Vesti - književnost...

Захар Прилепин: «Ми смо последњи бедем Православља на свету»

Захара Прилепина неки називају модерним писцем и то је врло необично, пошто се код нас «модернима» сматрају људи либералних схватања. А Прилепин је један од главних противника руских либерала, осим тога, он је патриота и – што је врло шокантно за напредну јавност – православац је. Како се писац односи према нападима на Руску Цркву, које место сматра да припада Православљу у савременој историји, зашто је за нашег човека добро да лети у бездан, и зашто му је било потребно да пише роман о Соловкима – о томе је Захар Прилепин нешто рекао за сајт «Православие.Ру».
http://www.pravoslavie.ru/srpska/86956.htm

Kao kod kuće



Francuski institut u Beogradu organizuje 30. decembra čitalački performans u okviru projekta “Čarobni izlozi”, kojim tradicionalno doprinosi novogodišnjoj atmosferi, a ovoga puta podseća na probleme planete i poziva na razmišljanje o njima.

“Čarobni izlozi” poslužiće kao dekor za priče o planeti, koje će od 19 do 20 sati čitati profesori i studenti, pod vođstvom Aleksandre Drljević, profesorke u Francuskom institutu. Iz izloga Francuskog instituta u Knez Mihailovoj ulici oni će čitati na srpskom i francuskom odabrane tekstove zaljubljenika u prirodu - Pjera Rabija, Anrija Gugoa, Silvena Tesona i drugih.

Projektom “Čarobni izlozi – Kod kuće/Chez soi”, Francuski institut poziva na razmišljanje o osećaju kao “kod kuće”. Da li je to naš dom, naš omiljeni predmet, da li su to naši najmiliji? Ujedno, projekat podseća da je cela planeta naša kuća i da je potrebno da je štitimo i pazimo.

Pojam “Chez soi”, prema navodima Francuskog instituta, shvaćen je pre svega kao unutrašnji osećaj - osećaj da vam je prijatno, da ste na svom mestu, spokojni, u svom domu, ušuškani i opušteni. Bilo gde da se nalazite. U pitanju je i način viđenja stvari: slika se menja zavisno od gledišta, od toga ko smo i kakvo nam je raspoloženje u datom trenutku.

Ovogodišnje “Čarobne izloge”, uz podršku banke Crédit Agricole Srbija, realizovala je ekipa beogradskih studenata pod kreativnim vođstvom pariskog dizajnera Milana Janića, uz podršku beogradske arhitektice Dragane Marković.

Pored studenata Fakulteta primenjenih umetnosti i Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, kao i Politehnike, u “Čarobnim izlozima” učestvuju profesori škole jezika i deca koja pohađaju radionice Francuskog instituta, kao i učenici Francuske škole u Beogradu.

“Čarobni izlozi” krasiće zgradu Francuskog instituta do 13. februara 2016.

(SEEcult.org)

Ljudske vrednosti u evropskoj književnosti



Izdavačka kuća Heliks realizuje projekat "Identiteti: istrajnost potrage za ljudskim vrednostima u evropskoj književnosti" koji čini pažljivo odabrana kolekcija od osam romana i jedne zbirke priča - dela autora koji su većinom poznati čitaocima zahvaljujući prevodima drugih njihovih knjiga na srpski (Gracija Deleda, Ema Donohju, Džordž Eliot, Elizabet Gaskel, Andžej Stasjuk, Mark Digen, Skarlet Tomas), dok se Lorans Plazne i Joanu Prvulesku prvi put predstavljaju srpskim čitaocima.

Reč je o knjigama: “Život počinje u petak” (Viaţa începe vineri) Joane Prvulesku, u prevodu Đure Miočinovića sa rumunskog, “Galicijske priče” (Opowieści galicyjskie) Andžeja Stasjuka, u prevodu Biserke Rajčić s poljskog, “Posle razvoda” (Dopo il divorzio) Gracije Delede, u prevodu Aleksandra Stefanovića sa italijanskog, “Ljubav sama” (L’amour seul) Lorans Plazne i “Oficirska soba” (La chambre des officiers) Marka Digena, u prevodu Jelene Stakić sa francuskog, “Sever i jug” (North and South) Elizabet Gaskel, u prevodu Aleksandra Dragosavljevića sa engleskog, “PopCo” Skarlet Tomas, koju je sa engleskog prevela Ana Imširović, te “Kapuljača” (Hood) Eme Donohju, u prevodu Ane Ješić, koja je sa Dušanom Maljakovićem prevela i knjigu “Danijel Deronda” Džordž Eliot.

Odabrana dela su, prema navodima Heliksa, izrazito autentična u narativnim domenima i žanrovima, i predstavljaju duboke i vredne književne uvide, bez obzira na epohu kojoj pripadaju. Kao takva, sa temom projekta komuniciraju na različite načine, a zajedničko im je to što predstavljaju književnu analizu suprotnosti: između bogatih i siromašnih, eksploatatora i eksploatisanih, moćnih i potlačenih, sputanih i onih koji sputavaju, između budućih i prošlih vremena. Našavši se u procepu između tih suprotnosti, pod uticajem rata i ljubavi – univerzalnih katalizatora unutrašnjih previranja i preispitivanja sopstvenog identiteta – junaci i junakinje ovih knjiga pokušavaju da redefinišu sebe, a da pritom očuvaju individualnost. Postavljaju pitanja o sopstvenom poreklu - na primer, u rumunskoj knjizi “Život počinje u petak” ili viktorijanskom klasiku “Danijel Deronda” Džordž Eliot, o ličnoj i društvenoj savesti u korporativnom ili rano-industrijskom svetu (PopCo Skarlet Tomas, Sever i jug) Elizabet Gaskel, o budućnosti čije temelje je poljuljao rat (zbirka Galicijske priče poljskog autora Andžeja Stasjuka ili francuski roman Oficirska soba Marka Digena), o nametnutim ulogama u konzervativnom društvu u kojem pojedinac mora duboko da potiskuje svoje emocije (kao u delu “Posle razvoda” Gracije Delede, ili u savremenom francuskom romanu “Ljubav sama” Lorans Plazne).

Različiti glasovi postavljaju ta pitanja na različitim jezicima, izražavajući ih kroz lokalne prizme i dajući predstavu kako ličnih, tako i grupnih odnosa, tradicija i društvenih okolnosti. Ipak, zajedno proizvode sazvučje epoha i regiona Evrope.

Roman “Danijel Deronda” Džordž Eliot, čije je prvo izdanje objavljeno još 1876. godine, klasik je evropske književnost iz pera te autorke, koja spada u najznačajnije pisce viktorijanske epohe. To je njen najambiciozniji i poslednji roman, koji predstavlja detaljnu, satiričnu sliku tadašnjeg društva. Protkan mnogim autobiografskim detaljima, prikazuje njeno zanimanje za socijalna i religijska pitanja, a ujedno i njenu veliku erudiciju i altruizam. Roman ima nekoliko važnih tema, među kojima su potraga za identitetom glavnog junaka, potom klasne suprotnosti i, konkretno, pozicija Jevreja u britanskom i evropskom društvu u to vreme, a posebna vrednost su pronicljivo i detaljno predstavljeni likovi iz bogatog miljea viktorijanskog doba.

Džordž Eliot je uticala na mnoge velike romanopisce 20. veka, kao što su Henri Džejms, Vilijem Fokner, Džejms Džojs i Virdžinija Vulf. Veliki doprinos dala je i teorijskom proučavanju umetnosti romana, a srpskoj publici poznata je po romanu "Vodenica na Flosi".

Roman “Život počinje u petak” Joane Prvulesku (prvo izdanje 2009) mešavina je krimi priče, romanse i fantazije, čija se radnja dešava u Bukureštu tokom 13 dana 1897. godine i vrti se oko jednog neznanca koga građani nalaze bez svesti u polju prekrivenog snegom. Ispostavlja se da je tajanstveni stranac posetilac iz budućnosti koji, kako se odvija roman, ulazi u domove raznih ljudi i otvara čitaocu vrata Bukurešta kakav je bio pre sto godina. Filmski detaljno, autorka slika ulice, odeću, enterijere, verno i temeljno dokumentovano, zbog čega je ovaj evropski grad glavni lik ove knjige. Za knjigu “Život počinje u petak” Joana Prvulesku je nagrađena Evropskom nagradom za književnost 2012.

Joana Prvulesku piše o poeziju, bavi se i kritikom i esejistikom, a autorka je i romana “Budućnost počinje u ponedeljak”. Bila je gošća 60. Sajma knjiga u Beogradu, a tom prilikom je u intervjuu za SEEcult.org govorila o situaciji u izdavaštvu u Rumuniji, šansama za mlade autore, vremenu i Bukureštu kao inspiraciji, kao i o politici koju smatra legitimnom temom ako se o njoj ne piše iz političkih razloga.

Među knjigama objavljenim u projektu “Identiteti” je još jedna ovenčana Evropskom književnom nagradom – roman “Ljubav sama” Lorans Plazne (prvo izdanje 2005), čija je radnja smeštena u 17. vek. Autorka je, inače, doktor književnosti čiji je uži fokus francuska književnost upravo tog vremena. Roman je napisan donekle arhaičnim jezikom koji odražava tadašnji stil i posebna je vrednost knjige, ali i izazov za prevodioca. Lorans Plazne pripoveda ljubavnu priču koja je i biografija jedne plemkinje toga doba, Katrin Dalbre, koja ispod stega koje joj nameće njena društvena pozicija otkriva slobodu kroz ljubav.

Višestruko je nagrađen i roman “Oficirska soba” Marka Digena (prvo izdanje 1998), koji je, između ostalog, dobitnik francuske nagrade za književnost De Mago, kao i nagrade za mlade autore Rožer Nimije. Glavna tema tog romana je rat i njegove posledice kroz prizmu nekolicine ratnih invalida Prvog svetskog rata. Glavnom junaku, Adrijanu Furnijeu, metak nemačkog vojnika unakazi lice na samom početku rata. Iako će ga operisati više puta, ne uspeva da povrati svoj lik, ali ni svoju ličnost. Najveći deo romana odvija se u bolnici, u okviru odeljena za maksilofacijalnu hirurgiju, gde ostali unesrećeni, nalik njemu, pokušavaju da nađu kopču s normalnim životom.

“Kapuljača” Eme Donohju (prvo izdanje 1995) priča je o dubokoj represiji nad homoseksualnošću u konzervativnom društvu katoličke Irske. Na drugom, jednako važnom nivou, intimna je hronika jedne ljubavi, dočarana u prvom licu glavne junakinje, Penelope, koja nagli gubitak voljene dugogodišnje partnerke mora da proživljava nemo, u sebi, jer gotovo niko nije znao za njihovu vezu. Posebnu vrednost tog romana predstavlja dinamika pripovedanja: smenjuju se scene iz sadašnjice u kojoj Penelopa tokom nekoliko dana mora da obavlja pripreme za sahranu i druge normalne, svakodnevne stvari, i prizori iz prošlosti, odnosno sećanja na njihovu vezu, koja previru u njoj.

“PopCo” Skarlet Tomas (prvo izdanje 2004) je ujedno i triler, i kritika korporativno-kapitalističko-konzumerističkog društva u kojem kompanije ne prezaju od manipulisanja i eksploatacije ljudi u trci za profitom. Takođe, čita se i kao biografija glavne junakinje, neobične preobraćenice od radnika kompanije iz naslova do pripadnice pokreta NoCo za zaštitu prava životinja i ljudi. Zabavan stil, pun matematičkih i drugih zagonetki, sa sajber-pank referencama, zvuči autentično kao glas savesti današnje mlade generacije kojoj je tehnologija jednako bliska koliko i aktivizam. Skarlet Tomas je napisala osam romana od kojih su većina, u osnovi, krimi-priče s postmodernističkim tretmanom. Bila je 2008. godine u užem izboru za nagradu Oranž, jedno od najprestižnijih književnih priznanja u Velikoj Britaniji.

“Sever i jug” Elizabet Gaskel (prvo izdanje 1855) delo je jedne od najznačajnijih engleskih književnica viktorijanske ere, koju je odlikovala izrazita socijalna angažovanost, pa je u svojim knjigama često detaljno prikazivala siromašne slojeve engleskog društva tog vremena, koje je izlagala kritici. U romanu “Sever i jug” dočarava kontrast siromašnog ruralnog juga i industrijskog severa, kao i boljke društvene svesti tokom često bezobzirnog procesa industrijalizacije. Ljubavnu priču između Margaret Hejl, devojke koja je primorana da se sa idiličnog juga preseli u tmurni industrijski grad, i Džona Torntona, vlasnika fabrike, Elizabet Gaskel koristi da kroz lična preispitivanja toga para predstavi moralne izazove modernizacije i da pozove na socijalnu pravdu.

Elizabet Gaskel je i sama bila svedok vremena previranja i industrijske revolucije, saosećala je sa radnicima koji trpe mnoge posledice zbog uslova u kojima žive, i tim romanom želela je da širokoj javnosti obznani problem pred kojim se nije smelo žmuriti.

Roman “Sever i jug” doživeo je i nekoliko uspešnih ekranizacija. Sam naslov tog romana nastao je prema sugestiji urednika Čarlsa Dikensa, i svakako ne predstavlja samo geografske oznake dva dela Engleske i političku parabolu. Koncept ideje o naslovu podržava dublje značenje i simboliku onoga što predstavljaju i sever i jug kao dve različite kulture - aristokratske i radničke, koje se konačno pomiruju u braku suprotstavljenih predstavnika.

“Posle razvoda” Gracije Delede (prvo izdanje 1902), dobitnice Nobelove nagrade za književnost 1926. godine, bavi se zabranjenom ljubavi mladog para koje su surove društvene i životne okolnosti pre toga primorale na razvod. Roman sadrži kritiku strogog, izrazito tradicionalnog i striktno moralnog društva italijanskog juga. Kao i u gotovo svim ostalim delima Gracije Delede, jedan od glavnih junaka njena rodna Sicilija koju živopisno i detaljno opisuje kao prelepu, ali i surovu pozornicu za lične tragedije njenih stanovnika.

“Galicijske priče” Andžeja Stasjuka (prvo izdanje 1995) zbirka je kratkih priča o neizvesnoj budućnosti postkomunističke Poljske. Reč je o poetičnom portretu izmišljenog sela u Galiciji, na jugoistoku Poljske. Stasjuk je kroz 15 priča, koje zalaze i u domen fantastičnog, dao sliku čudnog sveta postkomunističke Poljske čiji stanovnici ne uspevaju da se nose sa realnošću slobodnije, više materijalističke Istočne Evrope posle pada gvozdene zavese. Zbog specifičnog poetičnog stila kojim je oslikan ogoljen književni krajolik, u kojem su mrtvi u stalnom kontaktu sa živima, gde prošlost prodire u sadašnjost, zbirka je prilično zahtevna za prevod, te se tog zadatka prihvatila nagrađivana prevoditeljka Biserka Rajčić, koja je već objavljivala prevode pojedinih segmenata “Galicijskih priča”.

Stasjuk je jedan od najpoznatijih poljskih savremenih pisaca i dobitnik najprestižnije nagrade za književnost u Poljskoj – nagrade Nike. Autor je i putopisa i eseja, a jedna od preovlađujućih tema u njegovim tekstovima je realnost Istočne Evrope i njen odnos sa Zapadom.

Projekat "Identiteti: istrajnost potrage za ljudskim vrednostima u evropskoj književnosti" realizovan je uz podršku programa “Kreativna Evropa” Evropske komisije, nadovezujući se na njegove glavne odlike - globalnost, višejezičnost i širi kontekst (zajednički evropski kulturni prostor). Zato su i knjige u tom projektu, kako navodi Heliks, izabrane ne samo zbog njihovog estetskog kvaliteta, već i radi činjenice da srpski čitaoci dele iste vrednosti sa drugim stanovnicima evropskog geografskog prostora. Odabrane knjige, kako ističe Heliks, podržavaju protok evropske književnosti na više nivoa. Svaka za sebe se ubraja među vredna dela evropske literature, a s druge strane, u širem kontekstu projekta i programa, zajedno tvore sistem provokativnih ideja koje preispituju ključne aspekte ljudskih društava u različitim fazama moderne evropske istorije.

(SEEcult.org)

Širi izbor za NIN-ovu nagradu



Žiri za dodelu NIN-ove nagrade za najbolji roman 2015. godine uvrstio je u širi izbor 38 naslova, među kojima su i nova dela dosadašnjih dobitnika, i debitantski romani, a odabrani su među gotovo 180 prijavljenih knjiga.

Ukupno je pristiglo do 30. decembra 177 romana, a prijavljivanje je bilo moguće i poslednjeg dana 2015.

Među knjigama u drugom krugu, koji je objavljen u novogodišnjem broju NIN-a, našli su se i novi romani dosadašnjih petoro dobitnika - Milisava Savića, Dragana Velikića, Svetislava Basare, Aleksandra Gatalice i Gordane Ćirjanić.

Milisav Savić (dobitnik NIN-ove nagrade 1991. za Hleb i strah) nominovan je za roman “Las Sans Pareille” (Agora), Dragan Velikić (Ruski prozor, 2007) za već nagrađivani roman “Islednik” (Laguna), Svetislav Basara (Uspon i pad Parkinsonove bolesti, 2006) za “Anđeo atentata” (Laguna), Aleksandar Gatalica (Veliki rat, 2012) za roman “Sonata za lošeg čoveka” (Vulkan), a Gordana Ćirjanić (Sve što oduvek želiš, 2010) za “Sedam života princeze Smilje” (Vukotić media).

U konkurenciji su i romani Ljubodraga Stojadinovića “Lakši oblik smrti” (Službeni glasnik), Dejana Simonovića “Besposličari” (KD Hiperboreja i autor), Đorđa Pisareva “I noć se uvukla u njegovo srce” (Agora Zrenjanin), Svetozara Vlajkovića “Karlote” (Lom), Vladimira Kecmanovića “Osama” (Laguna), Dragana Tepavčevića “Grad za nezbrinutu djecu” (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Istočno Novo Sarajevo), Dragog Bugarčića “Slepi spomenik” (Čigoja), te Olivere Skoko “Korčulanski đir” (GNB Žarko Zrenjanin).

U širi izbor ušli su romani Slaviše Radovanovića “Ciganski sud” (Presing Mladenovac), Rajka Lukača “Zvono nad međama” (Albatros plus), Dejana Tiago Stankovića “Estoril” (Geopoetika), Dane Todorović “Park” (Geopoetika), Sonje Besfort “Setov zavet” (Geopoetika), Vesne Aleksić “Dođi na jedno čudno mesto” (Kreativni centar), Jasminke Petrović “Leto kada sam naučila da letim” (Kreativni centar), Vuleta Žurića “Republika Ćopić” (Službeni glasnik), Radovana Belog Markovića “Putnikova ciglana” (Srpska književna zadruga), Laure Barna “Crveni presek” (Službeni glasnik), Maje Herman Sekulić “Ma Belle” (Službeni glasnik), Andrije Matića “Burnout” (Levo krilo), Slavoljuba Markovića “Pobunio sam se životom” (KC Novi Sad), Nemanje Mitrovića “Osmeh Crnog Pita” (KC Novi Sad), Božidara Mandića “Pertle” (Službeni glasnik), Ota Oltvanija “Iver” (Laguna), Ljubice Arsić “Rajska vrata” (Laguna), Miloša Živanovića “Krunisanje tame” (SKC Kragujevac), Miodraga Kajteza “Izložba” (Agora), Jelice Zupanc “Bist du Dragiša Vasić” (Službeni glasnik), Zorana Živkovića “Zbornik mrtvih” (Zavod za udžbenike), Miloša Latinovića “Na pogrešnoj strani reke” (Vulkan), Vladimira Tabaševića “Tiho teče Misisipi” (Studio Znak), Ljubomira Koraćevića “Lager” (Književna opština Vršac), te Filipa Čolovića “Zima bez brata” (Rende).

Ime dobitnika NIN-ove nagrade biće poznato 18. januara, na osnovu odluke žirija kojim predsedava Božo Koprivica, a članovi su i Mihajlo Pantić, Jasmina Vrbavac, Tamara Krstić i Zoran Paunović.

NIN-ovu nagradu za 2014. godinu dobio je Filip David za roman “Kuća sećanja i zaborava”, u izdanju Lagune, za koji je kasnije dobio i regionalnu nagradu "Meša Selimović" za najbolji roman objavljen u 2014.

U konkurenciji za NIN-ovu nagradu za 2014. godinu bilo je oko 160 naslova, a u najužem izboru bili su i romani "Sabo je stao" Ota Horvata (KCNS) i "Životinjsko carstvo" Davida Albaharija (Čarobna knjiga), koji je dobio NIN-ovu nagradu za “Mamac” (1996).

NIN-ova nagrada je od 1954. godine do raspada Jugoslavije dodeljivana piscima sa celog prostora bivše države.

Prema pravilima ustanovljenim 2011. godine, u konkurenciji mogu biti romani objavljeni na srpskom jeziku bez obzira na mesto izdavanja.

Jedini trostruki laureat NIN-ove nagrade je Oskar Davičo, a dvostruki su Dobrica Ćosić, koji je i prvi dobitnik, i Živojin Pavlović.

NIN-ova nagrada iznosila je 2014. godine milion dinara, a sponzor je bila Pošta Srbije. Nagrade se dodeljuje i uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije.

Dobitnici NIN-ove nagrade od 1954. do 2015.
http://www.seecult.org/files/Dobitnici-NIN-ove-nagrade-1954-2015.pdf

(SEEcult.org)

Kosta ponovo Kejt Etkinson



Nagrada Kosta za roman 2015. godine dodeljena je autorki Kejt Etkinson (Kate Atkinson) za roman “A God in Ruins”, čime je postala dvostruka dobitnica tog književnog priznanja za svega tri godine.

Etkinsonova je dobila nagradu Kosta za roman i 2013. godine – za “Life After Life”. Takođe, 1995. godine dobila je nagradu Kosta za debitantski roman “Behind the Scenes at the Museum”.

Žiri nagrade Kosta opisao je njen roman “A God in Ruins” kao “genijalnu knjigu”.

Kejt Etkins sada ponovo ima šansu da osvoji i nagradu Kosta za najbolju knjigu 2015. godine, zajedno sa još četvoro finalista – autora nagrađenog debitantskog romana, poetske zbirke, biografije i knjige za decu.

Svi finalisti dobijaju po 5.000 funti, a dobitnik nagrade Kosta za najbolju knjigu, koji će biti poznat 26. januara, dobija 30.000 funti.

Bivši nastavnik i bibliotekar Endrju Majkl Harli (Andrew Michael Hurley) dobio je nagradu za debitantski roman “The Loney”. Reč je o gotik-horor romanu čije je prvo izdanje štampano u svega 300 primeraka, a žiri ga je nazvao “gotovo perfektnim debitantskim delom”.

Škotski pesnik Don Paterson osvojio je nagradu Kosta za zbirku pesama “40 Sonnets”, a kao i Etkinsonova, postao je dvostruki dobitnik, budući da je nagrađen istim priznanjem i pre 12 godina.

Istoričarka i aurorka Andrea Vulf (Wulf) dobila je nagradu za biografsko delo “The Invention of Nature: The Adventures of Alexander Von Humboldt, The Lost Hero of Science” o nemačkom naučniku vizionaru čije su ideje promenile način na koji danas vidimo prirodni svet.

Autorka knjiga za decu i mlade Fransis Hardindž (Frances Hardinge) dobila je nagradu za knjigu “The Lie Tree”, viktorijansku misteriju o ubistvu.

Nagrada Kosta, koju finansira istoimeni lanac kafea, dodeljuje se piscima u Velikoj Britaniji i Irskoj za dela objavljena u protekloj godini. Ustanovljena je 1971. godine kao Vitbred, ali je 2006. godine Kosta kafe lanac preuzeo sponzorstvo, pa je promenjeno i ime tog priznanja.

Nagrada za knjigu godine ustanovljena je 1985. godine.

(SEEcult.org)

Uži izbor za NIN-ovu nagradu



U uži izbor za NIN-ovu nagradu za 2015. godinu ušlo je 12 romana, među kojima su tri dosadašnjih dobitnika, ali i tri debitantska.

Petočlani žiri, kojim predsedava Božo Koprivica, dobio je na čitanje čak 179 naslova, objavio je NIN u novom broju.

Među naslovima u užem izboru su tri romana dosadašnjih dobitnika – “Las Sans Pareille” (Agora) Milisava Savića, koji je dobio NIN-ovu nagradu 1991. za “Hleb i strah”, ali ju je vratio, zatim “Islednik” (Laguna) Dragana Velikića, koji je 2007. nagrađen za “Ruski prozor”, te “Anđeo atentata” (Laguna) Svetislava Basare, koji je 2009. dobio NIN-ovu nagradu za “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”.

U uži izbor nisu ušli romani još dvoje dobitnika NIN-ove nagrade koji su bili među 38 naslova u širem izboru – “Sonata za lošeg čoveka” (Vulkan) Aleksandra Gatalice (dobitnika 2012. za Veliki rat) i “Sedam života princeze Smilje” (Vukotić media) Gordane Ćirjanić (Sve što oduvek želiš, 2012).

Među romanima u užem izboru za 62. NIN-ovu nagradu su i tri debitantska romana – Vladimir Tabasević, inače najmlađi autor u trećem krugu, nominovan je za roman “Tiho teče Misisipi” (Studio Znak), Ljubomir Koraćević za “Lager” (Književna opština Vršac) i Dejan Tiago-Stanković za “Estoril” (Geopoetika).

U užem izboru su i romani dve autorke – “Park Logovskoj” Dane Todorović (geopoetika) i “Rajska vrata” Ljubice Arsić (Laguna), te romani “I noć se uvukla u njegovo srce” Đorđa Pisareva (Agora), “Osama” Vladimira Kecmanovića (Laguna), “Republika Ćopić” Vuleta Žurića (Službeni glasnik) i “Putnikova ciglana” Radovana Belog Markovića (Srpska književna zadruga).

Ime dobitnika NIN-ove nagrade biće poznato 18. januara, na osnovu odluke žirija koji, uz Koprivicu, čine i Mihajlo Pantić, Jasmina Vrbavac, Tamara Krstić i Zoran Paunović.

NIN-ovu nagradu za 2014. godinu dobio je Filip David za roman “Kuća sećanja i zaborava”, u izdanju Lagune, za koji je kasnije dobio i regionalnu nagradu "Meša Selimović" za najbolji roman objavljen u 2014.

U konkurenciji za NIN-ovu nagradu za 2014. godinu bilo je oko 160 naslova, a u najužem izboru bili su i romani "Sabo je stao" Ota Horvata (KCNS) i "Životinjsko carstvo" Davida Albaharija (Čarobna knjiga), koji je dobio NIN-ovu nagradu za “Mamac” (1996).

NIN-ova nagrada je od 1954. godine do raspada Jugoslavije dodeljivana piscima sa celog prostora bivše države.

Prema pravilima ustanovljenim 2011. godine, u konkurenciji mogu biti romani objavljeni na srpskom jeziku bez obzira na mesto izdavanja.

Jedini trostruki laureat NIN-ove nagrade je Oskar Davičo, a dvostruki su Dobrica Ćosić, koji je i prvi dobitnik, i Živojin Pavlović.

NIN-ova nagrada iznosila je 2014. godine milion dinara, a sponzor je bila Pošta Srbije. Nagrade se dodeljuje i uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije.

Dobitnici NIN-ove nagrade od 1954. do 2015. http://www.seecult.org/files/Dobitnici-NIN-ove-nagrade-1954-2015.pdf

(SEEcult.org)

Šnajder gost Krokodila



Istaknuti dramski pisac, publicista i pisac Slobodan Šnajder iz Hrvatske, koji je aktivan na sceni već pet decenija, prvi je gost Krokodilove Kuće za pisce u Beogradu u 2016. godini.

Šnajder je počeo da objavljuje prozu i drame već sredinom 60-ih godina, a tokom plodne karijere izvođen je i u Jugoslaviji i inostranstvu, od najrenomiranijih kuća do off-teatara. Od početka ratova u Jugoslaviji, živi u među-pozicijama jezika i kultura, kako onih proisteklih iz bivše zemlje, tako i Nemačke, Francuske i Austrije.

U Srbiji su mu dela izvođena u Narodnom pozorištu, novosadskom Pozorištu mladih, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Centru za kulturnu dekontaminaciju…

Njegova drama "Hrvatski Faust", iako napisana pre više od tri decenije, i dalje izaziva oprečne reakcije u javnosti.

Rođen 1948. u Zagrebu, gde je diplomirao filozofiju i anglistiku na Filozofskom fakultetu, Šnajder je aktivan u različitim žanrovima. Od 1966. piše prozu, a od 1969. godine deluje i kao dramatičar.

Prevođen je i igran u inostranstvu (Minigolf, 1968, Kamov, smrtopis, 1978, Hrvatski Faust, 1982, Confiteor, 1984, Bauhaus, 1990, Zmijin svlak, 1994,
Utjeha sjevernih mora, 1997, Kod Bijelog labuda, 1999, Peto evanđelje, 2004, Kosti u kamenu/Tito, 2007, Moja draga Tilla, 2010, Enciklopedija izgubljenog vremena, 2011, Kako je Dunda spasila domovinu, 2012).

Bio je suosnivač i dugogodišnji urednik pozorišnog časopisa "Prolog", a od 1994. do 2014. bio je aktivan kao kolumnista riječkog "Novog lista" (Opasne veze). Izbor iz njegovih kolumni objavljen je u knjigama “Kardinalna greška” (Novi list-Adamić, Rijeka 1999) i “Umrijeti pod zvijezdom” (Novi list-Adamić, Rijeka 2005).

Šnajderova Izabrana dela u devet svezaka objavio je Prometej 2005-2007.

Poslednji dramski tekst “Svjetlucanje kome” objavljen je u časopisu Forum (sv. 1-3 , Zagreb 2015).

U 2015. godini objavio je i roman “Doba mjedi”, priču o dvoje ljudi u turbulentnom istorijskom kontekstu pre i nakon Drugog svetskog rata, i teškom nasleđu koje su sa sobom nosili.

Boravak Šnajdera u Beogradu odvija se u partnerstvu Krokodila sa Književnom mrežom Traduki.

(SEEcult.org)

Šest romana u finalu NIN-ove nagrade za 2015.



Romani šestoro autora – Milisava Savića, Dragana Velikića, Svetislava Basare, Dane Todorović, Vuleta Žurića i Ljubice Arsić, ušli su u finale trke za dodelu NIN-pve nagrade za 2015. godinu, saopštio je žiri, koji će proglasiti 62. dobitnika tog književnog priznanja 18. januara u prostorijama NIN-a.

Od 12 romana u užem izboru, u finale su ušli romani tri ranija dobitnika NIN-pve nagrade - “Las Sans Pareille” (Agora) Milisava Savića, koji je dobio NIN-ovu nagradu 1991. za “Hleb i strah”, ali ju je vratio, zatim “Islednik” (Laguna) Dragana Velikića, koji je 2007. nagrađen za “Ruski prozor”, te “Anđeo atentata” (Laguna) Svetislava Basare, koji je 2009. dobio NIN-ovu nagradu za “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”.

U najuži izbor za NIN-ovu ušli su i romani “Park Logovskoj” Dane Todorović (Geopoetika), “Republika Ćopić” Vuleta Žurića (Službeni glasnik) i “Rajska vrata” Ljubice Arsić (Laguna).

Dok Savić, Velikić i Basara imaju šansu da ponovo dobiju NIN-ovu nagradu, Dana Todorović, Vule Žurić i Ljubica Arsić su prvi put u najužem izboru.

Žiri koji čine Božo Koprivica (predsednik), Mihajlo Pantić, Jasmina Vrbavac, Tamara Krstić i Zoran Paunović, odlučiće o pobedniku 18. januara, kada će u prostorijama NIN-a biti u podne i predstavlјen 62. dobitnik NIN-ove nagrade.

U užem izboru bila su i tri debitantska romana – “Tiho teče Misisipi” (Studio Znak) Vladimira Tabasevića, “Lager” (Književna opština Vršac) Ljubomira Koraćevića i “Estoril” (Geopoetika) Dejana Tiago-Stankovića.

Među 12 romana u užem izboru, odabranih među 38 naslova u širem, bili su i “I noć se uvukla u njegovo srce” Đorđa Pisareva (Agora), “Osama” Vladimira Kecmanovića (Laguna) i “Putnikova ciglana” Radovana Belog Markovića (Srpska književna zadruga).

Ove godine je žiri dobio čak 179 naslova - gotovo šest puta više romana nego što ih je bilo sredinom 50-ih, kada je NIN-ova nagrada ustanovljena - 1956. godine, kada je NIN-ovu nagradu dobio jedini dosadašnji trostruki dobitnik Oskar Davičo, objavljeno 29 romana, a dve godine kasnije, kada je Branko Copić nagrađen za “Ne tuguj, bronzana stražo”, bilo ih je 34.

I prošle godine, kao i nekoliko prethodnih, dodelu NIN-ove nagrade obeležila je hiperprodukcija koja nije donela i pobolјšanje kvaliteta srpske književne scene.

NIN-ovu nagradu za 2014. godinu dobio je Filip David za roman “Kuća sećanja i zaborava”, u izdanju Lagune, za koji je kasnije dobio i regionalnu nagradu "Meša Selimović" za najbolji roman objavljen u 2014.

U konkurenciji za NIN-ovu nagradu za 2014. bilo je oko 160 naslova, a u najužem izboru bili su i romani "Sabo je stao" Ota Horvata (KCNS) i "Životinjsko carstvo" Davida Albaharija (Čarobna knjiga), koji je dobio NIN-ovu nagradu za “Mamac” (1996).

NIN-ova nagrada je od 1954. do raspada Jugoslavije dodeljivana piscima sa celog prostora bivše države.

Prema pravilima ustanovljenim 2011. godine, u konkurenciji mogu biti romani objavljeni na srpskom jeziku bez obzira na mesto izdavanja.

Jedini trostruki laureat NIN-ove nagrade je Oskar Davičo, a dvostruki su Dobrica Ćosić, koji je i prvi dobitnik, i Živojin Pavlović.

NIN-ova nagrada iznosila je 2014. godine milion dinara, a sponzor je bila Pošta Srbije. Nagrade se dodeljuje i uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije.

Dobitnici NIN-ove nagrade od 1954. do 2015 http://www.seecult.org/files/Dobitnici-NIN-ove-nagrade-1954-2015.pdf

(SEEcult.org)

Brave Heart ::  
Romani šestoro autora – Milisava Savića, Dragana Velikića, Svetislava Basare, Dane Todorović, Vuleta Žurića i Ljubice Arsić, ušli su u finale trke za dodelu NIN-pve nagrade za 2015. godinu, saopštio je žiri, koji će proglasiti 62. dobitnika tog književnog priznanja 18. januara u prostorijama NIN-a.

Od 12 romana u užem izboru, u finale su ušli romani tri ranija dobitnika NIN-pve nagrade - “Las Sans Pareille” (Agora) Milisava Savića, koji je dobio NIN-ovu nagradu 1991. za “Hleb i strah”, ali ju je vratio, zatim “Islednik” (Laguna) Dragana Velikića, koji je 2007. nagrađen za “Ruski prozor”, te “Anđeo atentata” (Laguna) Svetislava Basare, koji je 2009. dobio NIN-ovu nagradu za “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”.

U najuži izbor za NIN-ovu ušli su i romani “Park Logovskoj” Dane Todorović (Geopoetika), “Republika Ćopić” Vuleta Žurića (Službeni glasnik) i “Rajska vrata” Ljubice Arsić (Laguna).

Dok Savić, Velikić i Basara imaju šansu da ponovo dobiju NIN-ovu nagradu, Dana Todorović, Vule Žurić i Ljubica Arsić su prvi put u najužem izboru.

Navijam svim srcem za Vuleta Žurića!
Odlična knjiga!

Magris ponovo u Beogradu



Italijanski pisac Klaudio Magris boraviće sledeće nedelje u Beogradu povodom srpskih izdanja svojih najznačajnijih knjiga u Arhipelagu, a imaće više susreta sa čitaocima i medijima, posetiti nekoliko kulturnih institucija i održati književno veče posvećeno romanu “Dunav”.

Arhipelag, Italijanski institut za kulturu i Dom omladine Beograda predstavljaju srpsko izdanje romana “Dunav” 20. januara u 19 časova u sali Amerikana, gde će Magris razgovarati sa čitaocima i potpisivati primerke svojih knjiga, a o njegovom opusu i posebno o “Dunavu” govoriće prevodilac dr Snežana Milinković, profesorka italijanske književnosti na Univerzitetu u Beogradu, i pisac i glavni urednik Arhipelaga Gojko Božović.

Roman “Dunav” je prepoznat kao životno delo Magrisa.

To je velika priča o priča o Evropi na obalama Dunava - od Crne šume do Crnog mora, o kulturama koje nastaju na njegovim obalama, o istoriji koja je ostavila tragove, o ljudima koji su dali smisao svom postojanju. Na obalama Dunava se živi i misli, traje i održava vitalizam trajanja, smenjuju događaji i nastaje razumevanje tih događaja. I časovi uzleta i časovi patnje, kako pokazuje istorija Evrope i istorija samog Dunava, intenzivniji su na obalama te reke. Magrisov roman, kako je istakao Arhipelag, predstavlja veliko i uzbudljivo svedočanstvo o ulozi jedne reke u evropskom iskustvu i stvarnosti, kulturi i istoriji.



Slikajući ljudske sudbine na ključnoj evropskoj reci, kao u istoriji, tako i u savremenosti, Magris otkriva Dunav kao veliku i nikada do kraja ispričanu priču.

Arhipelag je objavio i Magrisove romane “Vi ćete, dakle, razumeti”, “Nagađanja o jednoj sablji” i “Drugo more”, kao i knjigu novela “Mikrokosmosi” koja govori o Mediteranu, čiji je Trst jedno od magičnih središta.

(SEEcult.org)

Velikiću NIN-ova nagrada



NIN-ova nagrada za 2015. godinu dodeljena je Draganu Velikiću za roman “Islednik”, u izdanju Lagune, čime je postao jedan od retkih dvostrukih dobitnika tog priznanja koje važi za najprestižnije na književnoj sceni u Srbiji.

Ime 62. dobitnika NIN-ove nagrade saopšteno je 18. januara na osnovu odluke većine glasova žirija koji su činili Božo Koprivica (predsednik), Mihajlo Pantić, Jasmina Vrbavac, Tamara Krstić i Zoran Paunović, pročitavši čak 178 romana koji su pristigli na konkurs NIN-a za najbolji roman godine.

Roman “Islednik”, koji je Velikić opisao kao istraživanje sećanja između proživljenog i upamćenog, bio je u konkurenciji sa još pet romana odabranih u finale, među kojima su bili i romani još dvojice ranijih dobitnika NIN-ove nagrade - “Las Sans Pareille” (Agora) Milisava Savića i “Anđeo atentata” (Laguna) Svetislava Basare. U finalu su bili i romani “Park Logovskoj” Dane Todorović (Geopoetika), “Republika Ćopić” Vuleta Žurića (Službeni glasnik) i “Rajska vrata” Ljubice Arsić (Laguna), pisaca koji su prvi put bili u najužem izboru.

Velikićev roman dobio je tri glasa (Pantić, Paunović i Tamara Krstić), dok su po jedan glas dobili Basarin "Anđeo atentata" (Jasmina Vrbavac) i Žurićev roman "Republika Ćopić" (Koprivica).

Prema obrazloženju žirija, Velikićev roman predstavlja sugestivno i slojevito ispripovedanu priču o uslovlјenosti pojedinca složenim egzistencijalnim okolnostima na koje se ne može racionalno uticati. Velikić je u romanu “Islednik”, kako je naveo žiri, uobičajnu arhetipsku relaciju otac-sin zamenio preispitivanjem odnosa majke i sina, presudnog za oblikovanje jedne umetničke biografije.

Ističući da je ostvario ravnotežu između prefinjeno emocionalnog ispovednog tona i hronike minulog vremena i konkretnog prostora, ispunjenog međusobno uslovlјenim sudbinama i prepuštenim hirovima istorije, žiri je naveo i da Velikić romanom “Islednik” ostvaruje “visok umetnički domet pripovednim postupkom, temom i prepoznatlјivim stilom”, reprezentativnim za savremeni srpski roman.



Velikić je izjavio u redakciji NIN-a da je iznenađen odlukom žirija, dodajući da zato nije ni pripremio govor, koji će objaviti stoga NIN u narednom broju.

Dodao je i da ostali pisci u najužem izboru zaslužuju NIN-ovu nagradu i izrazio zadovoljstvo velikim interesovanjem medija za njenu dodelu kojim se potvrđuje njen značaj.

Velikić je za roman “Islednik” već dobio nagrade Zlatni suncokret i Kočićeva knjiga za 2015. godinu.

U romanu “Islednik” piše u prvom licu o svojoj majci, detinjstvu, porodici, selidbama, putovanjima (Budimpešta, Solun, Pula…) u periodu druge polovine 20. veka. Priča počinje u vreme Prvog svetskog rata, govori o velikom požaru u Solunu 1917. godine, te prati nekoliko životnih sudbina koje će se u jednom času ukrstiti. Prisutna je i priča o porodici Hiterot, nekadašnjim vlasnicima Crvenog otoka pored Rovinja, i njihovom tragičnom kraju, kao i priča o Puli 60-ih godina 20. veka. Velikić pripoveda fragmentarno, onako kako se život upisuje u memoriji.

"Moja životna priča sama po sebi uopšte nije važna ukoliko se u njoj sam čitalac ne prepozna, ukoliko se sa njom ne identifikuje. A da bi se to dogodilo, valja preći dug put od životno istinitog do umetnički istinitog. Ukratko, nije svaka priča književno relevantna. Ipak, samo književno relevantna priča ima tu moć da se upiše kao iskustvo čitaoca. Duboko verujem da je iskustvo stečeno kroz umetnost upotrebljivo u životu. Porodično nasleđe ne biramo, to je pitanje genetike. Međutim, važno je suočavanje sa samim sobom, bez toga smo statisti u vlastitom životu", naveo je Velikić za NIN.

Uoči dodele 62. NIN-ove nagrade, Velikić je izjavio i da je to jedina nagrada koja značajno proširuje čitalačku publiku i skreće pažnju na ostale knjige laureata, ali je naglasio i da ne "uspostavljaju nagrade nekog pisca, već vrednost njegovog literarnog sveta".

Velikić je NIN-ovu nagradu dobio i za roman “Ruski prozor” (2007), a dobitnik je i nagrada "Meša Selimović", "Miloš Crnjanski…". Njegova dela prevedena su na 15 evropskih jezika.

Rođen 1953. u Beogradu, diplomirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Autor je romana: “Via Pula” (1988), “Astragan” (1991), “Hamsin 51” (1993), “Severni zid” (1995), "Danteov trg" (1997), “Slučaj Bremen” (2001), “Dosije Domaševski” (2003), “Ruski prozor” (2007) i “Bonavia” (2012) i “Islednik” (2015), kao i knjiga priča “Pogrešan pokret” (1983) i “Staklena bašta” (1985), “Beograd i druge priče” (2009) i knjiga eseja: “YU-Atlantida” (1993), “Deponija” (1994), “Stanje stvari” (1998), “Pseća pošta” (2006) i “O piscima i gradovima” (2010).

Od 1994. do 1999. godine bio je urednik izdavačke delatnosti radija B92, a od juna 2005. do novembra 2009. ambasador Srbije u Austriji.

NIN-ova nagrada je od 1954. godine do raspada Jugoslavije dodeljivana piscima sa celog prostora bivše države, a jedini trostruki laureat je Oskar Davičo, dok su dvostruki do sada bili Dobrica Ćosić, koji je i prvi dobitnik, i Živojin Pavlović.

(SEEcult.org)

Predvidivo... :(
Čitala sam njegov "Ruski prozor", čak sam se prevarila i kupila ga...
Ako je neko zainteresovan, dajem ga za DŽ...

Najbolje knjige za decu i mlade



Najboljim domaćim romanom 2015. godine za decu, u izboru Knjigoskopa, proglašen je “Leto kada sam naučila da letim” Jasminke Petrović, dok je priznanje za najbolji strani roman za decu dobio “Pustolovina na ostrvu ptica” Aleksandra Sekulova, oba u izdanju Kreativnog centra.

Specijalno priznanje za celokupnu godišnju produkciju romana za omladinu (young adult) dodeljeno je izdavačkoj kući Urban Reads, osnovanoj 2013. godine u Beogradu sa idejom da čitalačkoj publici predstavi naslove sa vrhova najpopularnijih svetskih čitalačkih top lista.

Najboljom originalnom naslovnom stranom proglašena je ilustracija Boba Živkovića za roman Sali Gardner “Kći trgovca svilom”, u izdanju Odiseje.

Najbolji odrasli muški lik je deda iz romana Ulfa Starka “Moj prijatelj Persi, Bufalo Bil i ja” (Kreativni centar), a najbolji odrasli ženski lik nona Luce iz romana Jasminke Petrović “Leto kada sam naučila da letim”. najbolji muški lik je Mališa Kuper iz romana Džona Grina i Dejvida Levitana “Vil Grejson, Vil Grejson” (Urban Reads), a najbolji ženski lik Gabrijela, kraljica ronilaca, iz romana Aleksandra Sekulova “Pustolovina na ostrvu ptica”.

Najbolji negativac je Švaba Bodež iz romana Pavela Šruta “Čarapokradice” (Odiseja).



Prema obrazloženju bloga Knjigoskop.com, koji godišnja priznanja dodeljuje neformalno - radi skretanja pažnje na kvalitetne naslove i izdavačke politike u oblasti literature za mlade i decu, među domaćim dečjim romanima objavljenim u 2015. godini sasvim jasno odskače “Leto kada sam naučila da letim” Jasminke Petrović, topla i slojevita intergeneracijska priča koja je zasluženo izazvala veliku pažnju i publike, i medija.



Osim tog romana, Kreativni centar je imao još jedno zanimljivo izdanje s pametnom 13-godišnjakinjom u neobičnoj životnoj situaciji – “Dođi na jedno čudno mesto”, poetični roman Vesne Aleksić koji se bavi katastrofalnom poplavom u Obrenovcu 2014. godine. Čačanska Pčelica strateški posvećuje značajnu pažnju domaćim autorima, a među njihovim prošlogodišnjim izdanjima se posebno ističu “Priče iz glave” Vladislave Vojnović, duhovito ostvarenje koje se izdvaja modernošću pristupa.

Kada je reč o prevedenim naslovima za mlađe uzraste, ističe se roman “Čarapokradice” Pavela Šruta, zabavan i inteligentan spoj češkog humora, gangsterskog trilera i atmosfere film noira, koji je proglašen dečjim romanom decenije u Češkoj. Od stranih naslova u izdanju Kreativnog centra, Knjigoskop posebno preporučuje nežne priče o dedama skandinavskih majstora Ulfa Starka (Moj prijatelj Persi, Bufalo Bil i ja) i Per Ulova Enkvista (Planina tri pećine), te emotivno ostvarenje “Brat vuk” portugalske autorke Karle Maje de Almeida.



U sve bogatijoj produkciji za nešto starije uzraste (srednjoškolce), kako ističe Knjigoskop, krucijalan je doprinos mlade izdavačke kuće Urban Reads, koja je 2015. godine objavila nekoliko američkih remek-dela young adult žanra: “Daću ti sunce” Džendi Nelson, “Na posebna te vodim mesta” Dženifer Niven, “Umiruća, Erl i ja” Džesi Endruz, “Obilje Katarina” Džona Grina, te “Vil Grejson, Vil Grejson”, zajedničko delo Džona Grina i Dejvida Levitana. Važan doprinos tom žanru je i “17 godina i neviđeno zgodan” švedske autorke Eme Granholm, u izdanju Kreativnog centra, dok je Evro-Giunti objavio “Crno srce” britanske autorke Sali Grin, drugi deo uzbudljive trilogije o mladom vešcu Nejtanu.

Licencni roman godine svakako je “Pustolovina na ostrvu ptica” bugarskog autora Aleksandra Sekulova - retko genijalan spoj opasne akcije, briljantne psihologije, originalnog stila i omamljujuće letnje atmosfere, koji visoko podiže prečku kvaliteta za buduća ostvarenja u tinejdžerskom žanru, naveo je urednik Knjigoskopa Aleksandar Gubaš.

(SEEcult.org)

Aleksandri Mančić nagrada Nikola Milošević



Nagrada 'Nikola Milošević' za najbolјu knjigu 2015. godine u oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i filozofije dodeljena je knjizi “Đordano Bruno i komunikacija – Prevođenje ideja” Aleksandre Mančić, u izdanju Službenog glasnika.

Knjiga je objavlјena u kolekciji Glasnik, čiji je urednik Jovica Aćin.

Nastavlјajući produblјeno studiranje u oblasti koju je takoreći prva artikulisala u svetu – u oblasti prevođenja ideja, Aleksandra Mančić u knjizi “Đordano Bruno i komunikacija – Prevođenje ideja” polazi od zabeleške Džona Florija, Brunovog prijatelјa i prevodioca Montenjevih Eseja na engleski: From translation all science had it’s of-spring. Taj višeznačan, višesmeran ili barem reverzibilan iskaz da je čitava nauka s prevođenjem doživela procvat - pokreće razmišlјanja o složenim odnosima između mišlјenja i prevođenja. Knjiga Aleksandre Mančić, kako je naveo Glasnik, pruža uvod u teorijsko i poetičko čitanje Bruna, filozofa sukoba i paradoksa, posvećenog stvaranju ekumenske filozofije u kojoj se međusobno suprotstavlјene perspektive i prividno protivrečni stavovi mogu pomiriti u dalekosežnu viziju čovekovih težnji.

Aleksandra Mančić je, inače, peti autor knjige objavlјene u izdanju Glasnika kojoj je dodelјena nagrada “Nikola Milošević”.

Pre nje, dobitnici su bili i Slobodan Žunjić, nagrađen za četvorotomno delo “Prirok i suštastvo”, Dragan Stojanović za delo “Energija sakralnog u umetnosti”, Milo Lompar za knjigu “Negde na granici filozofije i literature”, a Predrag Krstić za delo “Filozofska životinja”.

Nagrada “Nikola Milošević” je 12. priznanje za Glasnik, njegova izdanja i autore za 2015. godinu.

(SEEcult.org)

Novi naslovi u ediciji 100 slovenskih romana



Edicija 100 slovenskih romana, čiji je srpski izdavač Arhipelag, dobila je dva nova naslova - roman slovenačkog pisca Vlada Žabota “Vučje noći”, u prevodu Ane Ristović, i roman jednog od najznačajnijih slovačkih pisaca druge polovine 20. veka Dušana Kužela “Lampa”, u prevodu Mihala Harpanja.

Poznat i kao novinar i pisac za decu, romansijer i pripovedač, Vlado Žabot (1958) jedan je od najpoznatijih savremenih slovenačkih proznih pisaca. Za roman “Vučje noći” dobio je Kresnikovu nagradu, najvažnije književno priznanje u Sloveniji, dok je za roman “Pastorala” dobio Prešernovu nagradu.

Roman “Vučje noći” doživeo je više izdanja u Sloveniji, a objavljen je i u antologijskoj ediciji Slovenska zgodba (2004). Preveden je na ruski, nemački, poljski i makedonski jezik.

Smešten u malo međumursko mesto, “Vučje noći” ispituje slojeve vere, predrasuda, čuda, strahova, mistike i svakodnevnog u egzistencijalnoj drami običnih ljudi.

Roman “Vučje noći” baštini veliko nasleđe evropske književnosti. Služeći se elementima gotike, misterija, tematizovanjem đavola i veštica, kao i ekspresionističkim, razlomljenim, gotovo poetskim vizijama u prozi, Žabot ispituje zaostavštinu paganskog u savremenom svetu. Kao rascepe u nama znanoj slici sveta i kao rascepe u samom čoveku, onda kada se nađe u sudaru sa graničnim prostorom u kome se kalendari ukrštaju a sama priroda oblikuje postojanje. Ima nečeg kafkijanskog u romanu "Vučje noći". Žabot preispituje (ne)sposobnost pojedinca da savlada zamke koje postavlja zarobljeni i zaustavljeni kolektiv, navela je kritičarka Tamara Krstić u pogovoru za srpsko izdanje tog romana.

Dušan Kužel (1940-1985) jedna je od ključnih figura slovačke književnosti druge polovine 20. veka. U slovačkoj književnosti pojavio se 60-ih godina - u zlatnoj deceniji ne samo novije slovačke književnosti, već i kulture u celini. Posle tri knjige pripovedaka, objavljene u drugoj polovini 60-ih, Kuželova proza naišla je na prijem kod čitalaca i kritike, ali i probudila pažnju socijalističke cenzure. Otuda njegova proza nije objavljivana u knjigama tokom 70-ih i 80-ih - sve do pada Berlinskog zida. Posle toga, Kuželova dela su doživela više izdanja i čitavu novu recepciju. Iako je pisan još 70-ih, roman “Lampa” je objavljen prvi put u celini tek 1989. godine, a preveden je na više jezika.

“Lampa” je složeno stilizovana alegorija o moralnom i socijalnom iskustvu autorove generacije, sadrži brojne elemente intertekstualnog karaktera i u čitalačkoj recepciji funkcioniše ne samo kao svedočanstvo o čoveku i vremenu, već i kao slika raznorodnih književnih uticaja s kraja 60-ih i početka 70-ih godina 20. veka. U “Lampi” se ogledaju protivrečnosti vremena popuštanja ideoloških stega u 60-im godinama, što je izraženo metaforama “praško proleće” i “socijalizam sa ljudskim licem”, i godinama tzv. normalizacije koje su nastupile nakon “bratske pomoći” u vidu tenkova posle avgusta 1968. Očito žanrovsko obeležje “Lampe” jeste crta pustolovnog i čak detektivskog romana. Glavni junak Jan odlazi od kuće i porodice najpre u šumu, da bi posle niza zapleta, svoj put završio razapet na kipu plehanog Hrista pored puta, smatra Mihal Harpanj, prevodilac romana i pisac pogovora za srpsko izdanje te knjige.

Edicija “100 slovenskih romana” je najveći međunarodni kulturni, književni i promotivni projekat slovenske literature, pa tako i najveći projekat u koji je trenutno uključena srpska književnost. Države članice projekta su uz pomoć strukovnih i partnerskih institucija izabrale po deset romana objavljenih posle pada Berlinskog zida. Jedini kriterijum izbora bio je umetnički kvalitet. Knjige iz edicije “100 slovenskih romana” počele su prethodnih meseci da izlaze i na engleskom i portugalskom jeziku, a do kraja godine jedan izbor biće objavljen i na španskom jeziku.

Arhipelag je najaktivniji nacionalni izdavač edicije “100 slovenskih romana”.

Glavni urednik međunarodnog projekta te edicije je Gojko Božović, glavni urednik Arhipelaga.

(SEEcult.org)

Bora Ćosić u u najužem izboru za nagradu u Lajpcigu



Roman “Tutori” Bore Ćosića, u prevodu na nemački, ušao je u najuži izbor za nagradu Sajma knjiga u Lajpcigu, jedno od najznačajnijih književnih priznanja u Nemačkoj, saopštilo je Ministarstvo kulture i informisanja Srbije.

Prevod romana “Tutori” (Die Tutoren) na nemački jezik podržalo je Ministarstvo kulture i informisanja, kao i prevodilačka mreža Traduki, u kojoj je Srbija članica.

To delo Bore Ćosića, prvi put objavlјeno 1978. u Beogradu, naišlo je na više nego pozitivne ocene kritike i književne javnosti u Nemačkoj, a u konkurenciji za nagradu u Lajpcigu je sa još četiri romana.

Ime dobitnika nagrade biće saopšteno 17. marta, na otvaranju Sajma knjiga u Lajpcigu.

Ćosić je ranije na Sajmu knjiga u Lajpcigu dobio i prestižnu nagradu za evropsko razumevanje.

Dobitnik je, između ostalog, i NIN-ove nagrade 1970. godine za roman “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”.

Rođen 1932. u Zagrebu, Ćosić se još u detinjstvu preselio u Beograd, a od početka raspada bivše Jugoslavije 90-ih živi i radi uglavnom na relaciji Rovinj-Berlin.

*Foto: Lajpciški sajam knjiga

(SEEcult.org)

Pozivnica za smele



Švajcarska književnica Doroti Elmiger (Dorothee Elmiger), gošća Krokodilove kuće za pisce u Beogradu, gostovaće 18. februara u Parobrodu, a govoriće o svom delu, pitanju identiteta u savremenoj švajcarskoj književnosti, te o policentričnosti nemačkog jezika i književnoj dinamici koju ona stvara.

Književno veče Elmigerove, nazvano naslovom njenog romana “Pozivnica za smele”, obuhvata tri celine: “Utopija u plamenu”, “Recimo da mi je ime...” i “Varijante”. U razgovoru, koji će od 19 sati voditi na engleskom Vladimir Arsenijević i Ana Pejović iz Krokodila, učestvovaće i Jelena Kostić Tomović.

Doroti Elmiger, rođena 1985. godine u Švajcarskoj, studirala je na Švajcarskom institutu za književnost u Bilu, a zatim i u Lajpcigu i Berlinu.

Njen prvi roman “Einladung an die Waghalsigen” (Pozivnica za smele) osvojio je nekoliko nagrada, uključujući i književnu nagradu Aspekte 2010 za najbolji debitantski roman. Njena druga knjiga “Schlafgänger” (Mesečari), objavljena je 2014. godine, a 2015. je osvojila Švajcarsku književnu nagradu.

Doroti Elmiger sarađivala je s vizualnim umetnicima, muzičarima i piscima.

Prva je spisateljica iz Švajcarske koja boravi u Krokodilovoj kući za pisce, u kojoj je gostovalo do sada 40 autora iz 16 evropskih zemlja.

Boravak Doroti Elmiger omogućila je Ambasada Švajcarske u Beogradu.

(SEEcult.org)

Preminuo Umberto Eko



Uticajni italijanski pisac, filozof, esejista i književni kritičar Umberto Eko, najpoznatiji po romanima “Ime ruže” i “Fukoovo klatno”, preminuo je 19. februara u 85. godini.

Eko je preminuo u svojoj kući, a bolovao je od raka, saopštila je kratko njegova porodica, preneli su italijanski mediji.

Italijanski premijer Mateo Renci istakao je da je Eko bio izvanredan primer evropskog intelektualca jedinstvene inteligencije i sposobnosti da anticipira budućnost. “Ovo je veliki gubitak za kulturu”, rekao je Renci, dodajući da će nedostajati Ekovo pisanje i njegov glas, oštra i pronicljiva misao, i njegova humanost.

Rođen 5. januara 1932. godine u Alesandriji na severu Italije, Eko je bio redovni profesor semiotike na Univerzitetu u Bolonji, a 80-ih je osnovao komunikološki odsek na Univerzitetu San Marino. Predavao je i na Harvardu i drugim univerzitetima.

Proslavio se romanom "Ime ruže" (Il nome della rosa, 1980), za koji je osvojio niz nagrada, a prodat je u više od 30 miliona primeraka. Prema tom romanu, koji je preveden na oko 50 jezika, reditelj Žan-Žak Reno snimio je 1989. godine istoimeni film sa Šonom Konerijem i Kristijanom Slejterom.

Usledilo je “Fukoovo klatno”, te romani “Ostrvo dana pređašnjeg”, “Baudolino”, “Tajanstveni plamen kraljice Loane”, “Praško groblje”…

Pisao je i eseje, knjige iz teorije umetnosti, lingvistike i semiotike, kao i knjige za decu i književne kritike.

Između ostalog, autor je i knjiga “Istorija mitskih zemalja”, “Beskrajni spiskovi”, “Istorija lepote”, “Istorije ružnoće”…

Poslednji roman “Nulti broj” (Numero Zero) objavio je 2015. godine.

Govorio je za sebe da je filozof, a prema njegovim rečima, pisao je romane “samo vikendom”.

Svojevremeno je izjavio da “svaka knjiga uvek govori o drugim knjigama, i svaka priča pripoveda o priči koja je već ispričana”.

Govorio je i da znanje o drugim kulturama predstavlja spas za današnji globalizovani svet i da je kulturna razmena stoga važan element opšte bezbednosti.

Kao ključni govornik na međunarodnoj konferenciji ministara kulture iz više od 80 zemalja, održanoj 2015. godine u okviru Svetske izložbe Expo u Milanu, Eko je istakao da živimo u svetu u kojem različite kulture ne mogu više ignorisati jedna drugu, već moraju živeti u stalnom kontaktu.

“Napredak u saobraćaju i turizmu, a dodao bih i imigracija, omogućavaju ljudima da otkriju lepote dotad nepoznatih kultura”, rekao je Eko na konferenciji “Kultura kao instrument dijaloga”, koja je okupila 31. jula i 1. avgusta ministre kulture iz celog sveta, kao i zvaničnike međunarodnih organizacija, a bila je posvećena pitanjima zašite kulturne baštine od prirodnih katastrofa, ali i od destrukcije terorističkih grupa.

Kulturna razmena, kako je istakao Eko, ne može da eliminiše rasizam i ksenofobiju, niti znanje o drugim kulturama može da ukine nepoverenje prema drugima, ali omogućava da shvatimo kako interkulturalno razumevanje može da doprinese prevazilaženju konflikata, smanjenju nedostatka razumevanja i izgradnji nove vrste bratstva među ljudima, preneli su italijanski mediji.

*Foto: Wikipedia (Ufficio Stampa Università Mediterranea di Reggio Calabria)

(SEEcult.org)

Preminula Harper Li



Američka književnica Harper Li, autorka legendarnog romana “Ubiti pticu rugalicu”, preminula je 19. februara u 90. godini.

Harper Li je preminula u Monrovilu, saopštile su lokalne vlasti tog gradića u Alabami, u kojem je rođena 29. aprila 1926.

Harper Li je objavila 1960. godine roman “Ubiti pticu rugalicu”, koji je dobio hvalospeve kritike i ostvario veliki komercijalni uspeh. Doneo joj je pulicerovu nagradu, a prodat je do sada u više od 40 miliona primeraka širom sveta. Roman o advokatu belcu koji brani crnca lažno optuženog za silovanje na američkom jugu dobio je 2015. godine i nastavak “Go Set a Watchman”.

Harper Li je bila poznata i po tome što je čuvala svoju privatnost, retko je davala intervjue i imala je poseban status u svom gradu, gde su je sugrađani visoko cenili i branili od šire javnosti.

Izazvala je burne reakcije 2015. godine najavom da će, posle više od 50 godina, objaviti “nastavak” svog čuvenog i dotad jedinog poznatog romana “Ubiti pticu rugalicu”, odnosno prvobitni rukopis na osnovu kojeg je nastao, nakon sugestije urednika da ga prepravi. U industriji izdavaštva ta vest je odjeknula kao senzacija, uz najavu višemilionskog tiraža, ali bilo je i sumnji u motive izdavača i strahovanja o razlozima zbog kojih je Harper Li dozvolila izlazak knjige “Go Set a Watchman”.

Vest o izlasku knjige “Go Set a Watchman”, koja prati život odrasle glavne junakinje Skaut Finč, stigla je samo par meseci nakon što je preminula autorkina sestra Alis Li koja je decenijama bila njen advokat i snažno štitila njenu zaostavštinu i privatnost. Na društvenim mrežama naširoko se raspredalo da li je “poklon”, kako je izdavačka kuća HarperKolins nazvala novu knjigu Harper Li, zaista dobrovoljno dat, s obzirom na ranije izjave njenih pravnih zastupnika da je autorka zaboravna i da je, posle šloga 2007. godine, postala gotovo slepa i gluva, te da često ne razume ugovore koje potpisuje.

Postojanje rukopisa “Go Set a Watchman” godinama nije bilo poznato, a njegovo otkriće kuća Harper Kolins opisala je kao “izvanredan poklon”. Kuća Harper Kolins navela je i da je Harper Li potpuno bila uključena u donošenje odluke o izlasku nove knjige, što je potvrdio i njen agent Endrju Nurnburg.

Roman “Ubiti pticu rugalicu” adaptiran je dve godine nakon izlaska u film u kojem oca mlade Skaut igra Gregori Pek, nagrađen Oskarom.

Harper Li je izjavila da je roman “Go Set a Watchman”, koji prati lik Skaut kao odrasle žene, završila još sredinom 50-ih. “Moj urednik bio je opčinjen flešbekovima u detinjstvo i naterao me je da napišem roman iz ugla mlade Skaut. Pošto sam bila mlada autorka, uradila sam kako mi je rečeno”, navela je Harper Li, dodajući da nije znala da je originalna knjiga preživela i da je bila oduševljena kada je taj rukopis otkrila njena pravna zastupnica Tonja Karter.

Radnja romana dešava se u malom gradu u Alabami, kao i u romanu “Ubiti pticu rugalicu”, u kojem je očima glavne junakinje Skaut Finč prikazan svakodnevni život, kao i borba njenog oca advokata za oslobođenje crnca lažno optuženog za silovanje belkinje... U romanu “Go Set a Watchmen” Skaut se iz Njujorka vraća u rodni grad da poseti oca. Suočava se sa ličnim i političkim problemima dok pokušava da shvati njegove stavove prema društvu, kao i svoja osećanja o mestu u kojem je rođena i odrasla.

Roman “Ubiti pticu rugalicu” objavljen je u poccetnom tiražu od svega 5.000 primeraka.

Vrednost neke od knjiga iz prvog izdanja sa potpisom autorke danas je procenjena na 20.000 dolara.

Roman “Ubiti pticu rugalicu” preveden je na više od 40 jezika.

Harper Li dobila je 2007. Predsedničku medalju slobode – najviše gradjansko priznanje u SAD, koje joj je za doprinos književnosti uručio tadašnji predsednik Džordž Buš.

(SEEcult.org)

Intelektualno dečaštvo Eka



Italijanski pisac i intelektualac Umberto Eko, koji je preminuo 19. februara u 85. godini, bio je autor čije su knjige izmenile predstavu o istorijskim romanima, ali i nadahnule mnoge druge autore širom sveta, među kojima su i američki Den Braun i Boris Akunjin u Rusiji.

Eko je najpoznatiji po romanu “Ime ruže” iz 1980. godine – filozofskom detektivskom romanu o manastirskom okruženju koji je preokrenuo predstave evropskih čitalaca o tome šta je istorijski roman i na šta je sve sposoban.

Uticajni intelektualac, semiotičar, stručnjak za srednji vek, posebno evropski, Eko je bio jedan od savremenih Italijana čije je ime poznato svima. Ne samo da je bio vrhunski stručnjak u oblasti semiotike i srednjeg veka, Eko je bio poznat i po umeću da formuliše i potkrepi citatima Dekarta ili Platona i bilo koje drugo važno pitanje ili aktuleni događaj, od ratova u Siriji i Ukrajini do snimanja novog filma o Džejmsu Bondu.

Pre svega Eko je bio pisac, autor svetski čuvenih istorijskih bestselera.

Ako bismo, u duhu Nobelovog komiteta, koji poslednjih godina nije krio da je “motrio” na Eka, pokušali da formulišemo u čemu se u suštini sastoji zasluga tog pisca za svetsku književnost, odgovor bi mogao biti: Eko je prvi umeo organski da spoji zabavnu književonst, beletristiku, sa “visokom” literaturom. I time je faktički nastao postmodernizam u evopskoj književnosti.

Oštroumni, složeni i višeznačni književni slojevi, sastavljeni od poznatih i nepozantih citata koji zahtevaju od čitaoca beskonačnu pažnju i duboku erudiciju, bili su poznati i ranije – uzmimo na primer jetku “Belu vatru” Nabokova, zagonetne pripovesti Borhesa, ili pripovedačke umne vratolomije Žorža Pereka, Džojsovog “Uliksa”…

Današnjem čitaocu, koji je navikao da svake godine dobije po jednu novu knjigu Uelbeka ili Akunjina, teško je predstaviti kakvu je izbezumljenost izazvala 1980. godine pojava romana “Ime ruže”. U njemu se, s jedne strane, sa enciklopedijskom pouzdanošću, strogošću i preciznošću, vaspostavlja život manastira iz XIII veka, obilato citiraju učeni muževi srednjovekovlja dok se rasplamsavaju njihove skolastičke rasprave, a s druge strane se u manastirskim obitivalištima, “dokapitalizovanim” misterioznim ubistvima i zapaljivim ljubavnim sobitijima, zbivaju scene koje sa budnom pažnjom prate čitaoci modernog vremena. Taj Ekov roman “zaposeo” je više nivoa, rasprostrt je na više ravni iz kojih se “emituje” filosofski smisao koji doseže do aluzija na savremenost.

Za jednog 48-godišnjeg profesora semioteke to nije bilo nimalo spontano, nego svesno sazdana strategija, što je i potvrdio u eseju koji je sledio roman: “Zabeleške na polju ‘Imena ruže’” koji je postao otvoreni manifest postmodernizama.

Kasniji podebeli romani Eka - “Fukoovo klatno” o teoriji zavere, “Ostrvo dana pređašnjeg” o srednjovekovnom plemiću, “Tajanstveni plamen kraljice Loane” i “Baudolino”, učvrstili su njegovu reputaciju intelektualca koji ume, i, što je još značajnije, to ne smatra delom ispod svog dostojanstva, da pripoveda “prostim ljudima” o složenim problemima koji zaokupljaju jednog intelektualca.

Roman “Tajanstveni plamen kraljice Loane” o čoveku koji je izgubio pamćenje nakon nezgode ispao je, za mnoge neočekivao, po mnogo čemu autobiografski, i zbog toga je nepravedno zapostavljen.

Eko je tako skinuo neprobojni oklop svoje učenosti pokazavši da ne strahuje od mogućnsoti da se demonstriranjem erudicije izgubi njegova sopstvena ličnost.

Za Ekov šesti roman “Praško groblje” moglo bi se reći da je tradicionalniji pošto u njemu autor ponovo po svim registrima premeće evropsku istoriju, ovog puta istoriju ksenofobije, konspiratologije. Prenaseljen je pritom aluzijama na druga dela, kako tuđa, tako i sopstvena.

Ako je istina da je talenat večita mladost, a genije večito detinjstvo, onda je Umberto Eko, kao pisac, zastao negde u sredini - u večitom intelektualnom dečaštvu.

Ponekad se njegova filološka raspojasanost i istorijsko pomodarstvo i kicošenje preobilno izlivaju (kabalistički epigraf u “Fukoovom klatnu” i naslov jedne glave u tom romnau je, ustvari, originalni naziv knjiga iz XVII-XVIII veka), stvarajući mu dvosmislenu reputaciju hladnokrvnog manipulatora koji kompiluje svoje tekstove kao kompjuterske programe.

Ali, kao da namerno nastoji da se stekne takav utisak, ovaj nedostižni intelektualac, oštroumni erudita, povremeno je u svojim knjigama to nedvosmisleno i priznavao.

Takav je slučaj, na primer, objašnjen u traktatu o prevodu “Kazati skoro to isto” koji glasi: “Ponekad zadajem sebi pitanje: ne pišem li ja romane samo da bih sve te odlomke, citate, pojmove, priuštio samom sebi? Pri tome se osećam kao slikar koji ukrašava svilenu tkaninu i usred kovrdža cvetova i malenih štitova ucrtava jedva primetna početna slova imena svoje drage. Ako ih ne primećuje čak ni ona, to nije važno, jer se svi postupci nadahnuti ljubavlju preduzimaju bez ikakve koristoljubivosti”.

Branko Rakočević

Albahariju - Todor Manojlović



Dobitnik nagrade za moderni umetnički senzibilitet Fonda "Todor Manojlović" za 2015. godinu je pisac i prevodilac David Albahari, koji je, kako je istaknuto u obrazloženju, ne samo autor opusa koji je jednako poetički i etički dosledan koliko je i vrednosno relevantan, nego je i "znamenita, internacionalno prepoznatljiva figura sa presudnim doprinosom u specifičnom kulturnom i duhovnom kontekstu nekadašnje Jugoslavije i sadašnje Srbije".

“Albahari već više od četiri decenije ispisuje svedočanstva o pojedincu u vrtlogu jezika i vremena: ne pristajući da se sinhronizuju sa odveć zahtevnim svetom materijalnih interesa i tehnološkog napretka, njegovi junaci vode dugu i napetu bitku sa simboličnim poretkom, sa uspomenama, sa paralelnom egzistencijom u svetu nužnosti i svetu slobode. Opisujući u važnom periodu svog stvaralaštva iskustvo egzila, Albahari opisuje sučeljavanje dva koncepta sveta i prostora: dok Kanadu opisuje kao carstvo geografije u kom dominira osećaj da se prostor prostire u beskonačnost, Srbiju opisuje kao svet u istoriji, osvešćen o krhkosti i besmislenosti granica”, naveo je u obraloženju Upravni odbor Fonda “Todor Manojlović”, koji je saopštio odluku o laureatu 18. februara u Gradskoj narodnoj biblioteci “Žarko Zrenjanin” u Zrenjaninu.

Autor 15 romana, 13 knjiga priča, šest esejističkih knjiga, nekoliko drama i knjiga za decu, Albahari je prevodilac, urednik, otkrivalac novih strujanja u američkoj književnosti, stvaralac insipirisan različitim poetikama i tradicijama (od Foknera do Apdajka i Karvera, od Beketa do Pintera, od Bernharda do Handkea), koji je svojim prevodima i tumačenjima u srpskom jeziku i kulturi trajno nastanio pisce poput Vladimira Nabokova, Tomasa Pinčona, Margaret Atvud, Džona Apdajka.



“Pripovedanje u prvom licu opstaje u Albaharijevoj prozi kao područje eksperimenta u kom se sučeljavaju kriza naracije, dislociranost pojedinca, emotivna trauma, osećanje poraza i gubitka. Albaharijevi posve nejunački junaci pripadaju tradiciji jevrejske kulture, koja vekove seoba, beskućništva i obesnaženosti sublimira u figuru malog čoveka sa svim njegovim nesavršenostima i zastranjenjima. Albahari ne piše o herojima i podvizima, on piše o trajnoj zapitanosti senzibilnog pojedinca nad malim stvarima od enormne važnosti, među kojima jezik i identitet zauzimaju posebno mesto, jednako posebno koliko dostojanstvo i patnja. Značaj i važnost umetničkog opusa, tiha i uporna borba da malu kulturu osnaži, a lokalni jezik učini globalno prisutnim, trajna nastanjenost u čitalačkim afinitetima više generacija i više kultura” – razlozi su koji su opredelili UO Fonda "Todor Manojlović" da nagradu za moderni umetnički senzibilitet dodeli Albahariju.

UO Fonda “Todor Manojlović” čine: Vladislava Gordić Petković (predsednica), Radovan Živankić, Predrag Miki Manojlović, Boško Milin, Vladimir Arsenijević, Slobodan Tišma i Andraš Urban.



Fond “Todor Manojlović” Gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin” osnovan je 1991. godine radi prikupljanja književne zaostavštine, proučavanja, objavljivanja, popularisanja dela i čuvanja imena Todora Manojlovića (1883-1968), pesnika, dramskog pisca, esejiste, književnog i likovnog kritičara i prevodioca, koji je ostavio za sobom značajnu, ali nedovoljno istraženu zaostavštinu. Rođeni Bečkerečanin, ali po opredeljenju građanin Evrope, Manojlović je zrelošću i širinom poznavanja moderne književnosti i umetnosti, uticao na obnovu srpske poezije još u vreme Prvog svetskog rata. Učestvovao je u zamahu koji je modernistički pokret dobio u posleratnom periodu.

Pojava prve drame Manojlovića “Centrifugalni igrač” (1930) smatra se početkom moderne srpske drame. Pored Stanislava Vinavera, bio je najobrazovaniji pisac 20. veka, koji je pisao na nekoliko svetskih jezika. Jedini je autor istorije moderne evropske i svetske književnosti (pre Huga Fridriha) i teoretičar koji je pre T. S. Eliota uspostavio osnove modernog shvatanja književne tradicije.

Nagrada Fonda “Todor Manojlović” sastoji se od novčanog iznosa, povelje i objavljivanja knjige laureata nagrade u ediciji “Feniks” u okviru izdavačke delatnosti Gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin”.

Nagrada se dodeljuje stvaraocima iz različitih oblasti umetnosti čije delo ostvaruje autentičnu, provokativnu i prirodnu saglasnost sa bićem i stvaralaštvom Todora Manojlovića.

Dosadašnji dobitnici nagrade Fonda “Todor Manojlović” su: Miodrag Pavlović (za 1992. godinu), Milorad Pavić (1993), Miodrag B. Protić (1994), Đorđe Balašević (1995), Dušan Kovačević (1996), Marina Abramović (1997), Miroljub Todorović (1998), Momo Kapor (1999), Pavle Ugrinov (2000), Jovan Hristić (2001), Jovica Aćin (2002), Vida Ognjenović (2003), Miroslav Josić Višnjić (2004), Radovan Vučković (2005), Oto Tolnai (2006), Muharem Pervić (2007), Milena Marković (2008), Želimir Žilnik (2009), Mileta Prodanović (2010), Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf (2011), Laslo Vegel (2012), Slobodan Tišma (2013) i Festival “Dezire” u Subotici (2014).

(SEEcult.org)

Preminuo Janoš Banjai



Esejista, kritičar i teoretičar književnosti Janoš Banjai (Bányai János), profesor mađarske i uporedne književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i Filološkom fakultetu u Beogradu, preminuo je 21. februara u 77. godini, saopštila je Srpska akademija nauka i umetnosti, čiji je bio dopisni član.

Banjai je bio glavni urednik časopisa Új Symposion (1967-69) i Híd (1976-1984), te glavni urednik izdavačkog preduzeća Forum (1983-1987) i direktor Novinskog preduzeća Forum (1987-1991).

Bio je počasni član Akademije za književnost i umetnost Széchenyi pri Mađarskoj akademiji nauka u Budimpešti, kao i potpredsednik Međunarodnog društva za hungarologiju.

Bavio se strukturom mađarskog stiha i problemima savremene mađarske lirike. Kao kritičar, pomno je pratio savremenu srpsku i mađarsku književnu produkciju.

Rođen 20. novembra 1939. godine u Subotici, Banjai je osnovnu školu pohađao u Feketiću, maturirao je u subotičkoj gimnaziji, a diplomirao na Katedri za mađarski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu 1963. godine. Doktorsku disertaciju “Struktura poezije Milana Fišta” (Füst Milán költészetének struktúrája) odbranio je 1974.

Za docenta na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Katedri mađarski jezik i književnost, biran je 1974, za vanrednog profesora 1982, a za redovnog profesora 1990. Od 1998. do 2006. godine bio je gostujući profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Segedinu, Filološkog fakulteta u Beogradu, rukovodilac Katedre za hungarologiju.

Među njegovim najvažnijim delima su: A szó fegyelme (Disciplina reči, eseji i studije, 1972), Könyv és kritika (Knjiga i kritika, sabrane studije 1977), Hagyománytörés (Prelom tradicije, eseji, kritike i studije, 1998), Mit viszünk magunkkal? (Šta nosimo sa sobom?, studije i kritike, 2000)…

Dobitnik je više nagrada za književni i naučni rad u zemlјi i u inostranstvu.

(SEEcult.org)

Ograda od predsednika u lice



Pisac Filip David, dobitnik nagrade za najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u Srbiji u 2015. godini – za roman “Kuća sećanja i zaborava”, ogradio se na uručenju tog priznanja u Narodnoj biblioteci Srbije od prisustva predsednika Srbije Tomislava Nikolića zbog neslaganja sa politikom koju vodi još od 90-ih.

“Moram ipak da se ogradim od prisustva gospodina Tome Nikolića. Poštujući instituciju predsednika Republike, moram reeći da od početka 90-ih nisam se slagao sa političkim stavovima i sa političkim delovanjem gospodina Nikolića i to osećam kao obavezu da kažem ovde pred njim”, rekao je David na svečanosti povodom Dana NBS i Nacionalnog dana knjige.

Tim povodom reagovao je ministar kulture i informisanja Srbije Ivan Tasovac opaskom da ne treba mesati politiku i kulturu.

Tasovac je naveo da “duboko veruje da kultura ne bira strane i da kultura pripada svima”.

“Upravo je kultura ta tačka konsenzusa oko koje se moramo naći i zato vrlo pažljivo moramo birati reči koje izgovaramo u Narodnoj biblioteci Republike Srbije”, rekao je Tasovac povodom Davidove opaske.



David je za roman “Kuća sećanja i zaborava” dobio i NIN-ovu nagradu za najbolji roman 2014. godine i regionalnu nagradu “Meša Selimović”, a za nagradu NBS “Janko Šafarik” rekao je da nema vrednijeg priznanja.

Posle svečanosti, David je rekao za B92 da je, kada je došao i video stolicu obeleženu imenom predsednika, pomislio da bi čak trebalo da ode, ali je odlučio da ostane u znak poštovanja prema NBS i prisutnima.

Nikolić je izjavio za N1 da za gest Davida “nije bilo potrebno ni hrabrosti, ni vaspitanja”.

Davidu je nagradu uručio upravnik NBS Laslo Blašković, dok je Nikolić uručio nagradu "Janko Šafarik" za bibliotekarsku delatnost direktorki Biblioteke grada Beograda Jasmini Ninkov, koja je nedavno primila od predsednika u ime BGB i Sretenjski orden za naročite zasluge u bibliotekarstvu i promociji kulture čitanja.



Povodom Dana NBS, Nikolić je poklonio toj biblioteci knjigu Đankarla Alterija “Historia summorum romanorum pontificum nomismatibus recensitis illustrate” (Vatikan 2004), posvećenu istoriji papskih medalјona u periodu između pontifikata Julija II i Jovana Pavla II, odnosno između XV i XX veka.

Prema navodima NBS, knjiga je od izuzetne vrednosti, bogato likovno opremlјena, a Nikolić ju je dobio na poklon od pape Franje prilikom posete Vatikanu u septembru 2015. Tada je i obećao da će tu knjigu pokloniti NBS.

Povodom Dana NBS i Nacionalnog dana knjige, otvorena je i izložba “Od ‘knjiga u naruč’ do otvorenog pristupa znanju” koja predstavlja rad NBS sa korisnicima od njenog osnivanja 1832. do danas, odnosno.

Na Dan NBS počela je i akcija izgradnje “Piramide od knjiga” za pomoć siromašnim knjižnim fondovima Narodne biblioteke “Stevan Sremac” u Nišu i Gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin” u Zrenjaninu. Ta akcija, kojoj se pridružilo i Udruženje profesionalnih izdavača Srbije, ujedno je poziv pojedincima i institucijama da pomognu najsiromašnijim bibliotečkim fondovima knjiga u Srbiji u cilјu afirmisanja kulture čitanja.

Građenje “Piramide od knjiga” trajaće do 6. aprila, kada se obeležava dan stradanja NBS u Drugom svetskom ratu.

(SEEcult.org)

Nova knjiga Umberta Eka



Poslednja knjiga italijanskog pisca i intelektualca Umberta Eka “Pape Satàn Aleppe: Chronicles of a Liquid Society”, posthumno je objavljena u Italiji desetak dana nakon njegove smrti, koja je i ubrzala izlazak te zbirke eseja, prvobitno planiran za maj.

Objavlјena pod naslovom koji je preuzet iz prvog dela Danteove poeme “Božanstvena komedija” iz 14. veka (Canto VII of Inferno), knjiga “Pape Satàn Aleppe: Chronicles of a Liquid Society” izazvala je ogromno interesovanje – već prvog dana prodaje razgrabljeno je čak 75.000 primeraka, preneli su italijanski mediji.

Reč je o zborniku eseja koje je Eko objavljivao od 2000. godine u nedeljniku Espreso (L’Espresso).

Izdavač je mlada kuća Tezeo (La nave di Teseo) koja je osnovana zbog straha uglednih autora, uključujući i Eka, od monopola u oblasti izdavaštva nakon što je izdavačka kuća Arnoldo Mondadori Editore, koja je u vlasništvu porodice bivšeg premijera i milijardera Silvija Berluskonija, kupila 2015. godine kuću RCS Libri.

I sam Eko dao je veliku donaciju kako bi pomogao osnivanje kuće Tezeo.

Uticajni italijanski pisac, filozof, esejista i književni kritičar Umberto Eko, najpoznatiji po romanima “Ime ruže” i “Fukoovo klatno”, preminuo je 19. februara u 85. godini.

Italijanski premijer Mateo Renci istakao je da je Eko bio izvanredan primer evropskog intelektualca jedinstvene inteligencije i sposobnosti da anticipira budućnost.

B. Rakočević / SEEcult.org

Smeh slobode u vreme progona




Monografija splitskog novinara Borisa Pavelića “Smijeh slobode: Uvod u Feral Tribune”, obimna i bogato ilustrovana knjiga o 25 godina političko-satiričkog lista “Feral tribjun”, biće predstavljena 4. i 6. marta u Beogradu i Novom Sadu, a uz razgovor o slobodi govora u vreme najnovijeg progona, najavljen je i satirični performans Predraga Lucića i Borisa Dežulovića.

Knjigu o “Feralu”, u izdanju kuće Adamić, predstaviće 4. marta u Centru za kulturnu dekontaminaciju “feralovci” Viktor Ivančić, Predrag Lucić, Boris Dežulović, Boris Pavelić i beogradska novinarka Svetlana Lukić, uz moderaciju Saše Ilića.

Od ranih 90-ih i početaka sukoba u Jugoslaviji, do aktuelne političke i migrantske krize koja potresa Evropu i koja EU stavlja na preispitivanje sopstvenih vrednosti, malo je bilo glasila koja su svojom istrajnošću, beskompromisnošću i moralnim novinarskim imperativom, uspevala da se suprotstave ludoriji rata i kratkovidosti odgovornih za vođenje katastrofalne politike. Takvo glasilo bio je satirični list “Feral tribjun”, a danas su to kritički glasovi “feralovaca” širom regionalnog medijskog prostora.

Pavelićeva knjiga, koja je skrenula pažnju na “Feral” i vreme u kojem je izvršio svoj revolucionarni uticaj, predstavlja povod za razgovor o slobodi govora, stanju u medijima i granicama satirične prakse u aktuelnim političkim okolnostima.

Pavelić u knjizi na 700 strana opisuje fenomen “Ferala” od nastanka 1983. godine kao humorističkog podlistka “Nedjeljne Dalmacije” pa sve do gašenja samostalnog nedeljnika 2008. U knjizi objašnjava važnost “Ferala” za vreme u kojem je izlazio, kao i za današnjicu.

U nastavku programa, koji su podržali CZKD, forum ZFD i izdavačka kuća Adamić, sledi satirični performans Studija Ludež - Lucića i Dežulovića “Melodije смеха i slobode”.

Knjiga “Smijeh slobode: Uvod u Feral Tribune” biće predstavljena i 6. marta u Fabrici novosadskog Studentskog kulturnog centra, takođe uz performans Lucića i Dežulovića.

Dežulović će predstaviti i 5. marta u Kulturnom centru Grad svoju knjigu “Razgovori sa Smojom”, uz učešće Ivančića, Lucića, Dragana Ogurlića i Bojana Marjanovića kao moderatora.

Dežulovićeva knjiga posvećena je njegovom starijem kolegi i piscu Miljenku Smoji, a nastala je na osnovu intervjua koji je sa njim uradio 1993. godine i koji je objavljen u “Feralu” u čak 14 nastavaka.

(SEEcult.org)