Zanimljivi članci, video snimci...

"kljucevi k

f.k. frida kalo, franc kafka. dva najveca simbola jednog veka imaju istovetne inicijale, bol, mozda cak i polozaj u svetu. kafka sebe vidi kao zivotinju zaustavljenu nad ambisom cije se zadnje noge jos uvek oslanjaju na ocinsku tradiciju, a prednje noge grebu po vazduhu, nadomak druge obale. frida kalo, izmucena, obesena naglavacke, ubogaljena, iseckana na komadice, u neprestanim metamorfozama pod uticajem bolesti i umetnosti, mogla je da kaze zajedno sa svojim jevrejskim bratom iz praga: "verovatno ima mnogo nade, ali ne za nas."prag, "majcica", ima kandze i paukovu mrezu, pise kafka. sjudad meksiko takodje. rec je o gradovima koji nas ne pustaju. kafkina kalo, francova frida: junakinja "zamka", kafkina frida predstavlja istovremeno put spasenja i agoniju romanticne ljubavi. za oboje, za k. iz praga i k. iz sjudad meksika, niche je napisao: "ko god je stvorio novi raj, neophodnu snagu za to pronasao je samo u sopstvenom paklu."

..vanilija je vrsta orhideje
Vanilija ,ovaj popularni zacin slatkih jela - je vrsta tropske orhideje penjacice - jedina orhideja ciji su plodovi jestivi .
Potjece iz Meksika i danas jedinog proizvodjaca tog zacina ,a u Europu je prenesena jos u 16 stoljecu.
U prirodi cvetovi vanilije su zuti i narandzasti ,tokom dva meseca cvetanja u godini otvara jedan cvet koji zivi samo jedan dan.
Cvetove vanilije mogu oprasivati samo jedna vrsta pcela i kolibri.


...a da jagode pripadaju porodici ruza
Socne jagode pripadaju porodici ruza , a u doba Rimljana i Grka jagode se nisu jos uzgajale ,nego su rasle kao divlja biljka.Rastu na celoj sevrnoj polulopti ,ali ne i u tropima.
Jedan plod ovoga zaista ukusnoga i jedinstvenog voca ima oko 200 semenki ,a jagoda je jedinstvena jos i po tome sto svoje semenke nosi na vanjskoj , a ne na unutrasnjoj strani.

- Tako je to trajalo - kaže Petar - do moje četrnaeste godine. Dok ta pobednička euforija nije splasnula, i dok nisu shvatili da deca nisu kriva za postupke svojih roditelja i da su samo deca. A ja sam već očeličen u bici za opstanak krenuo da igram hokej u “Crvenoj zvezdi” i da skijam. Dogurao sam do prvog tima. Moj prvi odlazak u Sloveniju na pripreme otvorio mi je oči. Nisam više želeo da živim u državi - lageru. Hteo sam slobodu.
Prvi Petrov pokušaj bekstva preko granice završio se neslavno. Naši graničari su ga sa njegovim drugom Đokom, uhvatili u podnožju Alpa sa skijama na nogama i vratili u Beograd. Ali, godinu dana kasnije, 1962, Petar je iz zemlje otišao vozom, sa lažnim pasošem i obreo se u Parizu. Bio je, kaže, na velikim mukama. Bez znanja jezika, bez prijatelja i poznanika, bez para. Obilazio je razne kafane gde se okupljaju Srbi, posećivao jazbine Sen Žermena, lutao Pigalom, oko srpske crkve na Monmartru, po naselju crne bede nazvano Vijetnam i u koloniji naših Cigana u Garaž Serselu. Malo-pomalo upoznao je naše ljude. Najpre bivše kraljeve oficire, zatim ravnogorce koji su se okupljali u kafani kod čuvene Dare. Primili su ga rezervisano, sa strahom da nije još jedan ubačeni udbaš. Na Pigalu je sreo mnogo mladih Beograđana, onih koje je Miodrag Bulatović opisao kao “ljude sa četiri prsta”, i počeo sa njima da se druži. Bilo je to u vreme kad je lepi Miloš Milošević, žigolo i intimni prijatelj Alena Delona, bio nekrunisani kralj među Jugoslovenima u Parizu.
- Jednom smo u nekom kafeu u aveniji Vagram - seća se Petar - igrali šah i bilijar kad, eto Miloša sa Romi Šnajder pod ruku. Rekao nam je: “Evo je Romika, nagledajte je se.” Onda joj opali šamar. Svi smo bili iznenađeni tolikom drskošću. “To je da se zna ko je gazda” - kaže Miloš. “Sve sam ih, upravo, sredio: Romiku, Delona, šminkera.” Da li ga je takvo ponašanje koštalo života? Ne znam. Sve je, u stvari, počelo kad je Miloš upoznao malu parisku konobaricu Fransis Kanova, poreklom Španjolku, rođenu u Maroku, koja će uskoro postati famozna Natali Delon. Miloš je zatim otišao u Ameriku sa nekom bogatom novinarkom i u Beograd se vratio u metalnom sanduku, balsamovan i otpremljen kao avionska poštanska pošiljka.
Petar je u Parizu sreo i Stevana Markovića, telohranitelja Alena Delona, koji zamalo nije srušio Petu francusku republiku i politički pokopao Žorža Pompidua. I Stevan je, takođe, neslavno završio: nađen je na đubrištu kod Elenkura, ubijen unakažen i u plastičnu kesu spakovan.
Za Stevanom su ubrzo otišli i drugi momci “sa četiri prsta”, svi na sličan način. Počela je opšta hajka na jugoviće.
- Svi smo - kaže Petar - bili saterani u mišju rupu. Teško je bilo naći prenoćište. Danju je bilo lako, sedeli smo po kafanama, ali noću... Menjali smo hotele, ulazili kroz prozore u sobe, prave rupe, pune pacova i stenica, sa rasklimatanim ležajevima, prljavim podovima. Nešto između jazbina i skloništa za beskućnike. Ali bilo je važno u tim prvim danima boravka u Parizu da imate bilo kakav krov nad glavom. Jednom smo čak provalili i u apartman kralja Petra Drugog na Aveniji Rejmon Poenkare da bi imali gde da prespavamo. Pokušali smo da radimo u nekoj fabrici da bismo ubrzo shvatili da to nije posao za nas. U danima gladi, a bilo ih je mnogo naročito u to prvo vreme, jedina hrana bile su nam kocke šećera koje su gosti ostavljali po kafanskim stolovima. Mene su prozvali Pera Četnik zbog toga što sam se u početku najviše družio sa onim ravnogorcima.
A onda je Petar Grujičić, kaže, seo i ozbiljno razmislio šta mu valja raditi. Počeo je da traži društvo koje nije bilo na udaru policije.

Gulaš za An-Mari Šnajder
- Nevolja je bila - nastavlja naš sagovornik - što izbor zanimanja za ljude kao što sam ja, nije bio veliki. Mogao si da budeš samo žigolo, makro, lopov, kriminalac, fizički radnik, moler ili ulični fotograf. Najviše naših emigranata prihvatalo se fotoaparata i za razne fotografe slikali turiste po pariskim ulicama, trgovima, parkovima, i ispred raznih spomenika, pa sam se tog posla i ja prihvatio. Radio sam, kao i mnogi, kod Žakija Sirene i Pere Ilića (gazde fotografskih radnji), koji su nam davali filmove da bismo slikali turiste. Novac smo delili popola. Nekada sam umeo da ispucam i stotinu filmova za dan.
Vredan, radan, snalažljiv, sa veoma razvijenim smislom i talentom za fotografiju, što je tek tada otkrio, Petar je ubrzo postao odličan ne samo ulični, nego i umetnički fotograf. Otvorio je i svoj atelje. Ali Pariz mu je za posao, ubrzo, postao tesan. Sa fotoaparatom o ramenu i leti je odlazio u poznata francuska letovališta na moru Bijaric, Kan, Sen Trope, Nicu, Konjur i druga. A zimi u ski-centre na Alpima, put Kurčibela i Merbela.
- U Konjuru - seća se Petar - počeo sam da se zabavljam sa prelepom Paskal, ćerkom jednog krčmara. Njegov restoran “Bodige” bio je stecište poznatih umetnika iz Francuske i sveta. Tu je navraćao i Pikaso. U dokolici, na papirnim stolnjacima, crtao je čudesne slike. Da sam znao da ih skupljam imao bih sada na desetine njegovih originalnih crteža. Okolo se muvala zagonetna Gala, Dalijeva ljubav. Dali je provodio noći u restoranu, svaki put odeven u drugo odelo, jarkih boja: roze, crnoj, zelenoj. Vodio je i svog pravog leoparda. Dali je mnogo voleo devojčice. Kad bi se našle za njegovim stolom, ja sam uzimao leoparda i šetao ga okolo plašeći svojom pojavom turiste i meštane. Vraćao sam se pred ponoć da bih večerao sa Dalijem.
Zanat koji mu je u početku pomogao da preživi postao je njegov uzlet u visoko društvo. Njegove fotografije postale su sve traženije. Najzad ga je angažovao Turčin Spinoguli, osnivač i vlasnik čuvene agencije “Sipa”, i razni turistički bosovi i industrijalci. Pravio je sjajne kataloge i bedekere, ali i fotogfrafije poznatih za naslovne strane uglednih i tiražnih francuskih i svetskih časopisa i atraktivne foto reportaže. Njegove umetničke fotografije se danas nalaze u poznatim muzejima u Evropi i Americi.
- Bio sam - kaže Petar - ekskluzivni fotograf Belmonda i Šarla Aznavura. I njihov prijatelj. Zajedno smo igrali fudbal. Sa Šarlovom potonjom suprugom Ulom sam se zabavljao. Ta mala Šveđanka me je i upoznala s njim. I danas se viđamo i dopisujemo. Supruga Žiskara d’Estena An-Mari Šnajder zvala me je često u njihovu palatu Šal eu Kruševelu. Upoznao sam je u Prepinjanu pre nego što je postala supruga predsednika Francuske. Volela je moj gulaš. A Brižit Bardo sam sreo u Sen Tropeu. Slikao sam je za mnoge naslovne strane. Imala je ludački šarm, zračila je seksepilom na kilometar, obožavala je seks. Umela je satima da priča o tome, s mnogo pikantnih detalja i bez uvijanja. Družila se s nama jugovićima, ali nikada ni s jednim nije htela da ode u krevet.
U Sen Trope dolazili su poznati saudijski snobovi, ultrabogataši, filmske zvezde, industrijalci iz celog sveta.
- Nema nijedne zvezde iz tog kruga - kaže Petar - koju nisam slikao. Iranski šah Reza Pahlavi me je redovno, o rođendanu bilo kog člana njegove mnogobrojne porodice, zvao da ih fotografišem. Slikao sam i Soraju, prelepu zelenooku nesrećnu kraljicu. Družio sam se sa Distelom, Žakom Šarijem, zvanim “Bugi-vugi” i ocem Brižitinog sina, sa Rože Vadimom sam igrao karte. Pio kafu sa Fransoa Sagan, autorkom romana “Dobar dan tugo” s kojim se proslavila, a posle se odala piću i kocki.
Petar Grujičić je, kao što smo rekli, leti boravio na moru, a zimi u planinama. Pariz mu je postao usputno svratište.

Susret sa ocem
- Na moru sam imao atelje, a u Volteransu otvorio školu skijanja - nastavlja Petar. - Koga sve od poznatih nisam učio da skija. Samo Brižit Bardo nisam uspeo da nagovorim da stane na skije, ali se nije naljutila. Te večeri me je pozvala na večeru sa Žan-Polom Lujom Velerom, magnatom čelika. Tako sam postao i njegov lični fotograf. Stigao sam i do Ke d’Orseja i francuskog parlamenta. Slikao sam Miterana, Butrosa Galija i ručavao sa njima.
Petar Grujičić uspeo je da iz Pariza uspostavi vezu s ocem u Kanadi.
- To je priča za sebe - kaže Petar. - Pošto su oca na sve strane tražili Udbini tajni agenti, on je bio veoma oprezan i kad smo nekako uspostavili vezu on mi je govorio da još nisu sazreli uslovi da se sretnemo. Tek posle osam godina moga boravka u Parizu 1970. godine otac mi je poručio da dođem kod njega u Kanadu. Krenuo sam, najzad, iz Pariza, avionom, preko Montreala do Vindzora u Kanadi. Otac mi je obećao da će me čekati na aerodromu. Nije ga bilo. Pola sata sam se osvrtao oko sebe dok se neki grmalj od čoveka nije razgalamio na srpskom: “Ko je ovde Petar Grujičić?” Kad sam se oglasio, počeo je da me napadno grli i ljubi. U stvari, prepipavao me je rukama od glave do pete da slučajno nemam oružje. A onda se sav nasmejan pojavio otac i rekao mi: “Izvini, morao sam da budem oprezan. Mislio sam da su te komunisti poslali da me ubiješ, i da su te sve ove godine u Parizu obučavali za to.”
Petar Grujičić je ovom prilikom, a i kasnije kad se sa ocem susretao u Parizu, razgovarao o njegovom radu kao zamenika šefa beogradske Specijalne policije i hapšenju i saslušavanju komunista pre i za vreme okupacije u Beogradu i Srbiji.

Broz i Golubić
- Kad smo se prvi put tada sreli - seća se Petar - prekoreo sam oca. Rekao sam mu: Hapsio si gotovo sve komuniste koji evo već godinama, gore od bilo kog okupatora, Srbiju drže u ropstvu. Da ih nisi pustio ne bi bilo komunističke revolucije. Zašto nisi likvidirao bar Koču Popovića kad ti je pao u ruke posle povratka iz Španije. Odgovorio mi je prostodušno: “Kako sam mogao? Tako je lepo govorio o francuskoj literaturi. Nisam hteo da grešim dušu. Za mene je poezija bila iznad svake politike... Đilas i Davičo, koje sam takođe hapsio i saslušavao, voleli su književnost i postali su veliki pisci. Čak ni Ranković nije bio običan abadžija. Na izvestan način svi su mi bili simpatični, pa nije nikakvo čudo što su posle i pobedili. Osećao sam neko prokletstvo što nisam izdržao sa njima, nego sam ih hapsio i progonio, stalno rastrzan dilemom da li je za narod bila veća žrtva svesno na sebe preuzeti neizbrisivu sramotu saradnika nemačkog okupatora ili neodgovorno otići u šumu i zapaliti Srbiju. Kad čovek vodi borbu sa đavolom ponekad nisu dovoljni kandilo i sveća. Zato sam komunistima često govorio da sami treba da plate ceh svoje borbe za vlast a ne da se igraju tuđim životima, kad vrlo dobro znaju da Nemci uredno sto nedužnih Srba streljaju za svakog ubijenog vojnika.”
Ispričao mi je - kaže Petar - i jedan prosto neverovatan događaj. “Znaš li”, rekao mi je “da sam ja svoje šefove, Božidara Bećarevića i Vujkovića, blagovremeno, 1941. godine zvanično obavestio da se po dedinjskim vilama vrzma neki misteriozni inženjer Jovanović. Oni su taj moj izveštaj olako odbacili kao nepouzdan. A kasnije se ispostavilo da je taj inženjer bio Josip Broz Tito koji je u Beogradu pripremao ustanak u Srbiji, i ne zadugo posle toga otišao u partizane, u valjevski kraj. Takođe, kad sam ih, pred sam rat, obavestio da je u Beograd došao jedan od glavnih agenata Kominterne Mustafa Golubić, Vujković mi je lakonski odgovorio: To ti nekom drugom prodaj! Izgleda da ni on ni Bećirović nisu bili potpuno uvereni da sam se ja do kraja odrekao komunista, pa su, eto, ponekad bili sumnjičavi, što nas je skupo koštalo.”
Petar Grujičić kaže:
- Četrdeset godina mog stranstvovanja proteklo je, čini mi se, očas. Umorio sam se od tako brzog i uzbuljivog života i zaželeo se zavičaja. Najzad, evo me gde sam ponikao. U rodnom Beogradu.

BOCA MARJANOVIĆ

Jedne veceri razgovaraju djed i unuk o aktuelnim dogadjajima. Najednom unuk upita djeda:

- Djede, koliko ti imas godina?
Djed odgovori:
- Da razmislim, rodjen sam pre televizije, cepiva za deciju paralizu, fotokopirnog aparata, kontaktnih leca i kontracepcijskih tableta.

Nije bilo policijskih radara, kreditnih kartica, laserskih zraka.

Nisu jos izumili klimatske uredjaje,masine za ves , susilice (ves smo jednostavno prali i obesili da se susi na vazduhu).
Covek nije bio na mesecu, nisu postojali mlazni avioni.
Vencao sam se s tvojom bakom i ziveli smo zajednosa njenim roditeljima .
Rec "gay" je bila postovanja vredna engleska rec, koja je znacila veselog, simpaticnog, zadovoljnog coveka, a ne homoseksualca.
O lezbejkama nismo uopstee culi, muskarci nisu nosili nausnice.
Rodjen sam pre kompjutera, paralelnoga studija i grupne terapije.

Ljudi nisu odlazili stalno na preglede, nego ih je lecnik slao prema potrebi na preglede krvi i mokrace.
Do 25. godine starosti sam svakoga muskarca oslovljavao s gospodine, a zene s gospodjo ili gospodjice.

Kada je u moje vreme gospodja stupila u tramvaj ili autobus, djeca i mladi su pozurili ustupiti joj mesto

Ako je bila trudnica, dopratili bi je do sedala i ako je bilo potrebno isli za nju kupiti kartu i doneli joj.

Na stepenicama je zenama bila prepustena strana do ograde, njih se prve propustalo u lift i iz njega, muskarci su im uvek primicali stolicu kada bi sedale.
Muskarci nisu nikada pozdravljali zene, a da ne bi ustali ako su sedili.
Ustali bi svaki puta kada bi zena ustala pa i samo za trenutak.
Muskarci su otvarali vrata automobila ili koja god druga vrata i zenama pomagali skinuti ogrtac.
U moje vrijeme devicanstvo nije prouzrokovalo rak i takve djevojke su predstavljale krepost obitelji i cistocu za svoje muzeve.

Nas zivot je bio odredjen s 10 zapovedi, treznim rasudjivanjem, postovanjem starijih, ponasanje prema zakonu te se ispunjavalo plodnim suzivotom s bliznjima i odgovornoj slobodi.
Naucili su nas razlikovati dobro od losega i da smo odgovorni za svoje postupke i njihove posledice.

Za brzu hranu smo mislili da je namenjena ljudima u zurbi.

Ozbiljna veza je znacilo da smo u dobrim odnosima s bracom, sestrama i ostalom daljnjom i blizom rodbinom, prijateljima i prijateljicama.

Nismo znali za bezicni telefon, o mobitelu da i ne govorimo.

Nismo slusali stereo snimke, UKV radio, kasete, CD - e, DVD - e, o pdys;i tehniku
Satove smo navijali svaki dan.

Nije bilo fotografija u boji, samo crno - bele, a za razvijanje je trebalo pricekati barem 3 dana.

Kada je na nekom proizvodu pisalo Made in Japan, to je znacilo da je lose kvalitete, a proizvoda s natpisom Made in Korea, Taiwan ili Thailand, a pogotovo Made in China nije niti bilo.

Nismo culi za Pizza - cut ili McDonald's niti za instant kavu,
U trgovini je bilo moguce kupiti nesto za 5 do 10 centi.

U moje vrijeme, trava je bila nesto sto smo kosili, a ne pusili.

Sada mi reci koliko ti mislis da sam star?
- E., djede. Vise od 200 godina!? Odgovori unuk.

Ne, dragi moj, samo pedeset!

O R A O
Orao ima najduzi životni vek među pticama. Može živeti čak 70 godina.
Međutim, kako bi doživeo tu dob, on mora doneti tešku odluku
kad navrši 40. Njegove duge i elastične kanđe ne mogu više
loviti plen koji mu služi za hranu. Njegov dug i oštar kljun postaje savijen.
Njegova stara i teška krila, zbog zbijenih pera, zapinju za prsa,
što mu onemogućava let. Tako orlu ostaju samo dve mogućnosti:
umreti ili proći kroz bolan proces promjena koji traje 150 dana.
Taj proces od orla zahteva da odleti na vrh planine i sedne u gnezdo.
Tu orao kljuca svojim kljunom o kamen sve dok kljun ne otpadne.
Nakon što kljun otpadne, orao čeka da novi kljun naraste, nakon čega
novim kljunom iskljuca stare kanđe. Kad narastu nove kanđe,
orao počinje kljucati svoja otežala stara pera.
I tako nakon pet meseci, orao poleće u let ponovnog
rađanja i još živi 30 godina.
Zašto je potrebna promena?
Mnogo puta kako bismo preživeli, moramo započeti proces promena.
Ponekad se moramo rešiti starih sećanja, navika i
ostalih običaja iz prošlosti.
Jedino oslobođeni bremena prošlosti možemo
iskoristiti vreme sadašnjosti.

Prvi komentar na jednom blogu:

Nekada davno je stari Cherokee svome unuku ispričao jednu životnu istinu:
- U nutrini svakog čovjeka vodi se bitka. Kao borba između dva vuka.
U nutrini svakoga od nas.
Jedan vuk predstavlja zlo.
Predstavlja bijes, zavist, ljubomoru, žaljenje, pohlepu, aroganciju, samosažaljenje, krivnju,
grijeh, srdžbu, inferiornost, laž, lažni ponos, egoizam...
Drugi vuk predstavlja dobro.
Predstavlja ono što pruža užitak, mir, ljubav, nadu, vedrinu, poniznost, ljubaznost,
dobrohotnost, srdačnost, darežljivost, istinu, suosjećanje i vjeru.
Mali indijanac se zamisli na nekoliko trenutaka. Sve svoje misli vrijedno usmjeri u dubinu
djedovih riječi, te ga zapita: Koji vuk na kraju pobijedi ?
Stari Cherokee odgovori sa smješkom na svojem umornom licu:
- Pobjeđuje uvijek onaj kojega hraniš...

Drugi komentar na istom blogu:

Javljam vam se iz "virtualnog" svijeta. Vjerovala ili ne. Ovo pišem u Internet cafeu u Kalelargi. Oko mene struje zvukovi mašinki i drugih sofisticiranijih oružja, koji ubijaju sve živo u video igrama, od ljudi do životinja. Igraju dica od osam do preko dvadeset godina. Krasna sofisticirana indokrinacija. Tako je slično i na Tv-u i svim medijima, kao što kažeš Zlatice. Evo "utješno" je što su došli neki nogometaši i gledaju rezultate sportske kladionice. Ali da se vratim u stvarnost. Film Dogville nisam gledao, ali razumin što želiš reći. Onaj grafit u Živkinu dvoru što ste ga Vi Maltovci napravili tribao bi ostati kao spomenik budučim generacijama - Vijesti iz svijesti, ukljući srce. Dobar program. Rekla si ima miljun pitanja i tumačenja za dobro.Citirali si Baghvana: Čovjek može egzistirati kao kaos ili kozmos. U vašem srcu treba boraviti muzika i ona treba biti u harmoniji s vama. . . Mislim da je svijet upravo tako ustrojen, ali mi to najčešče ne čujemo i ne osječamo. Došlo je do svojevrsne smetnje na vezama u odnosu samih nas i kozmosa. Što nam je raditi? Opustimo se i osluškujmo Ali da bi čuli muziku svog srca trebamo se malo ištekati iz ove civilizacijske kakafonije. Trebalo bi leči na majčicu zemlju, koju smo uzurpirali, i osluškivati njezino disanje i otkucaje njezina srca, kao što su radili Indijanci. Jer i zemlja - Gea je živo biće kao i naša brača i sestre životinje, koje bezočno ljudi ubijaju, da bi ih stavili na pijat. Dobro je rekao filozof i matematičar Pitagora, koji je bio vegeterijanac, iz etičkih, ne iz zdrastvenih razloga - dok ljudi budu ubijali životinje ubijati če jedni druge. U Grčkoj su ljude koje ne jedu meso u to doba zvali Pitagorejci. Ja bih dodao da je licemjerstvo, bez pravog odnosa prema životinjama, govoriti o dobroti i ljubavi između ljudi na ovoj planeti. Stvar je u nama. Otkrijmo naše zlato u svom srcu i srcima svih na ovoj planeti.. Pozlaćeni pozdrav svima iz duše i iz srca. Zlatice tebi posebno hvala. Živila mi.

Treći komentar na istom blogu:

evo jedna priča, meni uvijek inspirativna.

Jedan je vodonoša raznosio vodu dvjema kantama koje su bile ovješene o dugačku štapu preko njegova ramena. Jedna od kanti je bila malo napuknuta. Ona cijela stizala je do kuće puna vode, a ova druga je bila poluprazna.
Nakon dvije godine kanta progovori vodonoši:
- Sramim se sama sebe. Zbog te rupe na meni, već dvije godine samo polovično obavljam posao.
- Kad se budemo vraćali kući pogledaj cvijeće kraj puta - odgovori vodonoša.
I zaista, dok su se penjali putem prema kući kanta opazi prekrasno cvijeće obasjano suncem. Ali na kraju puta vidje da je opet izgubila pola vode. Požali se vodonoši sva nesrtena.
- Pa zar nisi primjetila da je cvijeće izraslo samo na tvojoj starni. Na strani druge kante ga uopće nema. Ja sam znao za tvoj nedostatak i iskoristio sam ga. S tvoje strane puta posijao sam sjeme ovoga cvijeća i svaki put kad bismo se vraćali s rijeke ti si ga zalijevala. Već dvije godine ja to cvijeće berem i ukrašavam njime dom. Da ti nisi bila takva u kući ne bismo imali takvu ljepotu.

biti sretan i biti dobar, je li to isto?

Četvrti komentar na istom blogu:

Ne znamo što imamo dok to ne izgubimo,
ali i ne znamo šta nam nedostaje
dok to ne nađemo.

[youtube]<iframe title="YouTube video player" class="youtube-player" type="text/html" width="560" height="345" src="https://www.youtube.com/embed/wBtHICMmDJk" frameborder="0" allowFullScreen></iframe>[/youtube]
Šta bi se desilo sa zemljom ukoliko bi ljudi nestali?

Sličnosti Linkolna i Kenedija

• Obojicua, Kennedyja i Lincolna su poslije atentata naslijedili njihovi potpredsjednici prezimenom Johnson. Lincolnov Andrew Johnson je bio rođen 1808, Kennedijev Lyndon 1908.

• Obojica, Kennedy i Lincoln imaju po 7 slova u prezimenima, a Andrew Johnson and Lyndon Johnson imaju svaki po 13. Atentatori John Wilkes Booth (Lincolnov) and Lee Harvey Oswald (Kennedyjev) imaju svaki po 15.

• Lincoln je bio izabran u Konfgres 1846, Kennedy 1946. Lincoln je probao i propao na izborima za potpredsjednika USA 1856, a Kennedy također za istu dužnost 1956.

• Kad je Lincoln osvojio mjesto predsjednika USA, pobijedio je svog protukandidata rođenog 1813 (Douglas), a Kennedy Nixona također rođenog 1913.

• Lincoln, pravnik, bio je izabran i na izborima za Predsjednika 1860; Kennedy također pravnik, na izborima 1960.

• Kennedy je bio upozoren od svojih savjetnika da ne ide u Dallas; a Lincoln da ne ide u Ford Theater.

• Kennedyjevo osiguranje u Dallas je bila misteriozno neučinkovito; Lincolnovo osiguranje u Ford Theateru također nekarakteristično slabo.

• Obojica, i Kennedy i Lincoln su se bili oženili u njihovim 30-tim godinama za žene koje su bile u njihovim 20-tim godinama.

• Svaki od njih je izgubio sina u Bijeloj kući.

• Lincoln je imao dva sina koji su se zvali Robert i Edward, dok je Kennedy imao dva brata koji su se zvali također Robert i Edward.

• Obojica (Knendy i Lincoln) su bili duboko uključeni u borbu za ljudska prava.

• Obojica neuobičajeno su bili mlađi od njihovih potpredsjednika..

• Teorije zavjere glede njihovih ubojstava za obojicu traju do danas.

• Andrew Johnson je bio problematična pijanica i pod sumnjom da je bio uključen u zavjeru da se ubije Lincoln; Lyndon Johnson je bio također problematična pijanica i pod sumnjom da je bio uključen u zavjeru da se ubije.

(Preuzeto: Svijet zanimljivosti. bloger.ba)

A evo šta piše Blic online o Deset nerazjašnjenih smrti srpskih velikana Klik

https://www.youtube.com/watch?v=5zxT-1QjXLk

Kakav govor, bravo za djevojčicu svaka riječ ravno u metu.

Somborski Forest Gamp



Sedamnaestogodišnji Somborac Lazar Rišar (rođ. 1994) postao je pravi hit na društvenoj mreži Facebook zbog neobičnog podviga koji je učinio na 32. somborskom maratonu.
Lazar je jedno od 11 dece iz veoma siromašne somborske porodice koja živi u kućici na Malom katoličkom groblju. Završio je samo dva razreda Specijalne osnovne škole „Vuk Karadžić“, ima manje probleme u govoru, ume da napiše svoje ime štampanim ćiriličnim slovima i da čita osnovne brojeve, i to je sve što poseduje od obrazovanja. Hrani se u Narodnoj kuhinji somborskog Crvenog krsta, češće je gladan nego sit, a obuven je u stare, skoro raspadajuće cipele i obučen u staru, ali čistu i urednu, odeću. Uz sve to, Lazar je izuzetno pristojan i vaspitan mladić, koji redovno posećuje sva bogosluženja u somborskoj Svetođurđevskoj crkvi.

Kada je u nedelju, 22. maja, nakon završene liturgije izašao iz crkve, video je da se na trgu Svetog Ðorđa u Somboru nešto dešava. Nije znao o čemu je reč, ali je prišao i uzeo takmičarski broj za Trku zadovoljstva, koja se trčala u dužini od oko dva kilometra. Krenuo je kada i ostali trkači, ali je na račvanju, gde su se razdvajale Trka zadovoljstva i Polumaraton, krenuo za maratoncima. Trčao je u starim cipelama i pantalonama, pri temperaturi od skoro 30 stepeni. Nije stajao, nije pio vode, nije ni znao da može da je dobije, i istrčao je za dva časa i dvadeset dva minuta polumaraton u dužini od 21,1 kilometra, na istinsko zaprepašćenje i oduševljenje ostalih učesnika, od kojih su mnogima trebala šestomesečne pripreme za ovakvu trku, pod nadzorom trenera, lekara, u najsavremenijoj opremi, i sa prilično visokim zahtevima prema organizatorima. Lazar, koji i nema patike, a sportsku opremu je video samo na drugima, koji nije imao ni za flašu vode, istrčao je bez ijedne primedbe ovu neverovatnu kilometražu.

Nakon ovoga podviga mladog Somborca, podigla se trkačka javnost i počele su da dolaze ponude da mu se pomogne, iz Kule, Rume, čak i iz Vukovara. Reagovo je i Sportski savez Grada Sombora koji će pokušati da ovom mladiću pomogne u svakom pogledu. On je krajnje skroman. kaže da bi mu najveći poklon bile patike, ali da bi još više voleo da dobije mogućnost da nešto radi i zaradi. U njegovoj 13-članoj porodici jedino otac radi u JKP „Čistoća“ Sombor, majka je nezaposlena, a život u skromnoj kućici izuzetno je težak.

Na pitanje kako je uspeo da istrči ovu kilometražu, Lazar skromno kaže: „Bog mi je dao snage“. Jedini trening mu je svakdonevni dolazak sa periferije u centar grada – tri kilometra, koje obično istrči. Lazar Rišar je ovaj čudesni sportski podvig istrčao srcem, voljom i željom, i on je, kako nam kažu u ARK Somaraton, moralni pobednik 32. somborskog maratona.

Milan Stepanović

Anegdota o Volteru:

Kada su 1734. godine štampana Volterova Filozofska pisma, u kojima hvali versku i političku toleranciju i engleski način života, francuska ih je javnost oduševljeno primila, ali službeno je mišljenje delo smatralo heretičkim, knjiga je spaljena, a Volter je morao napustiti Pariz. Gledajući kako mu spaljuju knjige na lomači, Volter je prokomentirao: "Moje su knjige kao kesteni. Što ih više peku, više se prodaju."

Izvor: internet (?)

Klikni

https://youtu.be/k0bUhjfN6cs

I, ko je ovde čovek sa vizijom?

Meni se prilično smučilo a zna se i zbog koga.

LOV NA ŠTETOČINU: Branićemo RS do posljednjeg međeda


Lovci su mu odgovorili kako su primjetili čudne migracije prema okolini Banje Luke: Znate, medo kao i svaka životinja ide za plijenom, a Laktaši su bogat kraj... Tako Radmanović odluči da u Laktašima napravi čeku za medvjeda
Nakon uspješnog lova i više nego korisnog druženja sa članovima marokanske kraljevske porodice, vrh Saveza nezavisnih socijaldemokrata odlučio je da ponovi svojevrsnu diplomatsku avanturu kako bi popravili položaj srpskih političara među predstavnicima međunarodne zajednice. Rezultati rada na terenu pokazali su se više nego zadovoljavajućim. Organiziran je lov kada je princeza Lala Amini, kao gošća srpskog člana Predsedništva BiH Nebojše Radmanovića i ministra pravde RS Džeralda Selmana odstrijelila medvjeda u lovištu šumskog gazdinstva „Gorica“ u Šipovu! Princeza je ustrijelila medvjeda, kapitalni trofej je pripao političkom vodstvu Republike Srpske a hrabri šipovački medo položio je život za bolje odnose sa muslimanima u svijetu.
-Republika Srpska će ostati vječno zahvalna hrabrom medi- tužno će Radmanović.
-Slava mu! - promori se dvoranom u kojoj se održavao vanredni interni sastanak sa samo jednom temom: “Popravljanje imidža kod strane bagre i saradnja sa mrskim okupatorom”.
-Ovo je bilo odlično - nastavio je Radmanović: Mislim da bismo trebali nešto slično ponuditi i ovima iz međunarodne zajednice
-Međunarodne zajebnice-dobacuje Dodik.
Hahahahahahaha..., prolomi se dvorana, na šta Dodik dodaje: Ma ko im jebe mater, ne bih zbog njih ni kokoš zakl'o, a ne međeda ubio.
-Predsjedniče, mislim da nakon odlaska Gregorijana, pomiluj me, Bože, po milosti svojoj...– na šta se umah prekrsti cijela dvorana - ulazimo u opasnu fazu. Trebalo bi možda razmisliti da zovnemo ovog novog američkog ambasadora u lov... - uključuje se Radoičić.
-Daleko je to...
-Šta je daleko, ne'š pucat' u njega?
-Ma, mislim on neće doći za dva-tri mjeseca.
-A, to, pa ne znam sad..., šta mislite, ljudi, da zovnemo Incka u lov?
-Ko, Inckognito?(smijeh u sali) Hej, ako on dođe ovdje ja ću ga prvi upucati - ponovo dobaci Dodik, a svi u dvorani se zakocenuše od smijeha: Ko zeca... - dobaci neko kroz mješavinu suza i kašlja.
-Ma, ko psa, ko zadnju đukelu. Jebo te on Igi, nemoj mi ga više spominjati. Ama, radite šta god hoćete, ja imam nekog posla i nemojte me više gnjaviti ovim vašim sastancima - izađe i zalupi vrata.
-Ja mislim da je Nešina ideja dobra i da ne trebamo odustati od ovog koncepta. Šta je jedan medvjed naspram poena koje ćemo osvojiti, a tu je i razvoj turizma. Ako išta imamo – imamo međeda -tiho se uključi Špirić.
-Naravno da mi je dobra ideja, čak imam i slogan: Branit ćemo Republiku Srpsku do posljednjeg međeda!
-Uh, dobra – klima glavom Radojičić: samo da se šef ne naljuti?
-Što bi se ljutio... – glasnije će Špirić: nego, da zaključimo – zadužuje se Nebojša Radmanović da sa visokim predstavnikom Valentinom Inckom dogovori lov na medvjeda.
-Što ja?
-Ti si lovac, a dobar si i sa međedima – šeretski namignu predsjedavajući Vijeća ministara BiH.
Postupajući po zadatku, Radmanović se prvo uzeo raspitivati po lovačkim društvima gdje ima najviše medvjeda. Lovci su mu odgovorili kako su primjetili čudne migracije prema okolini Banje Luke: Znate, medo kao i svaka životinja ide za plijenom, a Laktaši su bogat kraj... Tako Radmanović odluči da u Laktašima napravi čeku za medvjeda.
-Dobar dan, Radmanović ovdje, trebao bih visokog predstavnika.
-Samo tren, molim vas-javlja se glas s druge strane.
-Valentin ovdje, kako ste gospodine Radmanoviću?
-O, dobro, kako ste vi gospodine Inckog..., mhm ovaj, visoki predstavniče?
-Nije loše, nego, je li to imate ponovo problema sa gospodinom Dodikom? Prošli puta ste mi bili nekako..., kako se to kaže: tučeni?
-Utučen... Ma, ne, nego imam za vas jednu posebnu avanturu, diplomatsku.
-Uhu, već sam se raznježio.
-Mislite naježio?
-Jah, jah... Odlično, odlično..., i šta ćemo raditi?
-Sjećate li se kako je ona marokanska princeza odstrijelila međeda?
-Ne, ali nema veze, nastavite.
-E, pa sam ja htio da vidim s vama, da li biste mi se pridružili u odstreljivanju medvjeda, znate ono, namamimo ga, sačekamo, bum... i nema ga više.

-Hahaha, vrlo dobro, sher gut, sher gut... Ha, i kažete njega više nema... Ali, ne znam šta će reći ovi iz PIC-a, tamo su i ovi iz Europske unije?

-Ma, kod nas još zakon dozvoljava da se tako rješavamo štetočina. Znate li kakvu štetu on zna napraviti?

-Kako ne znam... A, baš moramo da ga ubijemo?

-Šta, nećemo valjda da ga hapsimo, pa ćemo ga pustimo da slobodno nastavi činiti štetu narodu? Ništa vi ne brinite, vaše je samo da dođete u Laktaše, a ja ću se već pobrinuti za međeda.

-A šta ako promašimo?

-Haha..., ne brinite to se ne može desiti. Previše je on štete nanio narodu da bi se tek tako izvukao.

-OK, ako vi tako mislite, ja se slažem – spusti Inzko slušalicu: Super, Valerij Inzko - smrt za balkanske međede! Ha, ha...

Došao je i taj dan. Džipovi, sa sve rotacijskim svjetlima slavodobitno su ulazili u centar Laktaša. Lavež zbunjenih pasa budio je uspavanu varošicu u usponu. Član bh. Predsjedništva, u maskirnoj uniformi, naoružan najsavremenijom lovačkom opremom čekao je svog gosta. Incko u odjelu i kravati, uz pratnju bodigarda, zbunjeno se približavao svom domaćinu.

-Pa gdje ste vi, medo čeka?

-Guten Morgen Nebojša, a gdje je Dodik?

-Gdje je vama oprema, čizme, puška...?

-Puška? Ovaj, mislim da je došlo do nerazuma...

-Nesporazuma, da, i ja bih rekao.

I tako je medo, sretno i u nesporazumu, sačuvao živu glavu, nastavljajući i dalje narodu činiti nepopravljivu štetu.

(zurnal.info)



ŠIPOVO.NET: Princeza ustrijelila medvjeda!
Princeza Lala Amini, članica marokanske kraljevske porodice, odstrijelila je preksinoc medvjeda u lovištu šumskog gazdinstva „Gorica“ u Šipovu! Princeza od Maroka u lovu na medvjede bila je gošća srpskog člana Predsedništva BiH Nebojše Radmanovića i ministra pravde RS Džeralda Selmana, koji je preksinoć takođe imao lovačke sreće i uspjeo je da odstreli još jednog medvjeda, koji je, po kilaži, mnogo veći trofej od onog kojim se može „pohvaliti“ marokanska princeza...
Nakon što je kiša u prijepodnvenim časovima lovcima pomrsila račune i otjerala ih na suvo, lov je ipak nastavljen u večernjim časovima. Vješti lovci medvjedima su spremili „čeku“ i oko 19 časova prenceza Lala uspjela je preciznim hicem da rani jednog medvjeda. Nažalost, prije nego što su se lovci dokopali plijena, princeza morala da uhvati avion za Maroko i nije imala priliku da se fotografiše sa zavidnim trofejom. Lala Amini pre tri dana doputovala je u Banjaluku na poziv Nebojše Radmanovića, s kojim „deli ljubav“ prema lovačkoj vještini. Naime, princeza je u BiH stigla zahvaljujući zamjenici ministra spoljnih poslova BiH Ani Trišić-Babić, koja se ranije s njom upoznala. Tada je i saznala da je Lala pasionirani lovac i da ima veliku želju da odstrijeli medvjeda. Pošto se srpski član Predsedništva BiH pred partijskom koleginicom hvalio svojim lovčakim vještinama i time da je u Šipovu odstrijelio trofejnog medveda, Trišić-Babić je pozvala u goste marokansku princezu, koja je oberučke prihvatila poziv. Dolazak princeze, pored dobrog diplomatskog poteza, oduševio je i predstavnike lokalne vlasti i stalne lovce koji su svojevremeno u lovištu „Gorica“ imali čast da ugoste Josipa Broza Tita i predsjednika SIV-a Branka Mikulića. Posle Tita, princeza Lala je svakako najviđeniji gost šipovačkog lovišta, a njen dolazak pratile su i brojne novinarske ekipe. Princeza od Maroka ispričala je za Press RS da je lovačke vještine isprobavala širom Afrike, ali i u Makedoniji, Rumuniji, Kanadi, SAD i drugim zemljama. Najdraži trofej joj je paninski lav i kuguar, koga je pre nekoliko mjeseci odstrijelila u kanadskoj pokrajini Britanska Kolumbija izvor:Zurnal. info



MEDVEDI RIKOM PLAŠE BANJALUČANE


BANJALUKA - Medved, koji je sišao u selo Mijići kod Krupe, jednom meštaninu slomio ogradu i ušao u baštu i izrovio je, još se nije vratio u svoje prirodno stanište, jer su ga meštani i preksinoć čuli kako riče u potoku.
- Rika se čula iz potoka, nedaleko od naših kuća, pa i dalje strahujemo od zveri. Krv nam se ledi u žilama samom spoznajom da je tu u neposrednoj blizini. Najviše se bojimo za decu, koja moraju da prođu kroz selo da bi otišli u školu u Krupi - rekla je meštanka tog sela Vera Mijić, piše Glas Srpske.

Bjelan Mijić kaže da mu je poznato da je medved zakonom zaštićena životinja, ali isto tako ističe da mu nije jasno zašto nadležni organi ili lovci nešto ne preduzmu, jer je ugrožena bezbednost dece.

- Ako neće da obave odstrel neka nas na neki način zaštite, jer mi smo stvarno uplašeni. Nikada se nije desilo da medved siđe u naše selo - kaže Mijić.

U Udruženju lovaca “Zmijanje” kažu da ipak nema mesta panici, jer je on samo malo izašao van svog prirodnog staništa, koje se nalazi na samo nekoliko kilometara od tog sela, jer ne pravi štetu stanovnicima i ne napada ih.

- Medved je takva vrsta životinje koja ne napada ljude dok se ne osjeti ugroženim od strane ljudi. Slučajevi kada će ove životinje napasti su samo kada su ranjeni ili je u pitanju ženka sa mečićima. Ovde se ne radi ni o jednom ni drugom, tako da apsolutno nema opasnosti za meštane - rekao je stručnjak za lovstvo iz Udruženja Darko Jovanić.

On je posebno istakao da se ne radi o velikom naseljenom mestu, već tu ima nekoliko kuća i nije iznenađenje što je sišao iz svog prirodnog staništa.

- Mi trenutno ne možemo da uradimo ništa. Poslali smo naše lovce koji prate situaciju. Medved je pod zaštitom države i jedino ako bi u kontinuitetu pravio štetu meštanima onda bismo mogli da tražimo dozvolu od resornog ministarstva za odstrel - objasnio je Jovanić.

On je istakao da u slučaju štete koju medvjed napravi domaćinstvima država plaća 50 odsto, opština i Udruženje lovaca po 25 odsto.

Ovo je već drugi put da se u tom delu Banjaluke pojavi medved.

- Prvi put kada je sišao u naseljeni deo Krupe na Vrbasu radilo se o ranjenom medvedu i to je bio razlog njegovog silaska. Za ovog pretpostavljamo da je malo zalutao za vreme njegovog hodanja u potrazi za hranom - istakao je Jovanić.

Profesor na Poljoprivrednom fakultetu Dragutin Matarugić kaže da medvedi uglavnom u naseljena mesta silaze u potrazi za hranom.

- Zbog nedostatke hrane u šumi oni se približavaju naseljenim mestima. Ali čovek je najveći krivac za to, jer seče šume i remeti njegovo prirodno stanište - rekao je Matarugić i dodao da medved nikada ne napada ako nije ugrožen ili ranjen.

- Ne možemo još uvek da tvrdimo da li se radi o istom medvedu koji je pre mjesec plašio stanovnike Krupe na Vrbasu. Niko tu životinju još nije video, samo tragove, mada postoji mogućnost da se radi o istom - objasnio je Jovanić.izvor:kurir-info.

Sa jednog bloga

Fristajlo ::https://youtu.be/k0bUhjfN6cs

I, ko je ovde čovek sa vizijom?

Sigurno nije ovaj levak (mislim na sedalnu poziciju )

05. 06. 2011
"Ustaša" Zagi, vredni rudari i brka sa "Vegete"
O njima se ne pišu eseji, ali su trajno vezani za naše živote, a pogotovo detinjstvo - to su junaci fikcije koje je iznedrio početak jugoslovenskog advertajzinga. Izmišljeni heroji prvo su se pojavili na kesicama začina, omotima čokolada i bombona i kutijama sardina, da bi sa razvojem televizije ušli i u domove, u obliku plišanih igračaka...

Srbija i bivša Jugoslavija nikad nisu imale problem s deficitom heroja. Uostalom, to je sasvim normalno za zemlju i narod, kom je nakon sricanja prvih slova sledilo učenje pesama deseteračkog žanra u kome se radilo o velikim junacima naše istorije. Posle deseterca dolazilo je bubanje pravih lekcija iz istorije u kojima je sve treštalo od junaštva. Miloš Obilić, Karađorđe, knjaz Miloš, vojvoda Mišić, Gavrilo Princip... trebalo je sve to naučiti.
U ovoj zemlji je i istorija bila podložna raznoraznim remontima i restauracijama, pa su najbolje prolazili ponavljači. Jer, taman smo naučili da su partizani dobri momci, a bradati ravnogorci izdajnici, kad ono sve ispretumba i sad imamo heroje i oslobodioce na duplom koloseku istorije. Nasuprot njima, a s pojavom masovnih medija, novina i televizije, u naš život su počeli da ulaze heroji koji i dalje nisu zavedeni kao neizostavni deo istorijskih čitanki. O njima se ne pišu eseji, ali su trajno vezani za naš život, a pogotovo detinjstvo. Reč je o herojima koji zapravo ne postoje. Junaci fikcije koje je iznedrio početak srpskog i jugoslovenskog advertajzinga. Ipak, o nekim od tih likova znamo podjednako dobro kao o datumima kad je Srbin sabljom, nožem ili kuburom raspi*dio mrskog neprijatelja i osvajača.
Neki od tih likova nisu „made in Serbia", što je i normalno jer su se oni javljali s razvojem novina, magazina i televizije, a to je bilo u doba stare Jugoslavije.


YU-VIJAGRA
Ako niste bili te sreće da igrate u „prvoj plejboj ligi", da na moru odvojite Nemicu ili Šveđanku, preostalo vam je da se preorijentišete na komšijsku teritoriju i zbarite Rumunku sa nekoliko kesica „vegete"
Jedan od prvih domaćih heroja oko koga se plela stvarnost, a još više fikcija bio je Marko Kraljević. U skladu sa zakonima advertajzinga i on je bio naoružan svim onim znacima raspoznavanja koji krase „nabudžene" savremene heroje. Konj Šarac, koji više leti nego što žulja kopite po „pretečama" Koridora 10, buzdovan, brkovi, rujno vino... sve je tu na mestu. Srpski junak koji se bori kao Iks-men, samo što umesto metalnih kandži vadi buzdovan.
Početak ere fiktivnih junaka vezuje se za pojavu prvih domaćih brendova. Pošto smo kao narod poznati po dobrom krkanju, logično je i da ti prvi brendovi budu u vezi sa prehrambenom industrijom. „Vegeta", čuveni dodatak jelima, počela je da se proizvodi 1958. godine. Magični sastojak bez koga supa ne bi bila supa patentiran je u laboratoriji koncerna „Podravka" pod budnim okom profesorke Zlate Bartl. Plava kesica „vegete" nije bila samo garant ukusnog ručka, već je decenijama tokom postojanja istočnog bloka značila sigurnu kartu do seksa sa nekom lepoticom iz zemalja varšavskog ugovora, pogotovo Rumunije.
Ako niste bili te sreće da igrate u „prvoj plejboj ligi", tačnije da na moru odvojite Nemicu ili Šveđanku, preostalo vam je da se preorijentišete na komšijsku teritoriju i zbarite Rumunku sa nekoliko kesica začina koji pravi čuda. To mu dođe kao socijalistička vijagra. Istina da je „vegeta" bila drugi adut u rukama i krevetu srpsko-jugoslovenskih švalera, ali prvi su ipak bile farmerke. Ali i to je bio rulet jer, šta da vam je zapala od svih baš neka debela Rumunka?
Kako ovo nije rečnik simbola bivših jugo-fakera, vratimo se na temu. Na plavoj kesici „vegete" već pola veka nalazi se kuvar koji spaja prste u tipičan krug. Brkati kuvar nam već pola veka namiguje svaki put kad zgrabimo kesicu s gondole supermarketa. I sve se menjalo sem njega. „Vegeta" je kulminaciju popularnosti doživela tokom čuvenog serijala „Male tajne velikih majstora kuhinje". To je bila preteča kulinarskih TV šou programa čija će epidemija nastupiti godinama kasnije. Zvezde ovog šoua bili su čuveni voditelj Oliver Mlakar i kuvar Stevo Karapandža, socijalistički Džejmi Oliver, koji će dolaskom HDZ-a na vlast videti kako može biti vruće u ključalom loncu nacionalizma, pa će napustiti Zagreb i odseliti se u Nemačku.


VUČKO
Mali smeđi vuk sa crvenim šalom i skijama na šapama osvojio je jugoslovenske klince. U početku je imao zub, ali su ga uklonili da ne bi imao ništa opasno na sebi

Pre toga, u poznatoj emisiji spravljao je jela, a samo finale uvek je bilo „i jedna žličica 'vegete'". S raspadom Jugoslavije i „vegeta" je nestala iz naših domova, a onda s prvim danima normalizacije i čuveni brkati kuvar na plavoj kesici našao se na policama supermarketa i domova. A iz srca nikada nije ni izlazio.
Fiktivni heroj, neizostavno vezan za prehrambenu industriju, jeste i čuveni odžačar sa kesice i celeofana čuvenih „negro" bombona. Te bombone stvorene su u fabrici „Pionir" iz Subotice. Reklamni slogan bio je „Negro, odžačar grla". Budući da one i danas opstaju, može se tvrditi da je u pitanju ogroman broj pročišćenih grla. Bombone su crne boje i sa ukusom mentola. Lomeći zubima tvrdu koru dolazilo se do mekanog mentol sadržaja koji je prijao, kako nepcima tako i, naravno, grlu. Junak i zaštitni znak ovog proizvoda, čuveni odžačar, bio je logičan izbor u socijalističkoj zemlji u kojoj heroji dolaze iz radničke klase.
Odžačar je vredan, a opet misteriozan zbog svoje crne uniforme i crne kugle kojom pročišćava dimnjak kao bombona grlo. Takođe, odžačari su i likovi koji donose sreću. Jedino je malo poznato otkud ime „negro". Sigurno postoji objašnjenje, ali autor ovog teksta se uvek pitao da li je to modifikacija reči „niger", uvredljivog naziva za crnce. Ipak, teško da bi se politička nekorektnost mogla razviti u jednoj socijalističkoj zemlji i u proizvodu namenjenom deci.
Jedno od miliona grla kojima je pomogla „negro" bombona pripada i Aleksandru S. Jankoviću, profesoru na FDU.
- „Negro" bombone su zaista bile specifične, čak i korisne ako vas boli grlo ili kašljete. Mene taj odžačar podseća na Aliju Sirotanovića, a sem toga, biti odžačar značilo je obavljati časnu dužnost u duhu socijalističke izgradnje. Možda lik odžačara nije bio toliko atraktivan i simpatičan, ali je uradio posao. A traje i danas. Kada pogledate i čokolade „bata" i „seka", vidi se da se ništa nije promenilo, znači da je jasno ko je interesna grupa, tj. da postoji taj nostalgični motiv.


Mirko i Slavko - Junaci legendarnog stripa koji su izdavale "Dečje novine" bili su popularni kao što su to danas holivudski superheroji
Alija Sirotanović je glavni junak mita vezanog za novčanicu od 10 dinara. Sirotanović je bio poznati jugoslovenski rudar. I ne samo to. Bio je udarnik koji je oborio svetski rekord u kopanju uglja, skinuvši s prvog mesta dotadašnjeg šampiona u toj disciplini Alekseja Stahanova. Zbog toga ga je posetio i sam predsednik Josip Broz Tito i tom prilikom ga kao zlatna ribica pitao za najveću želju. Sirotanović mu je odgovorio da mu je od svega najviše treba veća lopata, što mu je Broz ekspresno ispunio.
Zbog svega toga većina Jugoslovena smatrala je da se baš Alija Sirotanović nalazi na čuvenoj novčanici. Međutim, heroj u apoenu od deset dinara je Arif Heralica, radnik zeničke železare. Onima koji nisu verovali u ovu verziju predočena je slika na novčanici, gde se jasno vidi da radnik ima naočare kojima su bili opremljeni zaposleni kraj visokih peći, a ne rudari.
Pored odžačara sa bombona „negro" i kuvara sa „vegete" i mnogi modifikovani životinjski likovi postajali su zaštitni znakovi jugoslovenskih proizvoda. Jedan od najpoznatijih je čuveni morž sa sardine „eva", koji je tu i danas. U skladu sa proizvodom morž je u mornarskoj majici na pruge. Aleksandar S. Janković kaže da je morža uvek pratila neka crtana avantura. Bila je to simulacija crtaća koji je bio deficitaran u to vreme.
- „Mirna Rovinj" je isto imala zanimljivu maskotu. Bezalkoholni sok od pomorandže „pipi" imao je Pipi Dugu Čarapu na etiketi, što je bilo prepoznatljivo u opštoj kulturi. Deca kao deca, volela su živopisne likove. To je očigledno bilo kameno doba advertajzinga, međutim, pouzdano tvrdim da sam i ja kao dete bio skloniji da tražim proizvod lošijeg kvaliteta, ali bolje ambalaže nego obrnuto. Setimo se čokoladice „životinjsko carstvo", žvakaćih guma „bazuka" ili „cipiripi" krema koji je bio prilično lošiji od poslovično standardno dobrog ali „dosadnog" „eurokrema". U jednom trenutku, „Centroproizvod" je imao kikiriki sa dva antrpomorfna kikirikija koji su se zvali Kiki i Riki. Odličan proizvod i sve to u kartonskoj kutiji. Iz ove prespektive, ono vreme nije imalo ni bilborde, TV reklame su bile umereno puštane, reklamni prostor u magazinima kao da nije ni postojao. Drastično i dramatično drugačije, ali je na Zapadu sve izgledalo šarenije i primamljivije. To sve znači da smo ovde pojeli prilično veliki komad socrealizma.


NAIVNA VEVERICA
Najveća životinjsko-političko-sportska afera izbila je 1987. godine uoči Univerzijade u Zagrebu zbog maskote Zagija i velikog slova U iza njega
Životinjske figure kao glavni junaci srpskog i jugoslovenskog ranog advertajzinga od prehrambenih brendova stigli su i na maskote velikih sportskih takmičenja. I veliko takmičenje u Beogradu imalo je za maskotu životinju. Bio je to zec po imenu Zeka Peka, koji je bio simbol Prvenstva Evrope u košarci 1975. godine u Beogradu. Sa tog turnira mnogi pamte čuvenu odbojku Dragana Kićanovića i Zorana Moke Slavnića koja je dugo godina bila neiziostavan deo špice sportskog pregleda Televizije Beograd. Zeca sa košarkaškom loptom u ruci pratila je pesma „Svaka baka, svaki deka, znaju ko je Zeka Peka", i onda čuveni deo „Zeka Peka, Zeka Peka, Zeka...".
Ipak, najpoznatija životinjska maskota bio je Vučko, zaštitni znak zimske Olimpijade održane 1984. godine u Sarajevu. Mali smeđi vuk sa crvenim šalom i skijama na šapama osvojio je jugoslovenske klince. U početku je imao zub, ali su ga uklonili da ne bi imao ništa opasno na sebi. Zanimljivo da je s napadima jugonostalgije i Vučko doživeo novi život. Na sarajevskim ulicama ponovo su se, posle dve decenije, pojavile majice sa Vučkovim likom.
Mediteranske igre u Splitu donele su ovom gradu novi stadion „Poljud", a klincima maskotu morske lavice. Advertajzing i sportska takmičenja nisu štedeli na pozajmicama likova iz životinjskog carstva, a za neke od njih polemike su bile mnogo ozbiljnije od onih da li Vučko ima i pomalo zloban pogled.
Najveća životinjsko-političko-sportska afera izbila je 1987. godine uoči Univerzijade u Zagrebu. Maskota ovih igara bila je veverica pod imenom Zagi. Nju je pratilo slovo U, zbog Univerzijade naravno, ali s obzirom na lokaciju igara ubrzo je zaključeno da to U ima više veze sa zlokobnim ustaškim slovom na kapama Pavelićeve vojske. Ni ono naivan ko veverica nije moglo da prođe, pa je slovo ubrzo modifikovano u neku verziju Y.


Nacionalno osvešćivanje - Stanimir Stanimirka
Nacionalno osvešćeni fiktivni junaci bili su i maskotedečje štednje. Beogradska banka rešila je da čuvene kasice-prasice zameni gumenim likovima. Radilo se o čuvenim Stanimiru i Stanimirki, dečaku i devojčici obučenim u srpsku narodnu nošnju. Novac se ubacivao Stanimiru u prorez na šajkači, dok ga je Stanimirka primala u otvor na razdeljku na glavi.
Nije domaći marketing mislio samo na decu. Našlo se tu i junaka za odrasle poput čuvenog „brke" sa jagodinskog piva, ali i njega u tranziciji „nabodoše" jeleni.
- To sa slovom U bilo je poprilično skandalozno, i tada, neko ko je mlađi može po prvi put da postane svestan koliko je prošlost u stvari sadašnjost. Ne kažem da je to U anticipiralo ratna dešavanja skoro deceniju kasnije, ali se osetila tenzija nečega što je običan svet mislio da je zauvek zakopano. Meni je bilo smešno da U postane Y, tj. da dobije ćiriličnu varijantu u republici koja je imala fobiju od ćirilice. Treba podsetiti i da je simbol Olimpijade u Sarajevu Vučko imao problematične epizode. Taj vuk bio je simpatičan, ali sećam se da je naš narod, dovitljiv kao i uvek, lucidno primetio da ako gledate Vučkovu njušku „unazad", vidite muški polni organ penis. To je bilo jako bezobzirno i bezobrazno: ruinirati dečje radosti i davati im seksualnu konotaciju, opisuje afere sa životinjskim maskotama Aleksandar S. Janković.
Fiktivni junaci odavno su postali mejnstrim. U savremenoj kulturi i digitalnom dobu fiktivni junaci su odavno potisnuli one realne. Betmen sigurno ima više fanova na Fejsbuku od Džordža Vašingtona, kao što i Šerlok Holms tuče na istom kraljicu Viktoriju.
Zbog toga nacionalne heroje treba obezbediti na vreme. Ili ih „ukrstiti" i ubrizgati im život advertajzinga. U najbizarnijoj verziji srpske budućnosti postoji opasnost da, ako se kojim slučajem ukine predmet istorija u školi ili postane fakultativni, knjaz Miloš bude upamćen ne kao veliki vođa ustanka i državnik, već kao brkati ćelavko sa flaše mineralne vode.
Branko Rosić


komentari (6)
pošalji komentar
Pun Kufer [neregistrovani] (05. 06. 2011, 10:16:34)
Svako vreme nosi svoje demone..
Bio sam dete u vreme Vučka i Zagija i teme o kojima ovde pišete su prošle mimo. Sada, iz ovog ugla mi se idejno rešenje slova U čini genijalnim jer su zapravo spojena i latinična i ćirilična varijanta u simbol pobede, čoveka podignutih ruku. Međutim, ne mogu da ne primetim nešto drugo: Zagijev šareni repić.Jasno, u bojama olimpijskih krugova, ali sam siguran da bi i ovako upeglan, u današnje vreme podigao javnost zbog aluzije na gey zastavu..
POŠALJI ODGOVOR
Sloba [neregistrovani] (05. 06. 2011, 13:27:38)
Greška
Čuvena odbojka Kićanovića i Slavnića NIJE sa prvenstva Evrope, 1975. godine u Beogradu, već sa prvenstva Evrope 1977. godine u Liježu (Belgija).
POŠALJI ODGOVOR
Jugić [neregistrovani] (05. 06. 2011, 15:41:04)
A malo samopregora?
Biće da sad Srbi imaju nešto bolje.
Nacionalni uspeh -punjač za mobilne.
Pet inženjera, za jedan punjač
sa nastavcima za akumulator.
POŠALJI ODGOVOR
Anonimus [neregistrovani] (05. 06. 2011, 16:09:26)
Artukovic
Koliko se ja secam, u vreme Univerzijade bilo je aktuelno isporucivanje i sudjenje Andriji Artukovicu. Secam se i da su smisljali sta u stvari znaci UNIVERZIJADA '88 - nesto kao "Ustasa Nas I Vas ... Andrija D. Artukovic" - 88 godina.
POŠALJI ODGOVOR
kljakavi [neregistrovani] (06. 06. 2011, 14:47:34)
Pa bas ste bezobrazni!
dok ga je Stanimirka primala u otvor na razdeljku na glavi.
Pa mislim, stvarno...
POŠALJI ODGOVOR
Dejan [neregistrovani] (06. 06. 2011, 15:36:24)
Svaka čast
Odlično zapažanje: dok ga je Stanimirka primala u otvor na razdeljku na glavi...
Kakva novinarska perverzija.. nemam riječi... Haha...
Izvor :press