Šaljive, zanimljive i poučne priče

Ova tema je namijenjena, kao što i njen naslov govori, za šaljive i zanimljive priče iz dalje i bliže svakodnevnice, - ako ste ih čuli, prepričajte ih ovdje, a ako ih imate zapisane, kopirajte ih i priložite.

Evo, ja ću prepričati šaljivu priču koju sam nekada pročitao, a odnosi se na poznatog beogradskog glumca, boema i kralja smijeha, - kako su ga svojevremeno zvali - Čika Iliju Stanojevića.


Imao je svoj sto u "Tri šešira" i uvijek kada bi došao, posluživao ga je lično gazda. (Zaboravio sam ime toga gazde, pa ću ga zvati Gazda) Jednog dana dođe Čika Ilija i sjede za svoj sto. Gazda, sav pokunjen i crvenog nosa, sa maramicom u ruci, priđe Ilijinom stolu. Vidjeći ga onakvog snuždenog i jadnog, upita ga šta mu je? Gazda se požali kako je dobio neki virus, alergiju, šta li, i da nekoliko dana ne može da dođe sebi.
- Kišem, kašljem, znojim se, gosn'  Ilija, a i temperatura me smori.
- Pa, što nisi ranije rekao, pobogu, ja znam lijek za tu vrstu bolesti! - odgovori ozbiljno Čika Ilija.
- Reci, brate, dragi, spasi me ako možeš! - zavapi Gazda.
- Ovako, - ozbiljno će Ilija, - kada dođeš kući, neka ti žena ugrije kantu vode i napravi čaj od nane. Naspi toplu vodu u lavor, stavi noge u vodu i istovremeno pij čaj. Ali pazi dobro, ne smiješ za to vrijeme pomisliti na krokodila. Ako to uradiš, džaba lijek, ništa ti neće pomoći!
- Bog stobom gosn'  Ilija, - odgovori Gazda, - nikada u životu nisam mislio na krokodila, zašto bih tada?
- E onda u redu. Uradi danas tako, pa da sutra vidimo kako ćeš se osjećati.

Sutradan dolazi Čika Ilija, a Gazda ga u čudu gleda.
- Šta je, - pita uz smješak Čika Ilija, - je li lijek pomogao?
Gazda prilazi Čika Iliji, krsteći se uz put, i skoro preplašen odgovara:
- Neka mi je Bog na pomoći, ali, moj gosn' Ilija, kada sam juče uradio sve kako si mi rekao i kada sam stavio noge u lavor, zamisli, krokodil mi pade na pamet! A kunem ti se svetim Nikolom, mojom slavom, da nikada do tada nisam mislio na krokodila!

_________________________________________________

БАЧВАНИН И ГРК

Возио Бачванин Грка у Пешту. Један дан купи Грк од чобана на путу младо јагње. Кад дођу увече у крчму на канак, Грк рече Бачванину:
— Море, кочијашу, закољи то јагње и одери, а ја ћу га зготовити, па ћемо заједно јести.
Бачванин радо пристане у тај ортаклук. Кад Грк зготови јагње, учини му се мало за обојицу, зато рече Бачванину:
— Море, кочијашу, ово је за нас двојицу мало, него ајде да спавамо, па који лепши сан усни, нај сам нека поједе све.
Бачванин пристане и на то, пак легну спавати.
Пошто Грк заспи, Бачванин устане, пак узевши леба из своје торбе, метне гвоздењак с куваним јагшетом преда се, и поједе све; па онда оставивши гвоздењак празан на своје место, легне и он те засли. Кад се Грк пробуди, он повиче Бачванина:
— Еј, море, кочијашу! Устај, казуј шта си снио?
Пробудивши се Бачванин, одговори му:
— Ти си, господару, старији, ти си господар; казуј ти најпре.
Онда Грк почне:
— Ја сам снио где се отворило небо, па тамо седи бог на престолу своме. То је тако лепо да се не може казати; па онда бот спусти одозго велике мердевине, па зовне и мене да идем горе к њему. А ја онда уз мердевине ајде горе.
— Стани, господару, доста је — повиче Бачванин. — Ја сам гледао кад си ти горе пошао, пак помислим да нећеш више амо доћи; па онда узмем те поједем све месо.
— Шта море бре — повиче Грк поплашен — ја се шалим, море!
— Богме, господару — одговори Бачванмн — ти се шалио или не шалио, ја сам за истину примио.

А ШТА ТИ ЈЕ?

Један чоек којега је бољео зуб, срете другога чоека ђе јауче иза гласа, па га запита, шта му је, а кад му онај одговори да га је ујела змија, он му рече:
"Е ја мишљах, тебе зуб боли!"

ЉЕЊИВИ СЛИЈЕПАЦ

Срете један лијенштина на путу слијепца ђе у једну торбу носи пуну крува а у другу гусле, пак сједе пред кућом једном и узме слијепац гусле те уза њих много лијепу и красну пјесну испјева.
Слушајући га љенивац, стане му завидити говорећи, да нико на свијету ласније од слијепца не живи, а за то што мукте једе а уз гусле пјева без најмање бриге, те почне молити Бога да ослијепи. Бог као Бог, вала њему, одузме му вид очињи, те ондар он весео.
Купи од њекуда гусле и почне се учити појати, те добави вођу те с њиме по свијету крену шљепачки и сваке пјесме појући. Један дан зар су му се биле гусле нешто поквариле, како ли, еле никако не могаше започети да с њима напредује, пак пред скупљенијема насмија се и рече: "Вала, господо, кад ми гусли лијепо не ислеишу, не мили ми се ни да сам ослијепио."

Jedno radoznalo muško dijete, a koje dijete nije radoznalo, pita mater:
- Mama, kako sam se ja rodio?
Sve su mame, manje-više, pred takvim pitanima djece, pomalo zbunjene i smušene i pokušavaju na svaki način odgovoriti na takva pitanja, samo ne na onaj pravi način, to jest, reći djetetu istinu.
Tako je i majka kojoj je bilo upućeno pitanje, počela smušeno objašnjavati djetetu, te kako je ono bilo u njenom stomaku, te kako ga je nosila devet mjeseci, te kako se hranilo u stomaku... i kako ga je na kraju rodila...
- A kako sam ušao u tvoj stomak?- navljivalo je dalje dijete.
- Pa, ovaj, nisi ti takav ušao u moj stomak..., to ti sada ne razumiješ, kada malo porasteš, onda ćeš razumjeti...
- Kako to, nisam ušao ovakav? Kakav sam ušao i kuda sam ušao. Razmijem ja i sada, samo ti meni objasni. - navljivalo je dalje dijete, očito nezadovoljno majčinim odgovorima.
Majka, već malo iznervirana i pritjerana uza zid, nestrpljivo odgovori:
- Znaš, kada muškarac i žena spavaju zajedno, oni tada prave djecu. Tvoj tata je spavao sa mnom i tako si se ti rodio.
- Pa, mama, i ja sam spavao sa bakom, kako to da ona nije rodila!

ДОСЈЕТЉИВ УДОВАЦ

Оно је био један удовац, имао три сина ожењена. Синовима му се није свиђало да им се отац под старост жени, зато нареде својим женама да лијепо са оцем поступају и да га добро послужују. Жена свака пред својијем мужем казивала да му оца послужује, али у ствари није било тако. Сиромах старац, да би доказао синовима да му је нужда оженити се и да га снахе никако не послужују, смисли овај начин. Једног дана зовне сва три сина у своју собу, те ће им рећи:

— Ја сам имао триста дуката у својој соби, па ми је нестало. Једна изигеђу ваших жена украла ми је паре, јер и сами знате да други нико не улази у моју собу.

Тада синови дозову жене, те ће нагјетарији запитати своју да није узела очеве паре. А она ће:

— Ако сам и ушла у собу има осам дана, дабогда ни од шта среће не имала!

Па затим се средња закуне да му није у собу ушла има двије недеље. А најмлађа се исто тако закуне да му није у собу ушла има и мјесец дана.

Тада отац рекне:

— Ево пара, није ми их нестало, само сам ја хтио да ваше жене саме признају да ме не послужују. Већ ево вам ови новци, за вас сам их и уштедио, а ето сами видите да ми је нужда женити се.

Hm... Ova priča bi trebalo da se zove "Zlatko, njegov stric i magični recept".

Ин вино веритас
Никад нисам читао о томе како настају винске мушице, чак ни на Дискаверију никад није била емисија о томе. Моја идеја је да се оне материјализују саме од себе, долазе ниоткуда и не иду никуда а стално су присутне. Екстреман пример за то је ако купите рецимо крушке, и не поједете их све одма. Винске мушице ће позвати чак и кумове из Немачке на гозбу.
Друга ствар са њима је што често неприметно нарасту, рој неких ситних малих око кригле коју синоћ ниси опрао, и у тој маси два капиталца ко пола нокта, увек сам се питао до које величине би нарасле ако их не би таманио.
Летос кренем на море, пакујем ствари из купатила - четкица за зубе, дезодоранс... и снимим на плочицама једну, онако, доста велику. Реко дал да је сјебем сад ил одма, и решим да је оставим да живи, нек ми пази купатило док се ја не вратим. И тако, одем на море, и после две недеље санирања опекотина "јекодермом" и шорања у сланој води, вратим се назад.

Уђем у зграду, избацим из сандучета пет мегабајта спама, нешто форвардујем комшијама и позовем лифт.
После само једног заглављивања на трећем, излазим из лифта и гурам кључ у браву. Неће. Гледам да се нисам зајебо, дал је то тај кључ, јесте. Неће. И то не да неће да окрене него неће ни да уђе, неко је заменио цилиндар! Звоним, шта ћу...
Отвара ми мушица, већа него мој ујак Станимир!

- Де си, Дудариме, сисо!
- Ау јеботе! Па вид колка си!
- Нисам колка него колки, нисам сека него бата, видиш ваљда...
- АААА! Па шта радиш овде, бре, јеботе?! Што си мењао цилиндар?! Не постоје бре толке муве!
- Ево ништа зајебавам се, играм Need For Speed и циркам вопс, оћеш дуђеш на ручак, набавили смо нека доста добра говна...
- Ма бре излази напоље! Немој сад да...
- Да шта?! Ајде педала, и хвала што ме ниси згњечио ономад...

Ето, сад сам код бабе на Видиковцу, попиздећу јер делимо гарсоњеру, немам чак ни нет него морам у кафе клуб.
Премостити проблем?!

аутор- Дударим

Није двојник, Дударим игра Интернет!

Нагла технолошка револуција је својевремено у мој дом унела доста конфузије.

Проблем комуникације:

- "Поздравила те Драгица и рекла да свратиш по неку књигу, само смо кратко попричале преко Интернета..."
- "О чему причаш кево? Која Драгица и какве везе ти имаш са нетом?!"
- "Па Синишина мајка, него мрзело је да се пење горе па је позвонила на Интернет и онда ми је само то рекла."
- "Мислиш интерфон?"
- "Па да."


Проблем комуникације, финансијски тренутак:

- "Јел платио неко инфостан за прошли месец?"
- "Ја сам оној битанги Дудариму дао неке паре да плати месец дана неограничено, ко зна где је те паре спиздио. Јели разбојниче?"
- "Дао си ми за Интернет, мене инфостан не занима".
- "Ја само знам да сам ти дао паре, а ово што видим је опомена пред тужбу!"
- "Еј, неко звони на интерфон..."
- "Шта сад то значи? Да нам није писо стриц из Канаде?"


Проблем који ескалира на ширу фамилију:

- "Еј, Дуди! Ујка Шуле са Бежаније овде, како си ми лепи?!"
- "Ко бре?!"
- "Ујка Шуле, па Надин буразер бре, знаш кад смо онда пикали фудбал на Ади!"
- "А, у јеботе, ја сам мислио дас ти погино пре три године..."
- "Еееее, па како сад то? Па како Шуле да гине? Па где то... него види лепи, хтели смо да узмемо и ми тај компјутер хаха, да се модернизујемо под старе дане, па јели, јел си ти стварно хакер као што се прича да нам помогнеш мало хехехе?"
- ".........а шта"
- "Е види, оћемо да купимо и тај што има тај Интернет знаш, ал да кренеш и ти с нама да нас не зајебу, да нам не увале неки спор јел знаш. Частићемо те немој се бринеш, после идемо негде на пицу а може и ујна да направи шпагете, а има и неко винце, а шта кажеш, јели јел оћеш а?"
- "Кул."


Продубљивање јаза између генерација:

- "Ја сам чуо да кад ти читаш неке текстове на енглеском на том твом компјутеру преко жице, нама куцају америчке импулсе, и доћи ће нам рачун иљаду марака!"
- "Где си то чуо деда и од кад ти поново чујеш?"
- "Сад сам гледо на телевизији."
- "Опет си гледао немачке канале и триповао да разумеш шта причају?"
- "Какав стрип?"


Више не живимо сви скупа, а и деда је умро. То је донекле разрешило технолошке недоумице али је појава ДВД плејера донела једну читаву нову димезију квалитетне збуњености. О томе другом приликом... А и у овом посту нигде нема ни наговештаја перверзије, што неоправдава назив блога, морам да се пресаберем.

Пост пре поста

- Па де си Дуди љуби те ујка Шуле, сто година се нисмо видели, аси порасоооо!
- Јебига, јесам се угојио, кад смо се ми уопште последњи пут видели?
- Ја мислим ономад на тетка Ружиној сарани, бре, виђамо се само кад неко умре, ко да нисмо фамилија...
- Да, то или кад неко од вас реши да купи комп...
- Хехе, немој си кваран, нећемо много да те гњавимо, саће ујна Стана да донесе сланиницу и ракијицу да се мало загрејемо па да видимо шта си нам то доно и какве су цене...
- Мени може само кафа, постим јебига.
- Постиш? Дај не глупирај се, ујнаааа, насеци бре то више и доноси, хехе...
- Нећу стварно, озбиљно, постим. Све фул, клопа, пиће, да имам шта да јебем вероватно би и то оставио по страни, стварно хвала.
- Ти знаш да сам ја био у црквеном одбору, јел знаш? То су бре све пичка до пичке! Знаш кака домаћа сланина, саће ујна да насече...
- Не постим ја због цркве, него да ми се издува мјешина, и црева и вене мало искулирају. Покојни деда Живан је увек постио, знаш и сам како је увек био виталан.
- Јес био виталан док га приколица није погазила у педес шестој, кажем ти ја да не ваља да се пости, стварно нећеш сланину?
- Стварно. Ако хоћеш спакуј ми комад па ћу да понесем буразеру, он не пости.
- Договорено! То је паметан човек. Дај да видимо какве су те цене док не стигне кафица, оууу види ал је ујна насеклаааа...
- Донео сам ти три варијанте, ова најскупља је шесто евра са монитором и има све о чему смо причали, ова за четрсто...
- Та за четрсто, та ми боље звучи, шта ту све има? Узи мало сланинке...
- Па ту је највећа разлика у монитору, што се разлике у цени тиче.
- Јел то онај плазма танак ко што у банци имају? Мајку им јебем са свим кредитима и каматама. Саћемо ово додуше да купимо на кредит, ал иначе краду како стигну... Јебои Динкић. Немој ми молим те нешто што зрачи, па да звизнем пре времена хехе, узи бре мало...
- Није тај монитор, тај иде уз онај од шесто.

- Ево мили кафица! Са све ратлуком, код нас нема да нема!
- Е фала ујна, јао, е, заборавио сам да ти кажем да постим, јел ти није тешко опет да приставиш само без млека?
- Па како постиш кад једеш сланинку?
- Ма не једем, сад сам баш причао ујки...
- Неће будала, сад ми је причао како оће да се замонаши и постане педер, једе неко цвеће пусти га...
- Па што не узмеш макар мало љуби те ујна, није она толко масна, баш је месната, донео Рале из села сад баш...
- Јел можеш молим те нову кафу?
- Ма може, може... Ал узми ти мало замези слободно, нећемо ми да те цинкаримо, ево ујна неће ни да гледа!

- Ја сам решио да ми узмемо то од четрсто, ти кажеш да ваља, онда мора да буде добро!
- Не кажем ја да мора да ваља, али у суштини то ти је довољно да...
- Онда договорено! Па ако се нешто не снађемо ми ће те зовнемо.
- Јел си ти беше ишо на неки курс раније, није вам фирма плаћала обуку?
- Ма јесте, ал нисам ја то много ишо, ко им јебе матер, шта има да ми плаћају, не треба ми ништа од тих говнара. Сам ћу да видим шта ми треба, или ако се не снађем ти си ту хехе...
- Ајде видећемо...
- И да, како с посла да пребацим оне смешне ствари? Знаш оно мајмун који шора себи у уста, па онда кад су тукли педере, па жена с коњем и то...? Јел то може да стане на једну дискету? Могу и теби да снимим ако оћеш, има на послу пун курац тих дискета, мада ти то вероватно већ одавно имаш кад си такав хакер хехе...
- Договорићемо се све кад ти стигне комп, морам сад да палим на факс, ајде чујемо се колико прекосутра.
- Не заборави сланинче за буразера, и молим те престани да глумиш та лудила са дијетама, следећи пут да кркамо ко људи!


аутор-Дударим

Rupe na zidu prijateljstva

Nekada davno živela je devojčica koja je imala lošu narav.

Njena majka joj je dala kesu punu eksera i rekla joj da svaki put kad ne može da iskontroliše svoje ponašanje mora zakucati jedan ekser na zid. Prvi dan je morala zakucati čak 37 eksera! Tokom sledećih nekoliko nedelja kako se učila kontrolisati, broj zakucanih eksera smanjivao se iz dana u dan. Shvatila je da joj je lakše obuzdati ljutnju nego zakucati ekser na tvrd zid.

Napokon, stigao je dan kada se devojčica nije iznervirala ni jedan put! Rekla je to majci i ona joj je savetovala da svakog mirnog dana izvuče jedan ekser. Stigao je dan kada je devojčica rekla majci da više nema ni jednog eksera na zidu! Majka je uzela ćerku za ruku, odvela je do zida i rekla joj:

„Dobro si učinila, ćerko, ali pogledaj rupe koje su ostale na zidu. Zid više nikada neće izgledati isto! Kada kažeš nekome nešto u ljutnji, povrediš ga. Kao da zabiješ nož u tu osobu i potom ga izvadiš napolje. Nema veze koliko puta kazes: „Žao mi je“, rana je ipak još uvek tu. Povrediti nekoga rečima je ponekad gore nego fizički. Prijatelji su naše retko bogatstvo i treba ih čuvati. Oni te nasmeju kada si tužna, ohrabruju kada trebaš uspeti nešto u životu, pozajmljuju ti rame za plakanje, uši za slušanje i otvaraju ti srce.“

Citirano sa: Priča o prijateljstvu

Kakvi ste, takvi su i oko vas, ni bolji, ni gori - Lepa duhovna priča

Na ulazu u jedno selo putnik naiđe na staricu koja je sakupljala lekovito bilje. On je pozdravi i upita:
– Dobar dan bako!
Možete li mi reći kakvi su ljudi u ovom selu?
– Kakvi su bili tamo odakle dolaziš sine? – upita ga baka.
– Bolje ne pitaj. Sebični, pakosni, zli, samo gledaju sta ce da ti napakoste, samo na sebe misle i gledaju kako da drugome naude.
– Eh, sine moj, takve ćeš i ovde naći! – odgovori starica i nastavi
sakupljati biljke.
Malo kasnije naiđe putem drugi putnik koji popstavi isto pitanje:
– Dobar dan, dobra ženo. Kakvi su ljudi u ovom selu?
– Kakvi su bili tamo odakle dolaziš sine? ponovi baka isto pitanje i ovom prolazniku.
-Dobri su bili majčice. Gostoljubivi, srdačni i dobrodušni,
spremni da pomognu, veseli… Baš mi je bilo žao kada sam ih, zbog
posla, morao napustiti.
– Da, da… Takve ćeš i ovde naći sinko…. – odgovori starica veselo. :D
Apropo toga, jedan moj uvid koji sam dobila kaze: ako zelis da znas kakav je covek preko puta tebe sa kojim razgovaras, slusaj ga dobro, sta prica o drugima.

Preuzeto sa bloga Vesne Mihajlović

Па, ово му више дође као есеј о будали, али је свеједно поучно...
Дакле:

Габријел Лауб: Похвала будали

(преузето из: Габријел Лауб, Уметност смеха /превео с немачког језика Живота Филиповић/, Београд, Дерета, 1999, 79–81.




И ту је краљева будала – краљевска будала. Мада – мудрих будала било је само код мудрих краљева. Лец каже: „Владари су будалама одобравали привилегије, али они који се нису осећали као владари нису могли да их одобравају.“ А рећи истину у лице неком глупом краљу није само шашава и опасна, него пре свега потпуно сувишна будалаштина. Ако, дакле, будала своме господару каже горку истину, то је одраз дубоког поштовања и поверења. Памет, наиме, има ту непријатну особину да се на пијацу може носити само у истом завежљају са сопственом кожом. И тако будала која хазардира са својим поверењем обично ускоро буде скраћена за главу, што је прилично непријатно, пошто се баш без главе не може бити будала. Овај једноставни механизам гарантује да ће сваки владар имати будале какве заслужује.
Будала је увек била карикатура свога господара, и то је за мудрог краља било веома драгоцено – у то време, наиме, још нису постојале копије од пластике какве јапански фабриканти постављају у својим фабрикама да би службеници, шамарајући те двојнике могли да искаљују свој бес. Било је боље ако су се поданици смејали краљу у будали него будали у краљу.
Глупи краљеви држали су уместо будала кепеце и наказе, који су као заједничко са правим будалама имали само преметања преко главе која су изводили и шутеве у тур које су добијали. Такав један изрод од будале препознаје се по томе што сам себе узима смртно озбиљно, бесно се ногата и своја преметања преко главе сматра мотором светске историје. Права будала увек је филозоф. О томе сведочи већ чињеница да она познаје моћ смеха и да јој не смета будалашка хаљина.
Та маска лакрдијаша, за разлику од маске гангстера или демагога, ништа не скрива. Напротив, она служи за то да онога ко је носи свако препозна на први поглед. У будалином методу да, када хоће да се наруга недостацима друштва, сама себе чини смешном – да предочава глупости не би ли гледаоце уверила да су паметни како би их задобила као савезнике против глупости – садржана је читава једна филозофска школа. Не само метод, него и циљ бива одређен једним прастарим сазнањем филозофије: борбом против људске глупости. Ова наизглед безазлена, наизглед не баш хиперактуелна и – гледано из перспективе историје – прилично безнадежна занимација, вазда је изнова опасна, јер глупост је вазда реакционарна, а блесавост антихумана.
Уосталом, који од филозофа није играо улогу будале, баш зато што је филозоф? Зар су се мало подсмевали Сократу? Није ли, рецимо, Диоген био један од предака кловна? Његово буре је једнако добро скретало пажњу његових савременика на његову истину као и капа са прапорцима.
У генеалогији кловна налазимо и „глупог Ханса“ из бајке, који није глуп, само је наиван и није прилагођен, јер верује у просте истине; кловн свесно чува ту наивност, јер и он верује у једноставне истине, а разлог што се не прилагођава нипошто није што не би могао, него што не жели. О томе сведочи његова упадљива маска – док се први услов за прилагођавање састоји у неупадљивој једнообразности.
Тужни витез од Ла Манче, који је будала постао само зато што је веровао у част и правду, свим је кловновима подарио романтику – а вера у разум и истину је „глупост“ исте врсте. Али, лишите будалу тог романтичног донкихотства – и преостаће обичан лакрдијаш, марионетски пајац који речи „будала“ даје поспрдан смисао.

Млади мутанти
Posted on December 22, 2008 by Дударим

– Пфуууу…
– Шта је?
– Сморио сам се ко буља.
– Не псуј бре, и тише мало…
– Идем напоље да запалим пљугу.
– Стој ту и ћути, де ћеш сад напоље, види колко је људи иза нас.
– Ајде да вичемо ПО-ПО-ВИ ЛО-ПО-ВИ!
– Ћути будало, чуће те поп!
– Па нек чује, њему се и обраћам…
– Аман на венчању смо, ућути.
– Нећу да ћутим, сти видео шта поп вози, си видео шта стоји испред?
– Нисам и не занима ме.
– Нову “Вектру”!
– Не занима ме.
– Е па треба да те занима, знаш ти колко кошта велики сервис за њу?
– Не. Нинтересује ме, само ћути.
– Е па много буразеру! Више него цео мој ауто… ето шта ти је поп, духовник…
– Што си уопште улазио у цркву ако не можеш да сачекаш крај венчања?
– Па кад је напољу минус пет…
– Мого си да останеш у колима.
– Тамо је минус петнес, не ради ми грејање.
– Добро, онда само умукни.
– Ма… Шта има да ћутим, видиш да нас нинџа ионако све надгласава.
– Шта уопште тражиш на свадби?!
– Ово није свадба, свадба је шатор. Ово је колатерална штета пре свадбе…
– Ако ти је само до ждрања мого си да дођеш касније.
– Нисам знао да ће овако да се одужи…
– Увек траје исто.
– Јао, ово неће скоро, знам овај део…
– Који део?
– Овај… кад се Исус штека за добро вино па даје само неки треш да се лоче, или даје то готивно… јебига, брзо иде, док се снађеш ко шта точи већ је нека друга бајка…
– Ниси нормалан…
– Да… нисам… бар нисам решио се женим, ко овај сиротановић…
– Шта му фали, добра је млада.
– Млада јес добра, а шта мислиш да је она аморфна маса здесне стране, тамо…
– Не знам, одавде ми мало личи на Кранга…
– То ти кажем, ташта…
– Ау…
– То ти кажем…
– А ко је она црна тамо, у црној хаљини?
– Е то је ваљда кумина сестра, не знам, ал добро изгледа…
– Па да, то би могло да се испита.
– Шта има да се испитује, онај до ње јој је муж.
– Онај што личи на Сплинтера?
– Јел си ти то опет почео да гледаш Нинџа корњаче? Све те асоцира на њих…
– Па факат тип личи на пацова…
– А јел ти личи ова црква мало на “технодром”?
– Не сери…
– На кога те ја подсећам?
– На вола.
– Мњееех… досадно… досаднодосадно… досадно…
– Ћути више…
– Ај по публици да тражимо рибу која личи на Ејприл о Нил, прекратимо мало време…
– Зајеби ме…
– Ено она тамо носи нешто жуто!
– Где?
– Ха! Моша!
– Будало…
– Замисли дођеш на свадбу у жутом комбинезону!
– Замисли дођеш на венчање у цркву и нон стоп кењаш…
– Е а знаш шта ми никад неће бити јасно?
– Како то да људи на јужном полу не падну наглавачке?
– Ма не бре… него, људи ово све снимају камером, и онда после кући поново гледају!
– Па?
– Па! То је као да својевољно одеш на фестивал ауторског филма!
– Ја идем на фестивале ауторског филма…
– Да, зато ти и није досадно, венчање у цркви ти дође ко новогодишњи вашар…
– Престани…
– Халигалихалигалихалигали!
– Шта ли на сахранама радиш да ми је знати…
– Ништа, тамо бар нема накарминисаних тетки које те цмачу…
– Љубио си се с неком тетком данас?
– Нисам и не планирам… Шта мислиш за колико би отишле ове круне на И-Беју?
– Трудим се да не размишљам…
– Е овај поп га стварно уби… бар да има неку матрицу испод…
– Музика под шатром ти је боља?
– Видећемо каква певаљка ће буде… Е знаш шта ми још није јасно?
– Реци…
– Како људи знају кад треба да се прекрсте?
– Како то мислиш?
– Па лепо, крсте се онако на рендом, неко се прекрсти и онда сви крену за њим, без неког правила, прво сам мислио да је после сваког поповог амина, али није, ево провали…
– Па шта с тим?
– Па ништа, сад ја безвезе да почнем да се крстим, и остали ће, ево гледај…
– Не глупирај се…
– Па не, ево, види… једном, опала… ајд још једном… ено она ме видела и крсти се, хаха, ено и онај цар прекопута… ахахаха, извали! СВИ СЕ КРСТЕ! Ајд још једном, хахаха… Евриго, евриго…
– Ајд стварно прошетај мало напоље…
– Хаха, нећу, сад ми је до јаја занимљиво! Прекрсти се, немој да богохулиш!
– Одјеби…
– Ајде ајде, ево ја још једном… хаха, гледај како креће талас… сјуууу овако није било добро још од Звезда-Бајерн!
– Јеси био некад на венчању где је неко реко НЕ?
– Јесам једном, ал у општини је било, младожења се зезао, сад му вероватно више није смешно… прекрсти се…
– Ја никад, ево и ови потврдише, готово… још мало па крај…
– Да, једна позитивна ствар, овај мирис тамњана ми увек отвори апетит… прекрсти се…
– Одјеби бре више.
– Хехе, готово је ово, е ја палим одма напоље, нећу се сликам с младенцима па после да ми уваљују фотке за леви бубрег…
– Ајде, ја ћу још мало да сачекам, видимо се код кола.

Код кола.

– Успео си да упалиш?
– Ма да, из прве, није то проблем него грејање не ради… Глеј сад кад сви почну да трубе…
– Немој и ти да трубиш молим те, иде ми то на нерве…
– Ма не брини, сирену сам сјебо још док су ми штоп светла радила.
– Одлично, знаш у коју кафану се иде?
– Мотел! Знам, само немој да се везујеш, после не може копча да се отвори… Било би добро да завршим неку вишу православну па и ја да возим Вектру…
– Било би добро ако дан завршимо читави.
– Било би добро ако су младенци завршили неко јагње!
– Било би добро ако завршиш да сереш, у ствари да, било би добро да буде јагње… ај вози бре…

http://www.dudarim.com

Алко Бујица
Posted on November 9, 2008 by Дударим

– Јел можеш да дођеш молим те?
– Скоро је дванест, није ваљда опет?
– Опет, разбио се начисто, неће да изађе из купатила, не могу му ништа.
– Јел можеш да му добациш телефон?
– Јок, не отвара.
– Ајде саћу дођем.

10 минута касније.

– Ево ме, јел се огласио?
– Јесте будала, изашо је, ено га у спаваћој соби, пробај да уђеш.
– Ало Гиле! Ја сам! Јел ме пушташ унутра?!
– Уђи ко те јебе!
– Нећеш да ме гађаш лампом ко прошли пут?
– Неам две ламфе, ти си крив шта се та раззз… била!
– Улазим онда… дај дижи се с пода… не тако, ајд ухвати ме око врата… овако… ајде… дај да те изујем. Јебига Гиле стварно претерујеш, ово је трећи пут да ме Станка зове овог месеца, мораш мало да се контролишеш.
– Мааааа…
– Озбиљно ти кажем, који ћеш било коме овакав. Што си се затварао у купатило?
– Па да… проватрим… чоек једе, пие… и поварти… тое нормално тако… циклус… нормално…
– Па што ниси дао Станки да уђе да ти помогне?
– А заспо сам… ваљда…
– Стварно си заглавио, треба да потражиш помоћ.
– Помоћ… публике, хаха!
– Не зајебавам се, сад и код нас имају они АА, можда би било добро да се распиташ.
– АааАаА?!
– Анонимни алкохоличари, група за лечење.
– Секта, јебои…
– Није секта, тамо да се пријавиш и да одеш.
– Анминони… ма… не требау мени анимни… ја оћу у јавне! Тако! Јавне! Треба сви да знау да си алкос и онда свако ти плати по пиће… нормално… тое нормално…
– Добро, настави да пијеш, само смањи мало, немој да претерујеш…
– Доб… ро, и ти настави да ми сереш, сао смањи мало, немој да предерујш…
– Ти ако претерујеш има да рикнеш.
– А ти неће рикнеш?!
– Има да рикнеш пре времена…
– А каси ти мисио да рикнеш, у које време, па да ја будем пре времена, ам?
– Није у томе ствар, има зуби да ти поиспадају, неће моћи да ти се дигне, сјебаћеш се.
– Шта има ми се диже касам пиан! Касам пиан оћу да спавам и дас дерем, не да прангијам…
– А ко те то испрангијао по образу, дај да видим вамо, јел те туко неко?!
– Ма… ние…
– Ма курац није, с ким си се туко?
– Ма нисам… неки клинци, пусти…
– Какви клинци?
– Ма данас… касам излазио из Мишкетовог улаза… тамо…
– И?
– ИиииИИиии… нека два балалавурдера… играју тенис…
– Па кад је то било?
– Па… око један…
– Па кад си ти почео да пијеш ако си у један изашо од Мишкета?!
– Па на време… ебга…
– И што су те тукли?
– Мааа… играли они то… тенис… и ја питам фино, ало момци… кои од вас је Ана Ивановић а који Јелена Јанковић… и они мени… као… дувај га педеру пијани… и ја реко, немои да вам јебем матер… сад одма овде и… јебига…
– Па знаш ко су?
– Ма неам појма…
– Па колко година су имали?
– Ма није то сад битно, еј… ај ми само стави неку воду овде поред, ај плиз…
– Ћеш обичну или киселу?
– Ма свеједно… и смири мало Сенку, оно, кажи јебига… да нисам тео да пијем и то, ајде, средићу се ја сутра…
– Да, оћеш, вероватно горе него данас.
– Ние бре, ајде, е спава ми се… ајде и смири мало Сенку, попите кафу и то…
– Свестан си да се не зове Сенка него Станка?
– Јесте…
– Ајде спавај, јави се сутра поподне.

Предсобље.

– Заспао је, не знам шта да ти кажем, запрети му нечим, да ћеш да га оставиш или шта знам ја.
– Ма дај… прошле недеље ме је двапут остављао, после причао да ме воли, и цвеће је купио… у ствари донео… после Рада с трећег спрата долазила да јој вратим те саксије што је покупио из ходника… онда је разбио штекер за светло, па му било жао и узео да поправи, па га ударила струја…
– Јеботе… сад ми реко и да су га данас неки клинци налупали, не може овакав да остане. Мораш да видиш шта ћеш с њим.
– Ако се не уозбиљи до следећег викенда, сву ону ћалетову ракију што чува у подруму има да проспем, па нек гледа.
– Добро не мораш да просипаш, можеш и код мене да пребациш а кажеш да си просула.
– Ти не сери, прошли пут му ниси реко да смрди на алкохол, нити на пиво, него на “никшићко” из лименке!
– Па добро, ти му онда следећи пут сама успостави дијагнозу.
– Дијагноза је давно постављена… Јел код тебе све океј иначе?
– Није лоше, него ај причамо сутра по дану, мртав сам уморан палим да се закомирам…
– Ајде, хвала ти и извини за цимање.
– Ма ништа, слободно ти зови, и немој се глупираш да просипаш ту ракију.
– Ајде, немој ни ти да се глупираш, овако у животу.
– Ма… лепо спавај.
– Ноћ…

Превер модерна
Posted on September 27, 2006 by Дударим

Ишо сам до главне поште
и платио сам све рачуне
за тебе љубави моја

Ишо сам до Каленића пијаце
и купио да има се једе
за тебе љубави моја

Ишо сам до јебеног Миљаковца
и превезо твом брату комп
који ни не зна да користи
за тебе љубави моја

А затим сам дошао кући и значајно те погледао
Па бре пизда ти материна неодговорна ниси ни судове могла допереш
Љубави моја