Sindrom izgaranja na poslu

Sindrom izgaranja na poslu






Brz rast
kompanija, uvećanje obima posla i raspodela dužnosti koja podrazumeva
veći nivo odgovornosti, neuspeh na privatnom planu... Svi ovi simptomi
se u našem organizmu i našoj psihi talože kao hronični stres i kao takvi
mogu stvoriti sindrom izgaranja ili burnout sindrom. Ovaj sindrom je
posledica stalnog izlaganja nezadovoljstvu (radnim mestom i okruženjem,
poslovnom ili porodičnom ulogom) koje ne rešavamo već taložimo i onda se
sve to akumulira u osećaj da gubimo kontrolu nad vlastitim životom.
Manifestuje se drastičnim promenama raspoloženja i ponašanja koje nam
nisu svojstvene, ali i promenama u fizičkim parametrima, koje mogu biti
alarmantan znak.

Izgaranje je progresivni gubitak idealizma,
energije i smislenosti vlastitog rada kao rezultat frustracija i stresa
na poslu. Izgaranje na poslu nije isto što i umor. Umor ne uključuje
promene stavova prema poslu i ponašanje prema klijentima.

Da li
će kod osobe doći do razvoja sindroma izgaranja zavisi od mnogih
faktora, ali u velikoj meri i od strukture ličnosti. Psihički stabilne i
snažne ličnosti, koje su sebe istrenirale za visok nivo produktivnosti i
balansiranje obaveza i pritisaka, su u manjoj opasnosti od razvoja
ovakvih problema, ali i njih on može da zahvati, ukoliko ne uspeju da
održe tu svoju psihičku stabilnost. A evo kako se ispolja ovaj sindrom:

Fizički
simptomi - u ovu kategoriju najčešće spadaju hronični umor i
iscrpljenost koji mogu da budu predznak i za neke druge probleme pa ih
ljudi ne uzimaju dovoljno ozbiljno. Nesanica je simptom koji, sa
prethodna dva, čini zeleno svetlo za akciju rešavanja problema. Postoje
još niz smetnji koje mogu biti i individualne a nedvosmisleno ukazuju na
problem, kao što su probavne smetnje, nagla promena telesne težine,
različiti bolni simptomi, smanjen imunitet, povećana potreba za
sedativima, cigaretama ili čak alkoholom.

Emocionalni simptomi
- ovo su parametri kojima smo najmanje spremni da verujemo i iz tog
razloga moramo biti izuzetno oprezni i rešavati ih baš kao i bilo koje
drugo fizičko stanje jer mogu biti podjednako opasni. Simptomi mogu biti
depresija, emocionalna praznina, osećaj gubitka životnog smisla,
anksioznost, gubitak motivacije za odlazak na posao, gubitak
entuzijazma, apatija, izolacija, dosada, osećaj tuge i bespomoćnosti,
doživljaj bezvrednosti, gubitak samopouzdanja i samopoštovanja, osećaj
gubitka snage.

Simptomi u ponašanju (bihevioralni
simptomi) - Promena ponašanja je je svakako posledica nekih psihičkih
stanja, te ukoliko primetite promene koje vam nisu svojstvene ili vam
neko drugi skrene pažnju na njih - reagujete. Posledica može da bude još
veće propadanje u probleme i ulaženje u "začarani krug problema" iz kog
nije lako izaći jer jedan problem stvara drugi. Česte promene u
ponašanju su: gubitak koncentracije, zaboravnost, eksplozivnost,
grubost, preterana osetljivost na spoljašnje uticaje, npr. buku, svetlo
mirise, negativni stav prema poslu, ljudima, međuljudski sukobi,
bezosjećajnost, rigidnost, stalna okupiranost poslom, porodični
problemi, razvod braka, raspad prijateljstava, suicidalni izlaz...

Kako
sindrom nastaje?

Prva faza - idealistički
entuzijazam: Kada neki posao tek počinjete da radite prisutna je
pozitivna energija, velike nade i nekada nerealna očekivanja. Možda
očekujete „ružičastu stvarnost" na poslu, pozitivnu atmosferu,
prihvaćenost od strane kolega i bezgrešnog šefa. U ovoj fazi se ne
štedite, dajete svoj maksimum na svim poljima i možda i neracionalno
trošite energiju a upravo je to rizik za izgaranje na poslu. Davanje
svog maksimuma je sasvim u redu, ali ono mora biti u skladu sa vašim
realnim mogućnostima.

Druga faza - stagnacija: Posle
izvesnog vremena dolazi do sudara sa stvarnošću i polako uviđate kako
stoje stvari. Posle "prizemljenja" vi i dalje volite svoj posao,
obavljate ga, ali ne s istim oduševljenjem. Podsećate se na postojanje i
drugih interesnih sfera u životu, kao što su porodica, prijatelji,
napredovanje, stručni razvoj....

Treća faza - frustracija:
Ovo je faza u kojoj sledi preispitivanje: koliko ste produktivni u
obavljanju posla i gde je smisao posla koji obavljate, koliko ste
potrebni i koja je vaša svrha tamo. Naravno, ako ste već zašli ozbiljno u
proces izgaranja, odgovori su u retkim momentima pozitivni i to znači
da stepen frustracije iz dana u dan raste.

Četvrta faza -
apatija: Apatija je odsustvo emocija i ona je zapravo jedno od najtežih
psihičkih stanja i ujedno je jedan od prvih sasvim jasnih znakova da
nešto nije u redu. Manifestuje se povlačenjem i izbegavanjem ljudi ili
posla, kao odbranom od frustracije. Apatični ljudi su potpuno
nezainteresirani za svoj posao a, ako to raspoloženje uzme maha, može se
proširiti i na druge životnr sfere. Ovakve osobe rade samo da bi
preživele i pritom ulažu vrlo malo energije i vremena u posao i beže od
svake odgovornosti.

Prevencija kao najbolji lek

Lečenje
ovog sindroma je veoma težak posao jer podrazumeva potpunu promenu nas
samih i radne okoline (najčešće i samog posla). Često promene posla
znače potrebu za dokazivanjem i ponekada prekomerni rad vidimo kao
jedino rešenje, a zapravo i nismo svesni koje posledice može imati takvo
ponašanje. U suštini, najbolje prođe onaj ko na vreme shvati da mu je
zbog stresa život ugrožen.

S obzirom da je ovaj problem atipičan u
odnosu na neka druga psihička stanja, najbolji i najefektivniji lek je
prevencija koja jedina može garantovati izlečenje. Ona najpre
podrazumeva da poznajemo ljude sa kojima radimo i da u slučajevima
potrebe možemo da reagujemo na vreme. Ponekad je topao ljudski razgovor
sve što nam je potrebno. Poslodavci su takođe dužni da organizuju posao
adaptirajući se i na individualne potrebe radnika. Trebalo bi stvoriti
dobru atmosferu na poslu, pobrinuti se da posao bude dobro raspoređen i
biti fleksibilan u odlučivanju, poštovati tuđa mišljenja, pružati
informacije o uspešnosti obavljenog posla, organizovati društvene
skupove izvan posla....

Prvi korak je da identifikujemo izvor
stresa i da radimo na njegovom rešavanju. Ukoliko mislite da ste
nedovoljno sposobni za obavljanje posla, pokušajte da pronađete način da
se usavršite ili, ukoliko postoji neki konflikt sa kolegama, rešite ga
razgovorom ili na način koji smatrate najkorisniji.
Takođe,
ukombinujte to sa zdravim načinom života - bavite se sportom. hranite se
zdravo i redovno i praktikujte i neke druge aktivnosti, u okviru i
posle posla, koje vas čine srećnim. Ukoliko niste neko ko preuzima
inicijativu i takve akcije bi napravile još veći problem, onda treba da
se „sklonite" od stresa tj. izbegavajte stresne situacije. Ovakav način
podrazumeva povremeno odustajanje od svojih zamisli, prepuštanje dela
posla drugima, ali važno je odrediti svoje granice i držati se njih
generalno.

Ukoliko ni jedna od ove dve solucije nije delotvorna
ili ukoliko ne postoji adekvatno rešenje za vašu situaciju, najbolje bi
bilo da da se obratite svom nadređenom, pa i po potrebi -
psihoterapeutu, za pomoć. Do izgaranja neće doći ukoliko povremeno
radite prekovremeno ili iznad svojih mogućnosti (pogotovo ako ste se već
dovoljno istrenirali za taj tempo) međutim, ako konstantno ili predugo
radite u stresnim uslovima ili ste nezadovoljni svojim učinkom na poslu,
možete biti na putu da sebi stvorite problem.