Stihovi koje volim

Očiju tvojih da nije


Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo


9

Pahuljica si snežna
Tišinu oko mene
Što raspeva
Grana si mi rascvetana
Osmeh na usnama
Što mi zapali
Oluja si letnja
Krila što mi da
I polomi
Dunja si zrela
U srce što mi padne
Duboko

10

Ulice tvojih pogleda
Nemaju kraja
Laste iz tvojih zenica
Na jug se sele
Sa jasika u grudima tvojim
Lišće ne opada
Na nebu tvojih reči
Sunce ne zalazi

11

Koraci tvoji sa pločnikom
Razgovaraju
Koraci tvoji pevaju
U mome telu
Bosi koraci tvoji vesele
Stidljivu rosu
I duboke ostavljaju tragove
U snegu moga sna

12
Prisutna si
U žiži moje samoće
Sa dve ruke
Kako bih svet zagrlio
Prisutna si
U prozoru moje suze
U dva oka
Kako bih svet udomio
Prisutna si
U svakoj mojoj pesmi
U jednom snu
Kako bih svet obogatio

13

Sijalicu dobru pališ
U tuzi mojoj smeđoj
Livadu mi prostireš
Na grudima svojim
Golubove okupljaš
U radosti mojoj
Bele
Cigaretu mojih briga
U srcu svome gasiš
U grozdu tamjanike
Na moje usne čekaš

Vasko Popa

Vera Pavladoljska - Matija Beckovic



Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilistima u rudnicima boksita
Ubedjivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Gresile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrcala medju liticama
Gonjen tocilima krsima i gubom
Do grla u zivom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao zivotinja
Grom u lancima camio za brdima
Molio sam za sluh fizickih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladica
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod laznim imenom leci svoj pepeo
U mrcavi medju dvojnicima
Dok muzika sneg u usi ubacuje
Kleo sam se u obe ruke narocito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolasina
Govorio istine na svim jezicima
Zario i palio da ih poveruje
Dok je cutala secao sam se
Da si mi najkrupnije lazi verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsecalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaza da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ides iz glave
I kako neces
Vera Pavladoljska

Kulo crnog zara pod slepim ocima
Zarazna zvezda sve i svasta sazdi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavicajne bezdane padao
Pricali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bezao u gore
Da te glasno zovem da niko ne cuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamisljaju
Ceznuo da ceo dan prolazis kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nesto protiv
Zedj za rakijom je slicna fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih zena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oci jedne zene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve sto imam u zivotu
Misleci na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogresno trazi oko zemlje
Vucen tajnim magnetom mog cela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kusa vazduh i podmicuje
Ti ces me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagaci su srecni dok ovu pesmu slazu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlasica sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko drzava tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i laznim jezicima u pogresnim naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko ce uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska

Сећам се само да је била
невина и танка
и да јој је коса била
топла, ко црна свила
у недрима голим.

И да је у нама пре уранка
замирисао багрем бео.

Случајно се сетих невесео,
јер волим
да склопим очи и ћутим.

Кад багрем до године замирише,
ко зна где ћу бити.

У тишини слутим
да јој се имена не могу сетити
никад више.

NE ZNAM KOLIKO DUŠA IMAM

Ne znam koliko duša imam.
Menjam se svakog trena.
Stalno me progone.
Nikad sebe nisam našao
niti sebi poverovao.
Dušu imam samo.
Ko dušu ima, mira nema.
Ko vidi, samo je ono što vidi.
Ko oseća, nije ono što je.
Držim se onoga što jesam i što vidim,
oni me vraćaju a ne ja sâm.
Svaki moj san i moja želja
je ona koja se rađa a moja nije.
Ja sam slika sebe samog.
Na sopstvenom putu služim,
različitom, nestalnom, usamljenom.
Ne znam osetiti gde sam.
Zbog toga, lud čitaću
svoje biće, kao stranice.
Ono što sledi, predviđeno nije
što je prošlo, zaboravljeno je,
beležim napomenu onoga što pročitah
ono što prosudih i osetih.
Čitam ponovo i kažem: ”Zar sam to bio ja?”
zašto sam to napisao, samo Bog zna.

Fernando Pesoa

Aleksa Šantić

Ako hoćeš...

Ako hoćeš da o zori
Pjevam tebi pjesme moje,
Oj, ne bježi sa prozora,
Da ja gledam lice tvoje!

Ako hoćeš da ti pjevam
O sunčanom toplom sjaju,
Oj, pogledni okom na me,
Divotanče, mili raju!

Ako hoćeš da ti pjevam
Onu tihu nojcu milu,
Razvij tvoju gustu kosu -
Mirisavu meku svilu!

Ako hoćeš da ti pjevam
Miris divnog pramaljeća,
Oj, razgrni njedra bijela -
Da udišem miris cvijeća!

Il' ako ćeš pjesmu moju
O izvoru slasti bujne,
Hodi, hodi na grudi mi,
Da ti ljubim usne rujne!...

(1889.)

OBLACI

U tužnom danu moje srce tužnije od dana…

Moralne i gradjanske obaveze?

Zamršeno klupko dužnosti, posledica?

Ne, ništa…

Tužan dan, čamotinja…

Ništa…

Drugi putuju (putovao sam i ja), drugi se greju na suncu

(Grejao sam se ija, ili sam zamišljao da se grejem),

Svi imaju pravo, ili život, ili simetrično neznanje,

Taštinu, radost i sposobnost prilagodjavanja društvu,

I iseljavaju se da bi se vratili, ili da se nikad ne vrate,

Na ladjama koje ih jednostavno prevoze.

Ne osećaju da ih smrt prati na svakom odlasku,

Da neka tajna čeka u svom dolasku,

Da se neki užas krije u svemu novom…

Ne osećaju: zato su poslanici i bankarski činovnici,

Idu na igranke i bave se trgovinom,

Odlaze u sva pozorišta i poznaju svet…

Ne osećaju: zašto bi morali da osećaju?

Odeveno stado iz božijih torova,

Pusti ga da prodje, okićeno vencima za žrtvu,

Pod suncem, razdragano, hitro, puno sebe…

Pustite ga da prodje, ali, avaj! Idem i ja sa njim, bez venca,

Ka istoj sudbini!

Idem sa njim bez sunca koje osećam, bez života koji imam,

Idem sa njim bez nepristajanja…

U tužnom danu moje srce tužnije od dana…

U tužnom danu svih dana…

U tako tužnom danu…

Fernando Pesoa

PESMA POSLEDNJEG SUSRETA

Studen mi je pakla grudi takla.
Korak se u laku dao drhtavicu.
I ja na desnu ruku sam namakla
S leve rukavicu.

O, koliko ovde stepenica ima
A ja sam verovala — tri.
Šapat jesenji među klenovima
Prošumi: „Umri sa mnom ti!

Varljivost života sreću mi zakrili.
Prevrtljiva sudba nasmeja se zlobom".
Ja mu odgovorih tiho: „Mili,
Meni, takođe. Umreću sa tobom".

O poslednjem pesma to beše susretu.
I ja pogledah na sumorni dom.
U spavaćoj sobi, ko na drugom svetu,
Gorele su sveće ravnodušno za mnom.

Ana Ahmetova

Rainbows

(to my friend)


If I could catch a rainbow
I would do it just for you,
And share with you its beauty
On the days you're feeling blue

If I could build a mountain
You could call your very own,
A place to find serenity,
A place to be alone

If I could take your troubles
I would toss them in the sea,
But all these things I'm finding
Are impossible for me

I cannot build a mountain,
Or catch a rainbow fair,
But let me be what I know best,
A friend who's always there.


- Kahlil Gibran –

ODLAGANJE

Prekosutra, da samo prekosutra...
Sutra cu poceti da mislim na prekosutra.
To je jedina mogucnost: danas nikako ne...
Ne, danas ništa; ne mogu danas.
Zamršena upornost moje objektivne subjektivnosti,
san moga stvarnog života, umetnut,
iznemoglost prerana i beskrajna,
iznemoglost svijeta da se udje u tramvaj.
Ta vrsta duše...
Samo prekosutra...
Danas bih htio da se pripremim,
htio bih da se pripremim, kako bih sutra mogao misliti
na iduci dan...

On je presudan.
Vec imam nacrtan plan; ali ne, danas ne crtam planove,
Sutra je dan planova.
Sutra cu sjesti za stol da osvojim svijet;
ali svijet cu osvojiti tek prekosutra...
Imam želju da zaplacem,
imam želju da zaplacem naglo, iznutra...
Ne, ne pokušavajte saznati ništa više,
to je tajna i necu govoriti.

Samo prekosutra...
Kad sam bio dijete, cijeli tjedan sam se radovao nedjeljnom
cirkusu.
Danas me raduje samo nedjeljni cirkus od cijelog tjedna
mog djetinjstva.

Prekosutra bit cu drugi.
Moj život ce triumfirati...
Sve moje sposobnosti inteligentna, odgojena i prakticna covjeka
bit ce dekretom sabrane,
ali sutrašnjim dekretom.
Danas hocu da spavam, a sutra cu sve urediti...

Za danas, ima li kakva predstava, koja bi obnovila moje
djetinjstvo?
Pa cak da i sutra kupim ulaznicu,
jer tek prekosutra ce biti dobra predstava...
Prije ne...
Prekosutra cu se latiti poslova, koje cu sutra prouciti.
Prekosutra cu konacno biti ono, što danas nikako ne mogu biti.
Samo prekosutra.
Pospan sam kao izgubljen pas na hladnoci.
Veoma sam pospan.
Sutra cu ti reci rijeci, ili prekosutra,
Da, možda jedino prekosutra...

Buducnost...
Da, buducnost...

Iskrena pesma

O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplijih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek' se bujno roje,
I reč nek' tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osjećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad zile moje
Zabrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode! A po tom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu -

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako...

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slusati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
Kako se spušta nema polutama,
Ti nećeš znati šta u meni biva, -
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k'o plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: Ćuti!
Ostavi dušu, nek' spokojno sniva -
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.

Haljina modra i plave oči.
Lagao sam dragoj jedne noći.

Draga me pitala:“Mećava vije?
Spremit ću postelju, peć da se grije.“

Odgovorih dragoj:“Netko sa visine
Cvjetovima bijelim prekriva daljine.

Postelju spremi, peć da se grije,
Bez tebe u srcu mećava vije“

Osecam veceras, dok posmatram laste

i pupoljke rane,

kako srce moje polagano raste

k'o vidik u lepe, nasmejane dane;



kako s mladim biljem postaje sve vece

i lako k'o krilo,

i kako mu celo jedno nebo srece

i pakao bola ne bi dosta bilo;



kako cezne za svim sto bi zivot mog'o

lepog da mu dade,

i da mu nicega ne bi bilo mnogo:

tako su velike ceznje mu i nade.



Osecam, da dosad sve je bilo sala

moga srca vrela;

da jos nikom nisam ljubav svoju dala

koliko bih mogla i koliku htela;



Da ima u meni cela nezna plima

reci nereceni',

da bih srce mogla poklanjati svima

i da opet mnogo ostane ga meni.

Kad šuma svene
ostaće nad njom zvezde rumene.
Ponećeš svud, pošla ma kud,
samo srce svoje gorko.
Vetar studeni puše, ne stidi se mene
nema duše,
ni zakona, ni časti
nad bolom ima vlasti
još samo telo golo.
Sve što sam voleo
umrlo je vičući ime moje
a ja mu ne mogah pomoći.
Zbaci odelo svoje,
U celoj zvezdanoj noći
jedina radost nad bolom
u telu tvom je golom.
Sve nam dopušta tuga.

Prekosutra, da samo prekosutra...
Sutra ću početi da mislim na prekosutra.
To je jedina mogućnost: danas nikako ne...
Ne, danas ništa; ne mogu danas.
Zamršena upornost moje objektivne subjektivnosti,
san moga stvarnog života, umetnut,
iznemoglost prerana i beskrajna,
iznemoglost svijeta da se uđe u tramvaj.
Ta vrsta duše...
Samo prekosutra...
Danas bih htio da se pripremim,
htio bih da se pripremim, kako bih sutra mogao misliti
na idući dan...

On je presudan.
Već imam nacrtan plan; ali ne, danas ne crtam planove,
Sutra je dan planova.
Sutra ću sjesti za stol da osvojim svijet;
ali svijet ću osvojiti tek prekosutra...
Imam želju da zaplačem,
imam želju da zaplačem naglo, iznutra...
Ne, ne pokušavajte saznati ništa više,
to je tajna i neću govoriti.

Samo prekosutra...
Kad sam bio dijete, cijeli tjedan sam se radovao nedjeljnom
cirkusu.
Danas me raduje samo nedjeljni cirkus od cijelog tjedna
mog djetinjstva.

Prekosutra bit ću drugi.
Moj život će triumfirati...
Sve moje sposobnosti inteligentna, odgojena i praktična čovjeka
bit će dekretom sabrane,
ali sutrašnjim dekretom.
Danas hoću da spavam, a sutra ću sve urediti...

Za danas, ima li kakva predstava, koja bi obnovila moje
djetinjstvo?
Pa čak da i sutra kupim ulaznicu,
jer tek prekosutra će biti dobra predstava...
Prije ne...
Prekosutra ću se latiti poslova, koje ću sutra proučiti.
Prekosutra ću konačno biti ono, što danas nikako ne mogu biti.
Samo prekosutra.
Pospan sam kao izgubljen pas na hladnoći.
Veoma sam pospan.
Sutra ću ti reći riječi, ili prekosutra,
Da, možda jedino prekosutra...

Budućnost...
Da, budućnost...


Fernando Pessoa

Ali ako je bog cvijece i drvece,
I brda i sunce, i mjesecina,
Onda vjerujem u njega,
Onda u njega vjerujem svakoga casa,
A zivot mi je sama molitva i misa,
Te pricest ocima i kroz usi.

Ali ako je bog cvijece i drvece
I brda i sunce i mjesecina,
Zasto da ga zovem Bogom?

Zovem ga cvijece, i drvece, i brda i sunce i mjesecina;
Jer, ako se on zbiva da ga vidim,
Kao sunce i mjesecina i cvijece i drvece i brda,
Ako mi se javlja bivajući drvecem i brdima
I mjesecinom i suncem i cvijecem,
To znaci da zeli da ga spoznam
Kao drvece i brda i cvijece i mjesecina i sunce.

Stoga sam mu poslusan,
Poslusan sam mu ziveci, dragovoljno,
Poput onoga sto otvara ocu i vidi,
I nazivam ga mjesecina i sunce i cvijece i drvece i brda,
I ljubim ga ne misleci na njega,
Mislim na njega videci i cujuci,
I idem s njime svakoga casa.

Mislimo li o Bogu, bivamo mu neposlusni.
Jer Bog niposto ne htjede da ga upoznamo,
Pa nam se stoga ne ukaza...

Budimo jednostavni i tihi,
Kao potoci, kao drvece,
I Bog ce nas voljeti, uciniti
Lijepim poput drveca i potoka.
I dat ce nam zelenilo svojeg proljeca
I rijeku u koju cemo pohrliti kad dokoncamo.

I...

https://www.youtube.com/watch?v=9WRl6D-Q_ek

ТАКО ЈЕ ДОБРО БИТИ САМ

Пођем кроз траве до најближе падине.
Пронађем обли камен, седнем, па ћутим.
Тако је добро бити сам: у даљини неко чека.
Загледам се у сунце и полако жутим.
(У глави додам:
Испод ногу се играју рибе, тече река.)
Тако је добро бити сам:
У замршеном корову иза камена
Две птице се хладе од сунца.
Две мале птице!
Једна прхне у сунце и сенком ми ишара лице.
Другу зовем да ми слети на рамена.
Тако је добро бити сам: неко те воли.
Потрчиш пет корака и станеш као камен.
Прав, висок, испод сунца: ти личиш једино тополи!
Стојим.
Тако је добро бити сам: у даљим неко чека.
Испод ногу се играју рибе, тече река.

Предосећање

Познала сам те кад снег се топи,
топи, и дува ветар млак.
Близина пролећа душу ми опи,
опи, па жудно удисах зрак.

С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

Познала сам те у звонак дан,
дан пијан, свеж и мек.
Чињаше ми се већ давно знан,
знан кад те познадох тек.

С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

Познала сам те кад копни лед,
лед, док се буди пролетњи дах;
кад дан је час румен, час сетан, блед,
кад сретно се и тужно у исти мах.

С нежношћу гледах стопа ти траг,
траг по снегу белом;
и знадох да ћеш бити ми драг,
драг у животу целом.

Десанка Максимовић