Srpski velikani

Milutin Milankovic (1879-1958)

Njegovo ime nosi jedan karter na Mesecu,a jedan na Marsu i jedan asteroid!
Veliki deo skolovanja proveo je u Austriji, da bi nakon skolovanja dosao u Beograd i postao profesor Univerziteta.
Veliki deo svoga zivota posvetio je na istrazivanju klime ledenog doba.
Proucava vekovna kolebanja Zemljinih kretanja (nagib ose,rcesiju itd..) i prividno kretanje Zemljinih polova.

Tvorac je prvog kalendara ledenog doba u rasponu od milion godina.
Delo po kome je poznat i priznat u svetu je KANON OSUNCAVANJA ZEMLJE I NJEGOVA PRIMENA NA PROBLEME LEDENOG DOBA iz 1941.

IZRADIO JE NOVI NAJPRECIZNIJI KALENDAR KOJI JE TREBAO DA ZAMENI JULIJANSKI I GREGORIJANSKI. Ovaj predlog za kalendar usvojen je na saboru pravoslavnih crkava i Konstantinopolju (Istanbulu) 1923. godine,ali nije realizovan!

Napisao je dve briljantne naucne knige KROZ VASIONU I VEKOVE i KROZ CARSTVO NAUKE.

Izvor: Stormfront

Dopuna, isti izvor, pisano maja 2005.

120 од рођења и 90 година од доласка на Београдски универзитет

Година 1999. може се прогласити значајном по двоструком јубилеју када је у питању наш велики и прослављени научник Милутин Миланковић. Да се подсетимо на та два датума: 28. маја 1879. године, дакле пре 120 година, у Даљу је родјен Милутин као најстарије дете у породици Миланковић, од оца Милана и мајке Јелисавете, рођене Муачевић, а 3. октобра 1909. године, пре 90 година, Миланковић је, напустивши Беч, уместо инжењерске праксе и грађевинарства, започео професорску каријеру на Београдском универзитету. Званичан указ о Миланковићевом постављењу потписан је 22. септембра 1909. године од стране тадашњег министра просвете Љубомира Стојановића, а интересантно је да се Миланковићева кућа у Београду, која је сазидана 1926. године и у којој је велики научник живео све до своје смрти 1958. године, данас налази у улици која носи име овог некадашњег министра.

Миланковић је по професији био грађевинац, астроном, математичар, геофизичар, али изнад свега утемељивач модерне климатологије и климатског моделирања. Радећи на проблему утицаја астрономских фактора на климу у току геолошке прошлости Земље, Миланковић је на егзактан начин објаснио периодизације настанка, развоја и повлачења глацијалних фаза у току протеклих 600 000 година. Примењујући математички апарат и користећи претходна сазнања Адемара, Крола, Леверијеа, Пилгрима и уз свесрдну помоћ свога колеге, астронома Војислава Мишковића, Миланковић је доказао да су прецесија, промена нагиба осе ротације и ексцентрична путања Земље око Сунца доминантни дугопериодични фактори на промену климе у геолошкој прослошти. Сам је, наравно, дао највећи допринос.

Миланковић, међутим, није само по томе познат. Његово дело "Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба" представља најзначајније дело српске науке у двадесетом веку, а прорачун количине осунчавања и средње годишње температуре Марсове површине и доњег слоја његове атмосфере доказано је каснијим космичким истраживањима, али најважније је било то да су се Миланковићеви прорачуни показали потпуно исправним.

Миланковићев календар је до сада најпрецизније урађен календар. Грегоријански је садржавао два крупна недостатка: за годину је узимано да има 365 и 1/4 дана и да 235 лунарних месеци представља тачно 19 соларних година. Миланковић је свој календар базирао на анулацији тадашњих 13 дана, нови календар је доведен на исти датум као Грегоријански, преступне године могу бити оне које су дељиве са 4 без остатка, а секуларне године биће само онда преступне ако њихов број векова када се подели са 9 даје остатак 2 или 6. Све остале секуларне године су просте, што даје потпуну прецизност до 2 800. године, односно до тада не може бити никаквог размимоилажења са садашњим Грегоријанским календаром. Овако конципиран Миланковићев календар је требало кориговати тек после 28 800 година, али, нажалост, ни до дана данашњег, иако је у суштини прихваћен на Свеправославном конгресу 30. маја 1923. године у Цариграду, никада није заживео.

Миланковић је истовремено и један од твораца тектонике плоча која се интензивно примењује у геологији. На наговор климатолога Кепена и геофизичара Вегенера, кога сматрају оцем те нове теорије, разрадио је нумеричку секуларну путању полова ротације чиме је доказао да је положај континената у геолошкој прошлости био битно другачији од савременог, односно да су се они неминовно током времена кретали. Знатно касније модерна геофизичка мерења, сателитска геодезија и радио-сигнали потврдили су тачност ових прорачуна.

Милутин Миланковић је свакако научни геније кога је свет дефинитивно признао 10. децембра 1976. године када су у часопису "Наука" објављени коначни резултати опсежног петогодишњег пројекта, а чији је основни задатак био да да одговор на питање јесу ли Миланковићеви прорачуни били тачни или не. Када је потврђено да су варијације Земљине орбите уствари пејсмејкер ледених доба све дотадашње сумње су распршене као мехурови од сапунице, а нашем генију коначно је признато заслужено место у научној елити. Миланковић је постао предмет интензивног изучавања тимова стручњака, јер је његов рад дубоко задирао у проблеме не једне већ више научних дисциплина.

Симпозијум "Миланковић и клима" организован је 1982. године у Палисаду (САД), на коме је учествовало преко 90 најеминентнијих научника из целог света. Све њих окупљало је име и дело нашег генија, али и широка могућност даљег усавршавања и истраживања када је у питању интеракција Сунце - Земља и сви други пратећи ефекти. Колико се у свим тим научним делатностима прикривају и други елементи нека послужи чињеница да је за поменути скуп изузетно био заинтересован НАТО, један од финансијера.

Године 1988. у Перуђи (Италија) организован је научни скуп под називом "Цикло-стратиграфија". На њему је званично промовисана нова истраживачка метода која у основи има Миланковићеве циклусе осунчавања, а која у ритмичким сменама слојева стена детектује хладније и топлије циклусе кроз које је просла наша планета.

Данас се у свету, нажалост, Миланковићево дело много више проучава него у његовој земљи где је живео и неуморно радио скоро пола деценије. До сада на нашем тлу није финансиран ни један једини пројекат којим би се истраживали Миланковићеви циклуси осунчавања, иако је познато да је по својој структури то задатак, пре свега, од мултидисциплинарног значаја. Зашто је Миланковић у својој земљи тако мало "интересантан" и још у великој мери препуштен појединцима питање је које тражи хитан одговор. Миланковић је национално богатство и као такав морао би имати своје заслужено место. Медаљу "Милутин Миланковић" Европско геофизичко друштво редовно додељује од 1993. године на својим годишњим скупштинама, а код нас се и не размишља о покретању сличне. Оправдано је питање: чији је онда Миланковић?

Миланковић је умро 12. децембра 1958. године. За собом је оставио низ уџбеника, посебно су били коришћени они из небеске механике коју је држао на Београдском универзитету од свог доласка 1909. па све до пензионисања 1955. године. Дуги низ година неговао је лепу реч и зато дела као што су "Историја астрономске науке", "Кроз царство наука", "Техника у току давних векова" и "Наука и техника током векова" представљају најлепше популарне научне текстове на српском језику, а роман "Кроз васиону и векове" постао је његов заштитни знак; данас му сви признају да је највећи путник кроз простор и време. Његови мемоари "Успомене, доживљаји и сазнања" у потпуности одсликавају какав је Миланковић био и као човек и као научник.

На Интернету је данас довољно ући у сајт под називом "МИЛАНКОВИТЦХ" па да претраживач показе бројне податке о нашем великом научнику чија су достигнућа равноправна са достигнућима једног Тесле, Пупина, Цвијица, Мике Аласа или Панчића, али и других научника из читавог света. Истовремено, може се уочити још нешто: Миланковић је наш најцитиранији научник, а када се пажљиво осмотри индекс цитираности, уочава се да је са протоком времена непрестано у порасту. Зато и није на одмет рећи нешто што се недвосмислено намеће: Миланковић је узорао небеску бразду при крају другог, а резултате тог рада позњећемо у трећем миленијуму.

Radomir Putnik (1847-1917) je slavni srpski vojvoda i vojskovodja. Ucestvovao je u svim ratovima koje je Srbija vodila od 1876. do 1916. godine. Njegova vojnicka karijera pocela je skolovanjem u Artiljerijskoj skoli u Beogradu i dobijanjem cina potporucnika.

Mirnodopski razvoj srpskih oruzanih snaga u celini je oslonjen na Radomira Putnika. Juna 1903. godine postavljen je za nacelnika Glavnog generalstaba. Neposredno posle zavrsetka srpsko-turskih ratova ucestvovao je u radu komisije koja je imala zadatak da Srpsku vojsku po organizacionoj strukturi sto vise priblizi savremenim evropskim armijama. Pocetkom 90-tih godina XIX veka, kao pomocnik nacelnika Glavnog generalstaba i profesor u Visoj skoli Vojne akademije, u program obuke staresinskog kadra uveo je resavanje taktickih zadataka radi ujednacavanja pogleda na osnovne principe organizacije i upotrebe oruzanih snaga. Intenzivnim radom na jacanju borbene gotovosti Srpske vojske vojvoda Putnik nastavio je i posle preranog i neopravdanog penzionisanja.

Kada je posle skoro sedam godina provedenih u penziji reaktiviran i postavljen za nacelnika Glavnog generalstaba, Srpska vojska nalazila se na ivici rasula. Uprkos tome, neumorni Putnik je, zahvaljujuci besprekornoj moralnoj reputaciji i izvrsnom poznavanju vojne teorije i prakse, za samo nekoliko godina uspeo da konsoliduje njene redove, odstrani iz vojske razoran uticaj unutrasnjih medjupartijskih trvenja, naoruza je savremenim oruzjem, saobrazi vojna pravila svojstvima tog naoruzanja u specificnim srpskim uslovima, licno obuci vise generacija generalstabnih oficira i najtalentovanije postavi na kljucne komandne polozaje, uzdigne rezervni oficirski i podoficirski kadar svih rodova i sluzbi, zameni kasarnski dril prakticnom obukom trupa, izgradi njenu sopstvenu vojnu doktrinu i osposobi je da se uspesno nosi sa najsavremenije opremljenim i obucenim armijama razvijenih evropskih zemalja, da bi je potom pobedonosno vodio kroz sva iskusenja.

Zajedno sa pukovnikom Zivojinom Misicem pripremio je planove za balkanske ratove i sve planove pred Prvi svetski rat.

U ratovima od 1912. do 1916. godine Radomir Putnik je bio nacelnik staba Vrhovne komande. Posle prve pobede Srpske vojske u Balkanskom ratu, u Kumanovskoj bici, postao je prvi srpski vojvoda. Sve srpske pobede u tom periodu ubrajaju se u posebne zasluge vojvode Radomira Putnika, koji je stajao na celu strucnog staba. Vojvoda je vojne operacije i planove iznosio i branio pred Srpskom vladom. Svojom licnoscu, cinom i polozajem bio je moralno odgovoran pred svim potcinjenim staresinama za svaki stav i naredbu Vrhovne komande.

Jos u ratovima koje je Srbija vodila u XIX veku Radomir Putnik pokazao je da je izvanredan vojni staresina, ne samo sposoban i hrabar oficir, nego i komandant bogate stvaralacke inicijative. Njegov vojnicki talenat zablistao je punim sjajem tek u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, u kojima je Srpska vojska pod njegovim rukovodstvom izvojevala slavne pobede kod Kumanova, Bitolja, na Bregalnici, Ceru i Kolubari i svrstala se u red najboljih evropskih i svetskih armija toga doba.

Posle reorganizacije Srpske vojske na Krfu pocetkom 1916. godine fizicki iznemogao vojvoda Putnik upucen je na lecenje u Nicu, ali nije docekao da se vrati u oslobodjenu zemlju. Umro je u maju 1917. godine u 70. godini. Iza njega je ostao mit o nepobedivosti Srpske vojske, kao jedne od najcuvenijih armija sveta Prvog svetskog rata, ciji je bio tvorac.

Vojvoda Radomir Putnik nije bio samo slavni vojskovodja, nego se bavio i teorijom ratne vestine. Pored clanaka i govora, napisao je Sluzbu djeneralstaba I i II deo, Sluzbu u mirno doba i Sluzbu u ratno doba.

Zakonom o ustrojstvu vojske Kraljevine Srbije 27. januara 1901. godine bio je predvidjen, kao najvisi, cin vojvode koji je odgovarao marsalu i koji je mogao biti dodeljen samo komandantima armija za ratne zasluge. Tadasnji vojni ministar Milos Vasic, jedan od najtalentovanijih oficira svoga doba, licnim zalaganjem doprineo je da odredbama novog Zakona, izmedju ostalog, bude uveden i najvisi cin u Srpskoj vojsci - vojvoda. Prvi srpski vojvoda postao je Radomir Putnik posle pobede na Kumanovu 1912. godine. Zbog licnih zasluga u Cerskoj bici, 1914. godine, komandantu Druge armije Stepi Stepanovicu dodeljen je vojvodski cin. Komandant Prve srpske armije Zivojin Misic, za genijalno komandovanje u Kolubarskoj bici, 1914. godine unapredjen je u cin vojvode. U znak priznanja za rukovodjenje Prvom armijom u oslobadjanju otadzbine 1918. godine, Petar Bojovic postao je cetvrti srpski vojvoda. Za zasluge u Prvom svetskom ratu francuski marsal Franse D`Epere imenovan je za pocasnog vojvodu jugoslovenske vojske. Bio je to jedini stranac kome je dodeljen taj cin.

Izvor: Stormfront

Јован Цвијић (1865-1927), највећи српски географ, председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета

Јован Цвијић је рођен 11. октобра (29. септембра по старом календару) 1865. године у Лозници. Отац му се звао Тодор Цвијић, по занимању трговац. Мајка му се звала Марија, рођена Аврамовић, из Корените, села у области Јадар, што се налази близу манастира Троноше и Тршића родног села Вука Караџића. Основну школу је завршио у Лозници, а нижу гимназију у Лозници и Шапцу. Вишу гимназију је завршио у Београду, у Првој београдској гимназији.

По завршетку гимназије, 1884. године, хтео је да студира медицину у иностранству, међутим лозничка општина није могла да стипендира његово школовање у иностранству. Тада му је његов професор из шабачке гимназије Владимир Карић, предложио да слуша студије географије на Великој школи у Београду. Цвијић га је послушао и исте године уписао Природно-математички одсек Велике школе у Београду. Ове студије је завршио 1888. године. Једну школску годину 1888/89. је радио као предавач у Другој београдској гимназији. Потом је 1889. уписао студије физичке географије и геологије на Бечком универзитету као државни питомац. Студије у Бечу је завршио 1892. а већ 1893. године је докторирао на истом универзитету са тезом „Das Karstphänomen“.

Марта 1893. постао је редовни професор Филозофског факултета Велике школе у Београду. У прво време предавао је физичку географију и етнографију, а затим само географију.

Науком се почео бавити још као студент Велике школе и тада је настао његов рад „Прилог географској терминологији нашој“, а наставио као средњошколски професор и бечки студент проучавајући крашке појаве у источној Србији, Истри и Јадранском приморју и на основу тога објавио више радова и своју дисертацију. Читав живот посветио је проучавању Србије и Балканског полуострва, путујући скоро сваке године по Балкану.

Осим чисто географских проучавања, бавио се и геологијом (геоморфологијом, тектоником, палеогеографијом, неотектоником). Његова монографија о карсту изазвала је веома повољне оцене у европским научним круговима, а приступна академска беседа о структури и подели планина Балканског полуострва на основу геолошко-тектонске грађе прославила га је као првог јужнословенског геотектоничара. И у географским делима Цвијић је увек укључивао геологију. Двотомна „Геоморфологија“ ни данас није изгубила актуелност и представља изванредну полазну основу у савременим проучавањима. Бавио се проучавањем балканских психолошких типова.

Приликом оснивања Београдског универзитета 1905. био је међу првих осам редовних професора који су затим бирали цео остали наставни кадар, јер тада су сви професори и сарадници укинуте Велике школе стављени на располагање.

Основао је Географски завод Филозофског факултета 1893. године и био његов управник од оснивања до 1927. године. Заједно са групом географа и природњака основао је Српско географско друштво 1910. у Београду. Био је председник овог друштва од оснивања до своје смрти. Био је два пута ректор Београдског универзитета 1906/07 и 1919/20.

Постао је научник светског гласа и добио је многа признања. Дописни члан Српске краљевске академије постао је 5. фебруара 1896, а редовни члан 4. фебруара 1899. Постављен је указом за председника Српске краљевске академије, 12. априла 1921. На овом положају био је до своје смрти 1927. године. Осим тога био је дописни члан Академије наука СССР, Југославенске академије знаности и умјетности, Ученог друштва Парнасос (Атина), почасни доктор Сорбоне и Чешког универзитета (Праг). Био је почасни члан многих географских, етнографских, природњачких и других друштава широм света (Петроград, Будимпешта, Букурешт, ...). Био је носилац енглеске, француске и америчке медаље за научне радове.

За тридесет и неколико година интензивног научног рада објавио је многа значајна дела. Једно од најважнијих дела је „Балканско полуострво“.

Важнија дела (везана за геологију):
Географска испитивања у области Кучаја у ист. Србији, 1893;
Das Karstphänomen, 1893, Wien;
Карст, 1895;
Структура и подела планина Балканског полуострва, 1902;
Die Tektonik der Balkanhalbinsel mit besonderer Berückichtigung der neueren Fortschritte in der Kenntnis der Geologie von Bulgarien, Serbien und Mazedonien, 1904, Wien;
Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије I-III, 1906-1911;
Grundlinien der Geographie und Geologie von Mazedonien und Alt-Serbien. Nebst Beobachtungen in Thrazien, Thessalien, Epirus und Nordalbanien, 1908, Gotha;
Језерска пластика Шумадије, 1909;
Геоморфологија I-II, 1924, 1926.

Преко тридесет година је путовао кроз наше крајеве, што је резултирало бројним радовима и утемељењем "антропогеографске школе". Оно што карактерише његов научни рад, јесте утицај климе и рељефа на грађу (морфологију човека, наглашавајући практично међу првима да је човек екосензибилно биће. Кад се ради о формирању антрополошких типова, Цвијић у примарне факторе убраја социјалну структуру, односно занимање, ендогамију и егзогамију, као и миграције. Посебно је наглашено деловање географске средине на етнопсихолошке карактеристике становништва. - Основну концепцију оваквог става је дао у раду Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, што је проширено у Балканском полуострву и јужнословенским земљама (Цвијић, Ј.: Балканско полуострво и јужнословенске земље, II, Београд 1931.) Овај рад је најпре објављен на француском језику, а потом 1922. године знатно проширен и штампан на српском језику. - Етнопсихолошка типизација и одела балканског становништва коју је дао у овим делима, после II светског рата у нашој средини је претрпела оштру идеолошку осуду. Потом је уследило игнорисање и покушај истискивања из фондова научних сазнања. - Недавно се појавило репринт издање Цвијићевог Балканског полуострва, што свакако представља значајан помак у тумачењу антропологије и рада у антропологији у нашој средини. Овај део текста је веза са одредницом Живко Микић (доматриос)

Умро је 16. јануара 1927. у Београду у 62. години.

21. и 22. новембра 2002. у организацији Српске академије наука и уметности одржан је научни скуп „Друштвено-политичка делатност Јована Цвијића“

Постоји и Меморијални музеј Јована Цвијића који се налази у Цвијићевој породичној кући у Београду (улица Јелене Ћетковић бр. 5). Ова кућа је зидана 1905. и од 1963. је под заштитом државе. У њој се налази легат Јована Цвијића који има 1463 предмета.

У Београду постоји географски институт „Јован Цвијић“, велики број основних школа и улица носи његово име. Ушао је и једну песму Ђорђа Балашевића (Неки нови клинци: „А у улици Јована Цвијића расту друга деца...“). Без икакве сумње може се рећи да је Јован Цвијић највећи и најзначајнији српски географ. Његови ученици су настави започето дело, шесторица од њих су касније постали академици. Били су то: Павле Вујевић, Боривоје Ж. Милојевић, Атанасије Урошевић, ..., Милисав Лутовац.

Његов живот је нарочито проучавао географ Милорад Васовић који је написао књигу „Јован Цвијић - научник, јавни радник, државник“ на 454. стране, 1994. године.

17. септембра, 2004, Народна Банка Србије је пустила у оптицај новчаницу од 500 динара са ликом Јована Цвијића

Izvor: Stormfront

Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. године, у селу Идвор у Банату (Република Србија, СРЈ), а умро је 12. марта 1935. године у Њујорку (САД).

Био је ожењен Саром Катарином Џексон, с којом је имао ћерку Варвару.

ШКОЛОВАЊЕ:

Прво је учио у Српској вероисповедној основној школи у Идвору, затим у Њемачкој основној школи у Перлезу. Послије тога прелази у Грађанску школу и Реалку (средња школа) у Панчеву, гдје завршава В разред 1872. године. Након тога, одлази у Чешку, гдје завршава ВИ разред и први семестар ВИИ разреда, а 1874. године одлази у Сједињене Америчке Државе. Тамо је посјећивао Куперову вечерњу школу, а 1879. године уписује се на Колумбија колеџ у Њујорку.

Колумбију завршава 1883. године, добивши звање Бецхелор оф Артс. Као одличан студент, одмах добија стипендију за студије математике и физике у Кембриџу (Велика Британија) од 1883.-1885. године, а затим у Берлину (Њемачка) од 1885.-1889. године, гдје је докторирао из области физичке хемије, на тему: "Осмотички притисак и његов однос према слободној енергији".

НАУЧНА ДЕЛАТНОСТ:

Његов положај професора теоријске електротехнике на Колумбија универзитету, постепено је усмјерило његово интересовање на проучавање електромагнетских феномена. Електрична резонанца, као предмет изучавања, привукла је његову пажњу и резултирала у проналаску електричног струјног кола, које се данас универзално користи у свим радио-везама. Патент електричног кола је продао компанији Маркони, која је, истовремено, примијенила његов проналазак за исправљање високофреквентних електричних таласа. Овај проналазак сматра се основом исправљања високофреквентних таласа које се данас универзално примењује у радиофонији.

У априлу 1896. године открио је секундарну рентгенску радијацију (данас је познат управо по том проналаску; секундарна рентгенска радијација се универзално примјењује у проучавању спектра x-зрака).

У фебруару 1896. открио је брзу методу рентгенског снимања, која се састоји у томе што се између објекта који се снима и фотографске плоче, умеће флуоресцентни екран. Ово је скратило време експозиције (развијање снимка) са трајања од око једног часа на свега неколико секунди. Овај метод рентгенског снимања се и сада универзално користи и примјењује.

Пупин се, по прекиду рада на X-зрацима, опредијелио за теоријско проучавање телеграфског и телефонског преноса путем жица, посебно преко телефонских каблова. Преношење путем телефонских каблова представљало је тада веома велики проблем због тога сто су амерички градови поставили захтјев да се све телефонске везе на подручју града смјесте под земљу. Пупин је потпуно ријешио овај проблем, доказујући математички и експериментално да кад се индукторски калемови поставе у кабл на одређеним размацима, чине кабл једнаким са надземним проводницима високе индукције, што истовремено умањује и кривљење и опадање. С тим у вези, Пупин је дошао до новог облика индукторских калемова, без којих би теоретски резултати имали врло малу практичну вриједност, зато што би, иначе, калемови који припадају различитим телефонским крузним линијама имали узајамно индуковање, а ово би проузроковало укрштање разговора. Индукторски калемови немају спољно магнетско поље и тако немају ни заједничко индуковање са спољашњим окружењем. Њестерн Компанија из Њујорка и Сиеменс-Халске из Берлина су усавршиле ову врсту телефонског кабла, што је представљало револуционарни корак у телефонским комуникацијама.

За вријеме 1. свјетског рата, Пупин и његови сарадници су се бавили истраживањем чији је циљ био развој система за откривање подморница и систем телефонских комуникација у ваздушном саобраћају.

Треба поменути да је Пупин у свом есеју из 1899. године, под насловом "Преношење кроз непровучене проводнике", дао први математички приступ електричног преношења преко тзв. умјетних водова. И ова теорија представља проналазак модерних електричних филтера који се много користе у телефонским, телеграфским и радио-комуникацијама.

Пред крај живота, Пупин је проучавао, како теоретски, тако и експериментално, електрично преношење путем каблова који иду испод мора, и успио да прошири лорд Келвинов математички приступ овом предмету. Резултат овог проучавања је нови тип умјетних водова који треба да се користе у двоструком раду каблова испод мора.

Списак Пупинових патената објављених у С.А.Д.
Бр. 519 346
Аппаратус фор телеграпхиц ор телепхониц трансмиссион
(Апарат за телеграфске и телефонске преносе)
Објављен 8.5. 1894.
Бр. 519 347
Трансформер фор телеграпхиц, телепхониц ор отхер елецтрицал сyстемс
(Трансформатор за телеграфске, телефонске или друге електричне системе)
Објављен 8. 51894.
Бр. 640 515
Арт оф дистрибутинг елецтрицал енергy бy алтернатинг цуррентс
(Техника развођења електричне енергије помоћу наизмјеничних струја)
Објављен 2. 1. 1900.
Бр. 640 516
Елецтрицал трансмиссион бy ресонанце цирцуитс
(Електрични пренос помоћу резонантних струјних кола)
Објављен 2. 1. 1900.
Бр. 652 230
Арт оф редуцинг аттенуатион оф елецтрицал њавес анд аппаратус тхерефоре
(Техника смањења слабљења електричних таласа и апарати за то)
Објављен 19. 6. 1900.
Бр. 652 231
Метоход оф редуцинг аттенуатион оф елецтрицал њавес анд аппаратус тхерефоре
(Метод смањења слабљења електричних таласа и апарати за то)
Објављен 19. 6. 1900.
Бр. 697 660
Њиндинг-мацхине
(Машина за намотавање)
Објављен 15. 4. 1902.
Бр. 707 007
Мултипле телеграпхy
(Вишеструка телеграфија)
Објављен 12. 8. 1902.
Бр. 707 008
Мултипле телеграпхy
(Вишеструка телеграфија)
Објављен 12. 8. 1902.
Бр. 713 044
Продуцинг асyмметрицал цуррентс фром сyмметрицал алтернатинг елецтромотиве процесс
(Произвођење асиметричних струја помоћу симетричног електромоторног процеса)
Објављен 4. 11. 1902.
Бр. 768 301
Њирелесс елецтрицал сигналлинг
(Бежично преношење електрицних сигнала)
Објављен 23. 8. 1904.
Бр. 761 995
Аппаратус фор редуцинг аттенуатион оф елецтриц њавес
(Апарат за смањење слабљења електричних таласа)
Објављен 7. 6. 1904.
Бр. 1.334 165
Елецтриц њаве трансмиссион
(Преношење електричних таласа)
Објављен 16. ИИИ 1920.
Бр. 1.336 378
Антенна њитх дистрибутед поситиве ресистанце
(Антена са расподељеним позитивним отпором)
Објављен 6. 4. 1920.
Бр. 1.388 877
Соунд генератор
(Звучни генератор)
Објављен 3. 12. 1921.
Бр. 1.388 441
Мултипле антенна фор елецтрицал њаве трансмиссион
(Вишеструка антена за преношење електричних таласа)
Објављен 23. 12. 1921.
Бр. 1.415 845
Селецтиве оппосинг импеданце то рецеивед елецтрицал осциллатион
(Селективна импеданција која се супроставља примљеним електричним осцилацијама)
Објављен 9. 5. 1922.
Бр. 1.416 061
Радио рецеивинг сyстем хавинг хигх селецтивитy
(Радиопријемни систем високе селективности)
Објављен 10. 5. 1922.
Бр. 1.456 909
Њаве цондуцтор
(Таласни проводник)
Објављен 29. 5. 1922.
Бр. 1.452 833
Селецтиве амплифyинг аппаратус
(Апарат за селективно појачавање)
Објављен 24. 4. 1923.
Бр. 1.446 769
Апериодиц пилот цондуцтор
(Апериодични пилотни проводник)
Објављен 23. 2. 1923.
Бр. 1.488 514
Селецтиве амплифyинг аппаратус
(Селективни апарат за појачавање)
Објављен 1. 4. 1923.
Бр. 1.494 803
Елецтрицал тунинг
(Електрично подешавање)
Објављен 29. 5. 1923.
Бр. 1.503 875
Тоне продуцинг радио рецеивер
(Радиофонски пријемник)
Објављен 29. 4. 1923.

БИБЛИОГРАФИЈА:

Михајло Пупин је 1923. године објавио своју аутобиографију "Са пашњака до научењака" (у оригиналу: "Фром Иммигрант то Инвентор"). За ту књигу 1924. године добио је Пулицерову награду. Први пут на српском језику, у преводу М. Јефтица, књига је објављена 1929. године. Она се и данас сматра једном од најзанимљивијих аутобиографија.

Izvor: Stormfront

Лоза Немањића

СТЕФАН НЕМАЊА
(1166-1196)

Стефан Немања је син кнеза Завида рођен у Дукљи на Морачи, Рашка (данас Црна Гора). Немања је оснивач ''светородне династије Немањића'' која је владала Србијом преко двестотине година. У том раздобљу Србија је прешла пут од мале расцепкане кнежевине до царевине и најмоћније земље на Балкану. Стефан Немања је подигао многе манастире, а најпознатији су му Студеница и Хиландар. Наклоност и љубав према градњи манастира карактерише све владаре лозе Немањића. Манастири су постали не само њихове задужбине, већ и нека врста ''личне карте'' знак индивидуалитета и својеврсни расадници културе, просвете и православља. Власт је пренео на сина Стефана, замонашио се и као монах Симеон умро је у Хиландару.

СВЕТИ САВА
(РАСТКО НЕМАЊИЋ)

Сава је најмлађи Немањин син, рођен 1175. године, Врло рано је напустио световни живот и већ 1191. године одлази у Свету Гору. Уз помоћ оца подиже православни манастир Хиландар. Док су се његов отац Немања и Брат Стефан трудили да створе и очувају српску државу на раскрсници између Европе и Азије, Угарске и Византије и Латинског Царства, између православља и католичанства, Свети Сава је радио на изградњи духовног јединства код Срба, на подизању његове самосвести и моралне снаге да честе недаће поднесе и не изгуби се у простору и времену до дана данашњег. У тренутку велике угрожености Византије од крсташа изборио је аутокефалност (самосталност) Српске православне цркве 1219. године. Тада је постао први српски архиерескоп са седиштем у Жичи. Настојао је да Србију учини правом државом. Сава је написао Намоканон, који представља зборник закона по којима се управљало у новоствореној осамостаљеној цркви и српској држави. За потребе цркве написао је ''чин свете обновљене истине вере православља''. Затим је саставио многе тепихе, преводио са других језика и написао монографију о свом оцу Стефану Немањи и васпоставио структуру књижевног језика у Срба. Учврстио им временско постојање, због тога му Синан-паша, велики везир Турски спаљује кости на Врачару 27. априла 1594. године. данас је на том месту подигнут велелепни храм Светога Саве.

MALI DODATAK
Rastko Nemanjic(1174-1235),prvi srpski arhiepiskop,najmladji sin Stefana Nemanje,kao punoletni mladic odlazi na Svetu Goru 1192 i zakaludjerio se pod imenom Sava.Kasnije sa ocem podize manastir Hilandar,a docnije se povukao u Kareju i napisao crkveni ustav.

Posle Nemanjine smrti u Srbiji je izbio gradjanski rat izmedju Savine brace Vukana i Stefana,sto je Savu naglo da se 1208.vrati u Srbiju i izmiri bracu.
Kao vest diplomat ucestvovao je u politickom zivotu Srbije i pomagao centralisticku politiku svoga brata kralja Stefana Prvovencanog.
Isao je u Nikeju i od cara i patrijarha dobio pristanak da srpska crkva bude samostalna a on je proglasen za prvog srpskog arhiepiskopa 1219.
Po povratku u Srbiju,zemlju je podelio u 8 episkopija i za episkope doveo damo Srbe.

Samostalna crkva u Srbiji je doprinela ucvrscenju srpske drzave;pomagala je u borbi protiv pape i zapadnoevropskih vladara koji su se ucvrstili na Balkanu posle 4.krstaskog rata 1202-1204.

Napisao je biografiju svoga oca Stefana Nemanje,vazan izvor za proucavanje istorije tog doba.

СТЕФАН ПРВОВЕНЧАНИ
(1196-1228)

Средњи син Стефана Немање, велики жупан (1196-1217) и краљ Србије (1217-1228). По његовом доласку на власт избија четврти крсташки рат. Срушено је Византијско и настало Латинско царство. Србија је нападнута од Угарске, Бугарске и војске Латинског царства. Уз снажан отпор целокупног народа против завојевача и у савезу са Млатачком Републиком Стефан Првовенчани спашава раскомадану Србију. Да би га тако снажног и отпорног придобио на своју страну папа му шаље своју краљевску круну, после чега је Стефан проглашен за краља Србије, Дукље, Травуније, далмације и Хума.Изградио је манастир Жичу као будућу разгледницу Епископије Српске православне цркве у којој је чинодејствовао његов брат Свети Сава, родоначелник српске духовности уопште. Пред крај живота повукао се у манастир а власт предао најстаријем сину Радославу

КРАЉ РАДОСЛАВ
(1223-1233)

Радослав је дошао на престо после свог оца Стефана Првовенчаног. Жењен је ћерком цара Тодора Анђела, најмлађег тада владара на Балкану. Радослав је ослањајући се на искуство свога стрица Саве, који га је свестрано помагао, имао услове за дугу владавину, али пошто је био слаб и попустљив, убрзо је изгубио престо и то у време кад су његовог таста победили Бугари (1230). Пошто је таст изгубио престо и Радослав се после тога без његове подршке није могао дуго одржати. На престо је дошао његов млађи брат Владислав.

КРАЉ ВЛАДИСЛАВ
(1234-1243)

Дошао је на престо после пада са престола његовог старијег брата Радослава кога је српска власт сменила јер се исувише везао за византијски двор и то не само својом женидбом са њиховом принцезом Аном, већ и превеликим везивањем за њихову цркву. Краљ Владислав се оженио бугарском принцезом Белославом и настојао да Србију и Бугарску више зближи 80; повеже, али у то време (1241. године) долази до најезде Монгола који су опустошили Србију. То је довело до смене краља Владислава. На престо долази његов млађи брат Урош.

КРАЉ УРОШ I
(1243-1276)

Краљ Урош I имао је веома добре односе са својим суседним државама а оженио се из краљевске породице са Сицилије. Проширио је Србију према западу и спречио сепаратизам области споредних делова династије. Због тога долази у сукоб са својим старијим сином Драгутином који је помогнут војском својега таста – угарског краља – напао оца, војнички га је победио и преузео престо 1276. године. Урош је умро наредне године. Сахрањен је у манастиру Милошево.

КРАЉ ДРАГУТИН
(1276-1282)

Драгутин је преузео престо од оца Уроша али само после неколико година владања престо је уступио млађем брату Милутину. Драгутин као угарски зет повукао се у северне области правећи себи ново краљевство на простору западне Србије, источне Босне и Срема, где је владао све до 1316. године. На простору свога краљевства подигао је многе цркве, а ојачао је и Београд као привредни и културни центар тога времена. Када је његов брат Милутин, краљ Србије, успоставио добре односе са Византијом Драгутин је ударио војском на Србију, али је био потучен од војске краља Милутина 1313. године. После ове авантуре властела његове државе га је убрзо сменила и на престо довела његовог сина Владислава II.

КРАЉ МИЛУТИН
(1282-1321)

Настојао је да Србији омогући миран развој одржавајући добре односе са суседима. Убрзо се оженио угарском принцезом па је својем краљевству обезбедио северну границу и спокојно присаједињавање западних делова којима је некада управљао његов брат Драгутин, правећи Србију много већом и јачом. Заветовао се на сабору пред властелом и црквеним великодостојницима да ће сваке године док траје његова владавина саграђивати један манастир. И тако је и било. До дана су се сачували: Грачаница, Богородица Љевишка, Краљева црква у Студеници, Бањска, обновљена Немањина црква у Хиландару, цркве у Јерусалиму, на Синају. Милутин је подигао и болницу у Цариграду. Изненада је умро.

СИМОНИДА
(1289-1340)

Византијски цар Андроник II приликом закључења мира са Србијом 1299.године ''даривао'' је српског краља Милутина и својом ћерком Симонидом, као гаранцијом трајног мира и пријатељства две земље. Лепоти српске краљице дивили су се и Латини и Угри, војсковође и велможе. Симонидина фреска у манастиру Грачаница представља посебну драженост. Нажалост та фреска је оштећена и Симонида је без очију. Милан Ракић је Симониди посветио истоимену лирску песму, а Милутин Бојић написао је психолошку драму ''Краљева јесен''. Симонида је умрла 1340. године као монахиња. У предању код Срба она је симбол лепоте, чедности и трагике женске у временима олуја и бура кад нестају војске, краљевства и царства а камоли крхко тело лепе жене.

КРАЉ СТЕФАН ДЕЧАНСКИ
(1321-1331)

Још за живота свог оца краља Милутина добио је на управљање зетску област, али је ускоро сковао заверу да скине оца са престола па је у томе осујећен. Протеран је у Византију са породицом међу којом је и његов син, касније цар Душан. После смрти краља Милутина проглашен је за краља 1321. године. Стефан Дечански проширио је државу на југ према Византији, а кад су се Византијци удружили са Бугарима, потукао је Бугаре на Велбужду, захваљујући вештини и храбрости свога сина Душана, који је већ био проглашен за краљевића. Стефан је подигао манастир Дечане, где је после смрти и сахрањен 1331.године.

ЦАР ДУШАН
(1331-1355)

Владавина Стефана Душана почиње 1331. године и као краљ он влада до 1345 до 1345. године. Од 1346. године он влада као цар – највећи војнополитички успон Нрмањићке државе. Србија израста у водећу силу на Балкану. У Скопљу је 16. априла 1346.године, Стефан Душан свечано крунисан за ''ЦАРА СРБА И ГРКА'' уз присуство бугарског и српског патријарха и представнике светогорских манастира. Државни сабор је 1349. године усвојио ''ДУШАНОВ ЗАКОНИК'' који је допуњен 1354.године.

ЦАР УРОШ
(1355-1371)

Урош је веома млад и неискусан са осамнаест година наследио престо у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности. Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем , па је сабор у Скопљу 1357. године за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се одцепио од Епира и Тесалије направио себи дргу државу. То су почели чинити и други велможи тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окупили и повезали у целину, па су као мали делови постали турски плен. У битци на Марици 1371. године учестовали су само два брата Мрњавчевића, где су их Турци потукли, после чега годинама скоро и није било већих битака са Турцима све до косовске 1389. године у којој нису учестовале све српске области. Смрћу цара Уроша 1371.године угасила се владавина лозе Немањића и отпочела агонија српске државе и народа, вековима са разних страна гаженог, али никад сатрвеног захваљујући баш духовној снази и наслеђу које му је оставила епоха Немањића. Доказа има много а данас то потврђује и нова историја.

Izvor: stormfront

Milos Obilic, Aleksandar Dobric (1837-1863)

Milos Obilic

28.juna 1389.(15.juna po starom kalendaru) na Kosovu u jednoj od odlucujucih bitki Srbije sa Turskom koja je u to vreme bila najmocnija carevina na svetu i koja je vec pokorila Vizantiju i Bugarsku ,usmrtio je turskog sultana Murata gde vlast turske imperije preuzima mladji sin Bajazit usmrtivsi starijeg brata.

Po narodnom predanju on je bio optuzen od strane mocnog plemica Vuka Brankovica da je idajica i da ce stati uz turke,a plemic Milos je obecao da ce ubiti sultana Murata na Kosovu,sto je i ucinio.U narodu Vuk je poznat kao izdajica.

Medjutim,Istorija je pokazala drugaciju pricu:

Vuk Brankovic nije bio izdajica,i o tome postoje cvrsti dokazi.Jedan od Mnogih je da se on uvek krio Turaka koji su ga proganjali da bi ga na kraju zarobili i drzali do kraja zivota u zatvorenistvu.
Sad se postavlja pitanje zasto je napustio sa svojom vojskom boj?
Pretpostavlja se da je on uvideo da nece mnogo pomoci jer su Srbi vec bili porazeni,i u tom haosu on je uspeo da povuce svoj odred i sacuva sebi i vojnicima zivote.

Sa druge strane istorija je pokazala da je Murat zaista bio u kontaktu
sa nekim Srbima,medju kojima je bio i Milos Obilic.(cini mi se da sam davno citao jedan zapis nekog venecijanskog(mletackog) pisca iz tog vremena u kojem pise da je Murat pisao Milosu da saradjuje,a ovaj nije hteo....).

Milos je verovatno hteo da saradjuje sa sultanom samo da bi mu mogao prici i imati priliku da ga usmrti,ali neki su mislili da je on izdajnik,a on to nije bio!
Milos da nije imao saradnju sa Muratom,njemu ne bi bilo dozvoljeno da tek tako pridje turskom sultanu Muratu u toku bitke!!!!!!!!
Milos je zrtvovao sebe da bi usmrtio Murata i napravio haos u turskoj vojsci!

ON JE JEDAN OD NAJVECIH BORACA PROTIV ISLAMA NA SVETU!

Izvor: Stormfront

Dositej Obradović je rođen oko 1739. godine u Čakovcu. Ostao je bez roditelja, školovali su ga rođaci. Mladi Dimitrije bio je vrlo marljiv đak i revnostan čitalac crkvene literature. Dečak se toliko zaneo ovom literaturom da je počeo pomišljati da se posveti asketskom životu. Da bi ga odvojili od takvih knjiga i vratili stvarnosti, rodbina ga daje da izuči zanat. Dečak je toliko bio zanet mislima o asketskom zivotu da je napustio zanat, pobegao u manastir Hopovo, zakaluđerio se i dobio monaško ime Dositej. U manastiru je njegov verski zanos odudarao od načina života manastirskih ljudi i delovao kao anahronizam. Iguman manastira Teodor Milutinović odvraćao je dečaka od verskog zanosa i upućivao ga na drugačiju literaturu i nauku. Dositej se polako treznio, počeo je da čita literaturu istorijskog karaktera sa racionalističko-prosvetiteljskim idejama, teološku literaturu polemičkog karaktera, Ezopove basne, Zakonik cara Dušana. U njemu se sada javlja želja za putovanjem da bi što više video, pročitao, čuo i naučio.

Radoznao duh i žedan nauke i znanja, Dositej se otisnuo u svet 1761.godine: njegova putovanja trajala su četrdeset godina - živeo je i radio, učio i studirao, prevodio i pisao u mnogim zemljama i gradovima: Dalmaciji, Krfu, Grčkoj, Ugarskoj, Turskoj, Nemačkoj, Rumuniji, Francuskoj, Rusiji, Engleskoj, Italiji. Po više godina proveo je na Krfu, u Smirni, Beču,Bratislavi, Haleu, Lajpcigu, Parizu, Londonu, Trstu. Trst je bio poslednje odredište njegovog stranstvovanja- odatle je došao u ustaničku Srbiju i tu umro 1811.godine.

Dositej je učio celog svog zivota: on nije samo putovao i učio na putovanju, nego je učio jezik, slušao predavanja, upoznavao se sa novim političkim, socijalnim, filozofskim i pedagoškim idejama. U Haleu, u Nemačkoj, skida kaluđersku odeću i oblači svetovnu, na univerzitetu sluša filozofiju i estetiku. Ovde prihvata prosvetiteljsku krilaticu "prosvetom ka slobodi". To ga opredeljuje da svoja znanja praktično primeni u prosvećivanju naroda. Počinje da piše knjige u prosvetiteljskom duhu i zaokupljen je mišlju o izdavanju knjiga na srpskom jeziku.

Sva Dositejeva putovanja nisu bila baš ugodna. Putovanja i život su iziskivala materijalna sredstva. Sam ih je obezbeđivao radeći kao fizički radnik, učitelj , lektor, korektor, besednik, predavač u vojnoj akademiji. Postao je poliglota: naučio je klasične jezike grčki i latinski, novogrčki, nemački, engleski, francuski, ruski, albanski, rumunski, talijanski.

U ustaničku Srbiju, u Beograd, došao je u poznim godinama, slabog zdravlja. Došao je da poradi na prosveti. Otvorio je veliku školu u Beogradu, a kasnije i bogosloviju. Bio je ministar prosvete, diplomata, član Praviteljstvujuščeg sovjeta. Smrt ga je snašla 1811. godine kada je uveliko radio na osnivanju štamparije u Beogradu.

Dositej je vrlo plodan pisac, pisao je imajući na umu svoj narod, njegovu prosvetu: sve što je pisao namenio je srpskom narodu:

Pismo Haralampiju, 1783.
Život i priključenija, 1783. ; 1788.
Sovjeti zdravog razuma, 1784.
Basne, 1788.
Pesma o izbavljenju Srbije, 1789.
Sobranije, 1793.
Etika, 1803.
Pesma na insurekciju Serbijanov, 1804.
Mezimica, 1818.
Ižica, 1830.

Стеван Синђелић се родио 1770. године у селу Војсци, у Округу моравском. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић је умро врло млад, па се Синђелићева мајка Синђелија преудала у друго село. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра, кога су дахије пред почетак устанка посекле. Још пре него што ће подићи устанак, Карађорђе је прелазио преко Велике Мораве и састајао се са Синђелићем и договарао се о почетку устанка, па је Синђелић почео да прикупља народ ресавског краја за устанак. Чим је објављен устанак у Орашцу, Карађорђе је о томе обавестио Стевана Синђелића.

Стеван Синђелић је одмах побунио целу Ресаву. Турци, који су били у Ћуприји, чим су чули за устанак Срба крећу против устаника. Стеван Синђелић је то на време сазнао, па их је спремно дочекао на Јасењару, између Свилајнца и Ћуприје и потукао до ногу. То је било његово прво бојевање и први ратни успех.

После тога, Синђелић је учествовао у боју на Иванковцу са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, где су сви скупа победили Хафис-пашу, кад им је Карађорђе дошао у помоћ. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за војводу ресавског.

Након боја на Иванковцу, Стеван Синђелић је са Добрњцем ратовао по моравској долини и освојио: Ћуприју, Параћин и Ражањ, до Делиграда. Ту су ископали и утврдили велике и јаке шанчеве у којима су дочекали нишког Ибахим-пашу са многобројном војском, у исто време када је био бој на Мишару (1806 године)

После 1807. и кратког предаха, дошла је за српске устанике судбоносна 1809 година. У Каменици, у селу Горњи Матејевац код Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) био је војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Турци сазнали да су се све војводе, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукле с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру. Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али с
у их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватањем за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам.

Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој.

После овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба. После ове погибије нишки паша је наредио Србима да све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе, предали паши, а овај нареди да се сазида Ћеле-кула. И дан данас овај споменик палим Чегарским браниоцима се налази у Нишу и претворен је у спомен обележје.

Споменик војводи Стевану Синђелићу се налази у Ћуприји, а биста војводе Синђелића налази се у комплексу спомен-парк обележја Чегар, код Ниша.

Nikola Tesla

Nikola Tesla je rođen u porodici pravoslavnog sveštenika 10. jula 1856. godine u Smiljanu, današnja Republika Hrvatska. Njegovi roditelji Milutin i Georgina osim njega imali su sina Daneta i ćerke Angelinu i Milku, starije od Nikole i Maricu najmlađe dete u porodici Tesla.
Svoje ime je dobio je po dedi sa očeve strane. Školovanje je započeo u rodnom mestu, gde je proveo najbezbrižnije godine svog života.
Nakon nesrećnog slučaja, prilikom koga je porodici Tesla poginuo sin prvenac, Dane, porodica se preselila u Gospić gde je mladi Nikola nastavio školovanje. Školujuci se u Gospiću, a kasnije na Visokoj realnoj gimnaziji u Karlovcu, njega je morila činjenica da će nakon toga morati da nastavi porodičnu tradiciju i da postane sveštenik. Ta činjenica mu nije davala mira budući da su ga iskreno zanimale prirodne nauke. Po završetku karlovačke gimnazije, na raspustu, vrativši se u Gospić mladi Tesla se razboleo od kolere. U to vreme ova opaka bolest odnosila je veliki broj života.

“U jednom od samrtnih trenutaka za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli, nesigurnim glasom. Rekoh mu:

-Možda bih mogao da se oporavim ako mi dopustiš da studiram tehniku.
-Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu, odgovorio je svečano, a znao sam da tako i misli.”

Kako je, zaista, i usledio čudesan oporavak, kao što mu je otac i obećao Nikola Tesla je 1875. godine upisao Višu tehničku školu u Gracu. Na tim, toliko željenim studijama, Tesla je iskazao više nego potrebnog interesovanja za savladavanje predmeta. Na taj način je želeo da svome ocu pokaže kako nije pogrešio što mu je dozvolio da se posveti izučavanju tajni matematike, fizike i mašinstva. Ipak, i pored priznanja profesora koje je dobijao u svedočanstvima, njegov otac kao da je bio nezainteresovan za sinovljeve uspehe.

“To je skoro ubilo moju ambiciju; ali kasnije kada je otac umro, potreslo me je kada sam našao zavežljaj pisama koja su moji profesori pisali predlažući mu da me ispiše sa fakulteta, ukoliko neće da se ubijem prekomernim radom.”
Godine 1879. Nikola Tesla je dobio svoje prvo nameštenje, počeo je da radi kao pomoćni inženjer u Mariboru. Iste  godine umro mu je otac i da bi ispunio očevu zelju da završi fakultet 1880. Tesla upisuje fakultet u Pragu. Nekoliko godina, koje su usledile, predstavljale su značajan period u karijeri Nikole Tesle. Nakon rada u Budimpešti u Centralnom telefonskom uredu, usledio je izum obrtnog magnetnog polja (februara 1882.). Te iste godine na preporuku svojih predpostavljenih dobio je zaposlenje u Parizu u Edisonovom kontinentalnom društvu. Tu je proveo dve godine na raznim i vrlo odgovornim poslovima a kako njegovo umeće nije moglo da prođe nezapaženo preporučen je i samom Edisonu. Edison je u to vreme bio najznačajnija ličnost tehnike u Americi, heroj elektrike koga je slavila cela nacija. On je Tesli 1884. godine dao posao u svojoj laboratoriji u Njujorku, ali njihova saradnja nije dugo trajala.
Nezadovoljan odnosom predpostavljenih prema svome radu, Nikola Tesla je već naredne 1885. napustio Edisona i uz pomoć nekih investitora osnovao “Tesla Arc Light Co”. U početku, zbog obaveza prema investitorima, morao je da radi u oblasti lučnih svetiljki, ali je nakon toga krenuo u realizaciju svojih projekata iz oblasti polifaznih naizmeničnih struja. Nakon predavanja “Novi sistem motora i transformatora naizmenične struje” 16. maja 1888. koje je odrzao pred Američkim institutom elektroinženjera (AIEE), Tesla je dobio ponudu od firme Vestinghaus (Westinghouse) za otkup patenata iz oblasti polifaznih struja.

Usledile su godine  u kojima je Tesla sa Vestinghausovim inženjerima radio na praktičnoj primeni svojih izuma. Tridesetog jula 1891. Nikola Tesla je dobio američko državljanstvo.

Dobar deo 1892. Tesla je proveo u Evropi. Tu je kroz mnogobrojna predavanja promovisao svoje ideje. Svoje predavanje “Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokih napona i visokih frekfencija” održao je u Engleskoj pred Institutom elektroinženjera i pred Kraljevskim institutom. Isto predavanje ponovio je u Parizu pred interacionalnim društvom električara i Francuskim društvom za fiziku. Stigao je i da jedini put u životu poseti Beograd gde je ostao tri dana. Takode te 1882. godine Tesla je ostao i bez drugog roditelja. Umrla mu je majka i taj gubitak mu je strašno teško pao.

Nakon povratka u Ameriku usledila je nova borba. Zagovornici upotrebe jednosmerne, ujedno i protivnici korišćenja naizmenicne struje osuli su drvlje i kamenje kritikujuci i upozoravajuci na opasnosti koje njena upotreba donosi. Trijumf, u ovom sukobu poznatom kao “Rat struja”, su 1893. odneli oni koji su imali malo više vizionarstva sa sobom. Svetska izložba u Čikagu je te godine bila osvetljena uz pomoć naizmenične struje.

Usledilo je istraživanje na polju bežičnog prenosa signala i energije. Ssvoju ideju i nameru da svoje istraživanje uputi u tom smeru Tesla je javno izneo u govoru prilikom puštanja u pogon elektrane na Nijagarinim vodopadima 1897. Kakav li je bio izraz lica ljudi kojima neko, tek sto su doživeli prenos električne energije na veću udaljenost, priča o prenosu iste bez žica?
Veliku misteriju predstavljaju Teslina istraživanja na ovom polju. Iako je proveo skoro godinu dana u Kolorado Springsu (1899-1900), i vodio iscrpan dnevnik o svojim istraživanjima, do šire upotrebe bežičnog prenosa električne energije do dana današnjeg nije došlo. Tesla je imao nameru da iskoristi gornje slojeve Zemljine kugle kako bi energiju sa jednog preneo na drugi kraj sveta. Neka svoja otkrića opisao je u eseju “Problem povećanja ljudske energije”, koji je izazvao široko interesovanje naučnog i poslovnog sveta.

Verovatno i sam zaintrigiran esejem J.P. Morgan (John Pierpont Morgan 1837-1913), u to vreme jedan od najbogatijih ljudi Amerike, ponudio je finansijsku podršku Tesli. Do saradnje je došlo na projektu “Svetski radio sistem” koji je Tesla vodio u svojoj laboratoriji na Long Ajlendu. Već posle godinu dana 1901. Morgan je naučniku uskratio finansije. Povod za prestanak saradnje je bilo prvo uspesno transantlantsko bežično slanje radio poruke, koje je izveo Markoni (Guglielmo Marconi 1874- 1937). Tesla je Morganu tada priznao da je on tako nešto mogao da učini odavno, ali da to nije cilj njegovog istraživanja. Morgan je bio besan zbog ove, kako je on smatrao, utaje i više nije nikada sarađivao sa Teslom.

Tesla se nekako snalazio na ovom projektu do 1905. kada je i potpuno iscrpeo izvore finansiranja i bio je primoran da ga napusti. Usledile su godine u kojima je on radio na usavršavanju postojećih i patentiranju novih pronalazaka u oblasti mašinstva. Te godine su bile dosta teške za njega. Javnost se podsetila velikog genija 1917. kada mu je dodeljena Edisonova medalja, najveće američko odličje u oblasti tehnike. 1919. Nikola Tesla je objavio svoju autobiografiju kroz seriju članaka u časopisu Electrical Experimenter. Za ljude, koji mu nisu bili bliski, vesti od Tesle su stizale kroz novinske članke u kojima su mogli da pročitaju njegove često i previše senzacionalne izjave.
Izjave poput “Kako signalizirati na Mars” ili “Rasturanje tornada” i nisu baš doprinosile njegovom ugledu. Tada su se više smatrale plodom bujne mašte nego li mogućim naučnim dostignućima. Tesla je nekako opstajao uz pomoć prijatelja i skromne penzije koju je nerado prihvatio od tadašnje jugoslovenske vlade. Njegovo zdravlje se značajno pogoršalo nakon smrti njegovih prijatelja Roberta Andervuda Džonsona (Robert Underwood Johnson) i Ričmonda Pirsona Hobsona (Richmond Pearson Hobson) 1937. Te godine je doživeo i saobraćajnu nesreću - udario ga je taksi dok je prelazio ulicu.

Skoro sam, bez porodice, i samo u društvu sestrića Save Kosanovića (sin Marice Kosanović) i par prijatelja, Tesla se retko pojavljivao u javnosti u poznim godinama svog života. Izuzetak je bila poseta Kralja Petra II Karađorđevića koji je došao da se upozna sa Teslom u njegovom apartmanu u junu 1942.

Godine 1943. petog januara Tesla je pozvao američko vojno ministarstvo. U kratkom razgovoru veliki naučnik je američkoj vojsci ponudio tajne svog super oružja. Oficir nije shvatio o kome se radi i verovatno misleći da je u pitanju šaljivdžija ili ludak obećao je da će se javiti kasnije.

U osamdeset i sedmoj godini u hotelu Njujorker 7. januara 1943. godine prestalo je da kuca srce ovog plemenitog naučnika. U katedrali sv. Jovana Bogoslova 12. januara okupilo se dve hiljade ljudi među kojima je bio veliki broj pronalazača, dobitnika Nobelove nagrade, svetski priznatih imena iz oblasti elektrotehnike, jugoslovenskih diplomata.