Zanimljivi članci, video snimci...

Slatkiš mali :cica:

Ovaj čiča isti moj komšija

svasta

Kad sam već počela

Jadna bakuta vidi kameru prvi put Ne znam koliko će ovo da vam bude smešno,ali ja se pocepam od smeha svaki put

Ovo se yove upornost
Ali meni je bakuta ipak bolja Al što mljacne povremeno

Ali ispala je fer,dala je bonicu

Jako Zanimljivo

"Šta bi vama bilo bolje nego nama."
http://danas.net.hr/hrvatska/bduderija/nije-bilo-janjetine-ali-ovaca-koliko-hoces

Noelia ::"Šta bi vama bilo bolje nego nama."

Само ретки примећују да се крчкамо у истом лонцу... Е,сад, то што неке ствари не треба кувати у истом јелу, друга је ствар...

Ovo nije zanimljivo,ovo je užasno !
http://www.brija.com/forum/index.php?topic=26050.0
Šta mislite o ovome ? Meni je muka :strah:

Ne znam šta da kažem...

Jeste blesavo ali sta bi bilo sa njom da je nisu udali za dedu?

Pa nije to jedino pitanje.
Možemo i ovako,šta bi bilo da su je poslali u školu ?

MoonGirl :: Možemo i ovako,šta bi bilo da su je poslali u školu ?

Lepo o tome pise Dostojevski u "Dnevniku pisca 1876". Ko zna da li bismo svi bili ovo sto jesmo da smo poslati na neke druge puteve. I zato, "uvek je najbolje onako kako jeste".

Жене постављају дијагнозу држави – што је јачи њихов утицај на мушкарце на власти, то су мање шансе за ту власт.

Почетком XX века се сматрало да ће царска Русија живети вечно. Чак је 46-годишњи Владимир Лењин јануара 1917. године говорио младим швајцарским социалдемократама: револуција ће се наравно догодити, али не за живота моје генерације. Одједном је свему брзо био крај, и то заувек. Гледајући са временске дистанце, једно од обележја умирања старог режима – мањак воље код владајуће елите. Сребрни век је био за Русију период неодлучних мушкараца и фаталних жена.

Владајућа класа није више била похлепна и модерна. Чехов или Блок никада нису били у посети цару у Зимском дворцу, а нису ни жалили због тога. Сеоско племство, Гајев (јунак драме «Вишњик» Чехова, прим. прев.), Иванов (истоимена драма Чехова, прим. прев.), ујка Вања, јунаци Алексеја Толстоја и Ивана Буњина, су лишени воље не само за влашћу, него и за животом. Мушкарци који и у старости остају деца. Љубитељи коња, доброг шампањца, балерина и солисткиња ресторанских хорова. «Астенија» племства се посебно огледа у писаним материјалима тадашњих сензационалних судских процеса.


Процес века

Главна светска сензација 1910. године — Caso Russo («Руски случај") у Венецији. Стотине судских репортера из свих крајева света, међу радозналим гледаоцима: Едгар Дега, Сара Бернар, Габријеле Д'Анунцио. На клупи за оптужене је син пермског губернатора, познати москвовски адвокат и руска грофица ирског порекла, која међу својим прецима има краљицу Марију Стјуарт. Венецијанске судије детаљно разматрају бит и ћуд руске елите Сребрног века.



Иркиња из Кијева, Марија Тарновска (рођена грофица О'Рурк) одлучила је да се избави од свог мужа Василија, јавно га је варала са кавгаџијама, који су у сваком тренутку били спремни за двобој. Или ће Василија убити, или ће за убиство бити осуђен на робију, у сваком случају имовина и деца ће припасти њој. Василиј Тарновски је дуго трпео и најзад је устрелио последњег каваљера; али је суд ослободио супруга Марије Николајевне. Поротницима је све било јасно – на фатални Василијев пуцањ је утицала његова жена - вештица.

Морала је Тарновска да нађе ново решење. Барон Штал, лудо заљубљен у њу, извршио је самоубиство, и оставио сву своју имовину њој. Али новац барона брзо је нестао. Марија започиње везу са богатим московским адвокатом Донатом Прилуковом. Он напушта породицу и са украденим новцем клијената бежи са Тарновском у Европу. Шездесет хиљада рубаља, три годишње плате руског министра, заљубљени пар је потрошио за неколико месеци.

У Венецији Тарновска среће свог старог познаника Павела Комаровског. Са својом болесном женом он одмара у Лиду. Тарновска се сама позвала да брине о изнемоглој грофици, али она неочекивано брзо умире. Две недеље након сахране, супруг удовац нуди Тарновској своју руку и срце. Верни Прилуков обећава да ће одмах после свадбе отровати грофа, да би Тарновској остала сва његова имовина.

На пропутовањима са Комаровском по Русији, Тарновска упознаје младог чиновника из града Орела, сина пермског губернатора, Николаја Наумова, декадента и мазохисту. Лудо заљубљен у њу, он је спреман на све. Међутим, поступак развода од Василија Тарновског се одуговлачи и Марија Николајевна доноси одлуку да исфорсира догађаје. Од Комаровског добија полису осигурања – у случају његове смрти Тарновској су дужни да исплате 500 хиљада рубаља. Сада је судбина сапутника Марије Николајевне решена.

План, који је разрадила Марија је следећи: убеђује Наумова да убије Комаровског, али гроф не верује Тарновској, ни Наумову. Међутим, Павел Комаровски купује вилу у Венецији и чека Тарновску. Прилуков је дужан да прати Наумова у Италији, у случају да се Наумов уплаши, да овај убије грофа.

Николај Наумов је 4. септембра 1907. године, упуцао несрећног Комаровског. Већ следећи дан Наумов је ухапшен. У почетку, он је тврдио оно што се договорио са Тарновском – да је убио из љубоморе, али касније је у сузама све признао. Прилуков и Тарновска су ухапшени у Бечу и предати властима у Италији. Након три године венецијански суд је осудио Прилукова на 8 година, Тарновску на 7, Наумова на 3 године затвора.

Када је изашла из затвора, Марија Николајевна је емигрирала у Аргентину, надживела два љубавника и мужа (да су умрли природном смрћу или не – не знамо), наследила посао крзнима и умрла 1949. године у Санта-Феу. О њеном животу је написано неколико романа, снимљена четири филма, а још један су Лукино Висконти и Микеланђело Антониони оставили у облику сценарија.



Царица корупције

Тарновска је одвела у смрт минимум четворицу мушкараца, а од двојице је направила преступнике. Али није била ни до колена својој земљакињи, Кијевљанки Јекатерини Сухомлиновој, једној од криваца за распад старе Русије.

Јекатерина Викторовна је била невероватно привлачна. Још кад је била девојчица Виктор Васнецов је сликао по њој младог Христа за кијевски Владимировски сабор.

Отац, боем и беспосличар, је напустио породицу, а Јекатерину је строга мајка васпитавала у сиромашним условима. После завршене гимназије , почела је да ради као дактилографкиња код адвоката и ту је упознала свог првог мужа Владимира Бутовича, богатог Полтавског земљопоседника. Јекатерина Бутович се на имању свог мужа досађивала, а он, породичан човек и вук самотњак, зазирао је од светског живота.

У јесен 1905. године мадам Бутович усамљена проводи дане у Бијарицу. Међу њеним новим познаницима је командант Кијевског војног округа, генерал коњице Владимир Александрович Сухомлинов. Њој је 23 године, а њему 57. Генерал се одмах страсно заљубљује. Он удовац, а она заузета. Исте, 1905. године Владимир Александрович добија унапређење у генерал-губернатора. Раскошни дворац у Кијеву и нечувена плата. Јекатерина напушта мужа, сели се у Кијев и постаје метреса Сухомлинова.

Владимир Бутович је изненађен дрским захтевима своје супруге – 20 хиљада годишње за издржавање њиховог заједничког сина, а одговорност за прељубу је пребачена на њега. Бутович не да развод, сина задржава. Бракоразводна парница траје пет година. За то време Сухомлинов постаје начелник Генералног штаба, а затим и војни министар, сели се са Јекатерином Викторовном в Петроград.

Јекатерина 1909. године најзад званично постаје жена Сухомлинова, али наставља да проводи пуно времена у иностранству, заводи неколико љубавника, међу којима је Леон Манташев, краљ нафте из Бакуа. Али петроградској јавности Сухомлинова показује истинску нежност према свом «дедици», како она умиљато зове војног министра.

Сви Каћини рођаци и пријатељи су запослени на угледна државна места у престоници. Она равномерно распоређује пријатељским компанијама војне поруџбине. Банковни рачун њеног мужа расте од новца војних подизвођача. Међу партнерима Јекатерине Викторовне је потпуковник Сергеј Мјасоједов и почасни конзул Аустрије у Кијеву Александар Алтшилер. Руска обавештајна служба сумња да обоје шпијунирају у корист Аустрије и Немачке.

Априла месеца 1915. године Сухомлинова шаљу у пензију. Годину дана после тога, Владимир Александрович доспева у самицу због издаје и проневере. Једини излаз је протекција свемогућег Распућина. Јекатерина Сухомлинова смело иде њему у Горохову улицу. Присмотра је забележила 30 посета Сухомлинове стану Распућина. Министра, окривљеног за издају изненада пуштају из затвора.

Фебруара 1917. године 70-годишњи Сухомлинов, кога су сматрали чак првим царским достојанствеником, поново је ухапшен заједно са својом женом и у августу им судили. Мада је кривица за државну издају и била доказана, неубедљива, зато је корупција документована. Уосталом, осудили су само генерала, а Каћу, која је навела генерала на корупцију и трошила његов новац, су ослободили.

Јекатерина Викторовна је оставила «дедицу» и убрзо ушла у везу са инжењером Габајевом. У условима војног комунизма он је замислио да навелико тргује шећером. Живот шпекуланта у време Грађанског рата се ретко завршавао добро. Према одлуци револуционарног трибунала у пролеће 1921. године Габајева и Сухомлинову су стрељали због злонамерних шпекулација.

По изласку из затвора, Сухомлинов, који више никоме није био потребан, емигрира у Немачку и 1926. године умире у болници за сиромашне.



Време жена

Нису без разлога на венецијанском процесу над Тарновском адвокати помињали аустријског романисту Захера Мазоха. Главни јунаци овог писца су поносите Украјинке, које доминирају над слабим европским мушкарцима.

Мањак воље код владајуће класе у предреволуционарној Русији је довело до тога да су без икакве званично декларисане равноправности, «руске амазонке» преузимале све веће учешће у политици и привреди, управљале мушкарцима, али им се нису потчињавале.

Апсолутна управница Маринског театра на дуги низ година је постала Матилда Кшенска. Сасвим случајно је, преко свог покровитеља великог кнеза Сергеја Сергеја Михајловича, који је управљао руском артиљеријом, протурала (за новац) поруџбине за топове и митраљезе за руску војску. У Александровском театру, одабир репертоара и додела улога су били у рукама Марије Савине, која се двапут разводила.

«Женствена» постаје и владајућа династија. При Александру III морганатски бракови су били забрањени, за време Николаја II они су постали уобичајена појава. При чему су иницијатори били по правилу управо жене, које су одвлачиле мушкарце из царске породице.

Други по важности (после наследника) претендент на престо, велики кнез Михаил Александрович у тајности се венчава са Наталијом Вулферт (в првом браку — Мамонтова). Кирил Владимирович (трећи по реду за престо) ступио је у брак са својом нерођеном сестром, Викторијом Мелитом, која се развела од војводе Ернста Хесен-Дармштатског.

Стриц цара Павела Александровича је протеран из Русије зато што је отео жену генералу Ерику вон Пистелкорсу, Олгу, и оженио се њом. Његова ћерка Марија Павловна је оставила свог мужа, шведског краља Вилхелма због француског војводе Монпансјеа, искусног ловца на тигрове. Најзад, рођена сестра Николаја II Олга Александровна није живела са својим мужем принцом Петром Олденбургском, већ са официром Кирасирског пука Николајем Куликовском.

Познато је какву је огромну политичку улогу одиграла царица Александра Федоровна. Распућина, а пре њега друге "исцелитеље", Папјуса и Филипа, у царску породицу су увеле Црногорке Стана и Милица, жене великих кнезова Николе и Петра Николајевића. У завери великих кнезова, који су желели да уклоне Распућина и царицу, велику улогу је играла Марија Павловна, жена великог кнеза Владимира Александровича.

Рускa владајућа класа је добијала „женске обрисе“. Чудесни богатири, који су ушетали у Париз, након једно века су постали Иполити Матвејевичи Воробјанинови (јунак романа «12 столица» аутора И. Иљфа и Ј. Петров, прим. прев.). Када је дошло време да се штити монарх и апсолутизам, ниједан од великих кнезова, ниједан од команданата на фронту није био ту да помоне господару. Чак и у Грађанском рату против «црвених» нису ратовали велики кнежеви, ни представници чувених руских породица, а скромни официри са фронта, који су све до 1914. године своје еполете носили у провинцијским гарнизонима. Речима Георгија Иванова: "Прекривен убледелом славом, опкољен лицемерима, идиотима и нитковима, није се исцрпео у боју Орао двоглави, већ је са језом, понизно издахнуо".

Амерички историчар Сем Рамер је догађаје из 1917. години назвао "револуцијом болничара". Они, које у прошлим временима нису пуштали да приђу власти, који нису имали никакве шансе – заставници ратног времена, апотекари из «зоне становања» (територија у Царској Русији, у којој је било дозвољено кретање Јеврејима, прим. прев.), фрезери у Путиловској фабрици (данас Кировска фабрика у Санкт-Петербургу, прим. прев.) , новинари левичарских новина, морнари из Крондштата. Ма шта говорили о црвенима, они су имали истинску и јаку вољу. Због тога су Троцки, Фрунзе, и Буђони победили дипломце Пажевског корпуса и Николајевске школе за коњицу.

Ехо овог социјалног полета се осећао у држави све до 60-тих година прошлог века. Није било времена за «женске ствари» — државом су управљали дошљаци из народа, који су од сеоске колибе или барака у радничком насељу стигли до Кремља.

Почетком 70-тих година опет се осећа слабљење владајуће, али и средње классе. Систем постаје затворен. "Мој вољени лети са једним крилом". Нервозни јунаци Олега Јанковског и Олега Даља су осуђени на пијанство и «приватни живот». Леонид Брежњев - ситна политичка фигура у доба Але Пугачове. Опет, као и стару Русију, ни СССР није имао ко да заштити.

Прошли режим се мало коме свиђа. Публицисти воле да подстичу изненадне и радикалне промене, њихова пророчанства брзо постају прошлост. Пеђа је звао, а вукови нису дошли. Дуговечност садашњег уређења обезбеђују људи, који су сами од себе створили алфа-мужјака. Тешко је данас замислити Тарновску, чак и Сухомлинову. Ти људи су мушкарци, јесте да је то непријатно чути, али то је ипак чињеница.


аутор: Лев Лурје, историчар


преузето са...

Najveci grad na svetu - Tokio

Iako mnogi smatraju da je grad s najviše stanovnika na planeti Meksiko City, pravi rekorder je glavni grad Japana, u njemu živi više od 35 miliona ljudi. Iako zvanični podaci o tome ne postoje, Tokio se istovremeno smatra i centrom svetske tehnologije i gradom koji se najviše približio prizorima gradova iz dela naučne fantastike.

Tokio,zvanično Tokyo Metropolis, je metropola - grad koji je zapravo sastavljen od više delova, koji bi se mogli smatrati posebnim gradovima. Tokio se sastoji od 26 gradova, 6 gradića i osam sela koji su tokom vekova srasli zajedno. Prostire se na preko 2000 kvadratnih kilometara i obuhvata dva lanca ostrva koja se protežu do 185 kilometara od centra grada. Takođe, Tokio je podeljen u 23 opštine koje imaju svoje gradonačelnike i svoju upravu. Širi Tokio obuhvata i četiri nacionalna parka.




Ovakve slike cesta su pojava u Tokiju. Iako grad ima jedan od najvecih i najbolje organizovanih metroa na svetu nije moguce izbeci ogromne guzve. Jos jedan veliki problem Tokija predstavlja velika zagadjenost sto i nije neka cudna pojava za ovako veliki grad.



Zemljotresi su česta pojava u Japanu. Manji potresi mogu se očekivati bar jednom mesečno i stanovništvo je prilično naviknuto na njih. Nažalost, neki od zemljotresa su jači i prilično razorni. Najteži udarac naneo je Veliki kanto zemljotres, 1. septembra 1923. godine.

Za samo nekoliko minuta Tokio i susedna Jokohama su gotovo u celosti srušeni. Živote je izgubilo između 100000 i 150000 ljudi, a oko dva miliona ljudi ostalo je bez domova. Zemljotres je izazvao niz požara koji su se brzo proširili zahvaljujući tajfunu koji je duvao sa Pacifika. Usled medijske zbrke koja je nastala, danima nakon zemljotresa na ulicama su vladali haos i nasilje. Požari su ugašeni tek tri dana kasnije. Rekonstrukcija grada trajala je decenijama.

Iako mnogi smatraju da je grad s najviše stanovnika na planeti Meksiko City, pravi rekorder je glavni grad Japana, u njemu živi više od 35 miliona ljudi.

Preuzeto: Zabavni park

Klik na opticke iluzije

Život bez muža

Ostavio me muž. Čitav sam život govorila kako postoji život bez muškarca i pokušavala to utuviti svojoj kćeri u glavu. Danas ona ima muža a ja ga nemam.

I, što mi fali? Žale me sve moje prijateljice koje nesretne žive sa kretenima. One žale mene? Ja žalim njih! Najzad, nakon dvadeset godina, slobodna. Slobodna!

Ostavio me onako kako širom svijeta muževi ostavljaju žene. “Moram ti nešto reći. Sjedni.” Smrzla sam se. Vratio se sa pregleda. Pogledala sam na zidni sat. Dvadeset i tri sata i jedanaest minuta.

Rak želuca? Mjesecima se žalio na bolove u želucu, svakoga dana nakon posla obilazio doktore, imao je i jake glavobolje. Rak mozga, pomislila sam dok sam ledena sjedila na kauču, on u fotelji, i buljila u njegove plave, zabrinute oči.

“Danas se sve liječi”, veselo sam rekla, “čemu predaja? Još nisi mrtav.” Djelovao mi je toliko nesretno da mi je srce gotovo prepuklo.

Odlučila sam, sve ćemo prodati ali odustati od borbe nećemo. Kod nas najboljih lijekova nema ali ih ima u Evropi, Americi, Kubi…Da, Kuba! Kuba je pravi izbor. Tamo liječe svaki rak.

“Ne brini, otići ćemo na Kubu, ako treba u roku od osam dana. Letovi su jeftini, uplatit ćemo izlet a zapravo otići doktoru.” Gledao me i postajao sve manji.

“Ne razumiješ, odlazim.” “Sam? Bez mene? Nema šanse!” “Odlazim od kuće, napuštam te, našao sam drugu ženu…” O čemu govori ovo bolesno siroče? Dignuo se, pomilovao me po kosi i nestao.

Sjedila sam na kauču drvena da drvenija mogla biti nisam. To se dogodilo pred tristosedamdeset i četiri sata. Meni? Meni se to dogodilo? Nikad nisam imanje muža smatrala dobitkom na lotu ali sam iz iskustva drugih znala napamet sve znakove koji najavljuju odlazak davitelja. Ni jedan nisam vidjela.

Tuširanje jednom do dva puta dnevno, pouzdan znak, moj se muž tuširao jednom dnevno ali zbog bolesti. Svakodnevno poslovno sastančarenje nakon radnog vremena trebalo bi uznemiriti i ženu sa posebnim potrebama ali ne odlazak liječniku koga mužu organizira vlastita žena.

Mnoge sam gimnazijske kolege, sve su to danas iskusni specijalisti, preklinjala da ga pregledaju za vrijeme dežurstva. Nikad me ni jedan nije nazvao i rekao da svinja nije došla na pregled.

Spolni odnosi tijekom godine samo na Božić i Dan antifašističke borbe najsigurniji su znak da se brak ljulja na krhkim nožicama. A mi smo se uredno kresali jednom u dva tjedna prije nego bih posteljinu bacila u košaru sa prljavim rubljem, subotom u petnaest nula, nula. Onda bi se on istuširao i otišao na pregled.

Ženu napuštaju muževi kojima ona ne kuha. Kuhala sam. Ženu napuštaju muževi ako je zapuštena. Farbam kosu redovito, odlazim na jogu, pedikeru, maseru, kozmetičarki.

Ženu napuštaju sredovječni muškarci koji misle da će uz mladu koku opet postati klinci. Moj muž ima četrdeset i osam godina, ona ima četrdeset i devet i ima sijedu kosu. Ta kuja ima s i j e d u kosu.

I stalno je u trenirki. I ima psa. A moj muž koji više nije moj muž alergičan je na sve dlake svijeta?! Uz njega sam provela život sa usisivačem u ruci.

Ipak me napustio zbog zapuštene, sjedokose vještice koja svijetom stupa puna dlaka? Kad Joško krene kašljati od alergije vratit će se doma. Ja ću ubaciti kalcij u vodu i tapšati ga po leđima dok se tableta ne otopi…

Nema šanse! Smeće perverzno! Jebeni, isključeni semafor! Osim onih odlazaka liječniku sve je bilo normalno. Ana ju je snimila mobitelom, skupa su u parku čekale sa najlon vrećicom navučenom na ruku da im se psi poseru.

Žena zaista izgleda poput vještice puštene iz ludnice samo preko vikenda. Svaki muškarac koji ostavi ženu zaslužuje baš takvu jednu. Da, da sam mu ja morala birati zamjenu za sebe nju bih mu izabrala.

Svinja! Tako mu i treba! Neka joj miluje sijede kose, neka joj miluje sise kojih nema, neka navlači vrećicu na ruku, neka toplo govno drži u ruci i bespomoćno pogledom traži kantu za smeće a nje nigdje.

Neka pas babetini koja je privremeno odložila metlu pokraj prozora liže uho dok se tucaju. Neka im se popiša u krevet dok se drže za ruke i slušaju Gabi Novak kako pjeva Dobri ljudi. Neka mu sprema rižot od škampa začinjen pasjim dlakama.

Neka ga sluša dok piša i prdi istovremeno a vrata od vecea otvorena. Neka ona izvlači iz sifona njegove dlake i baca ih u vece. Neka ona odgovara na pitanje zašto uvijek u mašinu za rublje baca njegove čarape ali nikad u paru.

Neka njoj pokazuje žulj koji mu je na malom prstu lijeve noge napravila kroksica. Neka njoj njegova mama u slušalicu nabraja što je sve boli i kako se zove novi lijek za tlak. Neka njoj njegov otac govori kako se frigaju ribe.

Neka nju grli dok sjede uz more na Voloskom. Neka njoj ujutro kuha kavu i donosi u krevet. Neka nju zove pet puta dnevno i pita je da li joj nedostaje.

Neka s njom planira izlet u Graz. Neka nju tamo odvede u Palmers i neka nju nagovara da kupi pet pari gaćica a ne samo dva. I neka je još nagovori da kupi svilenu pidžamu na sniženju.

I neka njoj pokaže austrijsku časnu sestru koja u Palmersu odabire čipkaste grudnjake. I neka nju pita što će djevici u šezdesetoj čipka? Neka njoj kupi crvene balerinke, neka njoj…

I ja ću pustiti sijedu kosu! I nabavit ću rotvajlera! I na sebe navući trenirku optočenu masnim mrljama! Šetat ću sa džukelom njihovim stazama! Naletjet ću na njih i on će vidjeti da sam postala bolja.

Umirem. Nedostajeee miiii muuuuž! Pička mu materina!

Izvor: Blog Vedrane Rudan

U potrazi za Clintom

Priznajem, teško se oporavljam. U ormaru nema njegovih stvari, nemam u što ubosti nos pa onda plakati. Da se ipak nađem sa “finim, pristojnim dečkom koji će me večeras čekati u Lanterni u osam?” Ivanine riječi.

Moram li odmah uskočiti u drugu vezu? “Moraš!”, urlikale su moje prijateljice. “Zove se Anton ali ga svi zovu Tony.” Ivanin glas zvonio je u mom tužnom uhu poput zvona na Trsatskoj crkvi. Tony? Tony kao Nobilo?

Namjerno sam se obukla kao da idem na tržnicu iako se nikad ne oblačim kao da idem na tržnicu kad idem na tržnicu. Bijela košulja, čista, traperice koje nosim za po kući, mjestimično čiste, crvene balerinke. Njegov zadnji poklon.

U Lanternu sam stupila u osam i petnaest i molila boga da se čovjek zvan Tony u međuvremenu izgubio. Zašto ja nikad ne znam reći NE? Antona nigdje na vidiku.

Volim visoke, mišićave muškarce, Clint Eastwood iz pedeset i neke junak je mojih snova. I volim kad muškarci izgledaju opako a da im je duša mekana, kad od njih na ulici bježe svi mužjaci obrijanih glava a doma u krevetu su nježni poput…Poput muža koji me ostavio.

Naručila sam makjato bez kofeina i čekala. Clint Eastwood je očito u nekom saloonu šlatao kurvetine ili u dvadeset nula nula za šaku dolara pucao u dripce koji nisu na vrijeme brisnuli.

Kroz vrata je ušla cura raščupane kose i suknjicom otkrivala ono što sam ja nekad imala. Popila sam kavu, bilo je devet, platila račun i digla se od stola. Prišao mi je s leđa.

“Jeste li vi Ivanina prijateljica?” Okrenula sam se. Tužan, umoran čovječuljak koji uvijek Clintu Eastwoodu izvlači konja iz štale gledao je u mene stidljivo se smiješeći. “Jesam”.

“Čekam vas od pola osam.” “Onda ste mogli vidjeti kako ulazim.” “Da budem iskren, učinili ste mi se mnogo mlađom nego što sam vas zamišljao. Hoćemo li sjesti ili ste razočarani što ne izgledam poput Clinta Eastwooda?”

“O čemu govorite?” Ivana mi je rekla da nemam nikakve šanse jer ste vi ludi za Clintom Eastwoodom.” Kuja. “Ja sam ipak bio uporan jer redovito čitam vaš blog pa mi se učinilo da vam mogu pomoći.”

Isuse Kriste! Ja pišem blog da bih sebi olakšala muke ne otvorila vrata svih crvenih križeva u gradu. “Hoćemo li ipak sjesti iako ne izgledam kao Clint Eastwood?” Jebo te Clint na jurećem konju.

Naručila sam pelinkovac sa ledom, alkohol nisam pila stoljećima, ne podnosim ga. On je naručio čaj od kamilice. “Izgledate sjajno, kao da imate četrdeset i devet.” “Iva vam je rekla koliko imam?” “Da, ali izgledate sjajno.”

Kad je konobarica na naš stol stavila piće rekla sam joj da mi za desetak minuta donese još jedan pelinkovac sa ledom. On je rekao da njemu donese duplu rakiju.

Pogledao me. “Naručio sam kamilicu jer mi je Iva rekla da je to vaše omiljeno piće, ja je nisam na jezik stavio još od šezdeset i pete kada sam imao jezivu virozu.

Povraćao sam, imao rijetke i česte stolice dva dana, oprostite, tri dana, zapravo kad razmislim, gotovo četiri dana, iz mene je sa prednje i stražnje strane izlazila samo rijetka, žućkasta tekućina. Da mi nije bilo majke, moje pokojne majčice, danas ne bismo ovdje sjedili.”

Jeben gubitak za mene. Šutila sam i izlila u sebe čašicu. Bila bih progutala i led da je komad bio manji.

“Moje je ime Perić, Filip Perić.” Nasmijao se tužno i pokazao mi žućkaste zubiće. I ja sam se njemu nasmiješila, jebo te Bond, Filipe, James Bond!

“Recite mi sve.” Gledao me žalosno. “Što?” “E pa kako ste?” “Dobro.” “Mislim, kako ste nakon svega?” “Čega?” Ivani ću iskopati bar jedno oko.

“Pa ostavio vas je muž, to nisu laki trenuci. Kad je mene ostavila Katarina, zaista na pravdi boga, kuhao sam, prao, peglao, vodio djecu u vrtić, uvijek sam odlazio u kupovinu namirnica u market i sam na tržnicu, kad je mene ostavila Katarina, ne samo mene nego i našu djecu, danas su to odrasli ljudi, mislio sam da će mi se svijet srušiti na glavu a, vidite, nije.

Živ sam, zdrav. Doduše to “zdrav” bi trebalo imati navodnike. Imam problema sa želucem, često podrigujem, srce mi je više manje okej, tu i tamo koja ekstrasistola, imate li vi ekstrasistole?” “Ne.”

Jezik sam topila u pelinkovcu iz druge čaše. Pogladio je rijetku kosicu boje mišjeg repa. “Sve jedem bez soli, povrće na žaru moj je omiljeni obrok, bez bijelog brašna, bez šećera, ponekad si napravim palačinke, čitao sam da se to povremeno smije…”

Nasmiješio mi se tajanstveno kao da govori o povremenim seksualnim odnosima sa susjedovom mačkom. “Ali sa vodom, mlijeko ubija sve osim teladi, jeste li znali za taj podatak.” “Jesam”, naručila sam treći pelinkovac.

“Ja sam vam se nekad bavio politikom, možda ste me vidjeli na televiziji, bio sam predsjednik če ge esa, mnogo smo obećavali ali se sve raspalo, politika vam je kurva, jeste li čuli za tu definiciju?

Oprostite što pred jednom damom izgovaram riječ “kurva” ali to ćete mi oprostiti jer je ipak bilo izrečeno u specifičnom kontekstu. Hoće li mi dama to oprostiti?”, stavio je svoju ručicu na moju šapu.

“Hoću”, jezik mi je ludo plesao u ustima, u želucu su mi se valjala tri pelinkovca. “Nije mi dobro”, rekla sam. I nije mi bilo. “Mislim da ću se ispovraćati, da će mi rijetka, žućkasta tekućina krenuti na prednji otvor.”

Gledao me žalosno, pozvao konobara i platio. “Hoćemo li?”, stajao je kraj stola u svoj svojoj visini, metar i šezdeset, obuven u cipele kakve nosi Sarkozy. “Nećemo li”, rekla sam pentajući i naručila četvrti pelinkovac. Jebi se, Ivana!


Izvor: Blog Vedrane Rudan

Vedrana Rudan isprozivala Papu i postala zvezda fejsbuka

Hrvatska spisateljica je nazvala Papu vođom zločinačke organizacije koja siluje i ubija i zbog toga dobila otkaz. A onda je napisala Papi pismo koje u celosti prenosimo



Hrvatska književnica Vedrana Rudan je prva žrtva papinog prošlonedeljnog dolaska u Hrvatsku. "Zbog vređanja verskih osećanja" u petak u 21.30 sati književnica Vedrana Rudan dobila je telefonski poziv od urednika "Nacionala" putem kojeg joj je saopšteno da je dobila otkaz. Kako joj je objašnjeno, većinski vlasnik časopisa Harald von Sifried je "konzervativan", a Vedrana Rudan vređa verska osećanja, pa joj se redakcija "Nacionala" "zahvaljuje na saradnji". Svemu je prethodio njen tekst o Papi kojeg je ona proglasila čelnikom zločinačke organizacije. "Ja naravno ne mislim da sam otkrila toplu vodu i mislim da ceo civilizovani svet smatra katoličku crkvu zločinačkom organizacijom. Oni su ti koji su silovali decu, koji su kroz krstaške ratove milione ljudi pobili, koji su pokrali sve što se može pokrasti, a kradu i danas..."

U međuvremenu, Vedrana Rudan je poslala otvoreno pismo Papi Benediktu XVI:

Dragi Papa!

Ne bih Vas gnjavila da nisam dobila otkaz. Bilo je ovako. U petak u 21.30 zazvonio mi je mobitel. Urednik Nacionala. ?! Smrzla sam se. Znala sam što me čeka ali zašto ovaj put? Nije bio precizan, rekao je da mi se zahvaljuje na suradnji, da je većinski vlasnik Nacionala gospodin Harald von Seefried “konzervativan”, nešto o “vrijeđanju vjerskih osjećaja” ili tome slično, njemu je žao, pa me lijepo pozdravio.

Danas je ponedjeljak. Tri dana i tri noći ne spavam, ne jedem, vrtim u glavi svoje tekstove, a onda skužim, gospodin Harald von Seefried je gospodar moga života vrlo kratko…Jes! Zadnji tekst. Tu leži problem. Vi ne čitate Nacional zato moram citirati samu sebe. “Papa je samo čelnik zločinačke organizacije koja dvije tisuće godina ubija, krade, siluje i budalama koje sve to plaćaju obećaje carstvo nebesko.” I još sam dodala da bi Vas trebalo strpati u Haag.

Doduše, za Index sam bila preciznija, rekla sam da biste tamo trebali odsjesti u lošijoj ćeliji od one u kojoj je Mladić jer su i Vaši zločini veći. Mislila sam na zapovjednu odgovornost, nisam čula da ste nekoga osobno ubili, opljačkali hrvatski budžet ili silovali dječačića u Bostonu. To su činili i čine Vaši dečki.

Di sam pogrišila? Da li Katolička crkva krade, vara, laže, manipulira, obmanjuje… Imate milijune koje ne namjeravate udijeliti sirotinji kojoj obećajete plaću, socijalno i zdravstveno tek kad krepa od gladi. Sveti Oče, na nogama nosite crvene prada cipele kakve sam i ja namjeravala sebi kupiti ako poživim i ostanem raditi u Nacionalu.

A vidite me danas! I mene cipele na nebu čekaju. Sveti Oče, što je moj grijeh moj preveliki grijeh? Sjetite se koliko su Vaši velečasni diljem svijeta potucali nevine dječice, koliko je ljudi pobijeno u križarskim ratovima, koliko su neke pape imale dječurlije… A naši popovi, to možda ne znate, u ovoj sirotoj zemlji u kojoj stotine tisuća ljudi ostaje bez posla, grade dvere od oniksa, na Trsatu ne izdaju račun kad prodaju gipsanu Majku Božju…

Da tako nešto učini ženica koja radi u trafici držala bi glavu u kontejneru čitav dan a ne samo kad odradi smjenu. A to što sam napisala da biste morali u Haag, ako mislite da sam pretjerala sjetite se da ste Vi osobno, Vaša Milosti, tako pišu svi svjetski mediji, štitili pedofile u svojim redovima, selili ih iz župe u župu kao da silovanje djece nije zločin, po meni za u Haag, nego otkačeni način opuštanja neprihvatljiv zlobnim nevjernicima.

Sveti Oče! Ovo me ne može opravdati ali ću Vam ipak napisati. Najprije je moja izjava glede Vaše Svetosti izašla na Indexu. Nećete vjerovati, 841 ljudi je napisalo da im se moje teze sviđaju. Provjerila sam. Nitko od njih nije dobio otkaz. Mislite da je to fer?

Doduše, jedno dvije stotine ljudi je u komentarima napisalo da sam kurvetina, da me treba j….., spaliti, raskomadati, ali to su katolici pa im opraštam. I na mom fejsu su me mnogi pohvalili. Ne, nemam ja toliko rodbine. Vaša Čistosti! Ovako bez posla, osjećam se k’o peder na Splitskoj rivi. U pooomooooć!

Čitam ovih dana kako ste jednu ciganku koju je Berlusconi namjeravao potjerati u p….m……., neka Vam prevedu, pogladili po licu pa je zato Berlusconi neće dati umlatiti. Suze su mi na oči došle. Zato Vam, Vaša Premilosti, i pišem. Moj gospodar Harald von Seefried, naši mediji pišu, “po nacionalnosti Nijemac”, kao da je to bitno, dao mi je otkaz čim je postao vlasnik Nacionala i moje sudbine.

Ja Vas molim da Vi, naravno uz Božju pomoć, učinite nešto da mi gore spomenuti gospodin istom brzinom i plati ono što mi je ostao dužan. Nadam se da ne očekujem previše od Vas, Sveti Oče.

Hvaljen Isus i Marija, Vedrana Rudan

P.S. Duguju mi 11.000 kuna.

Preuzeto: Puls

https://www.youtube.com/watch?v=GskdwYQdWpg
jesam ovde ja luda ?

Mislim da nisam ovde postavila
http://cultofghoul.blogspot.com/2010/02/vrli-novi-svet-internet-prevara.html