Vesti - književnost...

Najuži izbor za nagradu Biljana Jovanović



Knjige Svetislava Basare “Anđeo atentata” (Laguna), Jasne Dimitrijević “Prepoznavanja” (Karlo Bjelicki, Sombor) i Ljubomira Koraćevića “Lager” (KOV, Vršac), ušle su u najuži izbor za nagradu “Biljana Jovanović” za 2015. godinu.

Žirijem predsedava Ljilјana Šop, a članovi su Srđan Srdić i Marjan Čakarević.

Ime dobitbnika biće saopšteno najkasnije do 11. marta 2016. godine, saopštilo je 4. marta Srpsko književno društvo, koje dodeljuje to priznanje od 2005. godine.
Nagrada “Biljana Jovanović” ustanovljena je u znak sećanja na književnicu Biljanu Jovanović (1953-1996), koja je bila i mirovna aktivistkinja i potpisnica svih peticija 70-ih i 80-ih godina 20. veka protiv represije i mitova komunistickog režima.

Među dobitnicima su Zvonko Karanović, Ivančica Đerić, Srđan Srdić, Vladislava Vojnović, Jelena Lengold...

Prošle godine nagradu je dobio Oto Horvat za roman “Sabo je stao”, u izdanju Kulturnog centra Novog Sada.

(SEEcult.org)

Jubilarni, 5. broj Knjiženstva



Novi, peti broj elektronskog časopisa 'Knjiženstvo' za studije književnosti, roda i kulture u znaku je međunarodne konferencije o ženskom stvaralaštvu i kulturnom doprinosu “Šta je Knjiženstvo?”, održane u oktobru 2015. na Filološkom fakultetu u Beogradu. U novom broju “Knjiženstva”, koji je predstavlјen 4. marta na Filološkom fakultetu, objavlјeni su radovi sa tog naučnog skupa, na kojem su razmotrene teme: digitalna humanistika, žene i rat, žena u javnom diskursu, poezija, proza i ženska periodika.

Uz središnju rubriku “Ženska književnost i kultura”, koju čini više od 20 radova, novi broj “Knjiženstva” sadrži, između ostalog, i intervju sa profesorkom hispanistike na Univerzitetu u Glazgovu Henrijet Parč, rukovoditelјkom projekta “Putujući tekstovi 1790-1914: međunarodna recepcija spisatelјki na obodima Evrope (Finska, Holandija, Norveška, Slovenija, Španija)”.

Središnja rubrika sadrži tekst o digitalnoj humanistici i sajber feminizmu kao njegovoj feminističkoj verziji, zatim segment o ženama u ratu, te o ženskoj prozi o ratovima (Draga Jovanović, Virdžinija Vulf, Vera Obrenović Delibašić i Jasmina Musabegović), zaklјučno sa prozom Milke Žicine zasnovanoj na njenom ličnom iskustvu logorašice u vreme Informbiroa.

Uz četiri rada o poeziji - u rasponu od srpske narodne lirske poezije do savremenih dela Marije Knežević, Radmile Lazić, Bisere Alikadić i Feride Duraković, “Knjiženstvo” ukazuje i na prozna dela kojima dominiraju reminiscencije, kao što je to u novijim knjigama Ljubice Mrkalј, Slavice Garonje i Tanje Stupar Trifunović, odnosno u nezavršenom romanu Judite Šalgo. Tu spadaju i tekstovi o poimanju androginije Virdžinije Vulf, o romanu Elen Siksu i recepciji čuvenog romana Madam De Lafajet.



Časopis sadrži i rad o fizičarkama u Srbiji u socijalizmu i post-socijalističkom periodu, te predstavlјa detalјno dokumentovanu priču o životnom i profesionalnom putu naučnice i lekarke Julke Popović-Savić. Završni segment rubrike “Ženska književnost i kultura” čine radovi o javnom diskursu, počev od časopisa “Jugoslavenska žena” i njegovoj urednici Zofki Kveder, preko teme u vezi sa reproduktivnim politikama na primeru Španije i Srbije unutar SFRJ, do analize položaja žene u dnevnoj štampi metodama korpusne i računarske lingvistike.

“Knjiženstvo” u rubrici “Prikazi” predstavlјa sedam novih izdanja, počev od kritičkog izdanja dela Anice Savić Rebac do studije o etici i ranjivosti filozofkinje Erin Džilson, rekla je na promociji prof. dr Bilјana Dojčinović, glavna i odgovorna urednica tog časopisa, koji je deo projekta “Knjiženstvo, teorija i istorija ženske književnosti na srpskom jeziku do 1915. godine” Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Srbije.

Na promociji su govorile i Ivana Pantelić i Dubravka Đurić, članice projekta “Knjiženstvo”, a prisutne je pozdravio i prodekan Filološkog fakulteta prof. dr Zoran Paunović.

Časopis je moguće pročitati na sajtu Knjiženstva

(SEEcult.org)

Uži izbor za nagradu Dušan Vasiljev za 2015.



Žiri za dodelu književne nagrade “Dušan Vasiljev” za 2015. godinu uvrstio je u uži izbor knjige Dragana Velikića, Božidara Mandića, Srđana V. Tešina, Jasne Dimitrijević, Zvonka Karanovića i Ilhana Pačariza.

Među šest naslova u užem izboru je roman “Islednik” Dragana Velikića (Laguna), dobitnika NIN-ove nagrade za 2015. godinu, kao i roman “Pertle” Božidara Mandića (Službeni glasnik), umetnika i osnivača Porodice bistrih potoka.

U užem izboru su i zbirke priča Srđana V. Tešina “Priče s Marsa” (Arhipelag) i “Prepoznavanja” Jasne Dimitrijević (Biblioteka Karlo Bjelicki Sombor), a poeziju reprezentuju knjige “Zlatno doba” Zvonka Karanovića (LOM) i “Oniričke pesme” Ilhana Pačariza (Građanski forum Novi Pazar).

U konkurenciji za nagradu “Dušan Vasiljev” za 2015. godinu bilo je 119 dela.

Žiri koji čine Ivana Peško, Vladimir Arsenić i Srđan Srdić saopštiće odluku o laureatu 23. marta u zgradi Skupštine opštine Kikinda, koja dodeljuje nagradu “Dušan Vasiljev” za najbolju knjigu napisanu na srpskom jeziku i objavljenu tokom prethodne godine.

Nagrada se dodeljuje u slavu Dušana Vasiljeva (1900-1924), prerano preminulog ekspresionističkog autora.

Nagradu za 2014. godinu dobio je David Albahari, za roman “Životinjsko carstvo”.

(SEEcult.org)

Novi prevodi dela Danila Kiša



Dela Danila Kiša izazivaju već nekoliko godina veliko interesovanje izdavača širom sveta, a među novim izdanjima njegovih knjiga su prevodi u Kini, Indiji i Iranu, kao i izdanja izabranih dela u Nemačkoj i Španiji.

Osim Evrope i SAD, gde je interesovanje za književnost Kiša prisutno od od ranije, poslednjih godina njegove knjige postaju izazov i izdavačima i čitaocima u Aziji, uključujući i Kinu, Koreju, Indiju i Iran, saopštila je izdavačka kuća Arhipelag u Beogradu, ekskluzivni izdavač Kišovih dela za Srbiju, Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku.

Posebno značajno interesovanje vlada u Kini, gde su u poslednjih godinu i po dana objavljene tri Kišove knjige: “Enciklopedija mrtvih”, “Grobnica za Borisa Davidoviča” i “Rani jadi”, a najavljena su i izdanja drugih Kišovih dela na kineskom.

“Rani jadi” objavljeni su i na japanskom jeziku, kao i na više evropskih jezika, ostajući jedno od najprevođenijih Kišovih dela. Roman “Bašta, pepeo” objavljen je u Indiji, dok “Peščanik” ima više evropskih izdanja: na bugarskom, makedonskom, slovenačkom, nemačkom i španskom jeziku.



Zajedno sa “Enciklopedijom mrtvih”, “Grobnica za Borisa Davidoviča” je već godinama najprevođenija Kišova knjiga, a posle kineskog izdanja, pre nekoliko meseci je objavljena i na persijskom jeziku u Iranu. Ta Kišova knjiga doživela je u novije vreme izdanja i na galicijskom, nemačkom, španskom i katalonskom jeziku, dok će rusko izdanje objaviti do kraja 2016. godine Izdavački centar Rudomino u Moskvi.

“Enciklopedija mrtvih” je gotovo istovremeno objavljena u Kini i u Koreji.

Evropska izdanja te knjige su veoma brojna i u novije vreme. Pre nekoliko meseci objavljeno je novo englesko izdanje “Enciklopedije mrtvih” u izdanju Pingvina, u ediciji “Moderni klasici”, s predgovorom Marka Tompsona.

Interesovanje za Kišovu novelistiku vidljivo je i po velikom broju izdanja knjige “Lauta i ožiljci”, u kojoj su objavljene piščeve novele iz zaostavštine.

“Lauta i ožiljci” objavljena je poslednjih godina na engleskom u SAD, na italijanskom, španskom, ukrajinskom ili bugarskom. Na španskom jeziku u poslednjih pet godina ta knjiga je imala dva izdanja.

U SAD je objavljen i prevod ranog Kišovog romana “Psalam 44”, kao i knjige “Noć i magla” u kojoj se nalaze njegove televizijske i pozorišne drame, kao i dva neostvarena filmska scenarija pisana krajem 70-ih godina.

“Psalam 44” biće objavljen ove godine i u Francuskoj, u izdanje Fajara, kao i u Poljskoj.

Uporedo s Kišovom prozom, pojedini strani izdavači ne zapostavljaju ni njegove poetičke spise.

“Čas anatomije” je doživeo izdanje na španskom jeziku, ali najprevođenija Kišova poetička knjiga ostaje “Homo poeticus”, i to u posebnom izboru koji donosi i eseje iz nekoliko njegovih knjiga i čitav niz intervjua iz knjige “Gorki talog iskustva”. “Homo poeticus” u tom obliku objavljen je u novije vreme na italijanskom, grčkom i bugarskom jeziku.

Prema navodima Arhipelaga, jedan veliki brazilski izdavač zainteresovan je da do kraja 2016. godine objavi knjigu razgovora “Gorki talog iskustva” i knjigu izabranih eseja “Poslednje pribežište zdravog razuma”, prema izdanju koje je na srpskom jeziku objavio Arhipelag.

Pored pojedinačnih knjiga, poslednjih godina objavljeno je i nekoliko izdanja izabranih dela Kiša na velikim svetskim jezicima.

Tako je španski izdavač Akantilado iz Barselone objavio izabrana Kišova dela u šest knjiga. U okviru tog izdanja, čiji su prevodioci Luisa Fernanda Garida, Tihomir Pištalek i Nevenka Vasiljević, objavljene su knjige Kišovih novela “Grobnica za Borisa Davidoviča”, “Enciklopedija mrtvih” i “Lauta i ožiljici”, roman “Psalam 44”, kao i “Čas anatomije”. U jednom tomu objavljene su tri knjige Kišovog “porodičnog cirkusa”: “Rani jadi”, “Bašta, pepeo” i “Peščanik”. Za to izdanje, između ostalog, Akantilado je 2015. godine dobio na Sajmu knjiga u Beogradu nagradu “Dositej Obradović” za najboljeg stranog izdavača srpske književnosti.

Kišova izabrana dela u jednom tomu objavio je i veliki nemački izdavač Hanzer. U knjizi “Porodični cirkus”, koja ima preko 900 strana, nalaze se “Rani jadi”, “Bašta, pepeo”, “Peščanik”, “Grobnica za Borisa Davidoviča” i “Enciklopedija mrtvih”.

Arhipelag već pet godina objavljuje Kišova dela u Srbiji - u edicijama Dela Danila Kiša u deset knjiga i Izabrani poetički spisi Danila Kiša u tri knjige objavio je celokupnu Kišovu književnost i najveći deo njegove esejistike i drugih poetičkih spisa.

(SEEcult.org)

Hronike preokreta



Nemački književnik Ingo Šulce, gost Krokodilove kuće za pisce u Beogradu, gostovaće 10. marta u atrijumu Narodne biblioteke Srbije, gde će govoriti o temama o kojima piše: istoriji, sadašnjosti i budućnosti u odnosu na pad Berlinskog zida, o izbegličkoj krizi i pluricentričnosti nemačkog jezika.

Jedan od najistaknutijih nemačkih savremenih pisaca, Šulce je martovski gost rezidencijalnog Krokodilovog programa za pisce, u partnerstvu sa Gete institutom.

Rođen u Drezdenu 1962. godine, Šulce je na Univerzitetu u Jeni studirao klasičnu filologiju (starogrčki i latinski jezik), kao i germanistiku, a pre ujedinjenja Nemačke radio je kao dramaturg u pozorištu u Altenburgu.

Nakon ujedinjenja, s prijateljima je osnovao novine koje je uređivao od 1990. do 1992. godine.

Od sredine 1990-ih živi u Berlinu, gde je i objavio svoju prvu, veoma zapaženu zbirku priča “33 trenutka sreće” (1995). Dosad je objavio 14 knjiga, a na srpski je prevedena samo jedna - zbirka priča “Mobilni” (VBZ, 2008, prevela Jelena Petrović).

Šulce je osvojio niz nagrada, među kojima je i književna nagrada “Bertold Breht” (2013).

Njegova dela prevedena su na više od 20 jezika.

Član je Nemačke akademije za jezik i književnost, kao i berlinske Akademije umetnosti.

Šulce je četvrti nemački pisac koji boravi u Kući za pisce u Beogradu, nakon Navida Kermanija, Marsela Bajera i Klemensa Majera, koji su gostovali u protekle četiri godine.

Tokom jednomesečnog boravka omogućeni su mu uslovi za rad na novom rukopisu.

Razgovor sa njim na književnoj večeri “Hronike preokreta” vodiće Milena Đorđijević i Ana Pejović.

(SEEcult.org)

Basari nagrada Biljana Jovanović za 2015.



Književna nagrada Biljana Jovanović za najbolju knjigu u 2015. godini pripala je Svetislavu Basari za roman “Anđeo atentata”, uz obrazloženje da predstavlja “jedan od vrhunaca u obimnom romanesknom opusu” tog pisca, te da sadrži sve one kvalitete koji su ga “učinili klasikom savremene srpske literature”.

Članovi žirija smatraju da je dodelom nagrade “Biljana Jovanović” Basari “nagrađena književnost čije su odlike izvanredna veština strukturisanja, velika formalna inventivnost, ali i sklonost ka razložnoj i utemeljenoj provokaciji”.

“Svojom prepoznatljivom, superiornom duhovitošću Basara se i u ovom romanu suprotstavlja svakoj zloupotrebi istorije u dnevnopolitičke svrhe i dekonstruiše sa uzvišenom lakoćom kako nacionalne, tako i internacionalne mitove i velike priče”, naveo je u obrazloženju žiri koji su činili Ljiljana Šop (predsednica), Marjan Čakarević i Srđan Srdić, a odluku je doneo jednoglasno.

U najužem izboru za to ugledno književno priznanje, koje nosi ime književnice i mirovne aktivistkinje Biljane Jovanović, bila je i knjiga priča “Prepoznavanja” Jasne Dimitrijević, kao i roman “Lager” Ljubomira Koraćevića.

"Anđeo atentata" je, prema rečima Basare, "roman o besmislu istorije, o istoriji kao tabloidu, o destruktivnosti nacionalizama, tesnoj povezanosti evropske kulture i varvarstva i mračnim stihijama koje ruše sve pred sobom, a koje mi, savremenici, sagledavamo kao progres". Basara je smatrao i da je pravično da Francu Ferdinandu, makar i posmrtno, da šansu da progovori o okolnostima koje su dovele do atentata na njegovu ličnost 1914. godine u Sarajevu.

SKD dodeljuje nagradu “Biljana Jovanović” uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije - za najbolju knjigu u prošlogodišnjoj književnoj produkciji.

Priznanje je ustanovljeno 2005. godine u znak sećanja na prerano preminulu književnicu i mirovnu aktivistkinju Biljanu Jovanović (1953-1996).

Dvadesetogodišnjica smrti Biljane Jovanović biće, inače, obeležena 11. marta u Centru za kulturnu dekontaminaciju dokumentarnom izložbom “Život je demonski posao, šta mi anđeli u njemu tražimo” i promocijom knjige “Buntovnica sa razlogom” (proza, drame, angažovani tekstovi Biljane Jovanović).

(SEEcult.org)

Milanki Todić - Pavle Vasić



Nagrada “Pavle Vasić” za 2015. godinu dodeljena je prof. dr Milanki Todić za knjigu “Moderno dete i detinjstvo”, u izdanju Službenog glasnika, teorijski relevantno utemelјen, studijski tekst koji razmatra problem deteta i detinjstva u epohi moderne na studiji foto-reprezentacije.

Milanka Todić kroz identifikaciju i eksplikaciju različitih modela artikulacije i reprezentacije slike o detetu prati proces modernizacije srpskog i jugoslovenskog sociokulturnog konteksta analizirajući sistem vrednosti, ukus i stereotipe, tj. specifičnosti mentaliteta sredine neposredno vezane za dominantne ideološko-političke matrice. Metodološki relevantno analizirane i čitane u složenim kontekstualnim vezama, odabrane fotografije u interpretaciji Milanke Todić, ukazuju ne samo na poimanje diskursa detinjstva i medija fotografije u domenu umetnosti, već i na njihovo mesto u hijerarhiji značenja jednog buržoaskog, a potom socijalističkog društva, naveo je u obrazloženju žiri za dodelu nagrade “Pavle Vasić” koju Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS) dodeljuje za tekstove u oblasti primenjene umetnosti i dizajna objavljene u svim vrstama stručnih publikacija (monografije, knjige, zbornici), teoretski i kritički rad o primenjenoj umetnosti objavljen u medijima, kao i za autorske izložbe uz odgovarajući stručan tekst.

Studija Milanke Todić, kako je istaknuto, predstavlјa izvanredan prilog istoriji i teoriji srpske i jugoslovenske fotografije.

Žiri je posebno istakao značaj njenog velikog potencijala da približi istoriju i teoriju primenjene umetnosti širokom krugu čitalaca, interpretirajući klasičan motiv deteta u umetnostina moderan i zanimlјiv način.

Na konkurs za dodelu nagrade “Pavle Vasić” za 2015. godinu prijavljeno je desetoro kandidata, a žiri, koji su činili istoričari umetnosti Draginja Maskareli (predsednica), dr Vesna Kruljac i prof. dr Dragan Bulatović, jednoglasno je odlučio da dodeli to priznanje Milanki Todić.

Na konkursu su učestvovali i prof. dr Srđan Marković (monografija Fakultet umetnosti u Prištini – Zvečanu 1973 -2013 - likovni odsek, Fakultet umetnosti univerziteta u Prištini, 2015), prof. dr Ljiljana Blagojević, Wolfgang Thaler, dr Krunoslav Ivanišin (monografija Dobrović in Dubrovnik – A Venture in Modern Architecture, Jovis book, 2015), dr Dubravka Đukanović (monografija Arhitektura rimokatoličkih crkava Vojvodine od 1699. do 1939. godine, Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture iz Petrovaradina, 2015), dr Andrea Palašti (autorska izložba Portreti i sećanja, predstavljena u različitim gradovima Srbije, 2015), Danijela Purešević (TV feljton Pavle Vasić: svedok epohe, RTS, serijal emisija Art zona, RTS, 2015), Viktorija Kelec, prof. Milanka Berberović (monografija Umetnost scenskog kostima, Fakultet primenjenih umetnosti, 2015), Olivera Gavrić Pavić (knjiga Mozaik u Srbiji 1950-2015, ULUPUDS, 2015), Ljubica Slavković (izložba PoGLEDI, reailizovana u okviru projekta Bogdan Boganović - uvod u celinu, Arhitektonski fakultet, 2015) i Senka Vlahović Filipov (video-ilustracija knjige Novi pogled na ilustraciju i kreiranje imidža knjige u javnosti, Banatski kulturni centar Novo Miloševo, Akademija umetnosti, Beograd, 2015).

Nagrada će svečano biti uručena Milanki Todić 14. marta u Rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu.

Nagrada “Pavle Vasić” za 2014. godinu dodeljena je istoričarki umetnosti prof. dr Jeleni Todorović, a medju dobitnicima poslednjih godina su i Nebojša Milenković, Suzana Vuksanović, Valentina Brdar, Marina Kocareva Ranisavljev...

Pokrovitelj nagrade je Ministarstvo kulture i informisanja Srbije.

(SEEcult.org)

Davidov roman na nemačkom



Roman “Kuća sećanja i zaborava” Filipa Davida o holokaustu objavljen je na nemačkom u izdanju kuće Viser Ferlag (Wieser Verlag) iz Klagenfurta, u prevodu Johanesa Ajgnera, aktuelnog ambasadora Austrije u Beogradu.

Nemačko izdanje romana “Kuća sećanja i zaborava”, za koji je David dobio NIN-ovu nagradu za 2014. godinu, kao i regionalnu nagradu “Meša Selimović”, biće predstavljeno na Lajpciškom sajmu knjiga, saopštila je Laguna, Davidov izdavač na srpskom.

Kuća Viser Ferlag ranije je objavila i knjigu “Staljinova sablja” Ivana Ivanjija, takođe Laguninog autora.

David je dobio za roman “Kuća sećanja i zaborava” i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u Srbiji u 2015. godini. Nedavno uručenje tog priznanja protekloj je u znaku njegovog ograđivanja od prisustva predsednika Srbije Tomislava Nikolića zbog neslaganja sa politikom koju vodi od 90-ih.

Davidov roman je studija zla u istoriji i u čoveku, koja sučeljava četiri životne priče Jevreja stradalnika i njihovih porodica u potresnom svedočenju sačinjenom od dnevnika, pisama i snoviđenja.

Glavni lik nagrađenog romana “Kuća sećanja i zaborava” je Albert Vajs koji je još od detinjstva imao prilike da promeni svoj identitet. Nakon što je 1942. godine ostao u ratu bez roditelja i mlađeg brata Elijaha, neko vreme je proveo u kući folksdojčera koji su ga nazvali Hans i ponudili mu da zameni njihovog nestalog sina i tako se spase od sigurne smrti. Vajs je odlučio da sačuva svoj identitet i pobegne iz te nemačke porodice koja ga je umalo usvojila.

Godinama kasnije na jednoj konferenciji o Drugom svetskom ratu, lutajući noću njujorškim ulicama, naišao je na “Kuću sećanja i zaborava”. U jednoj od prostorija tog neobičnog zdanja bilo je pohranjeno nepregledno istorijsko pamćenje. Na jednom ekranu može da, kao na filmu, vidi scene stradanja svojih roditelja i nestanka brata, za koji se oseća krivim, jer mu je bio poveren na čuvanje. Ogroman bol koji je osetio jače može da nestane ako u sledećoj prostoriji izbriše sopstveno pamćenje ili, čak, iščezne poput svog rođaka, čuvenog iluzioniste Hudinija (Erika Vajsa). Albert tako dobija poslednju šansu da promeni svoj identitet, u skladu sa rečima jednog svog prijatelja i sunarodnika: “Pamćenje je strašnije od svakog zaborava”, ili pak da odluči da ostane to što jeste, bez obzira na bol koji ga razdire.

(SEEcult.org)

Poezija i društveni kontekst

http://www.seecult.org/vest/poezija-i-drustveni-kontekst

Karanoviću nagrada Vasiljev



Književnu nagradu “Dušan Vasiljev” za 2015. godinu dobio je Zvonko Karanović za pesničku zbirku “Zlatno doba”, u izdanju beogradske kuće LOM.

U najužoj konkurenciji bio je roman “Pertle” Božidara Mandića (Službeni glasnik), osnivača Porodice bistrih potoka, saopšteno je 23. marta u SO Kikinda, koja dodeljuje književnu nagradu “Dušan Vasiljev” u znak promocije savremene srpske književnosti i kao simbol sećanja na velikog kikindskog i srpskog ekspresionističkog pesnika Vasiljeva (1900-1924).

Dvoje članova žirija, Ivana Peško i Vladimir Arsenić, glasali su za Karanovićevu knjigu, dok je Srđan Srdić (predsednik žirija) dodelio glas Mandićevom romanu “Pertle”.

Žiri je istakao da Karanovićevu knjigu karakteriše visokorazvijena autokritička i autoironijska svest, te da “Zlatno doba” predstavlja najradikalniji zaokret u dosadašnjoj poetici tog autora.

“Postapokaliptično-nadrealistički imaginarij koji Karanović u svojoj knjizi uspostavlja funkcioniše kao daleka ali jasna spona s najuspešnijim elementima poezije Dušana Vasiljeva. Majstorstvo organizacije teksta istovremeno suočava čitaoce s pojačanom fragmentarnošću, sa iscepkanom slikom sveta koja nije više tek smisaona slagalica, već i svedočanstvo o inherentnoj entropiji našeg iskustva koje nikako nije moguće sastaviti u koherentnu celinu”, naveo je žiri.

Od ukupno 119 naslova, koliko ih je bilo u konkurenciji, u najužem izboru, osim Karanovićeve zbirke pesama i Mandićevog romana, bili su i roman Dragana Velikića “Islednik” (Laguna), dobitnik NIN-ove i regionalne nagrade “Meša Selimović”, te knjige priča Srđana V. Tešina “Priče sa Marsa” (Arhipelag) i “Prepoznavanja” Jasne Dimitrijević (Biblioteka Karlo Bjelicki, Sombor), kao i knjiga poezije Ilhana Pačariza “Oniričke pesme” (Građanski forum, Novi Pazar).

Karanović je autor i nagrađivanih knjiga "Mesečari na izletu" (nagrada "Laza Kostić", 2012), "Kavezi" (nagrada "Biljana Jovanović", 2013) i "Najbolje godine naših života" (nagrada "Petar Kočić 2014).

(SEEcult.org)

Nagrađivani evropski romani na srpskom



Nagrađivani romani sedmoro pisaca iz zemalja Evropske unije objavljeni su u prevodu na srpski, u izdanju Derete, u okviru projekta “(In)Tolerance”, realizovanog uz podršku programa Kreativna Evropa.

Među objavljenim romanima su i “Senke jednoroga” Rakel Martinez i “Tursko ogledalo” Viktora Horvata, koji su osvojili Evropsku nagradu za književnost.

I Ada Murolo osvojila je za roman “More Palicija” značajne nagrade (Rhegium Julii – Sezione Opera Prima i Il Mulinello).

Patrik Ouržednjik, najprevođeniji češki pisac u proteklih 25 godina, postigao je internacionalni uspeh romanom “Ad Acta”.

Emil Hakl, koji se smatra najznačajnijim češkim piscem i često se poredi sa Hrabalom – velikim imenom češke književnosti, osvojio je češku nagradu Magnezia Litera za roman “O roditeljima i deci”.

Džonatan Trigel je za roman “Dečak A” osvojio nekoliko nagrada: Waverton Award (2014), John Llewellyn Rhys Prize (2014) i italijansku nagradu Edoardo Kihlgren. Knjiga je doživela i veliki komercijalni uspeh, kao i filmsku adaptaciju.

Fransisko Žoze Vijegas je za roman “Daleko od Manausa” dobio nagradu Grande Prémio, koju dodeljuje Udruženje književnika Portugala.

Završetak projekta “(In)Tolerance – Seven Awarded European Writers” biće obeležen 23. marta u Poletu u Cetinjskoj, uz učešće prevodilaca Aleksandra Ilića, Dragana Mraovića, Đorđa Tomića, Marije Cindori Šinković i Vesne Stamenković, rukovodioca tog projekta Aleksandra Šurbatovića i direktorke Dijane Dereta.

(SEEcult.org)

Omaž Umbertu Eku



Omaz program nedavno preminulom italijanskom piscu i filozofu Umbertu Eku (1932-2016) biće održan 29. marta u Domu kulture Studentski grad u Beogradu, uz predavanje Aleksandra Jerkova i Dušana Živkovića i projekciju filma “Ime ruže” sa Šonom Konerijem i Kristijanom Slejterom.

U slavu jednog od najuglednijih italijanskih intelektualaca, u holu Biblioteke DKSG-a od 1. do 15. aprila biće održana i izložba knjiga Umberta Eka, koju je osmislio Rastko Marković.

Lucidni analitičar savremene kulture, koji je govorio da je pre svega filozof, a da romane “piše samo vikendom”, predavao je na univerzitetima u Torinu, Milanu, Firenci, Kolumbiji u Njujorku, Jejlu i osnivač je katedre za semiotiku na Univerzitetu u Bolonji.

Ekov filozofsko-detektivski roman “Ime ruže”, koji je lično smatrao najlošijim, postao je jedan od najčitanijih širom sveta. Drugi roman “Fukoovo klatno”, koji je pisao osam godina, i smatrao ga najboljim, takođe je bio uspešan.

Eko je uspevao da premosti jaz između popularne i intelektualne kulture objavljujući kolumnu “Minervina svaštara” u vodećem italijanskom magazinu L’Espresso. Mlađe generacije su ga upoznale preko novih jezičkih izaraza u stripu edicije “Linus”.



Osim po delu, Eko će biti upamćen po harizmi, humanosti, duhovitosti, progresivnim stavovima, kao teoretičar masmedija i popularne kulture...

Bio je i kolekcionar srednjovekovnih knjiga, kojih je imao oko 1.500, dok je njegova biblioteka ukupno brojala 50.000 knjiga...

“Ko ne čita sa 70 godina života živeo je samo jedan život, sopstveni. Ko čita – živeo je 5.000 godina… Ne znam šta čitalac očekuje. Mislim da autor treba da piše ono što čitalac ne očekuje. Problem nije pitati šta im je potrebno, već promeniti ih”, govorio je Eko, koji je smatrao i da se danas ostavlja “previše prostora imbecilima, ne tako davno oni su bili ućutkani”.

Eko je autor i romana “Ostrvo dana pređašnjeg”, “Baudolino”, “Praško groblje”, “Tajanstveni plamen kraljice Loane” i “Nulti broj”.

Autor je zbirke priča “Kako sam putovao s lososom”, te teorijskih dela “Kultura, informacija, komunikacija”, “Estetika i teorija informacija”, “Umetnost i lepo u estetici srednjeg veka”, “Granice tumačenja”, “Metafora”, “Kod”, “Znak”, “Spisi o moralu”, “Kant i kljunar”, “Svakodnevna semiotika”, “O književnosti”, “Kazati gotovo istu stvar: iskustvo prevođenja”, “Razgovor o kraju vremena”, “Između laži i ironije”, “Istorija lepote”, “Istorija ružnoće”, “Istorija mitskih zemalja”, “Beskrajni spiskovi”, “Ispovesti mladog romanopisca”, “Vera ili nevera?” (sučeljavanje, s kardinalom Karlom Martinijem).

Eko je preminuo 19. februara u 85. godini.

(SEEcult.org)

Sećanje na stradanje NBS



Narodna biblioteka Srbije tradicionalno će obeležiti 6. aprila Dan sećanja na stradanje svoje zgrade na Kosančićevom vencu u Drugom svetskom ratu, a tim povodom poziva građane da donesu knjige i učestvuju u njihovom simboličnom povratku na mesto gde je pre 75 godina stradala srpska i svetska kulturna baština.

Dan sećanja na stradanje NBS počeće u pet do 12 na lokalitetu nekadašnje zgrade te biblioteke na Kosančićevom vencu, uz učešće ministra kulture i informisanja Srbije Ivana Tasovca, upravnika NBS Lasla Blaškovića, te književnika i profesora Filološkog fakulteta u Beogradu Mihajla Pantića i pesnika i esejiste Slobodana Zubanovića.

Knjige koje budu doneli građani na Kosančićev venac biće poklonjene Narodnoj biblioteci “Stevan Sremac” u Nišu i Gradskoj biblioteci “Žarko Zrenjanin” u Zrenjaninu, najavila je NBS.

Zgrada NBS na Kosančićevom vencu izgorela je 6. aprila 1941. godine do temelja u nacističkom bombardovanju. Potpuno je uništen knjižni fond (500.000 svezaka), zbirka 1.424 ćirilskih rukopisa i povelja, kartografska i grafička zbirka (1.500 brojeva), zbirke časopisa (4.000) i novina (1.800), te arhiv turskih dokumenata o Srbiji i prepiska značajnih ličnosti iz kulture i političke istorije Srbije i Jugoslavije.

Uoči početka Drugog svetskog rata, 1. aprila 1941. godine, NBS je bila spremna za evakuaciju. Biblioteka je bila spakovana u 150 sanduka, rukopisi posebno u 38 (svaki je bio težak oko 80 kg), a stari časopisi u 22 sanduka. Tadašnje Ministarstvo prosvete, međutim, zabranilo je bilo 3. aprila evakuaciju prosvetno-kulturnih ustanova Beograda, pa i Narodne biblioteke, ali je naredilo da se sve dragocenosti sklone u podrum, što je i učinjeno.

Zgrada je pogođena zapaljivim bombama 6. aprila u 16 časova i izgorela je do temelja.

NBS se u današnjoj zgradi na Vračaru nalazi od 1973. godine

(SEEcult.org)

Preminuo Imre Kertes



Mađarski pisac jevrejskog porekla Imre Kertes (Kertesz), dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2002. godine, preminuo je 31. marta u Budimpešti u 87. godini, posle duge i teške bolesti.

Kertes je bolovao već nekoliko godina od Parkinsonove bolesti, a prema navodima njegovog izdavača, Magveto Kiado, preminuo je kod kuće.

Njegovo najpoznatije delo je “Besudbinstvo”, u kojem na osnovu ličnog iskustva opisuje preživljavanje 14-godišnjeg dečaka u Aušvicu i logorima Buhenvald i Zejc.

Rođen 9. novembra 1929. godine u Budimpešti, Kertes je preživeo iskustvo holokausta - 1944. deportovan je u koncentracioni logor Aušvic, a kasnije u Buhenvald, koji je oslobodila američka vojska 1945.

Nobelov žiri je u obrazloženju nagrade istakao za njegovo delo predstavlja upečatljiv portret “ultimativne istine” o tome koliko ljudsko biće može da bude okrutno.

Napisan između 1960. i 1973. godine, “Besudbinstvo” je najpre bio odbijen za objavljivanje odlukom komunističkih cenzora, a konačno se pojavio 1975. Bio je, međutim, ignorisan u Mađarskoj, uprkos tome što je oko 500.000 mađarskih Jevreja ubijeno za vreme nacizma.

Kertes je po dodeli Nobelove nagrade proveo čitavu deceniju u Berlinu, gde je napisao neke od svojih poslednjih radova, a potom se vratio u Budimpeštu i uglavnom povukao sa književne scene i iz društvenog života zbog bolesti.

Među njegovim zapaženim delima su i romani “Fijasko” (1988), “Kadiš za nerođeno dete” (1990), “Likvidacija” (2003), “Dosije K” (2006)…

Kertes se bavio i prevođenjem dela Fridriha Ničea, Sigmunda Frojda, Ludviga Vitgenštajna… na mađarski.

*Foto: Wikipedia (Csaba Segesvári)

(SEEcult.org)

Sećanje iz pepela



Istoričar Dejan Ristić, bivši upravnik Narodne biblioteke Srbije, autor je naučne studije koja donosi nova saznanja o osnivanju NBS, njenoj burnoj istoriji i razaranju u Drugom svetskom ratu, a 75-godišnjica tog dogadjaja povod je za premijeru dokumentarnog filma “Sećanje iz pepela” na RTS-u, nastalog na osnovu rukopisa Ristićeve knjige koju bi uskoro trebalo da objavi NBS.

Dokumentarni film “Sećanje iz pepela”, koji će biti emitovan 6. aprila u 20.30 sati na Drugom programu RTS-a, premijerno predstavlјa nova naučna saznanja u vezi sa mestom i datumom osnivanja NBS (Kragujevac, 12. jul 1838. godine), kao i arhivsku, bibliotečku, muzeološku i audio-vizuelnu građu koja svedoči o razvoju te nacionalne ustanove kulture krajem 19. i početkom 20. veka, njenom delimičnom stradanju tokom Prvog svetskog rata, potonjoj obnovi i potpunom uništenju 6. aprila 1941. godine.

Filmske novosti producirale su taj film na osnovu rukopisa Ristićeve knjige “Kuća nesagorivih reči”, a tokom rada na njemu korišćena je brojna arhivska, bibliotečka, muzeološka i audio-vizuelna građa iz više od 20 ustanova – arhiva, muzeja, biblioteka, fakulteta…

Film prvi put predstavlјa izuzetne segmente nacionalnog kulturnog nasleđa (arhivalije koje svedoče o osnivanju NBS, zapalјivi projektili kojima je pogođena NBS, delovi sačuvanog nacionalnog fonda, originalni snimci suđenja generalu Aleksanderu Leru i dr).

Višegodišnje istraživanje Ristića za potrebe pisanja knjige “Kuća nesagorivih reči” obavljeno je u mnogobrojnim ustanovama kulture, obrazovnim institucijama i privatnim zaostavštinama, a analizom istorijskih izvora došlo se do potvrde pretpostavki nekih od najistaknutijih istoričara i upravnika NBS, poput Stojana Novakovića i Milana Đ. Milićevića, da NBS nije proistekla iz javne biblioteke čiji je osnivač (27. februara 1832) u Beogradu bio ugledni knjigovezac Grigorije Vozarović. Detalјnom analizom istorijskih izvora utvrđeno je da su pretpostavke Novakovića i Milićevića da je NBS proistekla iz biblioteke osnovane pri Ministarstvu prosvete zasnovane na istorijskim činjenicama.

Prema novim saznanjima, NSB je osnovana 12. jula 1838. godine u Kragujevcu - spajanjem biblioteke u sastavu Ministarstva prosvete i knjižnog fonda ranije formiranog pri Tipografiji u Beogradu. Time su potvrđene pretpostavke Novakovića i Milićevića u vezi sa vremenom i mestom nastanka NBS.

Knjiga je koncipirana kroz četiri veće celine koje prate isto toliko osnovnih hronoloških perioda nastanka, rada i razvoja NBS u periodu od njenog osnivanja, pa sve do dana uništenja njene zgrade na Kosančićevom vencu u nacističkom bombardovanju Beograda 6. aprila 1941.

Prva celina, “Arheologija sećanja (1838-1921)”, odnosi se na vreme od uspostavlјanja NBS do perioda njenog uselјenja u zdanje na Kosančićevom vencu, obuhvatajući nova saznanja o mestu i vremenu nastanka NBS.

Iako je inicijalno bilo predviđeno da ta celina predstavlјa svojevrsni uvod u glavnu temu dela, prerasla je zbog obilјa podataka i novih saznanja u sintetizovan pregled istorije srpske nacionalne biblioteke u višedecenijskom periodu.

Druga celina knjige, naslovlјena “Zgrada na šancu (1921-1925)”, predstavlјa segment prošlosti NBS hronološki oivičen važnim događajima – uselјenjem u zdanje na Kosančićevom vencu u Beogradu i njegovim otvaranjem za korisnike i javnost.

Prema navodima Ristića, to relativno kratko četvorogodišnje razdoblјe na poseban način obeležava ličnost tadašnjeg upravnika NBS, istoričara i akademika Jovana N. Tomića, čijim je izuzetnim zalaganjem ustanova posle više od 80 godina postojanja konačno dobila svoj, istina neuslovni, dom. U knjizi su predstavlјeni brojni infrastrukturni, institucionalni, stručni i kadrovski izazovi pred kojima su se nalazili NBS i njen upravnik. Iako je trajalo svega četiri godine, to doba na pravi način simbolizuje, kako navodi Ristić, kontinuirani odnos državnih vlasti prema srpskoj nacionalnoj biblioteci u tom, ali i prethodnom, kao i potonjem višedecenijskom razdoblјu.

Treća celina, “Razdoblјe otežanog rada i razvoja (1925-1941)”, predstavlјa period koji je obeležen radom sa korisnicima, ali i nastavkom ignorantskog odnosa državnih vlasti i čitavog društva prema NBS, što je katastrofalne posledice imalo i u njenoj tragičnoj sudbini na samom kraju tog istorijskog perioda.

Trudeći se da kontinuirano unapređuju stručni rad, aktivnosti na popuni nacionalnog fonda, kao i da predstavlјaju istinsku podršku i središte prosvetnog, kulturnog, naučnog i umetničkog razvoja zemlјe, upravnici Miloš L. Zečević i Dragoslav Ilić, kao i osoblјe NBS, postali su malobrojna, dobrim delom izolovana grupa obrazovanih i posvećenih pojedinaca koji su razmišlјali daleko ispred svog vremena, naveo je Ristić. Suočavajući se sa izostankom suštinske podrške resornog ministarstva i samih ministara koji su se često smenjivali, bibliotekari NBS izveli su u tom razdoblјu, kako ističe Ristić, jedan od najvećih podviga u srpskoj kulturi, prilјežno prikuplјajući rukopisnu i štampanu građu, i stvarajući time jednu od najznačajnijih zbirki pokretne kulturne baštine u ovom delu Evrope.

Poslednja, četvrta celina knjige, za čiji je naslov “Metite u podrume! Zbrinite kako znate!” uzeta neshvatlјiva izjava tadašnjeg ministra prosvete Miloša Trifunovića, obuhvata najkraći hronološki okvir koji se odnosi na uništenje nacionalnog fonda. Na dnevnoj osnovi, prateći dešavanja koja su se odigrala tokom ranog proleća 1941. godine, ta celina ukazuje na tragičnu sudbinu NBS, ali i pokušava da pruži odgovore na pitanja šta su bili motivi i ko su bili pojedinci posredno i/ili neposredno odgovorni za uništenje nacionalnog fonda.

Prema navodima Ristića, iako niko nikada nije krivično gonjen zbog čina svesnog i planskog uništenja NBS, koji poseduje sve karakteristike ratnog zločina, njegova namera bila je da od istorijskog i lјudskog zaborava otrgne imena pojedinaca koji su svojim nečinjenjem u miru i tokom prvog dana rata, kao i svesnim destruktivnim aktivnostima, doprineli tome da zdanje NBS, zajedno sa svim zbirkama i fondovima koji su se u njemu nalazili, doživi potpuno uništenje.

Knjiga “Kuća nesagorivih reči” je, prema navodima autora, svojevrsni izraz njegove lične zahvalnosti i poštovanja autora prema upravnicima i stručnjacima NBS koji su u razdoblјu između 1921. i 1941. godine kontinuirano jačali sveukupne kapacitete te ustanove, uspostavlјajući je kao istinsko prosvetno, kulturno, umetničko i naučno središte države. Knjiga je, takođe, i svojevrsna opomena i podsećanje na sudbinu ustanove kulture od nesumnjivog nacionalnog značaja, koja se u najvećem delu svoje burne prošlosti suočavala sa otvorenim ignorisanjem od sopstvene države. Opstajući u tako teškim i neizvesnim vremenima, lišena temelјne podrške države i društva, NBS i izuzetni pojedinci koji su u njoj radili, pokazali su tadašnjim i potonjim generacijama redak primer stručnosti, požrtvovanosti i visoke svesti u kontekstu integralne brige o najdragocenijim zbirkama pokretne kulturne baštine na ovim prostorima, istakao je Ristić povodom svoje knjige.

Istoričar, arhivista, prevodilac i scenarista, posebno posvećen zaštiti kulturnog nasleđa, Dejan Ristić obavljao je dužnost upravnika NBS 2012. i 2013. godine, nakon smene Sretena Ugričića. Potom je obavljao dužnost državnog sekretara u Ministarstvu kulture.

Autor je većeg broja naučnih radova i knjiga, a preveo je i dela prof. dr Jana Keršoa “Hitler – Hibris: 1889-1936ˮ i “Hitler – Nemezis: 1936-1945”, kao i Filipa K. Hitija “Tvorci arapske istorijeˮ (koprevodilac).

NBS, inače, tradicionalno obeležava 6. april kao Dan sećanja na stradanje u Drugom svetskom ratu.

*Fotografija zdanja NBS na Kosančićevom vencu uoči Drugog svetskog rata

*U prilogu: biografija Dejana Ristića

(SEEcult.org)

Mira Banjac – jedna jedina



Festival “Nušićevi dani” u Smederevu objavio je knjigu posvećenu glumici Miri Banjac, ovogodišnjoj dobitnici Nušićeve nagrade za životno delo glumcu komičaru, koja će to priznanje svečano dobiti 16 aprila na 33. Nušićevim danima.

Monografija “Mira Banjac – jedna jedina” autorke Jovane Stefanović, posvećena životu i stvaralačkom delu istaknute srpske glumice, jedne od najplodnijih i najpopularnijih glumica na ovim prostorima, biće predstavljena 5. aprila u Ateljeu 212 u prisustvu Mire Banjac.

O umetničkom radu i saradnji sa Mirom Banjac govoriće: Branimir Brstina, Gorica Popović, Dara Džokić, Milica Mihajlović, Branislav Bane Zeremski i Tihomir Stanić.

Odluku o dobitniku nagrade doneo je žiri kojim predsedava glumica Svetlana Bojković, a članovi su i Dragana Čolić Biljanovski i Svetozar Rapajić.

Nagrada za životno delo glumcima dodeljuje se u Smederevu od 1990. godine.

Dosadašnji dobitnici su: Mija Aleksić (1990), Miodrag Petrović Čkalja (1991), Nikola Simić (1992), Branka Veselinović (1993), Ljubomir Ubavkić Pendula (1994), Radmila Savićević (1995), Ivan Bekjarev (1996), Živojin Žika Milenković (1997), Dobrila Šokica (1998).

Svetlana Bojković nagradu je dobila 1999. godine, Pavle Paja Minčić (2000), Petar Kralj (2001), Ružica Sokić (2002), Mihailo Janketić (2003), Đorđe Vukotić (2004), Milan Gutović (2005), Jelisaveta, Sablić (2006), Gordana Đurđević Dimić (2007), Predrag Ejdus (2008), Ljiljana Stjepanović (2009), Milija Vuković (2010), Olga Odanović (2011), Branimir Brstina (2012).

Gorica Popović je nagradu dobila 2013. godine, Vlasta Velisavljević (2014) i Radmila Živković (2015).

(SEEcult.org)

Ruševine koje opominju



Dan sećanja na stradanje Narodne biblioteke Srbije na početku Drugog svetskog rata tradicionalno je obeležen 6. aprila na ruševinama njenog zdanja na Kosančićevom vencu u Beogradu simboličnom akcijom prikupljanja knjiga za javne biblioteke u Srbiji, te porukama o značaju bibliotečkog fonda, čitanja knjiga i brige o kulturi.

Ministar kulture i informisanja Srbije Ivan Tasovac rekao je da su biblioteke danas važnije nego ikada, s obzirom na duboku krizu identiteta koju proživljava Evropa i jačanje ekstremne desnice koja preti da poništi najvažnije tekovine evropske civilizacije - kulturu različitosti i tolerancije.

Ističući da biblioteke nisu samo mesta za izučavanje prošlosti, već i za razumevanje sadašnjosti i osmišljavanje budućnosti, Tasovac je podsetio da je Ministarstvo kulture uložilo od kada ga je on preuzeo 2013. godine do danas bezmalo 2,3 milijarde dinara za književnost, prevodilaštvo, izdavaštvo, međunarodno predstavljanje srpske književnosti i bibliotečko-informacione delatnosti. To je za oko pola milijarde više u odnosu na prethodne tri godine, rekao je Tasovac i istakao da je 310 miliona dinara izdvojeno za otkup oko 590.000 primeraka novih zdanja za biblioteke na osnovu godišnjeg konkursa, što je za 200.000 primeraka više nego u periodu od 2010. do 2013. godine.

“Dok god budemo ulagali u knjige i biblioteke kao svedoke istorije ovih prostora, preplitanja kultura, tradicija, jezika, religija i ideologija, ulagaćemo u društvo koje ceni i neguje različitost, ulagaćemo u sopstvenu budućnost”, rekao je Tasovac.

Upravnik NBS Laslo Blašković podsetio je na bombardovanja Beograda 1941, 1944. i poslednje, NATO bombardovanje 1999. godine, navodeći da se povodom svakog od tih užasa može ponoviti isti tekst, pođednako artikulisan vapaj.

“Ne mogu da pretpostavim kuda ide ovaj svet, ali na koncu uobičajene krvave bajke dužnost je svake žive biblioteke da svaki trenutak, bez obzira na sve druge, sačuva, sabere, odbrani”, rekao je Blašković.

Književnik Mihajlo Pantić, predsednik Upravnog dobora NBS, podsetio je na reči Ive Andrića u “Znakovima pored puta”: “Biblioteka je riznica, a knjiga zajedničko dobro”.

Ruševina NBS na Kosančićevom vencu, kako je rekao, nekadašnja je riznica svega najboljeg što je na srpskom jeziku napisano, a danas je u korov i travu obrasla rupa bez bilo kakvih tragova postojanja tog “spepeljenog zajedničkog dobra”. To je, kako je napomenuo, simboličan znak za svakoga ko ume da napiše makar samo prvo slovo azbuke, jer ni posle 75 godina od rušenja NBS nijedna vlast do sada nije našla za shodno da to mesto dostojanstveno obeleži.

Pantić je rekao da bi na tom mestu mogao da bude postavljen “stub sećanja ili kulturno svetilište”, kako se to čini u svetu.

Obeležavanju Dana sećanja na rušenje NBS, završenog besedom pesnika Slobodana Zubanovića, prisustvovali su i predstavnici gradske vlasti Beograda i diplomatskog kora, kao i građani koji su se odazvali pozivu da poklone knjige koje bi simbolično označile povratak NBS na mesto na kojem je uništen deo srpske i svetske kulturne baštine.

Povodom 75-godišnjice rušenja NBS, RTS premijerno prikazuje 6. aprila dokumentarni film “Sećanje iz pepela”, nastao na osnovu rukopisa knjige “Kuća nesagorivih reči” istoričara Dejana Ristića, bivšeg upravnika NBS, o njenom osnivanju, burnoj istoriji i razaranju u Drugom svetskom ratu.

Za poslednju, četvrtu celinu knjige, za čiji je naslov “Metite u podrume! Zbrinite kako znate!” uzeta izjava nekašnjeg ministra prosvete Miloša Trifunovića, obuhvata najkraći hronološki okvir koji se odnosi na uništenje fonda NBS. Na dnevnoj osnovi, prateći dešavanja koja su se odigrala tokom ranog proleća 1941. godine, ta celina ukazuje na tragičnu sudbinu NBS, ali i pokušava da pruži odgovore na pitanja šta su bili motivi i ko su bili pojedinci posredno i/ili neposredno odgovorni za uništenje nacionalnog fonda.

Prema navodima Ristića, iako niko nikada nije krivično gonjen zbog čina svesnog i planskog uništenja NBS, koji poseduje sve karakteristike ratnog zločina, njegova namera bila je da od istorijskog i lјudskog zaborava otrgne imena pojedinaca koji su svojim nečinjenjem u miru i tokom prvog dana rata, kao i svesnim destruktivnim aktivnostima, doprineli tome da zdanje NBS, zajedno sa svim zbirkama i fondovima koji su se u njemu nalazili, doživi potpuno uništenje.

Zgrada NBS na Kosančićevom vencu pogođena je zapaljivim bombama 6. aprila u 16 časova u nacističkom bombardovanju i izgorela je do temelja. Potpuno je uništen knjižni fond (500.000 svezaka), zbirka 1.424 ćirilskih rukopisa i povelja, kartografska i grafička zbirka (1.500 brojeva), zbirke časopisa (4.000) i novina (1.800), te arhiv turskih dokumenata o Srbiji i prepiska značajnih ličnosti iz kulture i političke istorije Srbije i Jugoslavije.

Uoči početka Drugog svetskog rata, 1. aprila 1941. godine, NBS je bila spremna za evakuaciju. Biblioteka je bila spakovana u 150 sanduka, rukopisi posebno u 38 (svaki je bio težak oko 80 kg), a stari časopisi u 22 sanduka. Tadašnje Ministarstvo prosvete, međutim, zabranilo je bilo 3. aprila evakuaciju prosvetno-kulturnih ustanova Beograda, pa i NBS, ali je naredilo da se sve dragocenosti sklone u podrum, što je i učinjeno.

NBS se u današnjoj zgradi na Vračaru nalazi od 1973. godine

(SEEcult.org)

Bonavia na poljskom



Roman “Bonavia” Dragana Velikića, dvostrukog dobitnika NIN-ove nagrade, objavljen je na poljskom jeziku, u izdanju kuće Czytelnik u Varšavi, u prevodu Aleksandre Wielemborek.

Posle “Slučaja Bremen” i “Ruskog prozora”, to je treći Velikićev roman na poljskom jeziku.

“Bonavia” (srećan put) priča je o odlascima, o ratu u kojem “nismo učestvovali”, o posledicama raspada Jugoslavije koje se danas svi stide, o sudbinama onih koji izlaz vide u odluci da ostanu ili pobegnu što dalje od “rodne grude”, “ognjišta”, “dedovine”...

Velikić je dobio NIN-ovu nagradu za 2015. godinu za roman “Islednik”, u izdanju Lagune, čime je postao jedan od retkih dvostrukih dobitnika tog priznanja koje važi za najprestižnije na književnoj sceni u Srbiji. Prethodno je dobio NIN-ovu nagradu za roman “Ruski prozor” (2007), a dobitnik je i nagrada "Meša Selimović", "Miloš Crnjanski…".

Njegova dela prevedena su na 15 evropskih jezika.

(SEEcult.org)

Pronađen redak primerak sabranih dela Šekspira



Dosad nepoznati primerak prvih sabranih dela Vilijama Šekspira (1564-1616) i pronađen je u biblioteci Maunt Stjuart Hausa na škotskom ostrvu Bjut. Stručnjaci su potvrdili autentičnost te knjige sabranih drama Šekspira, ističući da je reč o retkom i značajnom pronalasku.

Smatra se da postoji svega oko 230 primeraka Prvog folija (First Folio) Šekspira, objavljenog 1623. godine. Koliko su ta izdanja dragocena govori i podatak da je Univerzitet Oksford prodao svoj primerak 2003. godine za čak 3,5 miliona funti. Takođe, jedan primerak prodat je na aukciji 2006. godine za 2,8 miliona funti.

Profesorka šekspirologije na Oksfordu Ema Smit najpre nije mogla da veruje da je u Maunt Stjuart Hausu pronađen još jedan primerak tog raritetnog izdanja. “Đavola su ga pronašli”, bila je njena prvobitna reakcija, preneo je BiBiSi, navodeći da je potom potvrdila autentičnost tog trotomnog izdanja.

“Pronašli smo Prvi folio za koji nismo ni znali da postoji”, rekla je profesorka Smit povodom otkrića tog izdanja koje će prvi put biti izloženo u Maunt Stjuart Hausu, uoči početka obeležavanja 400-godišnjice smrti Šekspira.

Prvo izdanje Sabranih dela Šekspira objavljeno je sedam godina posle smrti tog legendarnog dramskog pisca, a sadrži 36 njegovih drama, od kojih 18 ne bi bilo drugačije ni sačuvano.

Bez te publikacije, svet ne bi imao primerke drama kao što su “Magbet”, “Dvanaesta noć”, “Julije Cezar”, “Bura”…

Knjiga je, takođe, jedini izvor Šekspirovog portreta koji je uradio Martin Drušaut (Droeshout).

Profesorka Ema Smit, autorka knjige “Shakespeare's First Folio: Four Centuries of an Iconic Book”, izjavila je da nije izvesno koji je bio tiraž tog izdanja, mada se pominje brojka od oko 750.

Od oko 230 primeraka, za koje se zna da postoje, poslednji je pronađen pre dve godine u jednoj biblioteci u Francuskoj.

Nije poznato gde je kopija sa ostrva Bjut bila tokom protekla četiri veka, osim da je bila u vlasništvu jednog književnog urednika iz 18. veka, a potom se pojavila u kolekciji biblioteke na ostrvu Bjut 1896.

Prema mišljenju Alis Martin, koja vodi istorijsku zbirku Maunt Stjuart Hausa, moguće je da je taj primerak donela markiza od Bjuta, kolekcionarka koja je preminula 1900.

Fond koji rukovodi Maunt Stjuart Hausom istražuje i ostatak kolekcije knjiga, kao i slika i istorijskih predmeta, u čemu mu pomažu stručnjaci sa Oksforda koji su pozvani da utvrde autentičnost delova zbirke.

Autentičnost se proverava na osnovu određenih tehničkih detalja, kao što su papir ištampa, ali i na osnovu pogrešnog spelovanja pojedinih reči koje je u kasnijim izdanjima ispravljano. Tako je u drami “Kralj Lir” u njenim ranim tiražima pisalo “H edis”, što je u nekim kasnijim izdanjima prepravljeno u “He dis”, a konačno je ispravljeno u “He dies”.

Stručnjaci su naročito pažljivi prilikom utvrđivanja autentičnosti, jer ima i mnogo lažnih kopija Šekspirovih izdanja.

Prema rečima profesorke Smit, možda ni svi zvanično katalogizovani primerci prvih Sabranih dela Šekspira nisu autentični.

U 19. i početkom 20. veka mnoge primerke kupili su američki milioneri, koji su se obogatili na železnici, finansijeri i naftni bogataši.

Moguće je da ima još primeraka za koje se za sada ne zna da postoje, a profesorka Ema Smit ne veruje da su u podrumima starih kuća, iako bi to bilo divno i prilično romantično. Ona pre veruje da se nalaze u bibliotekama koje su ih zapostavile ili zaboravile, pa pretpostavlja da će se još neki primerci naći pre svega Evropi.

Opus najvećeg engleskog dramskog pisca Šekspira čini 38 drama, 154 soneta i dve narativne poeme.

O Šekspirovom životu postoji vrlo malo konkretnih podataka potkrepljenih dokumentima, ali se zna da je krajem 80-ih godina 16. veka došao u London i od tada su se njegovi komadi mogli prikazivati samo u izvođenju glumačke družine “Ljudi lorda Čemberlena” u vlasništvu grupe glumaca i samog Šekspira.

Biografi najčešće dele njegovo stvaralaštvo na tri perioda: rani, srednji i pozni.

U rani spadaju drame “Romeo i Julija”, sva tri dela “Henrija IV”, “Tit Andronik”, “Mletački trgovac”, “Ričard II”, “San letnje noći”, “Uzaludni ljubavni trud”, “Dva plemića iz Verone”, “Komedija nesporazuma”, “Ukroćena goropad’, “Mnogo vike ni oko čega”; “Vesele žene vindzorske” i “Bogojavljenska noć”. Srednji deo njegovog opusa čine drame “Otelo”, “Kralj Lir” i “Magbet”, ali i “Troil i Kresida”, “Antonije i Kleopatra”, “Koriolan”, “Timon Atinjanin”, “Ravnom merom”, “Sve je dobro što se dobro svrši”. U pozni period spadaju “Bura”, “Zimska bajka”, “Simbelin” i “Perkile”.

Šekspir je umro 23. aprila 1616. godine i sahranjen je u Crkvi svetog Trojstva u Stratfordu, gde je proveo poslednjih nekoliko godina života. Šekspirovi drugovi i dugogodišnji članovi glumačke družine objavili su njegova sabrana dela u knjizi danas poznatoj kao Prvi folio, u kojoj su drame grupisane po vrstama – komedije, istorijske drame i tragedije.

B.R. / SEEcult.org

22. Salon knjiga, 21. Art expo



Međunarodni Salon knjiga u Novom Sadu biće održan od 12. do 18. aprila na Novosadskom sajmu, uz besplatan ulaz i popuste pojedinih domaćih izdavača i do 90 odsto. Istovremeno će biti održana i 21. međunarodna izložba Art expo, koja obuhvata 11 tematskih postavki, uključujući “Totalnu rasprodaju umetnosti” Šok zadruge.

Salon knjiga tradicionalno obuhvata manifestaciju “Dani Laze Kostića”, u okviru koje će biti obeleženo više jubileja, počev od 175 godina od rođenja Laze Kostića, preko tri decenije od smrti Miroslava Antića, te deset godina od smrti Duška Trifunovića. Poseban program najavljen je i povodom veka od smrti književnika Petra Kočića, a biće obeležena i četiri veka od smrti Vilijama Šekspira.

Nagradu “Laza Kostić” dobio je ove godine Miodrag Kajtez za roman "Izložba", nagradu za izdavački poduhvat godine dobila je izdavačka kuća Beseda iz Novog Sada za “Dela svetog Grigorija Palame” u osam knjiga.

Žiri za nagradu “Laza Kostić”, koja će biti uručena na otvaranju 22. Salona knjiga, radio je u sastavu: Dragana V. Todoreskov, Selimir Radulović i Saša Radojčić (predsednik).

Ove godine biće uručena i nagrada "Zaharije Orfelin" za najlepšu knjigu, a odlučiće žiri koji čine: Žarko Dimić, Dragan Kojić, Senka Vlahović Filipov, Dragoljub Ivković i Đorđe Lazić Ćapša.

Kao i prethodnih godina, najavljena su gostovanja dobitnika najznačajnijih književnih nagrada u Srbiji.

U okviru “Dana Laze Kostića", najavljeno je i niz susreta pesnika i publike, u organizaciji Društva književnika Vojvodine, pa će se posetiocima 14. aprila predstaviti Pal Bender, Milan Nenadić, Zoran Đerić, Nedeljko Terzić, Ileana Ursu, Maja Familić, Dušan Radak, Mihali Đuga, Radivoj Šajtinac i Nebojša Devetak.

Salon knjiga tradicionalno je u znaku velikih popusta, pa Službeni glasnik odobrava na više od sto knjiga popust od čak 90 odsto.

“Evrobuk”, “Ganeša klub”, “Stilos” i “Agora” najavili su popust do 70 odsto, a knjige jeftinije za 60 odsto doneće “Vulkan” i “Kreativni centar”, dok će na štandovima najvećeg broja izlagača popust biti 50 odsto. U ponudi će biti knjige i za 100 i 200 dinara, pa i za 50 – koliko će koštati knjige za decu na štandu Novosti.

"Kreativni centar” je pripremio paketiće knjiga za decu različitih uzrasta, a koštaće od 400 do 700 dinara. “Akia Mali Princ” na Salonu knjiga predstavlja novo izdanje knjige “1.000 zašto 1.000 zato”, a popust do 18. aprila na njihovom štandu biće 50 odsto. Isto sniženje važiće i na ponuđeni asortiman koji donose “Platoneum”, “Kairos”, Udruženje ljubitelja knjige “Jabučka gora” i Izdavačka kuća “Miroslav”. “Publik Praktikum” priprema akciju iznenađenja za knjige iz serijala “Lego Ćima”. “Vulkan” će za treću kupljenu knjigu odobravati dodatni popust 10 odsto.

Popuste do 40 odsto biće odobren na štandovima “Mladinske knjige”, “Soulfoda”, “Komika”, “Maki buka”, “Fundgrube Germania” i “Solarisa”.

Istovremeno sa Salonom knjiga biće održana i izložba Art expo, na kojoj će biti uručena nagrada “Sava Šumanović”, koju je dobila ove godine beogradska umetnica Marija Dragojlović.

Art expo, prema navodima organizatora, nudi bogatiji program nego prethodnih godina, pa će posetioci moći da vide 11 tematskih izložbi.

Ponudu izlagača upotpuniće i nastup UPIDIV-a, kao i Akademije umetnosti u Novom Sadu, a prvi put učestvuje i Šok zadruga, koja je najavila “Totalnu rasprodaju umetnosti”, uz učešće beogradskog umetnika Aleksandra Rafajlovića kao specijalnog gosta.

Jevrejska opština Novi Sad pripremila je izložbu “Spomenici minulog vremena”, posvećenu sinagogama u Vojvodini kojih je nekada bilo 76, a sada su ostale tri - u Zemunu, Subotici i Novom Sadu. Pored toga, upriličiće i dvojezičnu izložbu “Holokaust u Srbiji”.

Muzej Grada Novog Sada nastupa sa tri izložbe - centralna je “Srpska crkvena grafika XVIII veka”, a najavljene su i izložbe posvećene ovogodišnjoj rekonstrukciji Atrijuma tog muzeja, kao i izložba koja pokazuje depandanse, odnosno šta sve Muzej Novog Sada nudi publici.

Atelje 61 obeležava 55 godina postojanja, a tim povodom izlaže segment izložbe tapiserija predstavljene ranije u Muzeju Novog Sada. UPIDIV će predstaviti izložbu “Na ramenima velikana”, povodom 50-godišnjice.

Galerija Bel Art organizuje izložbu grafika dosadašnjih dobitnika nagrade “Sava Šumanović”, kao i izložbu skulptura vajarskih susreta “Meander”. Najavljena je i izložba slika Boška Petrovića iz kolekcije Poklon zbirke Rajka Mamuzića.

Novina izložbe Art Expo je “Art bazar” - razmena predmeta od kulturne i umetničke vrednosti, organizovana za sugrađane i posetioce.

Ulaz na Salon knjiga i Art Expo na Novosadskom sajmu je besplatan.

Program se nalazi u Kalendaru portala SEEcult.org, kao i u PRILOGU
http://www.seecult.org/files/22-Salon-knjiga-21-Art-Expo-program.pdf

(SEEcult.org)

Karin Peška gošća Krokodila



Austrijska autorka Karin Peška (Karin Peschka), gošća Krokodilove Kuće za pisce, predstaviće se beogradskoj publici 25. aprila u Austrijskoj biblioteci u Beogradu u Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković", a osim o njenom stvaralaštvu, biće reči i o savremenoj austrijskoj književnosti, ali i o pitanjima položaja dijalekata u okviru nemačkog jezika.

Prvi roman Karin Peška “Watschenmann” (Lutka za udaranje), nazvan prema istoimenoj figuri u bečkom zabavnom parku Prater, priča je o tri marginalna lika u posleratnom Beču, koji ne mogu da se snađu u novom životu. Lidija se polako gubi u nadi da će se njen verenik ikad vratiti iz rata; Srbin Dragan pokušava da pronađe u novom gradu zrnce normalnosti, a Hajnrih lunja unaokolo izazivajući tuče. To je priča o ljudima koji, uprkos očekivanjima, stabilnost i podršku ipak pronalaze u svojim ambivalentnim odnosima.

Roman “Watschenmann” objavila je 2015. godine izdavačka kuća Otto Müller Verlag iz Salcburga, a osvojio je već nekoliko nagrada, među kojima je i Alpha Literaturpreis 2015.

Rođena 1967. godine, Karin Peška je odrasla kao ćerka vlasnika kafane u Eferdingu u Gornjoj Austriji. Studirala je na Društvenoj akademiji u Lincu, a u Beču živi od 2000. godine. Radila je sa zavisnicima od alkohola i mladima bez posla, ali i za ORF Online i Teletext, a od 2014. godine posvetila se pisanju.

Objavljivala je tekstove u više antologija, a pisala je i kolumne. Njen tekst “Sterntaler” sa litografijama i bakrorezom Mihaela Hedviga, objavila je 2008. godine izdavačka kuća Neuhauser Kunstmühle.

Karin Peška je dobitnica bečke stipendije Elijas Kaneti za 2015. i 2016. godinu, a njen boravak u Beogradu podržao je Austrijski kulturni forum.

Kuću za pisce udruženja Krokodil podržava i Erste banka.

(SEEcult.org)

Prasvršetak Blaškovića



Nova knjiga pesama Lasla Blaškovića “Prasvršetak”, objavljena u izdanju Arhipelaga, donosi narativnu, pronicljivu i jezički smelu poeziju o iskustvima modernog čoveka u susretu sa novim licima gradova, novim medijima i tehnologijama, informatičkim obiljem i svakodnevnom prazninom, zebnjom i strahovima, pesničkim otkrićima i čistim stanjem jezika.

“Prasvršetak” je tematski uzbudljiva i jezički raskošna i provokativna knjiga o gradovima i putovanjima, proživljenom iskustvu i paradoksalnim asocijacijama nastalim na nekoj tački savremenog sveta, o zapamćenim prizorima i fotografijama kao fiksiranom iskustvu, o kulturama i otkrićima nepoznatih slojeva moderne svakodnevice, naveo je Arhipelag, koji je objavio novu Blaškovićevu knjigu u pesničkoj ediciji Element.

“Da li je, na kraju, poezija postala uobičajena stvar? Zlatno doba svakodnevice?”, pita se pesnik u završnoj pesmi u knjizi “Pesma o priči, priča o pesmi”, vodeći zanimljivu raspravu o tome “da li pisati poeziju i prozu znači živeti dvostruko žiće”. Polazeći od takvih pitanja i iskustava, Blašković je u knjizi “Prasvršetak” uspeo da uobliči izuzetnu sliku modernog doba i da ispriča nesvakidašnju lirsku priču o njemu. U narativnom tonu novih Blaškovićevih pesama, pisanih u nekoliko proteklih godina, smenjuju se snažne i ekspresivne slike sa pesničkim pričama o kakvom doživljenom događaju.

Nova knjiga Blaškovićevih pesama dolazi tačno deset godina posle njegove prethodne knjige stihova “Žene pisaca”.

Blašković je autor niza pesničkih knjiga - od “Gledaš”, “Zlatno doba” i “Crvene brigade” do “Ritam-mašine” i “Života bacača kocke”, za koje je dobio važne pesničke nagrade i nepodeljeno priznanje književne kritike.

Od kraja 90-ih godina i romana “Svadbeni marš”, Blašković je prisutniji kao romansijer. Za romane je dobio nagrade Društva književnika Vojvodine za, Fonda “Borislav Pekić” i Fonda “Branko Ćopić” SANU, te nagradu “Stevan Sremac”.

Blaškovićev roman “Madonin nakit” izabran je među deset najboljih srpskih romana napisanih posle pada Berlinskog zida, koji su deo antologijske edicije 100 slovenskih romana. Taj roman nedavno je objavljen i na engleskom jeziku.

Proza i poezija Blaškovića, koji je upravnik Narodne biblioteke Srbije, prevedeni su na engleski, francuski, nemački, mađarski, poljski, rumunski, slovački, ukrajinski, makedonski, bugarski i slovenački jezik.

(SEEcult.org)

Odlazak Arnolda Veskera



Britanski dramski pisac Arnold Vesker (Wesker), autor više od 50 drama, među kojima je najpoznatija trilogija “Pileća supa sa ječmom”, “Koreni” i “Govorim o obećanoj zemlji”, preminuo je u 84. godini.

Vesker je još u ranom periodu karijere bio predstavljen i beogradskoj publici – predstava “Govorim o obećanoj zemlji” (I'm Talking About Jerusalem) izvedena je u Narodnom pozorištu 13. maja 1961. godine, u režiji Arsenija Jovanovića, i to samo godinu dana nakon londonske – 1960. godine u pozorištu “Beograd” u Koventriju.

Prema rečima Jovanovića, kome je to bila jedna od prvih režija, za tako brzu reakciju na značajne pojave i događaje u inostranim pozorištima zaslužan je bio pre svega Miodrag Mija Pavlović, tadašnji direktor Drame Narodnog pozorišta. Pritom je Veskerovu dramu za tako kratko vreme trebalo prevesti, što je učinio Jovan Hristić, te uvrstiti komad u repertoar, što takođe nije u to vreme išlo preko noći, a potom ga i postaviti na scenu.

Glavnu ulogu igrao je Ljuba Tadić, a u podeli su bili i Bogić Bošković, Slavka Jerinić, Divna Đoković, Rastko Tadić, Momčilo Životić, Branislav Jerinić, Predrag Tasovac…



Jovanović je kasnije režirao za TV Beograd i Veskerove “Korene”, a povodom predstave “Govorim o obećanoj zemlji”, tada je istakao da je Vesker u grupi novih engleskih pisaca, koji uzimaju reč tradiciji i zapostavljenoj klasi daju njeno pozorište, bio jedan od onih čija terapeutska misija umetnika magično deluje i u trenucima sopstvenog pesimizma - njegovi junaci ne uspevaju, ali on ipak uspeva da svoje gledaoce - kroz prividnu negaciju i uzaludnost velikih ljudskih napora, izvede na čistinu afirmacije, prisiljavajući ih istovremeno da razmišljaju o značaju individualne odgovornosti.

“U jednom društvu u kome je kolektivni napor nacije revolucijom ostvario ono o čemu tek sanjaju romantični heroji ‘Obećane zemlje’, Veskerova drama bi mogla izgledati naivna i izlišna ukoliko bi se bukvalno tumačila kao problem negacije, odnosno afirmacije socijalnih ciljeva porodice Kan. To je drama pre svega poštenih i naivnih - večna tema sukoba usamljene ljudske dobronamernosti bez iskustva i snage i skrivenih i neočekivanih raznovrsnosti zala života i neprijateljskog društva ... Ona je samo prividno drama poraza... ona je poema o obećanoj zemlji koje i ima i nema, u zvanisnosti od snaga koje se za nju bore i snaga koje joj se suprotstavljaju”, naveo je bio Jovanović u programu te predstave.



Jevrejin mađarskog i ruskog porekla, Vesker je rođen 24. maja 1932. godine u proleterskoj porodici u Ist Endu, a radio je i kao vodovodni instalater, kuvarski pomoćnik, završio i poslastičarski zanat…

Kasnije je, još kao đak Škole za filmsku tehniku u Londonu, napisao svoju prvu dramu "Pileća supa sa ječmom" (Chicken Soup With Barley), izvedenu prvi put u julu 1958. godine u pozorištu “Beograd” u Koventriju, čija je trupa tu predstavu kasnije prikazivala u još dva londonska pozorišta. Isto se dogodilo i sa drugim njegovim komadom "Koreni", koji sa "Govorim o obećanoj zemlji" i prvim komadom čini trilogiju.

Osim što je bio jedna od ključnih ličnosti britanskog dramskog stvaralaštva 20. veka, Vesker je pisao i eseje, poeziju i kratke priče. Pisao je i za decu, a prvi roman (Honey) objavio je 2005.

Bio je prepoznatljiv po politički angažovanim komadima, ali nije voleo da ga svrstavaju u bilo kakve grupe i pokrete. Govorio je da dobar pisac nije samo neko ko dolazi iz radničke klase, niti je to samo neko ko je završio univerzitetsko obrazovanje. “Dobar ste pisac zato što ste dobar pisac, jer je najbitnije delo, a ne etiketa koja vas okružuje”, izjavio je u jednom intervjuu Vesker.

Iako je bolovao od Parkinsonove bolesti, radio je i u dubokoj starosti, a prvu zbirku poezije “All Things Tire of Themselves” objavio je 2008.

Dobio je vitešku titulu 2006. godine, kada su njegove drame već bile prevedene na 18 jezika i igrane širom sveta.

(SEEcult.org)

Ekov eho o antifašizmu



Čitanjem odlomaka eseja Umberta Eka o fašizmu, inicijativa Kulturnjaci 2016 podsetila je 22. aprila u 25 gradova širom Hrvatske na upozoravajuće reči slavnog italijanskog pisca i intelektualca, poručujući tom akcijom da ne pristaje na “relativizaciju ustaškog režima i rasnih zločina motivisanih paradigmom nacionalne homogenosti, kao i na njihovo puzajuće uvođenje u škole i normalizaciju u svakodnevnici”.

Akcija čitanja “In memoriam Umberto Ecce homo” održana je na 40 lokacija u 25 gradova, u okviru Noći knjige, podsećajući na Ekove reči da je naša dužnost da fašizam “razotkrijemo i pokažemo prstom na svaki njegov primer, svakoga dana, na svakom mestu na svetu” i da su sloboda i oslobođenje zadaci kojima nikada nema kraja.

Odlomci Ekovog “Eseja o večnom fašizmu”, kako je navela inicijativa Kulturnjaci 2016, rezoniraju sa nekim pojavama današnjeg političkog trenutka u kojem nosioci vlasti u Hrvatskoj - amnestiranjem simboličkog nasilja otvaraju prostor netoleranciji, mržnji i fizičkom nasilju.

Eko je o “Eseju o večnom fašizmu” govorio o kultu tradicije, odbacivanju modernizma, iracionalizmu, neslaganju kao izdaji, strahu od razlike, individualnoj ili socijalnoj frustraciji, opsesiji zaverom, osećaju poniženja zbog moći neprijatelja, životu kao permanentnom ratovanju, preziru prema slabijem, kultu heroizma i herojske smrti, mačizmu, selektivnom/kvalitativnom populizmu i novogovoru.

Akcija čitanja Ekovog eseja izvedena je u Daruvaru, Sisku, Puli, Malom Lošinju, Novigradu, Opatiji, Bolu, Velikoj Gorici, Pazinu, Splitu, Labinu, Dubrovniku, Čazmi, Varaždinu, Poreču, Osijeku, Koprivnici, Virovitici, Rovinju, Rijeci, Novoj Gradiški, Karlovcu, Zadru, Samoboru, Starom Gradu, te na više lokacija u Zagrebu.

Ekov tekst moguće je pronaći u prilogu, a original na italijanskom ovde. Audio snimak teksta nalazi se ovde

*Foto: Fb Kulturnjaci 2016

(SEEcult.org)

http://www.seecult.org/files/ECCE-ECO-2016-text.pdf

Knjižare u Srbiji: Pored Velikića šepuri se ispovest TV voditeljke

http://flashvideo.rferl.org/Videoroot/Pangeavideo/2013/03/9/91/91bd6a5d-6edc-406c-ab66-14734d8c95bc.mp4

Ako je suditi po poseti i kupovini na Oktobarskom tradicionalnom sajmu knjiga u Beogradu i rasprodajama tokom Noći knjige, kada se u dugim redovima čeka početak prodaje sa značajnim popustom, ili povodom aktualnog Svetskog dana knjige – čitalaca u Srbiji ima. Ipak, to su specijalni datumi za knjižare, izdavače, pisce i bibliotekare.

Šta se događa ostalim danima? Kakav je ukus čitalaca? Šta biraju, kada im se nude, jedna pored druge, knjiga proverenog stranog ili domaćeg autora i jedna od takozvanih "voditeljskih" naslova?

"Devedesetih godina smo imali užasno veliki pad naših korisnika, ali poslednjih deset – petnaest godina, svake godine raste broj korisnika, članova biblioteke, ali ne drastično. Otprilike imamo oko 160.000 korisnika. Kada uzmete u obzir da je Beograd skoro dvo-milionski grad, to i nije neki značajan broj", kaže Sara Marković, Biblioteka grada Beograda.

"Naša biblioteka je ove godine upisala oko 200 članova više u odnosu na prošlu godinu. Dnevno imamo oko 170 poseta. Užičani vole da čitaju i vole da dođu u biblioteku", kaže Bojana Marinčić, bibliotekarka, Užice.

"Mislim da nije dobro posećena i da smo nenačitana generacija. Ljudi čitaju knjige na Internetu. Više se ne kupuje jer se može naći na Internetu. Lektira se retko čita. Sve je prepričano na Internetu, tako da deca nemaju potrebu da čitaju", navodi Sanja Knežević, bibliotekarka iz Valjeva.

Mala knjižara sa odabranim naslovima, u centru grada, Beopolis, u kojoj deo književnih sladokusaca radije dolaze jer ih podseća na nekadašnju knjižaru iza ćoška, još odoleva mega-knjižarama, u kojima se, uz knjige, prodaju najnovije barbike, pink torbice i slično.

"Sve je manje. I to u ovoj godini opada snažno", dodaje Knežević.

Mladi prodavac, Nemanja Živković, u knjižari velikog izdavača Laguna, bio je iznenađen brojem poseta i prodatih knjiga.

"Ja sam mislio da kupuju mnogo manje. Kupuje se dosta", ističe Živković.

Ne samo bibliotekari, već i naši drugi sagovornici različito vide kretanja na tržištu knjiga.

"Mladi sve manje čitaju jer su sve više okrenuti gadgetima, pametnim telefonima. To je malo duh vremena, a malo i posledica vrlo lošeg obrazovnog sistema kod nas. Nameću im se knjige koje nisu za njih. Mesto da su tu knjige, kao što je Lovac u žitu, Pogledaj dom svoj anđele, kao što su romani Ericha Marie Remarka, nepravedno zaboravljenog pisca, tu su neki pisci iz nacionalno-pedagoških razloga, koji njima ništa ne govore. Mislim da te knjige njih udaljuju od prave književnosti", kaže Milan Vlajčić, filmski i književni kritičar i publicista.

Zorana Hamovića, direktora i glavnog urednika izdavačke kuće Klio, zatekli smo u Novom Pazaru, nalazi se na turneji po gradovima Srbije, od Vrbasa do Prijepolja, gde ima seriju razgovara sa čitaocima o tome kako se biraju knjige pod zanimljivim naslovom "Biranje pod moranje".

Zašto čitaoce poziva na razgovor sa ovakvim naslovom – objašnjava Hamović: "Zato što neko drugi gospodari našim mišljenjem. Zato što jednu vrstu medijskog nasilja proizvodimo ili uvodimo u svoj život, i to na različite načine. Postoji mnogo onoga što bismo nazvali – promocijom lošeg, a veoma malo afirmacije dobrog. Ono što je porazno i što je nepristojno do nepodnošljivosti, jeste da se u isti red stavljaju dve različite vrednosti - nevrednost i vrednost. Vrlo često dolazimo u poziciju da se to sve izjednačava i da se sve stavlja u isti koš".

Proveravamo ukus čitalaca u Srbiji, kojima se uz NIN-ove laureate – Dragana Velikića, šepuri voditeljka Vesna Dedić, uz Filipa Davida, opet voditeljka, Jelena Alimpić.

"Kad počne lepo vreme, onda se bavim lakšom literaturom, Jelena Alimpić, Suzana Mančić, Zorana Šulc - sve sam to pročitala. Zimi čitam neke teže stvari", kaže članica užičke biblioteke.

"U deset najčitanijih knjiga, ovaj mesec su to uglavnom domaći pisci, i to tri dobitnika Ninove nagrade. Tu je Velikić, Aleksandar Gatalica i Filip David", ističe Sara Marković iz marketinga Biblioteke Grada Beograda.

"Dosta se čitaju hrvatski autori, naročito Viktor Ivančić, Jergović, Robert Perišić, Ante Tomić i Bekim Sejranović", kaže prodavačica u Beopolisu, a njena koleginica u Laguni dodaje: "Velikić – Njuz, prava istorija sveta, Kazna za greh - Valentić, Andrićevi romani, Isidora Bjelica - Sama, kupuje se Jergović, Bazdulj, Dežulović".

Domaći pisci ovenčani značajnim nagradama, pre svega NiN-ovom, nemaju razloga za brigu. Basara, David, Velikić, Gatalica – na vrhu su traženih autora. Aleksandar Gatalica sa nagrađenim Velikim ratom, na vrhu je najprodavanijih knjiga XXI veka.

"Zaista sam imao sreću da je publika silno zavolela Veliki rat. Mene su, još više od knjižara, fascinirale liste čekanja u bibliotekama. U nekom malom mestu, koje ima dva primerka Velikog rata, po 35 čitalaca čeka na jedan primerak. Veliko mesto, gde ima sedam primeraka Velikog rata, u biblioteci, po 35 ljudi čeka na tih sedam primeraka", konstatuje Gatalica.

Milan Vlajčić na pitanje, da li su knjige skupe, odgovara: "Ne mislim da su skupe. Postoje knjige stalno na nekim ogromnim popustima. Za koji dan će biti otvoren Uskršnji sajam u Domu sindikata. Tamo postoje knjige doslovno za dve banke".

U odnosu na Hrvatsku, u Srbiji su knjige znatno jeftinije. Pa, kako onda domaći autori prolaze na regionalnom tržištu? Dva različita iskustva – Dragana Velikića, sa njegovim najnovijim nagrađenim romanom Islednik, koji čitaoca vodi u vreme raspada Jugoslavije, od Pule do Soluna, i Aleksandar Gatalica, autor romana o Prvom svetskom ratu:

"Mi pisci, koji nismo napustili zdrav razum 90-tih godina, zaista smo se susretali. Mi komuniciramo. Gledajući da budemo dostupni čitalačkoj publici, recimo srpski pisac u Hrvatskoj i obratno, ili bosanski u Crnoj Gori, tu je potrebna distribucija. Mi u regionu nemamo međusobnu distribuciju, tako da je taj problem dosta ozbiljan. Mislim da on nije samo trgovačke prirode, nego je on zapravo političke prirode."

"U načelu sam zadovoljan jer svih ovih dvadeset godina sam imao vrlo dobre odnose sa kolegama u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori", kaže Zoran Hamović, izdavač.

Sonja Dušić iz gradske biblioteke Beograda iznosi jedan zanimljiv podatak. Regionalni autori nisu u posebnom odeljku, već su od nedavno svi pod "domaćim piscima".

"Sve ih stavljamo na domaću književnost. Ranije je to bilo podeljeno, ali sada to sve držimo pod jednom kategorijom", navodi Dušić.

Ipak, Velikić preporučuje jednu knjižaru u kojoj se mogu naći traženi autori iz celog regiona, ali ta knjižara se ne nalazi, ni u Zagrebu, ni u Beogradu, ni u Sarajevu.

"Znam recimo za knjižaru Mi, koju vodi Miroslav Prstojević u Beču. Tamo možete naći sve relevantne knjige, ili većinu relevantnih knjiga, koje se objave u Sarajevu, u Zagrebu, u Podgorici i u Beogradu", kaže Velikić.

Pisac Dragan Velikić na kraju, u jednoj rečenici, objašnjava zašto je važno da u jednom društvu postoji obrazovan građanin. Onaj, kome je kultura fiziološka potreba, bilo da je u pitanju knjiga, pozorište, muzika, slika, kaže Velikić.

"Takva osoba izgrađuje svoju ličnost i nije pogodna za manipulaciju", zaključuje Velikić.