ
О, осмех, први осмех, осмех наш.
Како то беше исто:
удисати мирис расцвалих липа,
слушати тишину парка –
па тада наједном подићи очи,
погледом се срести
и чудити се све до осмеха.

У том осмеху
беше успомена на једног зеца
што је до малопре скакутао по трави;
то детињство осмеха беше –
већ га озбиљније косну кретање лабуда,
кога смо видели потом како на два дела
вечери неме рибњак полови.

А крошње –
својим рубовима према чистом,
слободном, већ сасвим будућем ноћном небу,
оцрташе руб осмеху овом
према усхићеној будућности на лицу.

TRIPUT SAM VIDEO TITA (Rani Mraz)
(Dj. Balasevic-- J. Bocek-- Dj. Balasevic)

Jednom se otac moj,
Sa posla kuci vratio pre,
Odenuo mi praznicno sve,
I poveo me na trg.

Bio sam klinac jos,
I bilo mi je tek oko pet,
Al' dobro pamtim nasmejan svet,
I svecan i sretan dan.

Nisam razumeo zastave, guzvu,
Znao sam tek nesto je vazno,
Jer otac me tad prigrli snazno,
Rece mi, sine, gledaj i pamti.

I ja sam video Tita marsala,
Legendu tu, slobodotvorca,
Coveka tog, druga i borca,
Tada sam ja video Tita prvi put.

U skolskim danima,
O njemu su nas ucili sve,
Al' zivot nam objasnio tek,
To kakav je covek Broz.

Bio sam momak vec,
Kroz muziku sam trazio rec,
Pred igrankom se prostruja vest,
Da doci ce mozda on.

I ja sam stajao malen s gitarom,
Preda mnom sve, moje detinjstvo
Sloboda, mir, Bratstvo i Jedinstvo,
Preda mnom on, nasmejan, vecan.

I ja sam video Tita marsala,
Legendu tu, slobodotvorca,
Coveka tog, druga i borca,
Tada sam ja video Tita drugi put.

Bio je peti maj,
Iz Skopja me je vodio put,
Na stanicama duz pruge svud,
Tisina i nema bol.

Bitola, Maribor,
Rijeka, Niksic,
Zenica, Bor,
I svaki covek, i svaki dom,
Je zalio dusom svom.

Al' ja sam video visoke peci, fabrike dim
Siroke njive, gradove sto slobodni zive,
Decu i mir i jato ptica.

I opet video Tita marsala,
Legendu tu, slobodotvorca,
Coveka tog, druga i borca,
Opet sam svud video Tita.

I ja sam video visoke peci, fabrike dim
Siroke njive, gradove sto slobodni zive,
Decu i mir i jato ptica.

I opet video Tita marsala,
Legendu tu, slobodotvorca,
Coveka tog, druga i borca,
Opet sam svud video Tita.

ХОЋУ ЖЕНУ
Хтео бих
Да заспим сном дужим него еон цео
Да заспим у крилу једне жене
Коју дуго тражим и која мене чека негде

И не питај
Да ли има име или се крије иза надимака
Да ли говори лепе или ружне речи
Ни да ли јој је осмех звонак као хладно јутро

Не питај
Има ли младеж изнад горње усне
Да ли је млада или само витка
Ни да ли су јој дуге ноге а косе бујне

Не питај
Да ли сам волео баш такве жене
Да ли сам их грлио пијан или трезан
Ни да ли само љубих похоту у њима

Не питај
Да ли сам им дао икад ишта
Ни да ли су оне пружиле мени нешто
Не питај – не знам

Јер слутим
Само једну жену – жену без имена
Са очима што имају боју моје туге
И погледом заденутим
Једино у лутању мојих зеница

Слутим жену
Чије усне имају укус пољубаца
А које никад љубиле нису
Јер она не љуби уснама него душом

Слутим жену
Која никад није рекла реч Љубав
А о њој ћутањем наглас зборила

Слутим жену
Чије груди не миришу пожудом
Већ страшћу и чежњом чистом

Слутим само
Жену којој дрхтим утробом
А она у мојој оданости надмоћна и тиха
Као да на престолу седи

И хтео бих
Али још увек стојим сам
Заробљен раскршћима љубави и несанице

Радјард Киплинг: АКО
Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш -
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: "Истрај!"

Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

DOK ŠUMNIM ULICAMA ŠETAM

Dok šumnim ulicama šetam,
Il’ ulazim u prepun hram,
Nerasudne mladiće sretam,
Ja samo jednu miso znam.

Ja kažem: godine će stići,
I svi, koliko ima nas,
Pod večne ćemo svode sići
I već je nekom blizu čas.

Kad vidim hrast nasred poljane,
Ja mislim: starina će ova
Preživeti i moje dane,
Ko dane mojih pradedova.

Detence pomilujem često
I reknem “zbogom” u taj mah:
Ja tebi dajem svoje mesto,
Ti bićeš cvet, ja biću prah.

I svaki dan, i svaki minut
Ja pratim kao kobnu nit,
Sve čekam da l’ će slutnja sinut
O času gde je kraj moj skrit.

I gde će doći smrt po mene?
U boju, il’ u valu plime,
Il’ susedne doline sene
Već spremne su da gosta prime?

I makar da je hladnom telu
Svejedno gde će najzad biti,
Al’ ipak sve bliže rodnom vrelu
Svoj grobni san bih htio sniti.

I neka smrt za među šalje:
Kraj nje će mladost sjati ista,
I mirna priroda će dalje
Lepotom večitom da blista.

Вито Николић: БИЋЕ ЈЕДНО ВЕЧЕ
Једном
кад буде вече
кад будеш сама
и буде нека киша лила,
једном
кад око својих усана
нађеш туђи осмијех, мила
знам,
биће ти тешко а мене неће бити
да ти у том часу штогод кажем.
Биће једно вече, једна киша и ти
коју сам дивно умио да лажем.

SVETLOST

Možda su godine raskoraka krive,
što ne biram puteve
koji završavaju u slepim ulicama,
što više nemam sluha
za galamdžije koje gordošću
u prazno dreče
mašući zastavama kao pobednici,
a ne slute da sujetom proždiru sebe.

Možda od gorčine žuči u prepunoj čaši
ne osećam ukus meda
dok ispijam život kap po kap,
pokušavajući da ostanem trezna,
da mi se koraci ne sapletu,
ne padnem u provaliju ponovo
jer iskopah lagum do sna.

Možda previše sanjam,
rasipajući osećaje kao kišu majsku,
mirisnu i blagorodnu po semenju što raste,
radja plodove lepote i ljubavi.
Neka me takve, prostodušne.
Sve dok kroz magiju lutam,
java manje boli.
I da zaboli jako - imam lek - sebe.

I kad me nema da pevam, tu sam, dišem.
Imam i kome i zašto !
Smetam li ?! Pa izvolite - prodjite...
Za nekoga vidljiva, za nekoga nedodirljiva.
Mnogima nepostojeća, i neka sam !
Tvorac nas stvori za odabire mnoge.

Pruženih ruku, prašnjavih dlanova
od peska vremena kroz koji bauljam
tražeći nove staze do Svetlosti kličem.
Jer ko svoju Tamu spoznao nije,
zalud mu putevi ovovremenski.

Najda M.

Draga,
Dajmo oči vodoskocima plavim
Da ih bacimo visoko u nebo.
Noću,
Proklijaće zvezde pod
Trepavicama. Ali nećemo reći
Ni jednom ogledalu koliko smo lepi.
Držaćemo se za ruke
I gledaćemo jedno u drugo slepi.

Branko Miljković

"Grešio sam mnogo"

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

Mit o ptici

Voda se ne sme dotaći. Oboje smo to znali.
Ali se dlanovi na nju ipak moraju spustiti.
Šake se dižu polako, a daleko je bolje
ako se pronadje pokret još lakši od polako.

I broji se u sebi unatrag. Dugo. Predugo.

Broji se do trenutka dok nismo sasvim sigurni
da, dok sklapamo ruke, osećamo u njima
nekakvo belo klube koje diše.

Time se može reći da smo izlučili svoju svest
i samo nam je preostalo da nacrtamo sebi senke.

Da nacrtamo onaj pravi trenutak susreta:
to prožimanje stvari koje već dovoljno imaju
i koje još uvek nemaju veštinu sadržaja.

Još nam je samo preostalo da nacrtamo lepak materije:
ljubav dodira.

Miroslav Antić

Pippo1906
Reci nešto, al’ ne šuti više

Reci nešto dok šušte kiše tuge
Samo molim te ne šuti sad više
Kao što ponekad to rade duge
Poslije padanja tužne, tužne kiše

Reci sad nešto i ne šuti više
Kao što šute one tužne duge
Poslije padanja teške, teške kiše
Samo molim te zaboravi tuge

I reci nešto, nešto ispod duge
Samo reci sad i ne šuti više
Nek isperu se ove naše tuge
Dok tiho šušte, šušte ove kiše

Posle igre

Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema

Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj sa čela obriše
Ni čela nema

Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca
Posle igre

Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema

Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam…

Vasko Popa

Da te vidim

Zjenom pratim utabani snijeg
zaputih se kroz led tražeći tebe
samo još jednom da te vidim
nije me briga više za sebe.

Nije mi važno što prsti trnu
što ih zima nagriza kroz rukavice
nije me briga što mi obrazi zebu
osjećam se prkosno poput balavice.

Samo da tebe još jednom vidim
ne razumiju te osjećaje drugi
samo da provjerim voliš li me još
dal me tvoje srce ljubi.

Ogromna je moja čežnja mili
žudnja mi je isparala dušu
od kako te ne vidjeh prošli mjeseci
a u cipelama sjećanja još proljetni lahori pušu.

Samo usne da ti okusim
samo lice da ti poljubim
pregazit ću sante leda
da bih ti sa usana okusila meda.

27.1.2013. Marina

Znaš, bilo je jako dobro.
Bilo je bolje nego bilo šta.

Bilo je kao nešto
Što možemo podignuti,
Držati, gledati
i onda se smejemo
Zbog toga.

Bili smo na Mesecu,
Bili smo na jebenom Mesecu,
Imali smo ga.

Bili smo u ratu,
bili smo u beskrajnom ponoru.
Nigde nema takvog mesta.

Bilo je duboko,
I svetlo,
I visoko.

Primaklo se tako blizu ludila,
Smejali smo se bezumno.

Tvoj smeh i moj.

Pamtim kad su tvoje oči,
Glasno rekle: VOLIM.
Sada, dok se ovi zidovi,
Tako nečujno, ljuljaju ........

C. Bukowski

Hajde,
da se rastanemo plačući,
da se neprirodno razdvojimo
i da nikad ne saznamo kako bi bilo

Kad se lažemo,
Kad se izbegavamo,
Kad se manje volimo.
I da nam nikad ne dosadi.

Dedalov sjaj

Prospi mi kaznu po očima,

trnovim limitom, budućnost mrtvu,

zaključaj u krug svezane mašte,

pa stvori mene da glumim žrtvu.



Bolje da stvarnost kriju etui,

zar da zbog snova letiš i padaš,

bolje u senci da živiš kao odjek,

no da se boriš i večno nadaš.



A kada krupno, kovano Sunce

sruši i poslednji deo tvog hira,

moraćeš naći u tuđem svetu

zaključan, tih komad svog mira.



I sve je prazno… Još samo neki

uče da gube, uporno, stalno,

ne znajući da su sve, nekad svoje,

sluđeni maštom, izgubili davno.



A tvoji snovi, kao helenske ptice,

beli pioni što im pobeda treba,

uprkos voštanim krilima,

postadoše plen kritskoga neba…

VECERAS!

veceras ti zadnju pesmu pisem
pesmu bolniju od svih
sa rukama crvenim od vina
drhti na listu svaki mi stih:
Ja se pesmom oprastam od tebe
srce cu slagati sam
al svaka bar nalik na tebe
mnogo ce boleti znam!

ako ti nekada ne bude pravo
sto sam ja ovde ,a ti tamo
za oprostaj veciti te molim
oprosti sto volim da volim.

Veceras se gasi zadnja nada
da ce biti isto kao pre
nek umire ta poslednja sada
ja cu lagano u svoje sne;
Ti ces mozda biti srecna
s nekim kome dusu ne znas
al,molim te budi mi vecna
nemoj nikom srce da predas.

Bilo je nečeg dobrog,
ranije,
negde drugde.
Šteta
što je tako teško
setiti se nečeg dobrog.
Znati
kako je stvarno bilo.
Koliko je bilo stvarno.

Bilo je, čini mi se,
nešto sasvim obično,
čudesno.
Ja sam ga,
čini mi se, video,
ili omirisao,
ili dodirnuo.

Ali, da li je
bilo veliko ili malo,
novo ili staro,
svetlo ili tamno,
to više ne znam.
Samo da je bilo bolje,
mnogo bolje
od ovoga što je sada,
to još znam.

Hans Magnus