Odakle Srbi u Srbiji?

Srpsko-slovenska teorija

Prema ovoj teoriji, ime Srbin je starije od imena Sloven, odnosno da su Proto-Sloveni sebe zvali Srbima, a da su današnji Srbi i Lužički Srbi sačuvali to staro ime, kao nekadašnju oznaku svih Slovena.
Ovu teoriju zastupali su istoričari, lingvisti i slavisti: Konstantin Jiriček, Jozef Domaševski i Pavel Jozef Šafarik.

Iranska teorija

Pleme Serbi pored ušća reke Volge, prema grčkim pisanim izvorima, na karti štampanoj u Londonu oko 1770.
Ova teorija pretpostavlja da su narod Serboi bili sarmatsko (iransko) pleme koje je živelo u istočnoj Evropi (Sarmatia Asiatica), severno od Kavkaza. Prvi pisani pomeni "sarmatskih Srba" se mogu naći u 1. veku (69. godine), u delu Plinija Cecilija Sekundusa "Poznavanje prirode", i to u latinizovanom obliku - Serbi. Ovi "Serbi" su tu zabeleženi kao narod koji živi u Azijskoj Sarmatiji, severno od Kavkaza, pa se iz toga može pretpostaviti da su bili sarmatsko (iransko) pleme.
Posle Plinija, narod "Serbi" pominju i Tacit, Ptolomej, Prokopije, Jordanes, Vibijus, Ajnhard.
Veza između ovih "Starih Srba" (kako nekad nazivaju narod Serbi) i današnjih Srba nije naučno dokazana, već predstavlja hipotezu. Pretpostavlja se da su se Serbi iz Azijske Sarmatije preselili u Srednju Evropu (Polablje) u 4. veku, zajedno sa Alanima. Smatra se da su Serbi i Alani bili veoma srodna sarmatska plemena, a potomci Alana su današnji Oseti na Kavkazu.
Postoji pretpostavka da su se Serbi na području Polablja mešali sa Slovenima i ostavili im svoje ime. Iz toga proizilazi, a na osnovu rekonstrukcije verovatne Seobe Slovena, da se deo ovih Slovena, koji je usvojio ime Srbi, doselio na Balkan u 7. veku, gde se izmešao sa ranije doseljenim slovenskim plemenima i romanizovanim potomcima balkanskih starosedelaca. Drugi deo Srba, kako se tvrdi, koji se nije doselio na Balkan, ostao je da živi u Polablju, a njihovi potomci bi bili današnji Lužički Srbi.

Starosedelačka teorija

Ova teorija se ne bavi poreklom srpskog imena, već poreklom Srba u antropološkom i genetskom smislu. Osnovu ove teorije čini ideja da su Srbi starosedeoci na Balkanu, odnosno da su oni direktni naslednici kulture Lepenskog Vira, pa potom Vinčanske kulture i tako dalje, sve do današnjih dana. Tvrdi se da su Srbi u jednom trenutku odlučili da osvoje deo sveta kolonizacijom, napustili su Balkan i krenuli u seobu i osvajanja. Neki Srbi su ostali na Balkanu, a neki su se na kraju ponovo vratili na Balkanske prostore.

Postoji puno teorija koje objedinjuju neke od navedenih. Tako je Miloš Milojević, poznati srpski istoričar, smatrao da su Srbi poreklom iz Indije i Irana i starosedeoci Balkana u isto vreme.

Koja se vama najvise dopada? Ili kojoj najvise verujete?
Znate li mozda za jos neku?



Ja se i onako vodim logikom da su nas Turci ulepsali ::, ne daj ti boze da smo plavi, bledi i pirgavi... pi

Gleda keva neku tursku seriju pa u prolazu primetim koliko turaka ima plave oci hahahah, tako im i treba kad su se petljali gde im nije mesto ::

RINGE ::

Jedino ih maljavost je*e. Al mi smo im odlicno ispali. ::

Majku li im tursku mora da je neki Omer sustigao neku moju pra pra babu pa sam ovako dlakav nabijem ga na kolac, neomasceni ::


mala digresija, ljudi sa ovih prostora od kojih mi vucemo gene nisu bili bledi plavi i pirgavi ali to je vec neka druga tema.

Meni izgledaju nekako plavo...

A autor slike je?

Popolavili smo mi posle berlisnkog kongresa, ali idemo u offff

pitam se samo zasto ne bismo bili plavi?

Jer na ovom podneblju ne "rastu" bledoliki plavi i pirgavi ljudi. Osim ako ne verujes u seobu? ::

svejedno ::pitam se samo zasto ne bimo bili plavi?

Ima neko seoce tu u Srbiji, tamo su navodno cistokrvni Sloveni. Bili neki moji prijatelji pre par godina, pa sam gledala slike "sta bi bilo, kad bi bilo". ::
Za moj ukus, uzas. Zaboravih ime, posto ces verovatno da pitas. Ali verovatno ima nesto na Googlu o tome, to je neka turisticka atrakcija, zadnjih godina.
Dali nam ga Turci po pigmentu, mnogo smo im slatki ispali.

RINGE ::Jer na ovom podneblju ne "rastu" bledoliki plavi i pirgavi ljudi. Osim ako ne verujes u seobu? ::

bledoliki i pirgavi ne, plavi uvek.plavo je zdravo!

Mi nismo sloveni

Imamo samo 12% slovenskog gena

A 9% turskog



EDIT: prepravih gresku

RINGE ::Mi nismo sloveni

Imamo samo 12% slovenskog gena

A 9% turskog



EDIT: prepravih gresku

i od cega smo jos?

Ne mogu da citam duge postove preletim samo...evo npr. ja ovdje na sjeveru Italije koji se razlikuje od juga skroz, mentalitet je blizi francuskoj i svajcarskoj..taj duh je njima bliskiji a kako i ne bi kada je svega 40 km. i 50.
Kada objasnjavam odakle sam, stariji obicno znaju, ali mladja generacija tesko...samo kazu aaaa Serbo...zemlja sa losom ekonomskom situacijom..zao mi je bas..prosto se osjecam kao da mi neko ucestvuje u zalost, ne daj Boze...

Zao mi je sto nisam sacuvao to istrazivanje, radio ga je najveci svajcarski institut za genetsku istoriju. Rezultati su bili jako zanimljivi samo sto ih je pojeo mrak i apsolutno nigde vise ne mogu da se nadju u tom izvornom obliku. Zato sto to istrazivanje potvrdjuje da nije bilo seobe slovena u onoj meri u kojoj se smatra.

ilirski gen je najdominantniji 25+ % jedino autohtoni albanci imaju za jedan procenat vise ilirskih gena od nas.

To je isto kao da tražite odgovor odakle Sammi u Rusiji, Finskoj, Svedskoj, Norveškoj..

О сарматским Србима
О Србима који су населили пределе иза Каспијског мора и ту основали државу Сербанија, Бошковић у својој “Историји света” каже: “Херодот словенска племена између Дона и Дњепра назива другим именима а Птоломеј их назива Антима, Венетима или Србима, као огранцима сарматског народа”. Рус Иловејски сматра да су то све били Срби. А у вези иранских Скита историјски је уврђено да су они у те сарматске крајеве провалили 300 година пре Христа. Како је Херодот живео 450. година пре Христа отуда је логично што је Србе називао Скитима. Прокопије из Цезарије писао је пре четрнаест векова да су између Каспијског и Азовског мора живели Хуно-Сибири. Доказано је да су Хуне потисли Кинези и у тим земљама освојили српске краљевине, те Србе натерали да се одатле селе заједно са Хунима на запад Европе. Прокопије о Хунима пише као о праоцима Мађара. Јоан Томка Саски пише да је у земљи између Кавказа и Дона била земља Сербанија, у којој су се после хиљадугодишњег кретања настанили Срби, на свом путу из Индије. Ти Срби звали су се још и Брђанима, а њихов први старешина звао се Господин и често је под својом контролом имао више стотина хиљада коњаника. Римско-грчки историчар Страбон писао је 70. године пре н.е.: “У западној Азији живе Срби Брђани. Облак, цар Срба, послао је краљу Фарнаку двадесет хиљада коњаника, а Господин, владар Брђана, послао му је двеста хиљада”. Страбон каже да су се ти исти Срби налазили на том простору преко 400 година, све док их Хуни нису протерали у Европу. Грчки историчар Теофан пише: “Прве године владања цара Јустинијана (520. године н.е) сто хиљада Хуна-Сабира преселило се под вођством удовице њиховог вође Римљанима и настанило на Балканском полуострву”. О овој сеоби писао је и Шафарик, наводећи да су Срби иза себе оставили реку Серпу, која утиче у Волгу у московској губернији среза Сербухов. Река Серпа и данас тече кроз земљу Козака, а на западној страни Каспијског мора постоји и данас предео зван Сербанија, са градићем Берђанска. Тамо је 1890-тих година живео Марко Ђурашковић, коме је цар Александар Трећи поклонио имање за стечене заслуге, а његов брат Филип служио је као телохранитељ Краља Николе.
Трећа грана Срба, која се на свом путу од Индије селила уз границе Кине, зауставила се у данашњем Сибиру. Сачувани су подаци о њиховим владаоцима Бану Јанчи, Ранку, Цицану, које су записали Кинези у својој хроници. У Кинеској хроници писало је о цару Танчи, који је имао пет синова, који након очеве смрти изделе земљу и тиме је потпуно ослабе. Кинези су о цару Танчи писали легенде. Доказ да су Срби живели са Кинезима види се из неких речи у кинеском језику које су истоветне са српским. Такве су: мадри - мудри; книг - књига; слон - слон; рај - рај итд. Ова група Срба, која остави име Сирбирији (Сибирији) преко Урала усмерила се даље ка Европи. Али и пре њиховог доласка Срби су се већ били настанили у пределима око Балтичког мора.
Како наводи Сима Лукин-Лазић, већи народи Европе своја порекла су везивали за легенде. Тако су Грке створили њихови Богови на Олимпу, док су Римљани настали од Ромула, кога је отхранила вучица. Срби су, међутим, морали препешачити Азију и Европу и вековно се борити за опстанак. На путу од Кине,

преко Сибира, до Европе, за чега им је требало десетине векова, пали су под ропство Хуна. У сваком од тих ратова готово су бивали преполовљени. Србима из Сибирије придружили су се Срби из Сербаније, па су се селећи се на запад једни населили око река Волге, Дона, Дњепра и Дњестра, док су други запосели данашње области Пољске и Галиције. Та група Срба основала је тамошњу државу Белу Србију или Бојку. Процене су да су се та насељавања збила 1.600 до 1.300 година пре Христовог рођења. Бела Србија заузимала је просторе између Карпата и Висле. Они који су живели по хрбатима, између Карпата и данашње Чешке, назваше се Хрвати (од речи хрбати) и касније основаше своју државу Белу Хрватску, али и даље задржаше обичаје и језик српски. Рајић је писао: “ Срби се населише изнад Црнога мора у Сармацији европској и наставаху у Великој Србији”. И данас се северни сарматски Срби зову Бели (Белоруси). По грчком историчару Халкокондилу, Трибали (Илирски Срби) су дошли у ове крајеве иза Дунава, данашњих предела Русије, краја који се зове Сармација и то су остаци српског огранка које се иселило у Илирик. И данас у Галицији живи малоруско племе које себе назива Бојки, исто како су Срби себе звали док су живели у Белој Србији. Валтазар Богишић за малорусе тврди да су најсличнији Србима. Он каже да у тај народ спадају славни донски и запорошки Козаци. А за доказ наводи песму “Девојка Ружици”, која је толико истоветна на српском и украјинском да је оба народа потпуно могу разумети на оба језика.
Трећи огранак Срба, селећи се на запад и север Европе отисао је најдаље, дуж Балтичког мора и реке Лабе, где су пре 3.300 година основали Балтичку Србију, која је допирала чак до Данске. Она племена која су тада запосела данашњу Чешку и Немачку основала су Велику Србију. Створена је пре око 2.700 година. Ти Срби први су се сукобили са Германима и дали им име Немци. Ти Срби, опкољени са свих страна, током времена, ишчезли су готово сасвим изузев малога дела у Саксонској области и то су Лужички Срби, који су и до данас сачували свој језик и име у Источној Немачкој. Пре асимилације Срби су живели у Пруској (Хановер и Бранденбург, тада Бранибор). Рачки је писао да су пре Немаца ту живели Полабски Срби: Љутићи, Ратари и Морачани. Маретић и Рачки, оба Хрвата, наводе Србе Рујанце који су под притиском Немаца најпре иселили у Македонију, а одатле их је цар Јустинијан пребацио у Малу Азију. Ови Рујанци, балтички полабски Срби, били су угледан народ и имали су храм бога Световида у граду Аркони, имали су свога цара и утврђене градове. Немци су их звали Љутице, као храбре и жестоке. Римскогалски писац Вибиус Секвестер наводи да су у његово доба, пре више од петнаест векова, сви полабски Словени називали себе Сербети. У хроници сачуваној у Минхену цитира се да су Срби били тако велико царство да су од њих постали сви словенски народи. Рачки и Маретић се слажу о постанку словенских имена тек у шестом веку нове ере. А Римљани и Грци су још преко две хиљаде година на Балтичком мору нашли народе Венде или Србе. Српски историчар Милош Милојевић каже: “Група Срба која је од китајске империје дошла преко Сибира у Европу настанила се у данашњој Немачкој, Француској, Холандији, а део чак прешао у Енглеску, где су ишчезли међу англосаксонцима, оставивши многа имена река, села и градова чисто српског језичког порекла”. Нађени су трагови да су Срби допрли чак до Шведске, о чему сведочи званична титула шведског краља,

у то време је био заједнички краљ шведски, норвешки и вендски. Рус Гилфердинг и Немац Хелмхолд пишу да су Срби у Балтичкој Србији имали свога цара и то пре више од три хиљаде година, значи тринаест векова пре Христовог рођења. Шафарик указује на порекло садашњих Срба из Велике Србије (Себрани списи И-43), где католички бискуп Дубрава каже: “Срби освојише Горњу и Доњу Лужицу и узеше име Лужичани”. Рајић описује борбе најсевернијих и најзападнијих Срба са Саксонцима, где Саксонцима убисе 53.000 војника, а у другом рату убише данског краља. Прослављени српски војсковођа био је Звјездодраг, а затим Беослав, који је ратовао са Французима. Ти Срби ратовали су и са Карлом Великим и унистили им 32.000 војника. Иза тога, борише се опет са Данцима, где погибе краљ Данске и победише Срби у Јитланду. Тада дође до раздора међу Србима, што их је коштало опстанка као и увек. Једни Срби помагали су Франке, а други Саксонце и Данце. Када су 772. године Срби ратовали заједно са Карлом Великим против Саксонаца, Срби Љутићи продрли су у Бодрићке крајеве и опљачкали их. Карло Велики са војском Срба Бодрића 789. године под вођством кнеза Вучана пређе Лабу у земљу Љутића, све попали и опустоши и присили војводу Љутића на покорност. После кнеза Вучана дође кнез Драшко, а затим кнез Славомир, који су сви били верни Карлу Великом. Године 808. Љутићи ударе на Бодриће и попале им земљу, а 812. Карло Велики заједно са Бодрићима опет покори Љутиће. Током тих дугих борби непотребно су сви искрварили, да би 30 година касније, 840. године сложили Љутиће и Бодриће да заједно ударе на Лудовика и нанесу му велике губитке. Те борбе Срба и Саксонаца настављане су 927., па 937., 955. и 1000. године, непотребно се међусобно униставајући. Ратови су настављани све до краја 12. века, док коначно Немци не настанише српске опустошене земље и преживело становништво германизоваше. За историју остаде само мало острво Лужичких Срба као успомена на старе векове и славе. Немац др. А. Хефнер, поводом серије “Трагање за коренима Срба” пише о потонулом граду Винети, као некада највећем граду Европе, који је био понос лепоте и назива га “Атлантидом севера” и “Словенским Амстердамом”. И сада рибари нерадо бацају мреже у том делу Севернога мора, јер им се чини да из зелених дубина допиру звуци црквених звона и дечији плач, са жагором људи на трговима. Цени се да данас живи свега око 300.000 Лужичких Срба, а Немци их зову Лужичанима или Вендима. Они сами за себе говоре да су Срби. У Горњој Лужици кажу; “Сим Серб - Србин сам”, а у Доњој Лужици кажу: “Сам серпски - ја сам српски”. Имају чак и своју химну “Хишће Сербство незхубљене - српство још није изгубљено”.
Смрћу последњег кнеза Прибислава Срби су изгубили своју слободу 1134. године. У петнаестом веку вароши су им већ постале немачке, а села у 18. веку. Тако је нестао један добар народ, који је ту живео хиљадупетстотина година пре Немаца.
Чехословаци доводе своје прво постојање од краља Сама или Самка, или Свевлада, који је у седмом веку основао Моравско царство. Француски писац Фредегар, савременик Самков, назива Самка српским краљем. Он у својој хроници каже да је сродник Самков, кнез Лужичких Срба, Дерван пресао на страну Свевлада. Од Чешког историчара Полацког остао је запис да се за њихово име чуло тек две

стотине година касније, када су се организовали као народ у деветом веку са моравским царством које је створио њихов владар Светопук.
Разлози српске пропасти, поред војничке, су наивност и доброћудност (болећивост) и хришћанска вера. Срби су дозвољавали Јеврејима и Немцима усељавање у њихове крајеве и трговину, кнезови су их примали на своје дворове што их је коштало асимилације. Срби су од свих словенских народа били најоданији својој вери и свом Богу Световиду. То указује да су Балтички и Балкански Срби истог порекла. Срби су једини словенски народ који верује у кућне заштитнике, свеце и Крсне славе. Српска реч Слава потиче од ведских времена а означава одавање нејвећих почасти свецу заштитнику породице и огњишта. Хиљадугодишњи је обичај да Само Срби Славу Славе. А чини се да и то може бити основ за настанак речи Словен.
Доста је написано и о пореклу Немаца од Пруских Срба, чему се противе неки историчари док други то потенцирају. Славни канцелар Ото Бизмарк често је причао у свом дневнику да његова баба није знала ни једне немачке речи вец само сорабски (српски). У 17. веку Лајбниц је рекао руском цару Петру Великом: “Наше је порекло исто, оба смо Словени”, а за Лајбница ректор Велике Српске школе Нешић каже: “Он је чедо јуначког српског народа, чији је један део пре 12 векова оставио те крајеве и доселио се на Балкан”.

da nastavim dalje..

Mogao si da nam to uopstis, prepricas... ovako javim ti se za 10 dana kad procitam.

Cleopatra ::Mogao si da nam to uopstis, prepricas... ovako javim ti se za 10 dana kad procitam.

pa nisam toliko pametan... moraces sama...javi se i pre...064/.......

Доба предисторијско

Најстарије доба од постања српства до освојења данашњих домовина српских

Сав род људски дели се на пет разних раса или пасмина илити сојева, од којих је најважнији и најпросвјећенији бијели сој људи: сој кавкаски. Какваски сој сачињавају три огромна племена: аријско, семитско и туранско племе. У аријско племе спадају ова посебна племенска стабла: Индијанци, Персијанци, Јелини, Римљани или Романи (Талијани, Шпањолци, Французи и Румуни), па Ђермани (Нијемци) и Словени. Енглези, Шведи и њихови сродници постали су из мијешавине ових стабала аријских.
Семитско племе углавном сачињавају: Јевреји (Чивути) и Арабљани (Арапи). У туранском племену најважнији су данас: Турци и Маџари. Једни народи аријског порекла зову се још и по језику - индоевропски народи. То су они народи, који су некад говорили једним заједничким језиком, и којима је данас Европа стојбинаи постојбина, а праколијевка им је била Индија, а то је велика земља на далеком југоистоку у Азији.


Срби, као и сви Словени, спадају у велики бијели сој индо-европских народа - у народе најпосвијећеније. Али, посебно, Срби су грана словенскога стабла, а у то стабло спадају ови народиЧ Руси, Чеси (с Моравцима), Словаци, Словенци, Блгари, Хрвати, Срби и Лужички Срби. Сви су ови народи блиски род и говоре сродним језиком, а сви се зову опћим именом -Словени. Али од свих Словена најстарији су Срби.


Име Србин постало је у незапамћено доба, на много столијећа пре Христа. А име Словен, као опће нае име, зсвојено је тек у дванаестом столијећу по Христу, а први пут је оно поникло истом у шестом стољећу, кад се Срби изближе сукобише са Ђерманима, а то су данашњи Нијемци или Швабе. То је било овако: сва она српска племена, која су могла међу собом да слове ( да говоре) и да се споразумјевају, назваше се Словени, а све оне туђинце, које нијесу '''словили'''( говорили) српски, назваше Нијемцима, јер они за Србе збиља бијаху нијеми, јер говораху неразумљивим језиком. Али, све дотле, сви данашњи Словени зваху се једним опћим рођачким именом: Срби. То јест: као што су Срби данас само једна грана великог стабла словенског, тако су онда сви данашњи словенски народи били само огранци једнога те истога стабла - српског. Ријеч Срби постала је од старе српске ријечи Сораби, а то ће рећи- рођаци или својаци. А у стародавном индијском санскритском језику, из којега је и постао српски језик, и у другим некојим језицима, ријеч Срб значи човијека слободнаа, племенита, узорита и јуначна, који се вјечито бори. ''

(...)

Сима Лукин Лазић, Кратка повијесница Срба од постања српства до данас, Београд 2009 (издање пишчево Загреб, 1894), 6-7стр.

Iz Srbije....

pjer ::
pa nisam toliko pametan... moraces sama...javi se i pre...064/.......

I, je li bilo sažetka?

Što se mene tiče, pročitaću kada budem na GO.