Zanimljivi članci, video snimci...

Sava Šumanović Rastku Petroviću

(Pariz, 4.6.1929.)

Rastko,

Moram da Vam još jednom kažem kolika ste ništarija, nitkov i podlac, i mora da Vas je rodila kobila a ne žena, kada ste imali kuraž

i da mi nametnete vašeg Miku Petrovića.Obadvojica mora da ste došli usrani u život, jer takovi gadovi bez poštovanja ičeg što je sveto u životu ljudi, mogu biti samo govna, i to najpodlija i najsmrtdljivija govna.Vaša svest mora da je od druge vrste nego što je ljudska, jer niste imali ni kuraži ni obraza, da kada načinite zlo ( ako ste u svojoj ograqničenosti i gluposti mislili da mene sva ta okultna čuda i idioterije interesuju) da pred sudom i policijom tražite spasa mza mene.

Znajte, konju, podlače i nitkove, da ću upotrebiti sve da pokažem kakav je Vaš moral, i da ću gospodinu Marinkoviću vas opisati ko ste i čime se bavite.Takav gad je zaslužio da dobije nogu od svog relativno pristojnog sveta.Vi ste đubre i takovo đubre nema mesta u službi naroda, pa kakav god taj narod bio. Vi i Vaš Mika Petrović toga ste lopovi, jer novac moji Vam daje narod, i koji između ostalog plaća moj otac u obliku krvave i teške poreze, upotrebljavate za kretensko-pederastičke zabave i trujete živote ljudi, koji su Vas nažalost smatrali u životu prijateljem.Vaše idioterije, Vaš moral i Vaša literatura su istog stepena ( ja sam morao da prođem čuda da se uverim o tome) tj. govnarska posla, jer od đubreta i govneta ne može nego govno da bude.Sramite se ako već ne možete pred sobom, pred okolinom i imajte bar toliko kuraži da se sklonite, dok Vas ja n isam klopio sa ćuškom koju zaslužujete,lopove mojih godina i smradu moga života.Mesto uobičajne fraze poštovanja moram Vam reći, da Vam se serem na grob Vaših roditelja, jer ste imali srca da učinite za života mojim to isto.

Đubre gadno doćićete Vi mojih šaka kad tad.

Šumanović
..............................................................


Erotski slom Save Šumanovića

Piše: Biljana Bošnjak
Istoričar umetnosti Živorad Brković (), autor knjige Umetnik i ludilo objašnjava kako je analizirao uticaj ludila Save Šumanovića na njegova dela, gde se prepoznaje paranoja, Edipov kompleks, Eros i aseksualnost

Da je Sava Šumanović bio bolestan, ređe se koristi termin ludilo mada mu je zvanično dijagnoza bila paranoia psihosis, u monografijama se pominje, ali odmah i distancira - to nije uticalo na njegovu umetnost. Na tome se priča završava. Da li je i kako bolest - ludilo uticalo na njegovo slikarstvo otkriva istoričar umetnosti Živorad Brković u kontroverznoj knjizi Umetnik i ludilo kroz analizu opusa velikog slikara i pisama koja je pisao, pre svega pesniku Rastku Petroviću, doktoru Vojislavu Arnovljeviću, te Vladislavu Ribnikaru, Milanu Kašaninu, roditeljima i još nekolicini kolega. Da li tačno ili ne, sudiće narednih godina stručna javnost, ali ostaje činjenica da se jedini usudio da pokrene ovakvo pitanje.

Prelomni trenutak, po Brkovićevom uverenju, desio se 1927. tokom rada na slici Pijani brod. Šumanović je u autobiografiji i rekao kada je uradio tu sliku: Tada sam poludeo. Može neki umetnik i da kaže da je poludeo, a da nije. Sava jeste. Kako kaže Frojd: Edipalci, paranoji, nose klicu od malena.

Najverovatnije je, zaključuje, i kod samog Šumanovića to bilo nasledno. Neke indicije postoje mada konkretne dokaze nije našao, ali ističe, ostaje poklapanje slikarevog tadašnjeg stanja sa Frojdovom teorijom da kada dođe najteži moment psihofizičke napetosti tada puknu i razbole se.

- Bio strahovito opterećen radeći tu sliku, završio ju je za sedam dana oslikavajući uporedo i kupolu jednog restorana u Parizu. Uz to je imao još jedan pritisak, još veći, sukob sa Rastkom Petrovićem. Jer šta je uistinu uticalo na prelaz sa racionalno - kubističkog na emotivno slikanje? Pa veza sa Rastkom Petrovićem - kaže Brković dodajući i kako je do same slike došlo upravo pod Rastkovim uticajem koji je u to vreme prevodio čuvenu Remboovu poemu Pijani brod.

- Rastko je bio homoseksualac. To malo ko hoće da kaže, a kada govorimo o svetskim imenima i ko su sve homoseksualci, počev od Mikelanđela i Leonarda to nam nekako lepo leži, a o ovome mali broj zna, a još manji hoće da govori.

HOMOSEKSUALAC Sava i Rastko upoznali su se u Parizu. Petrović je pisao o Šumanoviću eseje i protežirao ga kod kritičara u časopisima i tako je, zahvaljujući njemu, pariskom đaku, u štampi izašlo nekoliko dobrih kritika.

- Rastko, emotivni čudak, ga je je verovatno iskušavao, a Sava sav zakopčan bio je potpuno aseksualan. Latentni homoseksualac. Da nije bio takav upustio bi se u vezu sa pesnikom koji je u to vreme živeo i sa muškarcima i sa ženama, i ne bi poludeo - objašnjava Brković prirodu njihovog odnosa.

Na istraživanje uticaja ludila na Šumanovićevo slikarstvo podstakla je Brkovića slikareva enormna produkcija iz šidskog perioda, kako se obično naziva razdoblje od 1930, kada se Sava već bolestan vratio kući, do smrti 1942. Radio je danonoćno, naslikao 800 do 1.000 dela.

Verovao je Brkoviću ono što su, najbolje je možda reći, preskakali drugi kritičari Šumanovićevih dela da to mora biti povezano sa paranojom jer za te bolesnike je karakteristično da ili ne rade ništa ili rade neumorno.

- Na slikama iz tog perioda se očituje infantilnost. Upravo otuda obmana da bolest nije uticala na njega. Svi misle, da je lud, on bi pravio nešto zamršeno, nerazumljivo jer mnogi ludaci to rade. Ta bolest nije bila takve vrste da je pravila konfuzije vidljive na njegovim delima, samo nivelacije u načinu i kvalitetu rada. Tačno se vidi kako popušta. Masa njegovih slika iz tog perioda nemaju umetničku vrednost.

Zaključke je izvodio na osnovu postojeće literature, pre svega teorije odnosa bolesti i umetnika Erika Krisa, te Ota Fenihela, teoretičara koji je napisao nekoliko studija o tome.

- Frojd ima slučaj doktora prava Šrebera koji se gotovo potpuno podudara sa Šumanovićem, a kod Krisovih pacijenata podudaraju se čak i ličnosti koje ih progone.

Na osnovu uticaja ludila na Šumanovićev rad Brković je napravio podelu na tri perioda. Prvi, apolonijski, koji u filozofiji i teoriji označava racionalnost i inteligenciju. Reč je o periodu Šumanovićevih studija u Zagrebu do dolaska u Pariz 1925. Drugi, dionizijski period, teorijski vezan za boga Dioniza, Eros i uživanje, poklapa se sa slikarevim životom u Parizu od 1925 do 1935, a treći, infantilistički period počinje Šumanovićevim povratkom u Šid.

- U tom periodu nastaju blagi pejzaži i mnogobrojni portreti dece. Šta da radi? Ta su deca tu i radi ih, ne postoji neki umetnički izraz. Nešto su bolje mrtve prirode, ali su klasične - kaže dodajući da slikaru tada taj infantilizam odgovara.

PARANOIK Poznat je i opisan u literatur i karakteristično za paranoičare - regrediraju na detinjstvo i rade ono što bi osetilo jedno dete kao zadovoljstvo. Jer da nije tako, siguran je Brković, kako bi bilo moguće da slikar koji je onako radio u Parizu radi slike potpuno kao što rade studenti. Kao potvrdu toga vidi i Šumanovićev zapis: Nisam morao nikada ni da studiram, samo da sedim ovde i slikam ovo. A objavio je pre toga, dok je živeo u Zagrebu, eseje koji su vrhunac intelektualističkih razmatranja i polemisao sa uticajnim kritičarima.

Naspram infantilnosti na njegovim platnima u pismima koje piše je čudna maštovitost, gotovo stravična imaginacija i intuicija. Zajedničko im je samo jedno - produkcija. Nakon razdvajanja sa Rastkom, Šumanović počinje da mu piše serije pisama, iz dana u dan. To su najstravičnija poznata pisma jedne javne ličnosti. Van Gogova pisma nisu ništa naspram Šumanovićevih. Objavio ih je Lazar Trifunović u časopisu Umetnost od jula do decembra 1965, ali ih niko pre Brkovića nije ni pokušao na ovakav način analizirati.

- U njima govori o Rastku kao idolu i bogu, kao što u literaturi govore ti koji su projektovali na nekog. Sam Šumanović ličnost koja ga progoni naziva Rastkovim rođakom, ali to reč ja samo o zameni, reč je o samom Rastku - objašnjava Brković i u njima prepoznaje pragmatične manifestacije vezane za bolest kao što su fizičke i sudske pretnje i samokažnjavanje: ...dođi da me zadaviš sa tvojim lepim rukama; očajničko vezivanje za objekat jer on Rastku danonoćno piše, a ovaj mu ne odgovara, za njega kaže: Ti si moj idol i bog, a usledećem pismu navodi: Moram da vam kažem da vas je rodila kobila a ne žena, vi ste izašli iz govana na svet... serem vam se na grob vaših roditelja kao što ste vi meni pokušali.

- Majka je tih 30 pisma dala arhitekti koji joj je popravljao kuću kada je preuređivana u galeriju. Zašto bi dala pisma koja su najintimniji deo? Zato što nisu bila popularna jer se u njima očituje njegovo stanje, a arhitekta ih je kasnije poklonio muzeju - navodi Brković dodajući da se sumnja da ima još pisama kod rođaka u Šidu koja iz istog razloga neće da pokažu.

EROS Posle tih pisama Rastku, znajući da paranoičari mnogo pišu, Brković je predpostavio da mora da postoji još pisama i u Matici srpskoj, na vrhu neke police, našao sredinom devedesetih 15 do tada nepoznatih, akademiku Vojislavu Arnovljeviću, kasnije dekanu Medicinskog fakulteta (1946-1948). Arnovljević je bio internista u grupi lekara koji su lečili Šumanovića tokom njegovog tromesečnog boravka u beogradskoj bolnici. Njega Brković vidi kao narednu osobu na koju je slikar bio usmeren. Jer, kako kaže, zašto bi mu toliko pisao?

- Pričao sam sa dosta ljudi koji su ga znali. Samog doktora nisu povezivali sa homoseksualizmom, s obzirom da je bio akademik znalo bi se to - nastavlja Brković navodeći kako u tim pismima umetnik govori o uticajnim ljudima, vladarima i predsednicima, o masonima i Vatkanu i u svakom mu je poneko kriv, da li Francuska, predsednik Poenkare ili država Srbija.

- Najčešće ih počinje običnim stvarima poput objašnjenja kako mu je trenutno, a u jednom navodi: Poslaću vam neke slike, ali gledajte da ih pažljivo otvorite da ih ne oštetite i ako hoćete, malo ih izložite, napravite izložbu u vašoj klinici.

Naravno nikakve slike nije poslao da bi u daljnjem toku pisama, od kojih su neka bila i od 10 do 15 strana, nastavljao sa potpuno suludim fantazijama poput one u kojoj kaže kako mu je u sobu u Šidu dolazio kralj Aleksandar i dozvolio mu da priča viceve te kako su sva Meštrovićeva dela zapravo njegova, dodajući: To vam verovatno izgleda ludo, ali je tako. Predviđa raspad Jugoslavije i novu naciju koja se zove germanskomongolskofašistolatinska.

- Jedini iskorak u tom pravilu čini u jedinom pismu u doktoru u kome se prepoznaje Eros. Počinje rečenicom kako su mu Francuzi ukrali ideju za avion, odnosno, kako kaže, brevetinu, star i tada već gotovo nepoznat termin za izum, dodajući: To što piše u novinama da su oni izmislili, to je čista laž, pljačka. Poenkarei i cela Francuska će zbog toga stradati. A avion je, kao i letenje simbol Erosa.

Šumanović je stavio je i datum kada je tekst o tom avionu izašao u magazinu Vreme 1936. i zaista, proverio je istoričar, u tom broju je bio članak o avionu koji u letu skuplja i širi krila. Bez obzira na sve ove manifestacije ludila, neverovatno je da su, navodi istoričar, sva pisma pisana čitka, gramatički tačna i tek sa ponekim izmišljenim terminom kao što su nazivi lekova koji mu navodno trebaju. Bar on nije uspeo da pronađe podatke ni o jednom nazivu leka koji je slikar naveo.

BOGATAŠ Nisu to jedina do tada nepoznata Šumanovićeva pisma. Od Savinog brata od tetke, inžinjera Srđe Debeljačkog Brković je u dva navrata, 1988. i 1995. dobio pisma roditeljima sa još tri pisma i zanimljive skice, plesne korake valcera i tanga, koje je Sava crtao dok je u Šidu pohađao školu plesa.

- Roditelje uopšta pominje samo oko problema siromaštva, o kome piše Rastku i doktoru, a pauperizam je takođe karakterisičan za paranoičare - dodaje Brković, a nasuprot tome koleginica Antonija u zapisima o Šumanoviću navodi kako je on bio najbogatiji student u Zagrebu što je negde i istina.

Porodica Šumanović posedovala je 500 do 600 jutara zemlje i poštu u Šidu koju je Savinom ocu pomogao da dobije njegov brat Svetislav, poslanik u Zagrebu. Sam Sava je bio baš ono što se u psihoanalizi često pominje - beskonfliktan. Kao student, istina, nije govorio da je siromašan, ali se ponašao škrto.

Nije se, poput drugih umetnika, provodio sa društvom i raskalašno trošio. Jedino što je ukazalo da je bogat bilo je kada je, začudivši kolege, odjednom kupio 15 do 20 velikih blindiranih platna (nategnuta platna pripremljena za rad).

- Srđa Debeljački mi je rekao da je izgubio Rastkova pisma Savinoj majci, za koja sam shvatio da postoje jer ona u jednom pismu kaže: Hvala vam, sad mi je već sve jasnije. Sada sam mirnija. Što znači da joj je Rastko objasnio da to kako se ponaša Sava u Parizu i da njegova bolest nije ništa strašno.

I sam rođak, primivši ga u svom stanu u Šidu u kom na zidovima, kako kaže Brković, nije bilo ni dva santimetra na kojima nije bila Šumanovićeva slika, bio je poprilično bojažljiv. Kao ni majka ni on nije voleo da se govori o Savinoj bolesti, zato Brković i danas misli da ta pisma postoje ali ih je Debeljački sakrio. Tada mu je rođak i ispričao šta se uistinu odigralo pre pogibije Save Šumanovića.

Znalo se kada će ustaše doći u Šid i šta planiraju, jer nekolicina žena koje su radile u opštini, tada gradskom poglavarstvu su videle spiskove i javljale svima sa njih da se sklanjaju. Baš on, brat od tetke Srđa Debeljački je Savi doneo propusnicu da izađe iz Šida, ali majka Persida mu nije dala da izađe govoreći: On se ne bavi nikakvom politikom, ko će njega? Brat izađe iz grada, drugi dan se vrati i ništa mu ne bude.

- A kada su Savu uhapsili majka je, jer su bile prekinute telefonske veze, poslala slugu u Zagreb da to javi muževom bratu. Stric izda naređenje da ga puste, ali voz zakasni i tako on biva ubijen - završava priču Brković.



Latentni homoseksualizam na aktovima

I na Šumanovićevim aktovima, kaže Brković, može se uočiti njegov latentni homoseksualizam. Ali ne u pariskom periodu u kom su rađeni majstorski, moderni i podsećaju na Matisove.

- Kasnije kada se sasvim razboleo, u postpsihotičkom periodu taj neostvareni eros nazire se u tome što ponavlja akt praveći kompozicije od jednog istog modela. Ogromne panoe, njih 25, sa pet -šest figura, gde je veliki broj rađen s leđa. Ti aktovi, ako se pogleda kako su rađeni iz daljine, izgledaju kao splet zmija, što je opet vezano za erotsku ideju i latentnost.

Model za te kompozicije bila mu je pevačica iz šidskog hotela, po svedočenjima starih Šiđana, prostitutka poreklom iz Slovenije koju mu je našla majka jer se žalio da ne može da radi bez modela.



Majka ga je upropastila

Postojanje edipovovog kompleksa kod Šumanovića, kaže Živorad Brković, je evidentno. Bio je mamino dete. To se, kaže, pokazuje na više načina a u jednom pismu joj kaže: Obećao sam da nikada neću ništa učiniti bez vašeg pitanja.

-Savina koleginica Antonija Tkalčić, iz bogate zagrebačke porodice koja je iznajmljivala sobe studentima, i sam Šumanović je jedno vreme stanovao kod nje, evidentno jebila zaljubljena u Savu. Međutim majka mu nije dozvolola da uđe u vezu sa njom jer je bila starija i nije ju ona poznavala. Pričali su mi to ljudi koji su poznavali tu ženu, a i ona sama to nagoveštava napadajući je i govoreći: Ona je svog sinka udesila - dodaje Brković.

Zapisala je to Antonija Tkakčić u Beleškaoma o školskom drugu S.Š, Zagreb 1953. navodeći na još nekoliko mesta kako je Šumanovića majka uprpastila jer nije smeo da napravi ni jedan korak bez nje.



Predvideo je godinu svoje smrti

U svom ludilu, pišući doktoru Vojislavu Arnovljeviću, početkom 1934. Sava Šumanović je predskazao je smrt kralja navodeći: Ali saseći će i kraljicu Mariju. Ptom je rekao za Poenkarea, predsednika Francuske: Ovog leta će umreti. I uistinu je umro. Ali najstravičnije je svakako to što je pogodio godinu svoje smrti. U pismu poslatom 24. februara 1934. Šumanović, govoreći o svom razgovoru sa francuskim predsednikom Poenkareom koji ga je navodno zamolio da uništi Nemačku (u svim pismima lekaru progone ga poznate ličnosti, vladari, masoni, Vatikan) kaže: Naravno da sam odbio da pomognem Poenkereu da skrham Nemačku. Ne iz neke ljubavi prema Nemcima jer ja nepoznam ni prema jednoj naciji, ni prema jednoj klasi nego po tekstu iz groba Tutankamona gde se izričito traži da budem prema Nemcima onakav kakav se mora biti u društvenom saobraćaju, pristojan jer bih inače 1942. godine stradao od njih.



Sestra od strica gospođa Krista Đorđević

O Savinom stricu dr Svetislavu Šumanoviću, kod koga je jeno vreme i Sava stanovao, malo se zna. Celog života je bio poslanik. Prijatelj Kuena Hedervarija u Sabor je ušao 1906, bio minister unutrašnjih poslova a tokom NDH i poslanik u Pavelićevom režimu. Isti taj stric sredio je Savi da1914. ne mora u vojsku, navodno, zbog ravnih tabana. A koleginica Antonija, piše: Kada se spomenulo ime Šumanović tresao se Zagreb. Još manje je pozato da je njegova ćerka bila je Krista Đorđević, udata u Beogradu za profesora Univerziteta kod koje se 1941. krio Tito, jer niko u nju, ćerku ministra, niko nije sumnjao. Čak je više puta za njega prenosila dokumente i zlato iz Pariza u koferu sa duplim dnom koji su joj, prepoznavajući je kao uglednu beogradsku gospođu, agenti pomagali da ponese. Njena kuća je u bombardovanju izgorela, a zlato se, kažu slilo u jednu grudvu koju je posle rata dala Titu. Oca su joj u Zagrebu uhapsili partizani, ali im Tito javio da ga puste. Posle rata je bila direktor Crvenog krsta, odmaralište u Baošićima nosi njeno ime.

preuzeto sa neta

Priručnik za nevoljenje učenja maloletnog M.


Terapeut:» Prihvatam. Pretvorio sam se u uvo da čujem kako se to radi» (Uzimam olovku i beležnicu da zapišem»

M. «Ih, pa ne valja vam to! Od početka sve radite pogrešno!»

Terapeut:» Kako pogrešno? Šta radim pogrešno?»

M. «Pa, i to što pitate je pogrešno. Ako pitate šta vam nije jasno, razjasniće vam se pa ćete naučiti. Prvo, ne smete da se «pretvorite u uvo» i ne smete da imate želju da saznate kako se to radi. Loš ste đak jer nemate talenta. Gledate u mene kao da imam šta da vam kažem, kao da imam nešto što vama treba,, a to je loše ako hoćete da ne naučite. E, nisam video većeg antitalenta...(Očito se ludo zabavja») Gadan štreber će od tebe postati, dete moje. Oćoravićeš od buljenja u knjigu i život te se neće nagledati, a o ribama da i ne govorimo. Osuđen si na smoran život. Nego, ja ću te spasiti. Slušaj šta ti majstor blejanja priča, i biće ti dobro u životu.»

Terapeut: «Uuu, ovo mi se sviđa. Baš mi je drago što učim od majstora!»

M. «Bljak. Opet pogrešno...Ako me ceniš, naučićeš nešto od mene. Moraš da misliš da sam glupi smor, dileja, da nemam pojma o životu, već da sam samo nabubao neke gluposti kojima mučim decu da bi zaradio pare...»

Terapeut-. «Aaa, kapiram»

M. «Da kapirate stvarno, ne biste kapirali. Čim se potrudite da ukapirate znači da preti opasnost da ukapirate, a kad ukapirate onda nije tako smorno pa ćete, ne daj bože, zavoleti da učite. Baš imate talenat da budete antitalenat. I ne gledajte me tako jasno u oči, nego kroz mene, ili sa strane, jer kad me gledate onda će nešto od mene i doći do vas...Ako me već gledate, razmišlajte o tome kako sam dosadan i kako zbog mene ne možete da radite nešto što volite.»

Terapeut: Gledam kroz njega, pokušavam da osetim kako je tupav i dosadan, ali mi ne ide...Kako bih mogao sada da lepo slušam muziku ili da pecam, umesto da slušam neko derle koje mi soli pamet, ali mi ne ide. Iskreno, ovo mi je zabavnije. Osećam kako sam neuspešan. Ne mogu da naučim nešto što je njemu tako lako. Kakav antitalenat. Dobro kaže čovek. «Baš sam neuspešan. Ne ide mi, ne mogu...»

M. «Braavo, učite polako. Morate verovati u sebe, u to da ne možete, da vam ne ide...i stvari će već doći na svoje mesto.»

Terapeut: «Aha, zači tako...»

M. « To ahaa je zabranjno. To znači da si nešto otkrio, a ako nešto otkriješ izlažeš se opasnosti da zavoliš da otkrivaš, i opet si neuspešan u nevoljenju da učiš.»

Terapeut: «Onda je najbolje da isključim mozak i da blejim. Čim ga uključim, neuspešan sam.»

M. «Eto, već učite»

Terapeut: «Ali, ja sam hteo da postignem suprotno. Da naučim odmah, brzo da ne volim učenje.»

M. «E, ta vam je dobra. Uvek se trudite da kad treba da nešto naučite da to bude na brzaka, pa ako ne može, a obično ne može, onda se razočarajte i ogadiće vam se učenje. Pa, kad budete pokušavali da se naterate da učite setićete se tog gađenja...i onda ćete se nakanjivati da počnete, i tako će vam proći vreme, pa nećete naučiti pa ćete se osetiti krivim, pa će vam se još više zgaditi, pa ćete se još više nakanjivati...»

Terapeut: «Ali, to mi izgleda naporno. A ja sam hteo da se odučim od ljubavi prema učenju da bih smanjio napor, da mogu da se odmorim...a ne da naučim da radim nešto još napornije.»

M. «Pa, jeste naporno...i smorno. Posebno kad moraš da učiš. Da nema, škole ne bi bilo tako. Mada, onda bi ova moja veština bila beskorisna. A i ovako nije korisna, izgleda...»

Terapeut: «Pa, zašto je onda koristiš?»

M. «Navikao sam, valjda. Lakše mi je da radim ono što znam, što sam navikao.»

Terapeut: «Mislim da i od ovoga možemo da napravimo matematiku, da izračunamo koliko ti ova veština daje a koliko oduzima, ali to ćemo sledeći put. Ako imaš volje, probaj to kod kuće da uradiš sam, da napišeš koristi i štete i da ih rangiraš i daš im ocene, kao kad smo pričali o izbegavanju učenja i laganju.»

M. «Dobro važi. To mi ne deluje smorno. Moram priznati da ste vrlo vešto ovo uradili, da ste me izvrteli u krug, ali da se ne osećam kao da sam izgubio...»

Terapeut: «Pazi, sad ću da upotrebim znanje koje sam dobio od tebe. Ako mi priznaš da sam vešt, da nisam smorni tupadžija, preti ti opasnost da naučiš nešto od mene i da čak zavoliš učenje.»

M. »Hmm...rizično je, moram priznati...»

Terapeut: «Moram i ja tebi da priznam da je ovo što si me naučio vredelo para...i više nego što si naplatio (dajem mu dogovoreni novac). Sve preporuke za nevoljenje učenja ću da zapišem, što i tebi preporučujem. To je pravi naučni rad. Kristalno jasno i detaljno uputstvo za uspeh u nevoljenju učenja. To bi moglo da se pretvori u obuku i da se proda.»

M. «Ali, koja budala bi to kupila. Ko bi želeo da nauči da ne voli da uči?»

Terapeut. «Ko zna, tržište je ćudljivo...ljudi žele da nauče razne stvari. Uostalom, uvek se od toga može napraviti kontra veština. Ako bi ljudi naučili da rade suprotno od onoga što su preporuke za nevoljenje učenja, onda bismo dobili priručnik o tome kako zavoleti učenje...i kako učiti efikasno»

M. « I ja bih onda bio kao neki koautor priručnika o tome kako zavoleti učenje. Kakva ironija!»

Terapeut: «Hoćeš da ga napišemo zajedno?»

M: «Zvuči toliko iščašeno da mi se sviđa kao ideja»

Terapeut:»Onda, pišemo ga?»

M. «Pišemo»....

preuzeto sa neta

Sretan mi rođendan
by Vedrana Rudan

U moje vrijeme žene mojih godina bile su starice koje su u Mošćeničkoj Dragi sjedile ispod murve i užasnute gledale kako prelazim preko trga odjevena u tri krpice.

Žalila sam zlobne none i istovremeno na njih bila ljuta. Danju su me ogovarale, noću kroz prozor na moju ekipu praznile svoje noćne posude.

Jedne je večeri na nas palo sivkasto, plastično zubalo. Puni zlobe gledali smo raščupanu, sjedokosu vješticu kako puže po prljavom trgu i traži zube koje je moja prijateljica strpala u torbu. Kad se žalosna babuskara odvukla doma ja sam zube bacila u more.

Zašto nas je mrzila? Bili smo mladi? Urlali, svirali, pili i cerekali se, bilo je dva ili tri ujutro, tko je babi kriv što ne može spavati? Neka se ubije!

Nikome od nas nije padalo na pamet da je starica nekad bila mlada, još manje bismo povjerovali da nam je netko rekao da ćemo jednom imati šezdeset godina. "Ne vjeruj nikome preko tridesete" pjevao je Mick Jagger u moje vrijeme.

Danas više ne pjeva tu pjesmu što nikako ne znači da ima preko trideset i da ovo vrijeme nije njegovo. Prošli je tjedan bio na vjenčanju kćeri koja je starija od njega bar deset godina. Klinac Jagger na svoje je tijelo dječarca navukao ljubičasto, prugasto odijelo.

Kako su se vremena promijenila. Nekad su ljudi mojih godina smjeli biti stari, danas vršnjakinje i ja moramo biti cure za kojima će zviždati klinci sa flašom piva u ruci.

Estetski kirurzi mogu moje grudi učiniti čvršćima nego su to bile šezdeset i devete, staviti mi jagodice, izbrisati podbradak, izgladiti trbuh, obrisati staračke pjege, isisati salo, napumpati usne.

I dečki moje genracije imaju iste mogućnosti ali ne i potrebe. Muškarci su najpoželjniji između šezdeset i sedme i osamdesete. Dlake oštre i tvrde poput čeličnih žica vire im iz nosa i ušiju i do orgazma dovode klinke između šesnaeste i dvadeset i šeste.

Pogled njihovih mutnih očiju poziv je u krevet gdje njegov visuljak nikad ne zakazuje. Postoje čarobne pilule koje siroče među njegovim nogama za desetak minuta pretvaraju u rostfraj nosač za papirnate salvete.

Da, i moje vršnjakinje i ja možemo sebe na tisuću načina pretvoriti u komade iz našeg vremena. Ja se u takvom izdanju ne bih osjećala dobro jer me ne zanimaju dečki iz ovog vremena.

Užas me hvata pri samoj pomisli da bi mi, pomlađenoj, mogao na ulici prići klinac sa gelom u kosi. O čemu bismo pričali? Mobitelima? Muzici? Kojoj muzici? Što se danas sluša?

Ja ne znam što meni može učiniti moj mobitel ni što ja mogu učiniti njemu. Ne znam ni uključiti teve jer treba izabrati pravi daljinski između njih šest. Treba li mi zato klinac koji šalje poruke bez da gleda u tastaturu koju ja ne vidim ni uz pomoć naočala? Zove li se ono na mobitelu tastatura?

Ponekad, kad vidim moju vršnjakinju koja izgleda kao da ide polagati maturu, zamišljam njen okršaj u krevetu sa dečkom deset godina mlađim od moga sina.

Što bi mu radila? Kako bi se okrenula šest puta u pola sata sa boka na bok? Da li bi umjetni kuk izdržao tu egzibiciju? A on njoj u gustom mraku? Kakav je osjećaj uzeti u ruke plastičnu sisu, pomilovati lice zategnuto poput maske, gladiti trbuh nakon liposkcije?

A ako klinac, ničim izazvan, upali svjetlo? I ugleda bedra premrežena milijunima ljubičastih kapilara? Hoće li urlajući izletjeti gol iz kuće ili će samo umrijeti od užasa?

Znam da bih nešto morala učiniti za sebe i na sebi. Nije pristojno u svijetu u kome su muškarci u šezdesetoj dečkići a žene u četrdesetoj potrošene babe izgledati kao da imaš pedeset.

Ipak, neću učiniti ništa. I nisam ogorčena što žene ne smiju ostarjeti. Umorila me borba za ženska prava jer žene u njoj ne žele sudjelovati.

Umjesto da okolo opušteno nose stare obješene guzice onako kako muškarci nose svoje obješene sise, one žele u šezdesetoj biti anoreksične djevojčice.

Žao mi je nesretnica koje ne znaju uživati u šetnji bez šminke na licu. U zdravlju koga još uvijek imaju. U unucima koji danas sa tri godine znaju uključiti crtić u kome rokće prasica Pepa. U činjenici da ih još uvijek netko želi čuti. Muž, djeca, prijateljice, znanci, susjedi...

Star si kad nikoga nije briga za tvoje mišljenje. Nedavno sam to pročitala u jednoj knjizi. Da sam mlađa znala bih u kojoj.

Naravno da izbjegavam sva ogledala, u izlozima nikad otprve ne prepoznam ženu koja se zagledala u crvene balerinke.

Da, žena u mojim godinama ne bi trebala gledati ženu koja gleda u nju iz ogledala kad pere zube. Sigurno će pasti u napast i glasno poslati vješticu tamo kamo vještice ne šalje pristojna žena u godinama vještice.

Želim reći, stara sam! Da, stara sam! Ne u najboljim godinama! Stara sam! Pa ipak iz dana u dan sve više volim to gospođu za koju svi osim mene misle da sam ja.

I uživam kad je vruće. I kad pada kiša. I ne mrzim južinu. Ni buru. Sve te vrućine i bure i juga mogu mi biti posljednja, zašto bih život trošila na bijes?

Ne mogu imati čvrste sise ni bedra ni blistavo lice ni gustu kosu ali mogu ujutro u kafiću popiti makjato bez kofeina i pomisliti, život je lijep i dan je krasan.

Htjela sam vam samo reći da sam ovih dana najzad sebi oprostila što ću uskoro, ako budem živa, proslaviti šezdeset i treći rođendan.

Najskuplji ljubimci na svetu
Ako volite životinje a ne možete da priuštite rasnog psa, možete da udomite mešanca. S druge strane, pogledajte šta možete da pruštite ako vam se budžet za ljubimca meri u stotinama hiljada ili milionima dolara.


Džinovski kakadu
Džinovski kakadu košta, u zavisnosti od boje perja, oko 15.000 evra. Pojedine amazonske vrste imaju jedinstvene kombinacije boja i to ih čini izuzetno skupima. Pored toga što su prilično skupi, prilično ih je teško i uzgajati u zatočeništvu.

Mačka ašera

Ašera je nastala ukrštanjem afričkog servala, azijskog leoparda i domaće mačke. Veličine je psa, izuzetno inteligentna, druželjubivija od domaće mačke, pogodna za ljude koji su alergični na mačiju dlaku, pod uslovom da mogu da priušte oko 23.000 dolara koliko joj je cena.

Piton


U Americi već za 80 dolara možete da nabavite pitona. Ali pravi kolekcionarski primerak koštaće vas oko 25.000, što je još uvek upola manje od cene koju je Zoološki vrt u Kolumbusu u Ohaju platio za zmiju dugačku više od sedam metara i tešku 150 kilograma. Flafi, kako se zvao piton, plaćen je 50.000 dolara 2007. godine, a uginuo je tri godine kasnije.

Dokle seže strast kolekcionara pokazuje slučaj sa izložbe akvaristike u Singapuru 2007. godine. Uzgajivaču ribica arovana ponuđeno je 80.000 dolara za jedan primerak, ali je ponuda odbijena. Te ribice se visoko cene u Aziji, gde se smatra da donose sreću, a skupoceni primerak je imao retku mutaciju - bila je bela.

Klonirani labrador

Godinu dana nakon što je njihov obožavani labrador Lanselot uginuo od raka, Edgar i Nina Oto dočekali su kloniranog ljubimca.
Kloniranje je izvela kalifornijska kompanija Bio Arts, a porodica Oto je na javnoj aukciji ponudila najveću cenu - 155.000 dolara. Novi pas se zove Lanselot Enkor (Lanselot Ponovo) i vlasnici tvrde da, ne samo da liči na originalnog psa, već ima i sličnu narav.

Savršena ovca


Najskuplja ovca, tačnije ovan, na svetu je Deveronvejl Perfekšn, koga je uzgajivač iz regiona Aberdina na aukciji 2009. godine platio 300.000 evra. Džimi Daglas izjavio je da je shvatio da mora da ga kupi čim je video fotografiju. Šampionski ovan bi mogao, kako navode stručnjaci, da ima oko 300 potomaka godišnje prirodnim putem i oko 1.000 veštačkim osemenjivanjem. Svaki od njih vredi 60 do 150 evra.

Krava od milion dolara

Trogodišnja krava Misi prodata je na aukciji, na Sajmu poljoprivrede u Torontu 2009. godine za 1,2 miliona dolara. Misi je tako vredna"zbog pedigrea, visokog genetičkog indeksa i velike proizvodnje mleka", objašnjeno je tada. Zanimljivo je da su se za kupovinu udružili kupac iz SAD i Danske koji će podeliti njene genetički superiorne potomke. Procenjuje se da će ih Misi tokom života oteliti ukupno 75.

Prijateljstvo nema cenu

Pas je najbolji čovekov prijatelj. Ili beše knjiga? U svakom slučaju, prijateljstvo nema cenu, ali tibetanski mastif težak 80 kg, nazvan "Veliki pljus", prodat je u Kini za oko 1,2 miliona evra. Tibetanski mastifi u Kini se smatraju božanskim psima, čuvarima zdravlja svojih vlasnika, a poslednjih godina postali su i statusni simbol. Veliki pljus ne mora biti samo statusni simbol već i izvor prihoda jer se za njegove potomke nudi i do 80.000 evra.

Ljubimica


Na godišnjoj izložbi kamila u Abu Dabiju okupljaju se najlepše i najvrednije "pustinjske krstarice". Prestolonaslednik šeik Hamdan bin Mohamed bin Rašid al Maktum kupio je 2008. godine 16 kamila za 4,5 miliona dolara. Najskuplja je koštala 2,7 miliona dolara.

Majmunska posla

Zeleni majmun je ime trkačkog konja koji je plaćen 16 miliona dolara, na neverovatnoj aukciji 2007. godine, čiji snimak možete pogledati. Konj, nazvan po golf terenu na Barbadosu, istakao se dobrim rezultatom na 200 metara i odličnim pedigreom. Ispostavilo se, međutim, da je Zeleni majmun očajna investicija. Nikada nije postigao rezultat kakav je imao pred prodaju, nikada nije pobedio na trci, i samo jednom se domogao trećeg mesta. Već 2008. godine je prestao da se trka i koristi se za priplod, a oplodnja milionskim pastuvom košta 5.000 dolara.

Kraljevski gafovi

Engleska kraljica Elizabeta Druga proslavila je 60 godina na prestolu. Nije lako biti na čelu kraljevske porodice koja je pod budnim okom medija kakvi su britanski, a čiji članovi istovremeno prave toliko gafova. Njen suprug princ Filip već decenijama je čuven po gafovima, ali ni ostali članovi porodice ne zaostaju. Pogledajte izbor nekih od bisera.

Mrzim vas


Princ Čarls nije mogao da sakrije prezir u razgovoru sa 50 novinara u Klosteru, u Švajcarskoj, 2005. godine pred venčanje sa Kamilom Parker Bouls. Za vreme fotografisanja Čarls se okrenuo prema sinovima i promrmljao "Mrzim ovo... mrzim ove ljude". Nije znao da je mikrofon uključen i da su svi čuli njegov komentar, a onda je, odgovarajući na pitanje novinara Bi-bi-sija, dodao da mu je drago da su čuli šta je rekao. Onda se opet okrenuo ka princu Hariju: "Ne podnosim tog čoveka, odvratan mi je".

Zla princeza iz bajke

Za Božić 2000. godine penzionerka Mer Hafpeni (75) pripremila je cvetni aranžman za kraljicu majku i strpljivo čekala ispred crkve da joj ga pokloni. Nije dobila priliku jer je buker zgrabila princeza Ana, jedina kćerka kraljice Elizabete Druge, i progunđala: "Kakav smešan poklon".

Šampion gafova


Princ Filip posetio je pet godina posle tragedije Lokerbi, gde je 259 putnika i 11 ljudi na zemlji pognulo kada se Pan-Am-ov avion srušio 1988. godine. Njihovu tragediju uporedio je sa problemima u kraljevskom dvorcu nastalim nakon požara 1992. godine: "Ljudi obično kažu da nije vatra, već voda od gašenja požara, ta koja načini najviše štete. Mi još pokušavamo da osušimo Vindzor".

Kraljevski rasizam

Njuz ov d vorld je 2009. godine emitovao video snimak na kome princ Hari , tada u vojsci, koristi rasističke izraze za svoje drugove iz vojske, Azijate. Pored toga, za jednog oficira Pakistanca rekao je "naš mali drugari Paki Ahmed", koristeći pogrdan izraz "Paki". Portparol kraljevske porodice pokušao je da objasni da je Paki nadimak pomenutog oficira.

Smrt je dobra za marketing


Princ Edvard, najmlađi kraljičin sin, promovisao je volonterski program za mlade, koji je uključivao i avanturističke izlete. Jedan 17-godišnji Australijanac poginuo je 2006. godine tokom izleta. Kada su princa tri godine kasnije u Australiji pitali o toj tragediji, rekao je da se ne seća slučaja, ali da je 1956. godine pogibija dečaka iz Britanije povećala interesovanje za program. "Naravno, ne želimo da se takve stvari dešavaju, ali mladi se oduševe i kažu - vau, ovo je ozbiljno, možeš da pogineš na ovim avanturama".

Ljubav, šta god to bilo

Prva asocijacija na kraljevsko venčanje su bajke, večna ljubav. Ali ne i za princa Čarlsa. U intervjuu 1981. godine, posle veridbe sa lejdi Dajanom Spenser, na pitanje da li se 20-godišnja Dajan i 12 godina stariji princ vole, Čarls je rekao: "Naravno" i odmah dodao "Šta god 'voleti' značilo".

Sisanje prstiju i korupcija

Vojvotkinja od Jorka, Sara Ferguson, bivša supruga kraljičinog srednjeg sina Endrjua, punila je medije. Poslastica za tabloide bila je fotografija kako joj muškarac sisa nožni prst, ali je onda usledio još veći skandal kada se reporter tabloida Njuz ov d vorld predstavio kao arapski binizsmen, a Fergi mu je rekla da za pola miliona funti može da mu obezbedi poslove preko bivšeg muža: "Mogu da otvorim sva vrata i otvoriću. Pobrini se za mene i ja ću brinuti o tebi".

Idioti svuda oko mene


Princu Endrju je i bez Fergi uspešno radio na srozavanju svoje reputacije. Vikiliks je objavio depeše američkog ambasadora u Kirgiziji koji je preneo kako je Endrju pričao o idiotima koji istražuju korupciju u Britaniji i novinarima koji zabadaju nos gde mu nije mesto, zbog čega je teško voditi poslove.

Pustinjska lisica Hari


Princ Hari pojavio se 2005. godine na kostimiranoj žurci odeven u nacističku uniformu, kakvu su nosili pripadnici Romelovog afričkog korupusa. "Žao mi je ako sam nekog povredio. Loše sam odabrao kostim i izvinjavam se", poručio je princ.

Domoroci

Za vreme posete Australiji 2002. godine, princ Filip se upoznao sa istorijom i životom Aboridžina i onda upitao Vilijema Brina, uspešnog biznismena, aboridžinskog porekla: "Da li se vi još uvek gađate kopljima?". Bakingemska palata je saopštila da je to bila "dobrodušna šala" i da princ nije želeo da bilo koga uvredi.