Ne vaspitavajte decu, ako ne umete.

Vidra ::Vaspitavati, to pre svega znaci - poznavati.

Ovo jeste tačno i odnosi se naročito na poslednji višedecenijski period usled razvoja civilizacijskih tekovina kada roditelji moraju daleko više sebe ulagati kao roditelji nego što je to bio slučaj u vremenima kada je sve bilo manje osavremenjeno, kada su roditelji imali premalo vremena za decu jer je trebalo puno toga odraditi za dobro kuće i oko kuće.

Tada su deca bivala prepuštana sebi samima ali ne dalje od svog doma i to je bila olakšavajuća okolnost. Splet događaja u društvu nije bio faktor rizika kakav je danas. Mnoga deca su postigla veliki uspeh i kasnije se ostvarial kao vredni i naučeni ljudi. Imamo primera iz javnog života ali i onih drugih za koje možemo reći da su pozitivni.

Sada možemo zaključiti da je najvažniji faktor karakter deteta. Neretko dete dobrog karaktera će samo uspeti bez sugestija roditelja a jedina veoma dobra stvar koja je uticala na njih jeste primer koji roditelji daju deci.

Zaboravlja se da se deca deca, i da uz detinjstvo i decu idu neminovni, prirodni atributi misljenja i ponasanja. Deca nisu glupa vec su samo deca, deca nisu nevaspitana vec su samo deca, deca nisu neodgovorna je su -deca.

Ovo bi bilo otprilike ovako: dete napravi grešku a roditelj kaže - Ti si veliki i moraš znati da to nije dobro. Drugi slučaj sa istim detetom je kada izrazi potrebu za nečim ili potrebu da nešto uradi a roditelj kaže - Ti si mali za te stvari. Koliki sam ja? - pitaće se dete. Sada nešto moram jer sam veliki, a onda ne smem jer sam mali. Dete ne može razlučiti šta je za njega najbolje zato jer dete.

Jednom sam sinu rekla - Znam da ne možeš razumeti ovo što ti pričam jer si još mlad da to shvatiš, ni ja nisam kada sam bila u tvojim godinama (tu stavljam akcenat da svi prolazimo godine odrastanja). Dalje mu kažem - Ali nemoj o tome razmišljati, samo me poslušaj, a onda ćeš vrlo brzo shvatiti da sam bila u pravu. Tu poslušnost ima značajnu ulogu. I nećemo govoriti o pasijoj poslužnosti, već o dobroj saradnji na relaciji dete-roditelj. Tada kod deteta stvaramo potrebu da sam procenjuje stvari, razmišlja o tome i, u ovisnosti od njegovog karaktera, savet prihvati kao obrazac jer u njemu vidi dobar smisao. Kada obrazac postane rutina, dobro shvaćen, mi smo uspeli i nikada nećemo reći da smo od deteta napravili poslušnika već da smo ga naveli da razmšlja, rasuđuje na ispravan ali njegov način.

Kad se deca proglase prokletstvom onih koji njima treba da se bave, najbolje je 'ne biti dete'. To su poznati porodicni i skolski 'slucajevi' dece koja se stide da budu deca. Da budu inferiorna, neravnopravna i bespomocna.

Ovaj deo mi zvuči prilično rigidno. Negde se počinila velika greška prema deci. Dete treba da je bezbrišno i da bude svesno da je dete koje sazreva a onda konačno sazri do čoveka. Takav osećaj će imati kada se njegov karakter usaglasi sa karakterom vaspitanja roditelja. Dete se mora poštovati i prema njemu, njegovim greškama i uspesima se mora imati adekvatan stav da bi dete znalo kako je ravnopravno u društvu. Tu onda nema ni stida ni srama što je dete, naprotiv.

Ako odrasli prave greške, koje je objašnjenje da to isto ne čine deca?

Kad takvu decu stavimo pred drasticnu alternativu - ili pokornost ili diskvalifikacija - ona ne biraju jkuda pobeci od neprihvatljive pokornosti. Na silu odgovaraju silom, na pojacanu silu - ozbiljnim incidentima. Ili se povlace u sebe, odustaju od svake saradnje i aktivnosti. Nece da budu deca onih koji vredjaju i ponizavaju decu.

Primer vrlo lošeg pristupa detetu i bolje se ne može ni očekivati. Pokornost ili diskvalifikacija - veoma loša kombinacija kada dete često diskvalifikuje roditelja, uslovno rečeno. Moga bih reći skoro sigurno da su ovoga puta deca u pravu.

Jednom sam sinu rekla - Znam da ne možeš razumeti ovo što ti pričam jer si još mlad da to shvatiš, ni ja nisam kada sam bila u tvojim godinama (tu stavljam akcenat da svi prolazimo godine odrastanja). Dalje mu kažem - Ali nemoj o tome razmišljati, samo me poslušaj, a onda ćeš vrlo brzo shvatiti da sam bila u pravu. Tu poslušnost ima značajnu ulogu. I nećemo govoriti o pasijoj poslužnosti, već o dobroj saradnji na relaciji dete-roditelj. Tada kod deteta stvaramo potrebu da sam procenjuje stvari, razmišlja o tome i, u ovisnosti od njegovog karaktera, savet prihvati kao obrazac jer u njemu vidi dobar smisao.

Kako 'nemoj razmisljati' a 'stvaramo potrebu da procenjuje stvari, razmislja i savet prihvati kao dobar obrazac'?
Moram da priznam da meni ovo zvuci kontradiktorno, a narocito mi se ne dopada ovo 'obrazac' u skladu sa karakterom.
Slucajno sam cula razgovor izmedju jedne mame i njene kcerke ( a radi se o sestri moje snaje i bili smo fizicki u istoj prostoriji povodom nekakvog porodicnog slavlja) rasprava se povela oko filma Beli lavovi i odlasku u bioskop.
Devojcica je III razred, rasparava je bila o filmu , a meni s euopste ne dopada ideja da dete koje je III razred za neciji rodjendan ide u bioskop ( sto zaci da u svom stavu nisam ni stigla do filma) bez obzira koliko ce ga roditelji deteta koje slavi rodjendan cuvati. Moje je skromno misljenje da je takav rodjendanski izlazak za decu koja idu u VI ili VII razred. E, ciljam na reci koje je mama sestra upotrebila: '' Znam da ne razumes, ali moras da me poslusas jer ja imam iskustva u zivotu.''
Posto sam naucila da vodim racuna o tome kako razgovaram sa tudjom decom, a naravno da se ljudi narocito ljute kada neko utice na vaspitavanje njihovog deteta, nisam pitala malu sta ona misli o tom izrazu 'iskustvo u zivotu'.
Ovo je samo primer, ne kazem da sam u pravu, posto sam poprilicno radikalna u nekim terminima i, naravno, nikada ne zelim da komentarisem neciji nacin vaspitanja jer svi to radimo najbolje sto umemo.
Iskreno, sama sam retko prihvatala savete svojih roditelja, sto ne znaci da nisam slusala sta imaju da kazu, ali sam uvek radila ono sto sam mislila da treba i sto je najbolje za mene.
Iz tog razloga, svoju decu pitam sta oni misle o tome ( necemu), kako vide stvari i dogadjaje, kako ono drugo dete vidi okolnosti vezane za svog brata /sestru.

Dete se mora poštovati i prema njemu, njegovim greškama i uspesima se mora imati adekvatan stav da bi dete znalo kako je ravnopravno u društvu. Tu onda nema ni stida ni srama što je dete, naprotiv.

Mislim da je ovde Dusko Radovic ukazao na ono sto je u praksi - da odrasli grese prema deci. Moram da priznam da se slazem sa tim. Ako uzmete u obzir da su u jednoj skoli roditelji decaka, koji je svoju drugaricu 'pridrzao za guzu' dok se pela na tobogan, pozvani da bi im bilo saopsteno da se radi o sexualnom uznemiravanju, moja prva reakcija na ovo bila - da su svi kompletno u toj skoli umobolni. Verujem da je taj malisa ostao inferioran, neravnopravan i bespomocan.
Mislim da je normalno za decaka koji ima 13 da pridrzi drugaricu koja se penje na tobogan, a da ga ona zbog toga zvekne ili ogrebe.

kada dete često diskvalifikuje roditelja, uslovno rečeno. Moga bih reći skoro sigurno da su ovoga puta deca u pravu.

Slazem se. I sta nam je onda ciniti? Kako covek da povrati poverenje rodjenog deteta?
I, konacno, kako da ga upozna i prihvati?

Vidra

Mislim da je normalno za decaka koji ima 13 da pridrzi drugaricu koja se penje na tobogan, a da ga ona zbog toga zvekne ili ogrebe.

U odsustvu pravog morala, osmišljen je lažni...

Slazem se. I sta nam je onda ciniti? Kako covek da povrati poverenje rodjenog deteta?
I, konacno, kako da ga upozna i prihvati?

Kao i svi drugi- dići ruke, kupiti mu neki supstitut roditeljske ljubavi, i nadati se da neće završiti u DS...
Šalu na stranu; nema tu opšteprimenljivog saveta, jer su sve situacije i sva deca dovoljno različita da ni jedan ne možeš primeniti.Po nekim mojim, ali i naučnim saznanjima, najviše se postiže bolnom i brutalnom istinom, koja u ovo vreme dobija mnogo na težini. Iskren pristup, bez uvijanja i "maskiranih" ciljeva; deca su na to vrlo prijemčiva, jer još nisu razvila društvenu veštinu foliranja i manipulacija. Ona lažu, ako vide da to daje rezultate; od koga su to naučili, svi znamo. Prećutkuju, ako se i njima prećutkuje; nemaju poverenja, ako im je prethodno izdano...
Deca su "tabula rasa", i u njih mi, odrasli, "učitavamo" program. Ako nam se ne sviđa program, ne treba kriviti kompjuter, nego sistemdžiju, koji ga je učitao...

Vidra :: Kako 'nemoj razmisljati' a 'stvaramo potrebu da procenjuje stvari, razmislja i savet prihvati kao dobar obrazac'?

Baš tako "Nemoj razmišljati" jer znam da neće dobro razmisliti. U tom ternutku, to je jedini način da detetu ukažem da nije dobro to što je poželeo. Čim odradi onako kako mu se kaže na način koji sam navela, a onda sve prođe, dođemo do rezultata koji su usledili nakon što je poslušao savet, dete počinje razmišljati. Tu smo mu dali šansu kada se je uverio da to nije uradio jer je roditelju bio ćef već da je roditelj "samo" bio u pravu.

Evo i primera: dečak hoće u disktoteku. Procenjujem da niti je vreme, niti se spremio a ni najavio izlazak, sutra ide u školu. Njegov izgovor je kako idu svi iz komšiluka. Znači nazire se famozno "idu svi, moram i ja". Ne - ti ne moraš... a onda i objašnjenje zbog čega ne moraš. Lekcija uspeva. U tom slučaju sam mu rekla kako razumem što ne razume, ali će vrlo brzo shvatiti da sam bila u pravu i bi tako.

Zamisli šta bi bilo da sam se u sebi nerviala i dozvolila da ode u diskoteku da moje dete ne bude "mamin sin". Toga puta izlazak bi bio bezazlen, drugi puta bi se podrazumevao, treći tako ... i dokle tako? Do onda kada neće ni pitati sme li ili ne sme. I ni stvar u pitanju "smem li?" već "ima li opravdanja?".

Ovakve situacije se ne odnose na kompleksne stvari kada dete usmeravamo da je život nešto drugo od onoga što ono misli. Jednako je važno naučiti proceniti kako će se starati o sebi a da bude obezbeđen jer, koliko god da je važan onaj deo u kome se uči biti spreman da osvoji znanje, toliko je važan a možda i važniji deo da sačuva sebe za šta neće dobiti materijalnu nagradu, ali onu važniju najverovatnije da hoće i time će biti spreman za dalje korake.

Moram da priznam da meni ovo zvuci kontradiktorno, a narocito mi se ne dopada ovo 'obrazac' u skladu sa karakterom.

Obrazac je širok pojam i svakako neminovan. Možemo ga nazvati i drugačije. Ne može se na isti način pristupati deci različitog karaktera i to bi bio taj obrazac.

Ovo je samo primer, ne kazem da sam u pravu, posto sam poprilicno radikalna u nekim terminima i, naravno, nikada ne zelim da komentarisem neciji nacin vaspitanja jer svi to radimo najbolje sto umemo.

Roditelji često uvredljivo prihvataju sugestije sa strane, od bliske rodbine, prijatelja itd. i to je velika greška. Moža su neki ubeđeni da vaspitaju najbolje što je moguće, a da li su u pravu, neka se zapitaju. I ja sam se zapitala i najbolji odgovor sam pronašla u deci.

Bilo bi suviše licemerno da roditeljima prećutim nešto što sam videla da njihovo dete radi van kuće kao što bih i sama bila uvređena da neko prećuti nešto o mojoj deci. Dakle, samo ukazati na ono što se videlo a može biti itekako značajno.

Iskreno, sama sam retko prihvatala savete svojih roditelja, sto ne znaci da nisam slusala sta imaju da kazu, ali sam uvek radila ono sto sam mislila da treba i sto je najbolje za mene.

Ovo se verovatno odnosi na kasniji period i tu možemo govoriti o karakteru deteta. Jednom detetu ćemo govoriti ono što ne moramo drugom.

Iz tog razloga, svoju decu pitam sta oni misle o tome ( necemu), kako vide stvari i dogadjaje, kako ono drugo dete vidi okolnosti vezane za svog brata /sestru.

Ovakav kontakt je vrlo koristan naročito ako se dešava spontano, od prilike do prilike a prilika je svaki dan.

Slazem se. I sta nam je onda ciniti? Kako covek da povrati poverenje rodjenog deteta?
I, konacno, kako da ga upozna i prihvati?

Dete se upoznaje samo onda kada smo sa njim tačno onoliko koliko ono to od nas nesvesno traži, kad-kad i više ali nikako previše. Dozirati oprezno da ne postanemo dosadni.

Baš tako "Nemoj razmišljati" jer znam da neće dobro razmisliti.

Sinoc si me okupirala ovom idejom, pa sam sebe stavila u tu situaciju: apsolutno poverenje prema roditelju, blazeno stanje posle dobrog rezultata poslusnosti, a onda razmisljanje i varijacije na temu -idealna situacija.

Znači nazire se famozno "idu svi, moram i ja" (...)
Zamisli šta bi bilo da sam se u sebi nerviala i dozvolila da ode u diskoteku da moje dete ne bude "mamin sin". Toga puta izlazak bi bio bezazlen, drugi puta bi se podrazumevao, treći tako ... i dokle tako? Do onda kada neće ni pitati sme li ili ne sme. I ni stvar u pitanju "smem li?" već "ima li opravdanja?

Moje milsi upravo ovako teku. Svidja mi se sto '' idu svi'' nazivas izgovorom. Moram da priznam da je to za mene do sada, tebi zahvaljujuci, bio argument.

Roditelji često uvredljivo prihvataju sugestije sa strane, od bliske rodbine, prijatelja itd. i to je velika greška.

Verujem da to ima veze sa nacinom saopstavanja. Verujem da nijedan moj do sada nije bio pravi.
Uglavnom se baziram na pricu sa decom, a ne njihovim roditeljima. Smatram da dete moze razumeti situaciju i objasnjenja, adekvatna njegovom uzrastu, i da pri tom bude uvazeno njegovo misljenje. Medjutim, mnoga deca nemaju pravo da kazu ono sto misle. Sa time sam se najvise sretala...

Ovo se verovatno odnosi na kasniji period i tu možemo govoriti o karakteru deteta.

Mislim da dete ima karakter od samog rodjenja, samo ga ne poznajemo...

Avramova ::
Njegov izgovor je kako idu svi iz komšiluka. Znači nazire se famozno "idu svi, moram i ja". Ne - ti ne moraš... a onda i objašnjenje zbog čega ne moraš. Lekcija uspeva. U tom slučaju sam mu rekla kako razumem što ne razume, ali će vrlo brzo shvatiti da sam bila u pravu i bi tako.

I ne bi uvek.
Famozno "kud svi, tud i ja"- deca su naučila od starijih. Društveno prihvatljivo ponašanje se uči po opštem modelu, i za decu naročito važno je prihvatanje sredine u kojoj se kreće, jer je individuum još uvek u razvoju, a ličnost još neformirana. Objašnjenje zašto ne mora i on/ona vrlo često budu prenebregnuta očajem zbog statusnog nazadovanja u njihovoj zajednici, i najvažnije je detetu dati protiv-oružje kojim će odbraniti svoj "izostanak" sa društvenog okupljanja, koje je propisano nekim dogovorom.
Na žalost, i odrasli danas imaju problem da se odupru trendovima, koji su diktirani sa nekih mesta, o kojima ne treba ovde da polemišemo; zamisli samo koliki to problem zna da bude deci, još uvek neopremljenim znanjem i prepoznavanjem nametnutih "vrednosti".
Kako god, to je vrlo klizav teren, i velika je opasnost od greške. Najveća je- prepustiti detetu da ono samo odlučuje šta prihvatiti, a šta ne...

Po nekim mojim, ali i naučnim saznanjima, najviše se postiže bolnom i brutalnom istinom, koja u ovo vreme dobija mnogo na težini.

Mislis u negativnom smislu?
Jedan moj drug rekao je da se ne bi iznenadio da cuje da je nesto po Mikelandjelu, kao sto je po UN, Bolonji i sl.

Iskren pristup, bez uvijanja i "maskiranih" ciljeva; deca su na to vrlo prijemčiva, jer još nisu razvila društvenu veštinu foliranja i manipulacija.

Ovo je moja bazicna ideja... i mnogo je tesko...

i najvažnije je detetu dati protiv-oružje kojim će odbraniti svoj "izostanak" sa društvenog okupljanja, koje je propisano nekim dogovorom. (...)
velika je opasnost od greške. Najveća je- prepustiti detetu da ono samo odlučuje šta prihvatiti, a šta ne...

Fristajlo ::. Kako god, to je vrlo klizav teren, i velika je opasnost od greške. Najveća je- prepustiti detetu da ono samo odlučuje šta prihvatiti, a šta ne...

Svesna sam ja da je "klizav teren" ali nekako moramo. Ovo je moj primer i ne znači da je primenljiv kod svakog deteta. Meni je uspelo ali u to vreme, dok je bilo najpotrebnije da ih usmeravamo otac i ja, nisam znala za izlaske, za kafenisanje, za traćenje vremena što sve ne znači da sam im pružila rub suknje pa da bez mene ne znaju ništa odlučiti.

Naprotiv, davala sam im priliku da sami procene treba li nešto uraditi ili ne i, verovatno zbog njihovog karaktera, lagano su u tome i uspevali. Sve ovo ne znači da su moji sinovi savršeni, ni slučajno. Imaju hiljadu mana ali ono što mi je najvažnije jeste da se kod njih formirao dobar tas za odmeravanje šta je vredno, šta ne; da li treba prihvatiti sve što se nudi; da li moraju imati sve što imaju i drugi itd. Pri tom, bila su vremena kada smo im mogli priuštiti sredinu, možda i više zahvaljujući bliskoj rođaki iz inostranstva.

Moj modus je bio da im na sopstvenom primeru pokažem kako valja pa sam radila i posle redovnog posla, u kući i oni su to videli. Sada su druga vremena i ja se mogu osloniti na njih.

Vidra

Po nekim mojim, ali i naučnim saznanjima, najviše se postiže bolnom i brutalnom istinom, koja u ovo vreme dobija mnogo na težini.

Mislis u negativnom smislu?
Jedan moj drug rekao je da se ne bi iznenadio da cuje da je nesto po Mikelandjelu, kao sto je po UN, Bolonji i sl.

Ne, nisam to rekao ironično; danas svi mnogo lažu i foliraju, i dete će vrlo pozitivno reagovati na iskrenost i otvoren pristup. UN i Bolonja jesu glupost, izgred budi rečeno; Mikelanđelo, svakako, nije...

Iskren pristup, bez uvijanja i "maskiranih" ciljeva; deca su na to vrlo prijemčiva, jer još nisu razvila društvenu veštinu foliranja i manipulacija.

Ovo je moja bazicna ideja... i mnogo je tesko...

Ni ne očekuj da bude lako. Praviš ljude od dece...

Praviš ljude od dece...

[quote]

pod uslovom da onaj ko pravi bude chovek

imate i smiley

Ne vaspitavajte decu ni ako umete, priroda je i onako vec uradila svoje.
Ja sam zadovoljna.
Ne volim forsiranje roditelja, da im djeca budu onakva kakvi oni zele da budu..ili kakvi oni nisu uspjeli da budu...
Dijete ce samo naci svoj put..bas kao sto smo i mi sami svoj put trazili....osim onih zalosnih, koji su rasli pod pritiskom nas odraslih...

Batina je iz raja izašla...Na bilo kom mjestu i u bilo kom trenutku treba tući đecu...Odvajati ih od života...Otkad je batina zakonom zabranjena, đeca su sve gora, puše piju i roditelje biju...Dok je štap bio jedina opcija vaspitanja, ovoga nije bilo...I zato, odvajajte đecu od života dok ste na vrijeme, da nebi oni vas kasnije odvajali od života...

Marea ::Ne vaspitavajte decu ni ako umete, priroda je i onako vec uradila svoje.

Možeš li tvrditi da ijedan roditelj ne misli kako čini najbolje za decu. Istina je da neki nisu svesni da pogrešno rade i ko to uvidi, može posetiti savetovalište za roditelje, što nije retkost i daje dobre rezultate.

Čak i kada roditelj tvrdi to što ti tvrdiš, ti ih vaspitavaš dajući im svoj primer, otac svoj. To jeste jako važno, ali nedovoljno.

Ne volim forsiranje roditelja, da im djeca budu onakva kakvi oni zele da budu..ili kakvi oni nisu uspjeli da budu...

Ovo je jedna krajnost, a između dve krajnosti postoji sredina.

Dijete ce samo naci svoj put..bas kao sto smo i mi sami svoj put trazili....osim onih zalosnih, koji su rasli pod pritiskom nas odraslih...

Svakako, ali tek kada bude "osposobljeno" da put traži.

Čini mi se da zanemaruješ period od rođenja do sazrevanja.

Ne zanemarujem, samo pustam prirodu (djecu) da se razvija, tako sto je negujem i nadgledam...

Decu treba usmerit na pravi put, ukazat šta je pozitivno, a šta negativno.. A sve ostalo zavisi od urođenih osobina deteta i njegove ličnosti.... Tako je zabluda da se dete može programirat kao robot, to je nemoguće, sa detetom treba izgradit prijateljski odnos, i biti na usluzi, kad je potrebno.....

Lajkuješ nešto što je u suprotnosti sa tvojim stavom.

Jeste, iz tvog ugla gledanja, koji je skroz suzen..., da uzi ne moze biti...zao mi je ali tako je...

Ne moze svako da razumije ono o cemu ja zapravo govorim...

marea,ja te razumem......
samo ti piši,opiči po tastaturi......

avramova,marea je u pravu.....tvoj ugao gledanja je sužen....poput izvora pitke vode,čiste bistre...

marea ima širinu.....poput morave....nosi kese,flaše,prljavštinu ali ima širinu.....

jel sam u pravu marea....
skontao sam te iz prve.....

decu treba  voleti,razumeti,saslušati,imati u njih poverenje,oprostiti im greške,prihvatiti njihovu nesavršenost,podeliti sa njima radost i tugu,ne daviti ih ali biti uvek tu....ma ima tu posla ali slatke su to mike...pitajte one nesrećnike koji su bez dece......

Lazare nemam zelju da te citam, ali imam zelju da ti posaljem jedan kiss i tebi i Avramovoj..., ko blizanci ste...i super ste...

Pročitaj šta si pisala, zaokruži svoj stav. Ako nemaš argumenata nemoj da vređaš, primitivno je (iako teško da ti ikoga možeš uvrediti), a vređanje je odlika slabih.

Jeste, Avka...a sta da ti radim..tako je...

Marea ::Lazare nemam zelju da te citam, ali imam zelju da ti posaljem jedan kiss i tebi i Avramovoj..., ko blizanci ste...i super ste...

ma čitaj ti hegela...ja sam boranija.....
mada je boranija zdrava,čisti krvne sudove,regeneriše moždane ćelije,možda bi ti prijala.....

Mozda, ajde vidim sjutra da je spremim...

Marea ::Mozda, ajde vidim sjutra da je spremim...

nabavi jedno 4 tone....minimum....