Srbi - narod najstariji!

Ovde možete preuzeti knjigu autora: Olga Luković - Pjanović!
Srbi narod najstariji (pdf)


Olga Luković- Pjanović je studirala na Sorboni. Četrdeset godina je sakupljala materijal za ovo delo. Izvori kojima se sluzila su vrlo retki i na mnoge od podataka naići će i vrsni poznavaoci ove materije po prvi put. Ovo delo je izazvalo kontraverzne stavove vec svojom prvom pojavom 1994. godine. Pisana jednostavnim, razumljivim jezikom knjiga obiluje retko vidjenim kartama, a u njoj su obradjeni svi vazniji dogadjaji srpske istorije.



http://rapidshare.com/files/377587172/Srbi_narod_najstariji.part1.rar
http://rapidshare.com/files/377588104/Srbi_narod_najstariji.part2.rar

Da li jeste ili nije prosudite i sami!
Dajte svoje komentare ali u svakom slučaju pročitajte knjigu!!!

Na link ćete otići klikom na naslov knjige!
Srbi - narod najstariji
Autor : Olga Luković- Pjanović

Procitao jos davno. Ima dosta toga sto moze da se uzme kao da je tacno. Meni su zanimljiva pisanja Milosa S Milojevica koja su nastala u 19. veku. On je zacetnik misli da je istorija Srba prekrajana.

Hehe, nisam stigao još do 19 -og veka - vraćam se polako da bih detaljno proučio!
Bez obzira na malu šalu mišljenja sam da jeste prekrajana i da u pisanjima i predavanjima Deretića ima dosta istine, a neke izvore koje je koristio, koristila je i Olga Luković - Pjanović!

Uglavnom su ti izvori zasnovani na Milosu S Milojevicu, tacnije isli su njegovim tragom. Preporucujem da krenes od njega. Bolje ces shvatiti nove pisce. Mada ima ih puno koji sada preteruju.

Verovatno i preteruju međutim "gde ima dima ima i vatre" !
Mnogo je stvari falsifikovano i nije nam bilo dostupno!
Znaš onu: "dok dokažeš da si zec odoše m*da"

Ima dosta toga sto moze da se uzme kao da je tacno.

Kako to ima dosta toga, a manje ima onoga sto ne moze da se uzme?
Volela bih da opises kako si izvrsio tu procenu...

Mnogo je stvari falsifikovano i nije nam bilo dostupno!

Uvek mi padne na pamet jedan usputan komentar - turski arhivi jos nisu otvoreni. Vrlo interesantan detalj...


Da dodam (nesto)

Dragoslav Srejovic, Iliri i Tracani
(nadjite negde, bilo gde, odlicna je knjiga,
izdavac Srpska knjizevna zadruga)

Konstantin Nikolajevic, Prvi vekovi srpske istorije pre Nemanjica
(izdavac Pesic i sinovi)

Momir Jovic, Srbi pre Srba
(izdavac Doroteus, Kraljevo)

Relja Novakovic, Nepoznati Crnjanski
( izdavac Miroslav)

Svojevremeno J.Kalic pricala je da je Olga merila kosti, radila neke stvari koje se granice sa istorijom kao naukom, vise 'nekako vuku arheologiji'.
Za mene najfascinantnije je njeno objasnjenje za rec 'dika' ( diko!).
Negde cuh, mozda nadjoh, da 'dika' na starograckom znaci 'istina'.





preuzeto sa drugog foruma
autor Smith

“Čovjek, koji ne zna, a neće da
pozna povjesnicu
svoga naroda,
to je nesvjesno čeljade bez roda
i imena, bez ljubavi i ponosa”.
Sima Lukin Lazić
"Kratka povjesnica Srba"
1894. god.


Podaci o starim Srbima nisu retkost, nisu sakriveni, nisu ni nepoznati.
I te relevantne istine o istoriji Srba, imale su vid istorijskog procesa kod onih brojnih
Srba, koji su ih kroz vekove koristili. Antički podaci o Srbima u grčko-rimskoj
istoriografiji, zapisivani su u starijim i mlađim srpskim rodoslovima i letopisima.
Ovi važni izvori čuvani su po manastirima, razumljivo uz punu nesistematizaciju.
Početkom Novog veka, Sremski Karlovci su postali osnov žarišta srpske
nauke. Teške prilike, koje su zadesile južnu Srbiju, rezultirale su velikim seobama
Srba - patrijarha Čarnojevića 1690. godine, te patrijarha Jovanovića 1735-1739.
godine. U zbegovima, Srbi su nosili sve svoje svetinje, sasude, knjige. Ovom
srpskom velikom nesrećom, obogaćeni su Sremski Karlovci brojnim novim izvornim
saznanjima.

Srbi su imali i svoje starije istorijske izvore, beležene kod stranih autora:
Jordanesa/Jornandea (VI vek), Isidora Seviljskog (VI -VII vek), Pseudo
Fredegara (VII vek), Pavla Đakona (VIII vek), Viljema Tirskog (XII vek).
U tom XII veku, napisan je naš poznati Barski rodoslov, kao i zapisi arhiđakona
Tome Splitskog (XIII vek). Uz sve ove izvore idu još i zapisi putopisaca koji su prolazili
kroz srpske zemlje.

Na početku XVII veka objavljena je izuzetna knjiga Mavra Orbina "Kraljevstvo
Slovena" (Pezara, 1601. godine). Dok je pisao svoju knjigu u Italiji, pored navedenih
izvora srpske istoriografije koristio je i bogate izvore iz Italije. Nažalost, ova knjiga je
prvi put prevedena na srpski jezik tek 1968. godine, pri čemu su ostale neprevedene
prve 242 stranice, u kojima Mavro Orbin piše o ranijim srpskim kraljevinama celom
dužinom istočnog Jadrana, još pre pada Zapadnog Rimskog Carstva (476). Iz toga
proizilazi zaključak, da je svetorodna dinastija Nemanjića - poslednja srednjevekovna
dinastija.

Krajem XVII veka, grof Đorđe Branković je dovršio svoje obimne "Hronike".
Objavljena je samo u prevodu sa rumunskog jezika, u Novom Sadu, 1994. "Hronika
Slovena Ilirika, Gornje Mezije i Donje Mezije", od 44 stranice, prema velikoj "Hronici"
od 1.681 stranice.

Na kraju XVII veka, Jovan Rajić je objavio svoje četvorotomno izdanje "Istorija
raznih slavenskih narodov naipače Bolgar, Horvatov i Serbov". Početkom XIX veka,
prvo u krugu i uticaju Dositeja Obradovića, bilo u Dalmaciji ili u Trstu, izrastala je i
srpska istoriografija. Od Dositejevih ućenika posebno se izdvajao Pavle Solarič.

Posebnu ulogu u ukupnom buđenju srpske nauke, imao je Vuk Stefanoviđ
Karadžić. Za njegov radni opus dovoljno je izneti da je uradio više nego što bi mogla
cela Srpska Akademija. Istorijsko delo, kao građa za srpsku istoriju, objavljeno je u
Beogradu, 1947. godine, pod naslovom koji svakako nije Vukov - "Prvi i drugi srpski
ustanak". Potom je objavljena izuzetna knjiga Leopolda Rankea "Srpska revolucija" u
Beogradu, 1991. godine, prema nemačkom izdanju Leopold Ranke "Die Serbische
Revolution", Hamburg, Perthes, 1829. Knjiga je bila plod dobre i duge saradnje
Leopolda Rankea sa Vukom Karadžićem, kome se Leopold Ranke posebno
zahvaljuje.

Krajem XIX veka, konačno dolazi do sistematizacije starih srpskih rodoslova i
hronika, koje je sakupio i objavio Ljubomir Stojanović pod naslovom "Srpski rodoslovi
i letopisi", Beograd, 1883. godine, a potom, prošireno i dopunjeno izdanje "Stari srpski
rodoslovi i letopisi" Beograd - Sremski Karlovci, 1927. godine).

Razumljivo, nakon vredne knjige, istoričari, istraživači, više nisu bili upućeni na
uporna pretraživanja srpskih manastira i njihovih biblioteka, već su u tim objavljenim
knjigama dobijali sva potrebna, tražena saznanja.

Treba napomenuti da je pre pojave LJ. Stojanovića i njegove knjige,
Konstantin Nikolajević napisao svoju vrednu istorijsku knjigu "Kritički pokušaji u
periodu od prvih pet (sedam) vekova srpske istorije" Letopis 103-112, 1862-1871.
godine, sa ponovljenim izdanjem u Beogradu, 2001. Zavr{etak ove rasprave, pod
naslovom "Stara istorija srbska po domaćim predanjima" Letopis 113, 1872. godine,
ostao je nedovršen.

Miloš S. Milojević objavio je "Odlomci Istorije Srba i srpskih-jugoslovenskih
zemalja u Turskoj i Austriji" (sveske I i II, Beograd, 1872. godine) i započeo svoj
"putopis" pod naslovom "Putopis dela prave stare Srbije" (I knjiga, Beograd, 1871,
II knjiga, Beograd 1872 i III knjiga, Beograd 1877. godine).

Rus, Apolon A. Majkov, objavio je svoju knjigu "Istorija srpskog naroda", u
prevodu Đura Daničića, za koju stoji da je drugo izdanje štampano u Beogradu, 1876.
godine, a reprint izdanje u Beogradu, 1990. godine.

Sima Lukin Lazić objavio je u "Srbobranu" - kalendaru za 1894. godinu, godine
1893, pod pseudonimom Vrač Pogađač, "Kratku povjesnicu Srba od postanja Srpstva
do danas", koja je štampana u Zagrebu, 1894. godine, a skoro istovremeno,
objavljena je i njegova opširnija knjiga "Srbi u davnini", Zagreb, 1894. godine.

Godine 1884. u Beogradu, Pantelija S. Srećković objavio je svoju prvu knjigu
"Istorija Srpskog naroda - Županijsko vreme". Drugu knjigu, "Istorija Srpskog naroda -
Vreme kraljevstva i carstva" (1158-1367), objavio je u Beogradu, 1888. godine.
Međutim, Pantelija S. Srećković je sa tim svojim knjigama, posebno zbog prve,
naišao na najoštrije kritike od strane uskogrudog Ilariona Ruvarca, budući da u prvoj
knjizi nije ni pomenuo navodne seobe Slovena na Balkan, V-VII veka, a Ruvarac je
svako mišljenje, drugačije od njegovog, smatrao istorijskim neznanjem.

Ilarion Ruvarac se istom snagom obrušavao i na grofa Đorđa Brankovića, kao
i na Simu L. Lazića, i njihove knjige. Svoje kritičke članke pisao je i objavljivao u
"Letopis"-u i "Brankovu kolu". U brojevima "Novog vremena" I. Ruvarac je ušao u
polemiku sa hrvatskim istoričarima iz kruga časopisa "Obzor". Godine 1895. te svoje
članke iz "Novog vremena", objavio je u Zemunu pod naslovom "Evo, šta ste nam
krivi".

U XX veku pojavljuju se novi autori sa iznošenjem autohtone, stare srpske
istorije: prof. Vas. Đerić- "O Srpskom imenu u staroj Srbiji i u Makedoniji" Beograd,
1904; dr. Jevto Dedijer - "Stara Srbija - geografska i etnografska slika" Beograd,
1912; dr. Niko Županić- "Srbi Plinija i Ptolomeja" Beograd, 1924; Živko D. Petković-
"Bugari i Balkanski Sloveni" Beograd, 1926; Živko D. Petković- "Prve pojave Srpskog
imena" Beograd, 1926; Petar M. Jovanović- "Srpsko narodno ime i jezik" Bitolj, 1927.
Ovu plejadu srpskih mislilaca i istoričara završavam sa knjigom koja nosi pun
simbolizam "Novom pokoljenju", Beograd, 1934. godine. Uvaženi Ilija M. Živančević
sumirao je dotadašnja znanja o srpskoj istoriji, pridržavajući se izvorne, autohtone
škole. U potpunosti je razotkrio sva učenja berlinsko-bečko-nordijske istoriografske
škole, koja svu prošlost srpsku započinje neodrživom pričom doseljavanja Slovena
na Balkan V-VII veka. Ilija M. Živančević zapaža da su profesori u svim srpskim
školama i katedrama Istorije, isključivo pristalice te nenarodne istoriografije. Drugih
profesora nije ni bilo, niti bi mogli drugačije predavati, zbog pristalica i uticaja te škole.
Žalosno je, da je to isto zapažanje Ilije M. Živančevića, punopravno važeće i za srpske
škole i fakultete celog XX veka, kao i danas.

Ono, što te nenarodne škole odbijaju i poriču, jesu podaci o Srbima: kod Homera,
pod imenom Kimberci (lingvistički credo:
Kimberci/Kimerci - Srbi) "Odiseja" XI 13-19; Herodot "Istorija" Kimerci - I 6, 15,16,103,
IV 1, 11-13, 45, VII 20; Liđani - skoro cela knjiga; Likijci - I 28, 147, 171, 173, 176,
182, III 4, 90, IV 35, 45 VII 77, 92; Pelazgi/Pelasti - I 56-58, 146 II 50-52, IV 145
V 26 VI 136-140 VII 94, 95 VIII 44; Tirseni - I 57, 94, 163, 166,167, VI 22;
Serbonijsko (Srpsko) jezero - II 6 III 5; Tražani na mnogo mesta u knjigama I, II, III,
IV, V, VIII; Tribalska ravnica - IV 49 (potom: Eneti, Veneti, Vindi, Vendi...) ; Klaudije
Ptolomej "Kosmografija" V s.9. Tacit "Germanija" 46;Plinije Stariji "Historia Naturalis" I,
V c 29, III 24, VI 19; K. K. Ruf "Istorija Aleksandra Velikog" str. 7; Diodor Sikulski
"Biblioteka" I 30; Strabon "Geografija" XI 4, 1; 5, 1; Amijan Markelin "Istorija"
XXVII 5, 3.
Razumljivo, u ovom kratkom tekstu nije bilo moguće opširnije pobrojati i
komentarisati sve ove podatke kod antičkih pisaca - o Srbima. (Za šira objašnjenja
vidi: dr. M. Jović "Srbi pre Srba" "Doroteus" Kraljevo, 2002.).

Prof. dr Miomir Jović
seoba Srba iz prapostojbine Indije
(oko 4.500 - 4.000 pre Hrista)

stari sloveni- dokumentarni serijal

Срби сви и свуда
Вук Стефановић Караџић

Ово је писано још 1836. године да се штампа пред Црном Гором и Боком Которском, као што ће се видјети на много мјеста, па кад се досад онако не наштампа, ево га сад само овако.

Заиста се зна да Срби сад живе у данашњој Србији (између Дрине и Тимока, и између Дунава и Старе планине), у Метохији (од Косова преко Старе планине, гдје је Душанова столица Призрен, српска патријаршија Пећ, и манастир Дечани), у Босни, у Херцеговини, у Зети, у Црној Гори, у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу од више Осијека до Сентандрије, у Славонији, у Хрватској (и Турској и Аустријској крајини), у Далмацији, и у свему Адријатичком приморју готово од Трста до Бојане. Зато у почетку рекох заиста се зна, јер се управо још не зна докле Срба има у Арнаутској и у Маћедонији. Ја сам се на Цетињу (у Црној Гори) разговарао с двојицом људи из Дибре, који су ми казивали да онамо има много "српскијех" села, по којима се говори српски онако као и они што су говорили, тј. између српскога и бугарскога, али опет ближе к српскоме него к правоме бугарскоме).

У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа који говори једнијем језиком, али се по закону (религији) дијели натроје: може се отприлике узети да их око три милиона има закона грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном Подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној Гори; од остала два милиона може бити да би се могло узети да су двије трећине закона турскога (у Босни, Херцеговини, Зети итд.), а једна трећина римскога (у аустријским државама и у Босни, Херцеговини и нахији барској). Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе нпр. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани итд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем али бог зна чијим именом. Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око оставивши наскоро свој стари закон, у хришћанскоме још овако нијесу били утврђени као данас, може се рећи да су они ово вријеме једва дочекали да се од њих сасвијем одвоје, и тако да би то што је могуће више учинили, не само мало-помало приме и латинска слова него и само народно име оставе њима. Код онијех турскога закона још је лакше наћи узрок. Арнаутски је народ и према српскоме мали, а као брдски народ могао је свагда бити у већој слободи и једнакости између себе, а уз то још не имајући свога писма ни књига на своме језику, ни хришћански се закон никад међу њима није био укоријенио; тако је ласно могло бити да њихови потурченици остану без икакве разлике од остале браће своје, и да сви више гледају на свој језик и на обичаје, него на закон, за који и данашњи дан слабо мари иједан од њих. У Босни је морало бити све друкчије. Срби су с помоћу књига, попова и калуђера, цркава и манастира били и онда много побожнији од Арнаута, а по свој прилици имали су и више господе која се доста разликовала од простога народа. Из историје знамо и видимо да су се у Босни изнајприје истурчила највише господа, од које су гдјекоји и до данас стара презимена своја сачували, као нпр. Кулини, Видајићи, Љубовићи, Бранковићи, Тодоровићи, Филиповићи итд.
Кад су се господа прије разликовала од свога простога народа, с којим су у једну цркву ишла и из једне се чаше причешћивала, шта је природније него да се сад, примивши и закон не само сасвијем друкчији од њиховога него и на другоме језику и с другијем писмом, постарају још већма разликовати се. Тако они дојакошње своје име Срби, које је са законом хришћанскијем и с пређашњијем животом њиховијем врло скопчано било, не само одбаце него им жао будне и раја њихова да се њиме дичи, и назову је власима. Као што су ови потурченици прије у хришћанскоме закону били побожни, тако исто постану и у турскоме, и данас може бити да у цијеломе закону Мухамедову нема побожнијих људи од Бошњака: то показује и данашња њихова непокорност Султан-Махмуту и мрзост на њ и на његове нове уредбе и премјене.

Овако ја, отприлике, мислим да су римски и турски Срби изгубили своје народно име. Али било то како му драго, сад је мрзост ова попустила. Сви паметни људи и од грчкијех и од римскијех Срба признају да су један народ и труде се да би мрзост због закона или сасвијем искоријенили или барем умалили што се више може, само је онима римскога закона још тешко Србима назвати се, али ће се по свој прилици и томе мало-помало навикнути; јер ако неће да су Срби, они немају никаквога народнога имена). Да реку да су једни Славонци, други Далматинци, трећи Дубровчани, то су све имена од мјеста у којима живе и не показују никаквога народа. Да реку да су Славени, то су и Руси и Пољаци и Чеси и сви остали славенски народи. Да реку да су Хрвати, ја бих рекао да ово име по правди припада најприје само чакавцима, који су по свој прилици остаци Порфирогенитовијех Хрвата и којијех се језик мало разликује од српскога, али је опет ближи српскоме него и једноме славенском нарјечју; а по том данашњијем Хрватима у загрепској, вараждинској и крижевачкој вармеђи, којијех се домовина прозвала Хрватском послије мухачкога боја, који је био године 1526. (а донде се звала горња Славонија), и којијех је језик као пријелаз из крањскога у српски; али не знам како би се тијем именом могла назвати она браћа наша закона римскога која живе нпр. у Банату, или у Бачкој, или у Сријему и Славонији, или у Босни и Херцеговини, или у Дубровнику, и говоре онакијем истијем језиком као и Срби). Ако би ко рекао да се и од њих гдјекоји могу назвати Хрвати по томе што на онијем мјестима гдје је у славенскоме језику ѣ говори и, нпр. дите, вира, симе итд.; али како ће Дубровчани, Конављани, Пераштани, Доброћани и остали који ни те разлике немају? А осим тога, кад би ова разлика у говору могла бити довољан узрок да се они који говоре дите, вира, симе не могу звати Срби, како би се онда чакавци (који говоре дите, вира, симе) и кекавци (који говоре дете, вера, семе) и мало прије поменути штокавци (који говоре дијете, вјера, сјеме) сви заједно могли звати Хрвати? Да реку да су Илири, Илирци, тол И је мртво и тамно име, које данас не значи ништа; јер сад сви знатнији историци доказују да стари Илири нијесу били Славени, и тако би се они тијем именом само зато називали што живе у земљи која се негда звала Илирик, по чему би се и остали сви народи који у староме Илирику данас живе (нпр. Бугари, Арнаути, Цинцари итд.) исто тако звати могли. Ја не знам како је у аустријске канцеларије прије сто и неколико година ушло ово име Illyrier, illyrisch али се види да оно показује само Србе закона грчкога, који живе у Маџарској. Особити спомен и похвалу овдје заслужују Маџари: они зову Рац (од Rascianus од Рашке из Расије) свакога онога који српскијем језиком говори, а ако дознаду да је такови римскога закона, и ако би хтјели то да покажу, онда веле да је папишта Рац.

Од онијех пак турскога закона не може се још ни искати да мисле што о овоме сродству; али како се међу њима школе подигну, макар и на турскоме језику, и они ће одмах дознати и признати да нијесу Турци него Срби.

Ко посла овога не разумије, могао би рећи да је и име Срби од данашње Србије, као нпр. Славонац од Славоније, Херцеговац од Херцеговине, Црногорац од Црне Горе итд.; али који штогод од славенске историје управо познаје онај мора знати да су Срби с тијем именом у наше земље дошли, и земља се од њих тако прозвала. Гдје је данашње Србије јужни крај (Косово и Метохија) ондје је старе била сриједа, а крајеви су јој допирали од Дунава до Архипелага, и од Адријатичкога мора до у Маћедонију. И ја мислим да је ово име Србија постало у новија времена, пошто је српско царство пропало; јер не знам би ли се гдје могло наћи да се који од нашијех краљева или царева звао краљ или цар од Србије, него Србљем. Добровски и Шафарик доказали су да су се Срби негда звали сви славенски народи, и да је име Срби старије него и Славени или Словени.

Срби су по стању политичкоме још различнији него по закону. У Црној Гори сачували су своју слободу до данашњега дана, као што ћемо послије видјети; у Царству Аустријскоме једни су граничари и војници без престанка, те чувају границу од Царства Турскога; једни уживају сасвијем права маџарска, а једни се (као у Далмацији) управљају по начину аустријскоме. У Царству Турскоме живе опет на различне начине: у двије трећине данашње Србије (од Дрине до Тимока, и од Дунава до близу Новога Пазара) у наше вријеме отели су се с помоћу Руса од Турака, те између себе сами суде и управљају, а Султану плаћају осјеком (око педесет хиљада дуката на годину); у осталој Србији, у Босни, Херцеговини и Зети, сви су раја турска, само што они око Црне Горе живе мало слободније него други, као што ће се послије видјети, а они у Босни горе него игдје, јер их највише немају ни кућа својијех, већ живе по турскијем кућама као закупници.

Ово сам ја све напоменуо највише зато да би и мени и читатељима лакше било кад се стане говорити о Црној Гори; тога ради ћу се опет повратити да речем још неколико ријечи о закону с друге стране.

Српска је црква још од старине била под патријаром цариградскијем. У првој половини XIV вијека српски цар Стефан Силни (Душан) постави свога митрополита патријаром српскијем. Грци се на то врло расрде, али послије дуге срдње и (по обичају ондашњега времена) анатема признаду српскога патријара, којега столица остане у Пећи, а влада над Грчком црквом у свему староме Илирику. Кад Турци обладају српскијем царством и народом, патријара и они оставе у пређашњој власти, тако да се и под њима звао и потписивао и све је ове земље обилазио и по њима владике и митрополите постављао, а њега (као што се приповиједа) постављали су митрополити, који су у патријаршији као синод састављали.

Године 1690. патријарх Чарнојевић, Арсеније III на позивање ћесара Леополда I побуни народ српски против Турака и преведе у Маџарску 37,000 фамилија; а године 1737. патријар Арсеније IV на позивање ћесара Карла VI подигне опет народ да бјежи под аустријску владу, али Турци некако опазе зарана, и бог зна колико хиљада народа погубе, а он само с малином једва утече. Турци се по правди на то врло расрде, а Грци у Цариграду то једва дочекају и године 1765. закупе српску патријаршију (као што свједочи Рајић у књ. XI. гл. XIV, §. 17, за 40 кеса карагроша[6]). У том је мјесто Арсенија IV за патријара у Пећи био постављен Василије Бркић, који кад чује да је његова патријаршија закупљена, и да је њему одређено негдје заточеније, он побјегне у Црну Гору, а оданде 15 октомврија 1779. године са рускијем кнезом Ј. Б. Долгорукијем навезе се у Грбљу на море и отиде пут Русије[7]). И тако Срби изгубе и ово свештеничко господство, које је послије царске круне најважније било; и од тога времена стану се из Цариграда слати владике и митрополити по свој турској Европи. Језгра овога народа готово су све сами сељаци и тежаци.

Од онијех закона турскога врло мало има сељака, него су највише варошани, међу којима има и тежака. Иза овијех у њих иду занатлије и трговци, потом аге и спахије, па онда бегови; тако међу њима има "виша класа" народа, али једно зато што се њихова виша класа од простоте не разликује никаквом науком или особитијем знањем, него само богатством и госпоством, а друго што њихов и најпростији сељак и тежак, само ако има откуда, може носити хаљине и оружје, јахати коња, начинити себи кућу и живљети као и највећи ага или бег, и с помоћу јунаштва и разума, особито рјечитости, постати највећи господин; зато њихова виша класа готово нигдје није сасвијем одвојена од простоте.

У Дубровнику за времена Републике прва господа која су управљала земљом и народом била су властела; не само што су се они и правима и госпоством врло разликовали од свега њима подручнога народа, него су и међу варошанима били пучани (као die Burger), који су се разликовали од мањијех варошана и од сељака и тежака. Налик на дубровачку властелу било је у стара времена господе наше закона римскога и у Котору, а и у другијем гдје којијем приморскијем градовима; али је мало-помало то све ишчиљело још прије него у Дубровнику, и сад су мјесто њих само царски чиновници и гдјекоји поталијањеник. И данашњи Хрвати (у вармеђи загрепској, вараждинској и крижевачкој) имају своју господу, која се од народа простога, а и од варошана који нијесу племићи, врло разликује. Али у онијех који су грчкога закона, и који се управо Срби зову,
језгра је само сељак и тежак.

У Црној Гори нити има града ни вароши, и зато се не може ни мислити да има какијех другијех људи осим сељака и тежака. Међу првијем старјешинама нпр. сердарима, војводама, кнезовима, којима старјешинства ова остају од оца сину, као и међу осталијем главарима и кућићима много их више има који не знаду читати него који знаду, и ниједан се од њих ни одијелом ни живљењем нити икакијем особитијем правом не разликује од осталијех Црногораца, а њихова браћа и синови чувају овце као што се пјева и приповиједа да их је чувао тројанскога краља син Парис и Душанов нећак Милош Војиновић. И сами свештеници њихови не разликују се од осталога народа никаком другом науком нити знањем (као ни одијелом ни живљењем) осим што знаду којекако читати и што записати. Западни сусједи црногорски по селима су као и Црногорци, а и варошани њихови слабо се чим другим од њих разликују осим одијела, кућа и бољега и љепшег живљења, и од њих се нимало не поносе. Оваки су отприлике Срби и у Далмацији.

У Херцеговини и у Босни отприлике је тако као и у Црној Гори. Оно мало варошана и грађана сједе међу Турцима, друкчије се од народа носе и живе, и с њим се не мијешају ни у какијем народнијем пословима; зато се међу народ готово и не броје.

У Србији је до нашега времена било као што рекох да је у Босни и у Херцеговини. Сад се тек вароши почињу насељавати и варошани као народ умножавати; али су сељаци, једно зато што су они највише данашњу слободу земљи придобили, а друго што их је највише и што највише плаћају и у сваком догађају највише учинити могу, у земљи најпретежнији.

Само у Царству Аустријскоме, особито у Маџарској, Срби имају вишу класу или своју господу, која се разликује не само од сељака и од тежака него и између себе. Највећа су им господа владике, које су се досад по законима маџарскима слабо бојале и цара. Послије владика су спахије и племићи, који су по законима маџарскима од осталога народа далеко, штоно се у нас рекне, као небо од земље. Међу грађанима и варошанима имају ,,пургри" (die Burger), који се не само од сељака и тежака него и од осталијех грађана и варошана разликују као што су се разликовали дубровачки пучани. Између племића су и овијех грађана доктори, адвокати, свештеници, учитељи и сеоскијех општина писари (натароши).

Виша класа у народу ваљало би свој језик љепше и чистије да говори, да је од народа ученија, мудрија, уљуднија, складнија и родољубивија (јер она племенита и чиста или права љубав к народу, по којој човјек воли народ и његову корист и славу него себе и свој живот, и од које су Грци и Римљани оставили примјере, не рађа се с човјеком, него се добива кроз науку и одгојење); али у наше је више класе то све наопако. Истина да су многи од господе наше учили и знаду неке науке којијех народ прости не зна; али су то они понајвише учили као каке занате, који су многима разуму и срцу учинили више штете него користи; у осталоме пак они су се поред Нијемаца и Маџара понијели и као потуђили од свога народа и од његовијех обичаја; поред туђијех језика на којима науке слушају, којима послове службене раде и у друштвима се разговарају, заборавили су српски и мислити, и њихов народни језик, којега силу и сладост и богаство они већ и не познају, чини им се прост и сиромашан, зато су га искварили и једнако га кваре. Што су пак они који великијех школа и наука нијесу учили с господом заједно пали у оваке гријехе против народа својега, узрок ће бити што су се повели по господи, и разум свој као давши господи под закуп више гледају ко што ради и говори него шта и како ради и говори.
(...)

По свједочанству грчкога цара и списатеља К. Порфирогенита (који је умро 959. године у 54. години својега живота) Хрвати су се у наше крајеве доселили однекуда иза карпатскијех гора у првој половини седмога вијека (кад и Срби у Маћедонију и Илирик). Дошавши амо они су се раздијелили надвоје, па се једни намјестили у данашњој Хрватској граници и у турској Хрватској и у Далмацији, а други остали у Панонији између Драве и Саве. Границе овијех првијех (далматинскијех) Хрвата назначују се: поред мора к југу ријека Цетина, к Херцеговини Имоски, а к Босни Лијевно, ријека Врбас и град Јајце, а столице њиховијех владалаца биле су Биоград код Задра и Бихаћ више Трогира; за Панонске пак зна се да им је столица била у Сиску, али границе области њихове теже је назначити него онијех првијех.

У Далмацији на сухој земљи (осим самога приморја и острва), гдје је било срце Хрвата, данас нема никакога народа који би се по језику разликовао од Срба, али на острвима и у приморскијем мјестима, из којијех су се људи слабо мијешали с онима са сухе земље (као нпр. у Трогиру и у Омишу), говори се језиком мало друкчијим од српскога, и ја мислим да су ови приморци и острвљани остаци или потомци старијех Хрвата. Ја ћу се овдје потрудити укратко да назначим главне садашње разлике њиховога језика од српскога. (...)

ceo text

' Ipatijevski letopis s pocetka XII veka posebno istice boga koga naziva Svarogom. Polapski Sloveni za Svarga eksplicito kazu da '' se casti i postuje mimo drugih''. On je verovatno isto sto i staroruski bog Rod koji simbolizuje stvaranje, a cije je ime i osnov za naziv ''rodoverje'' i ''rodna vera'', kako se nekad nazivaju stara slovenska vera i mitologija. I skitski narodi, koji su ili pod nedvosmislenim slovenskim kulturnim uticajem, ako medju njima nije bilo slovenskih plemena, postovali su boga neba koga su zvalu Svargus. Kako postoje mnoga misljenja da je svarga kod Slovena oznacavala nebo ( sporna Velesova kniga, napr, kaze: ' Dim spaljenih stepa izvi se od Svarge'', a ova rec ima slicno znacenje i na sanskritu) mozda i sam naziv ovoga bozanstva olicava njegovu funkciju neba, Svarga -boga, iako su neki skloniji da ime povezu sa recju svar koja na sanskirtu oznacava sunce, na staroindijskom nebeski svod, a na staroslovenskom svetlost i jasnocu.'

slovenska mitologija, odlomak iz knjige

umetnici u slici

o autoru


internet prezentacija knjige

Јарослав Францисти
КАЛЕНДАР И МЕРЕЊЕ ВРЕМЕНА

/изводи из књиге/

...

Занимљиво је да се у старословенском језику Месец звао ЛУНА, име које потиче од речи чије је значење ''светлети''. И реч ''Месец'' неки сматрају веома старом иако се на писаним документима јавља тек од 11. века.

Старословенски израз Мясаць потиче од речи ''МАС'', ''МАСА'' од којих нам и долазе данашње речи ''мера'' или ''мерити'', што недвосмислено доводи до закључка да је и код старих Словена Месец био мера за време.

...

И код старих Словена месеци су почињали појавом Новог Месеца о чему сведоче и многе празноверице и обичаји у народу везани за појаву уског Месечевог српа на небу. На пример, сматра се да у тренутку када се на небу угледа Нови Месец треба пожелети и оно ће нам се испунити; други пак верују ако у том тренутку у џепу имају новац да ће цео месец имати довољно пара; у неким крајевима се сматра да за време Новог Месеца не треба прати рубље јер ће се брзо подерати; други сматрају, да не треба резати воћке и виноград итд.



Словенско порекло имена дана

Наши називи за дане, и уопште словенски називи за дане, имају логични смисао и неку везу са религиозним обичајима, јер словенски називи потичу из времена када су словенска племена примала хришћанство. Занимљиво је да су се данашњи називи за дане прво јавили код Јужних Словена, у тадашњој Византији, да би се временом, преко Бугарске, Словачке и Чешке, проширили и међу осталим словенским народима.

Почетком наше ере, стварањем нове религије, хришћанства, Црква уводи стари јеврејски празник суботу као седмични дан одмора. Међутим, у 2. веку римски император Хадријан /Публије Елије Хадријан 76-136. год. н.е. за Императора проглашен 117. године н.е. после смрти Цара Трајана/ као велики заштитник римских традиција био је велики противник хришћанства, па законом забрањује суботу као хришћански дан одмора, а за дан одмора уводи недељу - дан Сунца.

...

Примајући у исто време нову религију и нови календар, словенски народи усвајају ''дан Сунца'', као хришћански седмични дан одмора, а на основу горе наведене библијске заповести: не делај, не ради, назив за овај дан временом се претворио у данашњи израз НЕДЕЉА. Неки сматрају да је недеља код Словена много старијег датума и да потиче још од времена Старих Словена пре велике сеобе. Доказ је наводно што је реч недеља и данас у језицима свих Словена.

По Ј. Гриму, код Старих Словена седмица је почињала понедељком /понедеоник/. Отуд потиче његов назив: дан по/сле/ недеље, по недељи - ПОНЕДЕЉАК. Назив УТОРАК, долази од други, као други дан у седмици. СРЕДА је добила назив као средњи дан у седмици, ЧЕТВРТАК као четврти, а ПЕТАК као пети дан. На основу овога се сматра да је старословенска недеља /седмица/ имала пет радних дана. Шести дан је код Старих Словена био такође дан одмора, дан када се ''не дела'' па по Ј.Гриму одатле потиче данашњи назив НЕДЕЉА. Пет оваквих шетстодневних недеља образовало је МЕСЕЦ ДАНА, па како је 5х6=30, ово се веома добро слагало са периодом промене све четири месечеве мене /29,53 дана/ чак много боље него што је то у случају 4 недеље по 7 дана /4х7=28/. И неки други народи у прошлости су употребљавали недељу која није била састављена од 7 дана. Египћани су имали недељу од 10 а Маје од 5 дана.

Претпоставља се да је код Старих Словена, поред недеље, и четвртак био важан празник, дан посвећен богу Перуну, једном од врховних богова старословенске митологије /У данашње време познат у народу као Илија Громовник/. Тако и данас Балтички и Полапски Словени четвртак називају ''ПЕРЕНДАН'' /Перуновдан/. Неки сматрају да су и други дани у недељи код Старих Словена носили имена богова.

Седмодневну недељу словенски народи почињу употребљавати тек преласком у хришћанство /9.век/ те се тада јавља и назив за шести седмични дан, СУБОТА. Ова реч потиче од јеврејске речи ''САБАТА'' која означава недељу у јеврејском календару.

Као илустрација за заједничко порекло и назива седмичних дана код Срба, Руса, Словака и Пољака нека нам послужи таблица 2. Из таблице запажамо да Руси за недељу кажу ''васкрсење'' што потиче из споменуте библијске легенде о васкрсењу Христа на дан ''свете недеље''. Овај назив Руси употребљавају од 16. века.
(...)



Називи за месеце Старословенског порекла

За словенске народе, који у то време почињу да прихватају хришћанску религију, називи за месеце су другачији од римских. Сматра се да словенски називи потичу још од календара Старих Словена а та имена су била у вези са природним појавама. У нашој земљи овакви називи /мисли се на тадашњу СФР Југославију - прим. А.М.О/ за месеце задржали су се код Хрвата. На пример, јануар је сијечањ, јер је то време сече дрва у шуми, фебруар - вељача, пошто је то месец снежних вејавица, и тако даље. У таблици 3. су дати називи за месеце код Хрвата, Украјинаца, Пољака и Белоруса.
(...)

Из таблице се запажа велика сличност у називима иако ови народи живе на међусобно великом растојању. Запажа се да називи за месеце зависе и од климатских услова. На пример, пошто липа цвета месец дана раније на југу него на северу Европе, Хрвати са липањ зову месец јун, а Пољаци месец јул. Слично је и за месец /април/ травањ и месец листопад /октобар/, јер на југу Европе раније долази пролеће и остала годишња доба него на северу код Украјинаца, односно Пољака. Код Пољака се запажа још једна занимљивост. Наиме, под великим утицајем Римске католичке цркве, они су старословенске називе за март и мај заменили римским називима. Ово су урадили и Белоруси, али само за мај.

Највећи број словенских народа /Срби, Македонци, Бугари, Словаци, Чеси/ усвајањем хришћанског календара усвајају и римске називе за месеце, па старословенски називи нестају из употребе. Међутим, уз помоћ старих писаних докумената, календара, црквених књига и слично можемо утврдити и одредити старе називе за месеце, који се често називају народни називи за месеце. За сваки месец народ је употребљавао више назива. У разним деловима наше земље ова народна имена за месеце се разликују. По Ненаду Јанковићу /Јанковић Ненад ''Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба'', САНУ, Београд 1951/ код наших народа су за месеце употребљавана следећа народна имена:

ЈАНУАР: просинец, сечен /сечањ, сечењ, сјечањ, сјечен, сијечањ, сичан/, коложег /коложек/, големи месец; богојављенски, светојовански, јовањштак, ''око Јована дне'', ''око Светог Саве''.

ФЕБРУАР: сечен /сечан, сечко, сечка/, велики сечко, љутиј, вељача /авељача, овељача, велијача, веље/, унор; сретењски.

МАРТ: брезен /бресен, брезањ/, ожујак, сухи, сушац, мали сечко, летник, лежак, дерикожа; благовештенски.

АПРИЛ: цветен /цветањ/, травањ, мали травањ, брзосок, дубен, биљар, лажитрава, ђурђевски.

МАЈ: травањ /травен/, велики травањ, свибањ, цветањ /цвијетањ, кветан/, црвеник, черчешњак /црешњар, црешар/; царски.

ЈУН: Черешњар /чрешњар, трешњар/, изок, червен, црвеник, житвар, липањ /лепањ/, липштак; петровски.

ЈУЛ: Чрвен /чрвенц/, српањ /српан/, жар, жаркиј, лепец /липец/, биљар, жетвар; илијнски, светоилински, илијанштак /илијштак, илијинштак/.

АВГУСТ: Руин, српен /српањ, серпен/, коловоз /коловоц/, гумник; макавен, госпођински, великогоспођински, госодинштак, ''око Велике Госпе'', праображденски.

СЕПТЕМБАР: рујан /рујен/, вресен /бресењ/, гроздобер, груден; михољски, михољштак, , малогоспођински, ''око мале Госпе'', бугуројчин.

ОКТОБАР: листопад, паздерник, рзијен; пејчин-месец, митров, митровски, митровштак, ''око Митра дне'', лучински, лучинштак.

НОВЕМБАР: груден, студен /студени/, листопад, паздерник; мратињи, мратињски, мратинштак, светоандрејски, аранђеоски, ''око Аранђелова дне''.

ДЕЦЕМБАР: студен /студени/, просинац /просинец/, гулемјут месец, коледар; никољштак, ''око Светог Николе'', бужукјов, божићни, ''око Божића''.
(...)


Нова година и настанак обичаја њеног дочека

У далекој прошлости, када је наш предак употребљавао лунарни календар, за Нову годину се није знало. Уместо ње славила се појава Новога Месеца, па су људи тог доба имали славље сваких 30 дана. Тек много касније, увођењем соларног календара јавља се прослава Нове године.

...

Код Старих Словена Нова година се славила као дан рођења младог Бога Сунца ''Божића'', на дан зимског солстиција, крајем децембра. Наиме, услед привидног годишњег кретања Сунца на небу, у току године се мења дужина дана /обданице/ тако да од 23. септембра до 22. децембра дужина дана опада када је и најкраћа у току године. После овога датума /тзв. зимског солстиција/ дужина дана се повећава те расте и подневна висина Сунца, па долазе све топлији дани, а ускоро и пролеће. Стари Словени, који су као и многи други народи од свих небеских тела највише поштовали Сунце, сматрали су да се тада поново рађа бог Сунца, који полако сваким даном расте и јача, па су зато дани који следе све лепши и топлији. Како Стари Словени нису били у могућности да одреде тачан датум зимског солстиција, он је приближно одређен, па је овај празник слављен 25. децембра, уз велике верске обреде и приношење жртава. Исти празник се славио и код многих других народа, на пример у Индији, дан рођења Сунца се слави 9. јануара.

Стари Словени су овај празник славили свечано, због великог значаја који је придаван Сунцу још од давних времена јер је оно било главно божанство старословенске религије. Овај празник се задржао до данас код свих словенских народа, само што је њиховим преласком у хришћанство добио другу намену. Наиме, Хришћанска црква када је међу словенским народима ширила своје учење, у случајевима у народу дубоко укорењених паганских обичаја, није била у стању да их једноставно забрани, већ је обично ове старе празнике проглашавала за неки свој, хришћански празник, а паганског бога за неког хришћанског свеца. Тако је Божић постао хришћански празник, дан рођења, не младог Бога Сунца, већ Исуса Христа.

Слично се десила и са старословенским богом Перуном, који је по хришћанству постао Свети Илија. Да Божић нема порекло од хришћанства, доказ је то што се и данас у народу Божић сматра за личност. Поред великог верског обреда, Стари Словени су Божићу приносили и жртве. Користећи основно правило да Богу треба жртвовати део онога што се од њега очекује у много већој мери, Божићу се као жртва даривала пшеница и други плодови, јер се од њега тражило да подари богату жетву, док је чаша вина намењена Богу требало да обезбеди обилан род грожђа. Поред овога месио се и специјални колач, величине човека. Свештеник који је обављао обред стао би изна колача и питао присутне да ли га виде. Када, му они одговоре да га виде, свештеник би зажелео да га идуће године не виде чиме је изражавао жељу да идуће године жетва буде још роднија. Овај обичај се задржао до данас у неким нашим крајевима с том разликом што се као колач меси чесница. Један од чланова породице заклони се за чесницу и пита остале да ли га виде. Када они одговоре да га виде, он им каже: ''сада мало, а догодине ни мало''.

...

Поред почетка Нове године од 25. децембра, постоје неке претпоставке да се Нова година рачунала од марта /пролећне равнодневнице/. На ово наводи највише стари народни назив за месец Март - Летник, што, претпоставља се, потиче од речи лето, па овај месец означава почетак новог лета, односно нове године. У неким деловима наше земље за први дан марта одржао се назив летник до данас.


izvor

nesto za citanje
Srbi Plinija i Ptolomeja

plus
Ptolomejeva mapa Balkanskog poluostrva

'prepisano' sa jednog foruma




uzivajte

Nešto ovako konfuzno i zabavno odavno nisam čuo; i maštam o tome da i ja jednom budem toliko relaksiran i besposlen da mogu da se posvetim ovakvim istraživanjima...
Malo nam muke sa zvaničnim Crkvama, sad još treba i nove da izmislimo (ili stare, kako god)...

Александра Бајић

КАЛЕНДАР ПРЕДАКА

- Врзино коло на Боговом гумну -
/Део из књиге/

ГУМНО (ПА ЈОШ БОГОВО)

“Гумно, n. Die Drefchtenne, area. У Црној Гори и онуда по приморју, гумна су постављена и околомаћена каменом. Онамо се понајвише по гумнима ИГРА (јер су многе куће по таковој врлети да ваља тражити мјесто гдје се може играти) а и људи на коломату1 њиховом сједе и договарају се за различне ствари. Међу оне ствари које дјевојци не могу доспети, броји се онамо и гумно.”

Гумна се помињу у народним песмама (ове стихове Вук Караџић наводи уз текст о гумну):
„Играх се златном јабуком
По пољу, по меденоме,
По ГУМНУ, по сребрноме...“

Тако, дакле, Вук Караџић каже да је гумно ПРОСТОР за вршидбу, у Црној гори често ограђен („оКОЛОмаћен“) каменом оградом. Такав простор не може бити дат девојци у мираз, према традиционалном црногорском народном праву, као што јој у мираз не може бити дата било каква непокретна имовина. Овако како га је Вук Караџић описао, то је простор за окупљања, можда чак и за одржавање скупштине братства или племена, обзиром на податак о окупљању и разговорима мушкараца. Простор за игру, „игриште”, подразумева ОРО или КОЛО, плес који се игра у КРУГУ (другачији плесови у Вуково време у Црној Гори нису ни постојали), што нас опет води до обредних места. Врло слична гумна постоје у Херцеговини, Далматинској загори и у Истри, јер су то подручја богата каменом, са традицијом његове обраде и градитељства од камена.
Гумно (понегде се каже “гувно”) је, у Србији, изравњан и добро очишћен простор који је служио за вршидбу и вејање жита. Жито је ту довожено колима, после жетве, а онда је преко њега КОЊ ходао, како би се зрно жита одвојило од плеве. Посебно је било добро ако би дунуо ветар, те развејао плеву, тако да остане само зрно. Врло често, у центру оваквог простора би био један стуб за који би коњ био везан дугим канапом, тако да је сам могао да се креће уКРУГ, уз минимални надзор људи. У Србији је гумно ретко имало ограду, још ређе камену, али је и ту било кружног облика, због кружног кретања коња око стожера.




Гумно са стожером

Ипак, било је јасно ограничено од околног простора, макар плитким ровом („оборано“) или ниским земљаним бедемом.

Реч ГУМНО је стара, прасловенска; и данас слично звучи и исто значи у различитим словенским језицима. За гумно су везане и бројне обредне радње2 у вези плодности и берићета. То нам није чудно, јер гумно и јесте стециште свег рода жита.

Гумно је један сакрални простор, центар култа плодности, било да је породично, приватно или сеоско. У Русији се веровало да на гумну живи Гуменик3 или Овиник, који је замишљан као старац у белој одећи, заштитник жита. Супротно од тога, на напуштеним, “пометним” гумнима се, како се веровало у Србији, скупљају “нечисте силе”, „нечастиници“ и вештице.
“Ни о трн, ни о грм,
Већ на пометно гумно!”
Ови стихови су речи бајалице за коју се веровало4 да је изговарају вештице, када се намажу специјалном “вештичјом машћу”, како би могле да полете. Зато је ноћу требало избегавати гумно, не ићи на њега “без велике невоље”.
(...)



„НЕ ДИРАЈ МОЈЕ КРУГОВЕ“

Овај узвик се приписује грчком мудрацу Архимеду. Предање каже да је то узвикнуо неколико тренутака пред своју смрт. То нам даје за право да помислимо да је те кругове сматрао веома важним, важнијим чак и од сопственог живота.

Кругови јесу били важни у античка времена. У центар сваког већег круга на земљи, могло се стати и посматрати небо и кретање небеских тела на њему. Круг се може оградити зидом, тако да ти зидови чине ОБЗОРЈЕ. Ако је у центру круга стајао СТУБ (СТОЖЕР или СОХА)8 , тај стуб би у подне бацао сенку право на СЕВЕР. На ободу круга могло се обележити место изласка и заласка Сунца на краткодневицу, равнодневице и дугодневице. Правац сенке стуба би јасно показивао промене правца зрака Сунца. Стари Грци су овакав стуб називали ГНОМОН.

Ако би посматрач стао пред стуб (стожер, соху) ноћу, окренуо се према северу, тако да врх стуба упире у звезду Северњачу, могао би посматрати како се небески свод окреће око те звезде, по 15 степени сваког сата. Након неколико ноћи посматрања, већ би сигурно могао да одреди тачно време у сваком тренутку ноћи.9
Свака кружна грађевина је могла имати исту сврху (између осталих сврха). Лако се може замислити да, на пример, Арена у Пули има свој „прозор“ кроз који се, гледајући из центра кружне10 грађевине, види излазак Сунца на краткодневицу, равнодневице и дугодневице. Онај ко познаје ове небеске појаве, могао ју је користити за одређивање календара, сваке године изнова.

Овде се може ставити приговор да је арена имала сасвим другу сврху: у њој су се одржавале гладијаторске борбе. Али, зар нису, можда, баш гладијаторске борбе биле заправо РИТУАЛНО ЖРТВОВАЊЕ БОЖАНСТВУ, зар није погинули гладијатор могао да буде људска жртва Богу, коју је он сам „одабрао“? Зар није гладијатор који је победник тиме постао „миљеник богова“? Зар није онај други, који је изгубио борбу и погинуо, „изгубио њихову милост“ и тиме одређен да буде жртва? Кад на тај начин сагледамо једну арену, она постаје култни простор, поприште ритуала жртвовања божанству. Многи антички градови су имали своје кружне грађевине, а те кружне грађевине су могле имати и неку профане, али и сакралну или астрономску намену.
(...)

Могли бисмо сада да покажемо слике многих КРУГОВА, кружних грађевина различитих народа које су настале од неолита до средњег века. Могли бисмо и да покушамо да докажемо своју тезу да су ове грађевине имале своју „календарску употребу“; јер, рачунање времена према Сунчевој години је откривено давно.
„Рг Веда“ 11, древни текст стар око 4 000 година12 , у својој химни - загонетки прве мандале (мандала значи КРУГ, тако су у аријевској традицији названа поглавља „Рг Веде“), каже следеће:

„Са ДВАНАЕСТ паока, који се не троше
Окреће се точак Закона на небу;
На њему, о Агни, у паровима стоје,
Њих седамсто двадесет, белих и црних...“

Зар има некога коме није јасно да је ТОЧАК Закона заправо ГОДИНА; ДВАНАЕСТ паока су месеци у години; податак о седамсто двадесет белих и црних птица „у паровима“ открива нам 360 дана (белих) и 360 ноћи (црних птица). Сад, питамо се ми: да ли су ведски Аријевци погрешно израчунали да година има 360, уместо 365 дана? Нису, али о томе нећемо сада говорити, већ онда кад будемо причали о различитим познатим старим календарима. И данас се тзв. „пореска година“ рачуна као да има 360 дана, па нико не сматра да је то погрешно.

Овде, желимо да покажемо једну фотографију. Фотографија, наизглед, нема никакве везе са календаром. На њој је једна коларска радња из педесетих година двадесетог века, снимио ју је давно Миодраг Б. Ђорђевић13 , ликовни уметник, мајстор уметничке фотографије из Београда.



(...)

izvor

КРУГОВИ НА ПЛАНИНИ ДЕВИЦИ

Драган Симовић

Слово Срб

Мудрости Ведских Белих Срба
са Пупка Свете Стриборије


А
У Речи је, гле!
згуснуто
звездано дејство
Пра Исконе Светлости
Божанских
Предака Србона,
који су,
у ноћи од века,
Поноћно Сунце
призивали!


Б
Слово Срб
користи дејство
непријатеља својих,
те тако, гле,
непријатељи Србови,
не знајући то,
чине и делају
за добро
Србово!


В
Надмудрити непријатеља,
значи
победити га!
Тако је говорио
Слово Срб.


Г
Снага без Духа
ништа не покреће!
То су од Пра Искони
знали наши
Велики Преци
Стриборјани.


Д
Слово Срб јесте
Бог Срб,
који дејствује
низа Сва Небеса.


Ђ
Сваки Посвећени Срб,
мора да брани
и спашава
сваког
Посвећеног Срба,
ма где Он
обитавао!


Е
Нема малих и великих непријатеља;
нема јаких и слабих противника!

Исход сваке битке
зависи од нас!



Ж
Колико смо ми
јаки
у Себи,
и у Богу Својему,
у Богу Србу,
сразмерно томебиће и наш непријатељ
велики
или мали!


З
Ако нема страха у нама,
Онда смо јаки!
Ако смо страхом опхрвани,
тада смо веома слаби –
ма и да најјачи,
уистини,
јесмо!



И
Поштуј своје Велике Претке!
Јер ти Они,
и из Трећега Неба,
на бојноме пољу помажу!


Ј
Чувај и негуј
Језик Предака својих!
Јер ти само на томе језику,
призиваш Богове
и Претке своје!



К
Онај ко се одрекне
Богова и Предака својих,
бива лак плен
свакој утвари у свету!


Л
Поштуј Живот!
Живот је без почетка и свршетка!
Живот нема своје опречности
нити супротности!
Наспрам Живота, гле,
увек стоји
Живот!
И то јесте Закон!



Љ
Ако не љубиш Род свој,
ти онда ни Онога,
који је сатворио
сва бића и битија,
љубити не можеш!



М
Твоји су Велики Преци
били Велики зато,
што нису желели
да буду мали!

(...)

Н
Сви снови се остварују.
Ако верујеш у њих!
Од твојих снова зависи
какав ћеш, уистини,
бити.


Њ
Не само овај свет,
већ и све ине светове,
и сва звездана јата,
стварали су, гле!
у сновима својим,
Богови
и наши
Велики Преци!
Љуби Богове и Претке!
Да би и сам био
Један Од Њих!


О
Не веруј никада
заклетим непријатељима
Срба!
Никада
не веруј!


П
Ми смо Ми!
Они су Они!
Ми никада не можемо бити Они;
Они никада не могу бити Ми!
Памти ово, и чувај,
у срцу својему!


Р
Орао никада
не учи
од вране!


С
Ако верујеш,
мораш и да знаш;
ако знаш,
онда мораш
и да верујеш!


Т
Вера без Знања
ишчили,
Знање без Вере
усахне!


Ћ
Кад изиђеш на бојно поље –
пре него што битка отпочне –
призови Богове
и Велике Претке!
И призови
све савезнике своје
из свију
Духовних Светова!


У
Ниси сам!
Ако си у Језгру
Душе Своје,
и ако си
у Бићу
Срца Својега,
тада, заиста,
ни трен један,
никада нећеш
бити сам!


Ф
Ми нисмо господари Земље;
ми смо Њезини
заветни чувари.
Земља је наша Велика Мајка.
Поштуј
и љуби
Велику Мајку!

Х
Наши су Преци
сишли Одозго.
А Богови су Преци
Предака наших!


Ц
Ми смо сишли Одозго;
Они су узишли Одоздо.
Зато Они и мрзе нас!
Али мржња Њихова,
не сме да сиђе
у срце наше!


Ч
Наши су Божански Преци
били Велики Ратници!
Никада нису убијали
из мржње,
нити из освете!


Џ
Човек без Душе –
мрзи;
Човек се без Духа –
свети!
Човек без Душе и Духа
не може бити
Ратник!


Ш
Ако знаш ко си,
и знадеш чији си;
ако знадеш одакле си,
и знаш камо идеш –
онда си ти, уистини,
на Путу
Пра Светлости!

Srbi su stariji i od ameba, zar ne?

Pa sad...
Naslov ove teme, verujem, oslanja se na rad dr Olge Lukovic Pjanovic

http://www.tvorac-grada.com/knjige/scribd/srbinarodnajstariji.html

a ako imas vremena
http://www.ivonazivkovic.net/OSAM%20MILENIJUMA%20SRPSKOG%20POREKLA.htm

klik

Vidra, nemoj o dr Olgi Lukovic Pjanovic i Deretiću, ako ikako možeš. Pa, to nisu istoričari nego kvazi-istoričari, Ustvari bi im najbolje pristajao naziv pisci fantastičnih parodija.

Na Olgu Lukovic Pjanovic gledam drugacije, jer sam slusala predavanja o njenom radu na katedri za srednji vek.
Deretica sam citala, kao i kritike njegovog rada.

Pa, to je ista fela.I Pjanovićka je u mnogome puštala mašti na volju, a istorija se može zasnivati samo na dokazanim faktima. Sve drugo su samo spekulacije, a možda i težnja za senzacionalizmom.

Jurivaka ::Pa, to je ista fela.I Pjanovićka je u mnogome puštala mašti na volju, a istorija se može zasnivati samo na dokazanim faktima. Sve drugo su samo spekulacije, a možda i težnja za senzacionalizmom.

Koji su dokazi u njenom slucaju?
I sta su to 'istorijski dokazi'?