Šta trenutno čitate?

Ljubav u doba kolere - G.G. Markes

Rat je bio bolji (Bulatović M.)

Rođeni u nedelju, drugi deo autobiografske trilogije Ingmara Bergmana.
Umeo je da piše kao što je i režirao.
Njegov duh bio je beskrajan poput kosmosa.

Besede "Šta je pisao Hristos po prašini" i Adobe photoshop CS3. Prvo mi je jasnije.

Usud

Bila dva brata zajedno u kući, pa jedan sve radio, a drugi jednako besposličio i gotovo jeo i pio. I Bog im da te steku u svačemu: u govedima, u konjima, u ovcama, u svinjama, u čelama i u svemu drugome. Onaj koji je radio jednom pomisli u sebi: “Što bih ja i za ovog lenjivca radio? Bolje da se odelim, pa da za sebe radim, a njemu što drago!”

I tako jedanput reče svom bratu:
- Brate, nije pravo, ja sve radim, a ti ni u čemu ne pomažeš, nego samo gotovo jedeš i piješ. Ja sam naumio da se podelimo.
Onaj ga stane odvraćati:
- Nemoj, brate, ta dobro nam je obojici, ti imaš sve u rukama – i svoje i moje, a ja sam zadovoljan kako god ti uradiš.
Onaj drugi ostane pri svome, i tako se privoli i ovaj, pa mu reče:
- Kad je tako, da ti je prosto, eto deli sam kako znaš.
Onda ovaj podeli sve po redu, pa svak svoje uzme preda se. Neradin uzme za stoku govedara, za konje konjušara, za ovce ovčara, za koze kozara, za svinje svinjara, za čele kovandžiju, pa im reče:
- Ostavljam vam sve svoje dobro na vama i na Bogu – pa stane živeti kod kuće kao i pređe.
A onaj drugi brat trudio se oko svoga dobra sam kao i pređe, čuvao i nadgledao, ali napretka nikakva nije video, nego sve propast, od dana na dan sve gore, dokle ne osiromaši tako da već nije imao ni opanka, nego je išao bos. Onda reče u sebi: “Idem k bratu svome, da vidim kako je u njega”. I tako idući, naiđe na livadi na stado ovaca; kad tamo, a kod ovaca nema čobana, nego jedna prelepa devojka sedi, pa prede zlatnu žicu. On, nazvavši joj “Pomozi Bog”, zapita čije su joj ovce, a ona mu odgovori:
- Čija sam ja, onoga su i ovce.
A on je zapita:
- A čija si ti?
Ona odgovori:
- Ja sam tvoga brata sreća.
Onda se on ražljuti, pa joj reče:
- A da gde je moja sreća?
Devojka mu odgovori:
- Tvoja je sreća daleko od tebe.
- A mogu li je naći? – zapita on, a ona odgovori:
- Možeš, potraži je.
Kad on to čuje i vidi da su ovce brata njegova dobre i da bolje ne mogu biti, ne htedne dalje ni ići da gleda drugu stoku, nego odande upravo otide k bratu. Kad ga brat ugleda, ražali mu se i zaplače:
- Kamo se od toliko vremena? – pa videći ga gola i bosa, odmah mu da jedne opanke i novaca.
Posle toga, pošto su se nekoliko dana pročastili, digne se onaj brat da ide kući svojoj. Kako dođe kući, uzme torbu na rame, i u nju hleba, i putujući tako krenu u svet da traži svoju sreću. Putujući tako, dođe u jednu veliku šumu, i idući kroz nju, nađe jednu sedu matoru devojčuru pod jednim grmom gde spava, pa izmahne štapom, te je raspali po stražnjici, a ona se jedva digne i jedva otvori oči od krmelji, pa mu odgovori:
- Moli se Bogu što sam zaspala, a da sam budna bila, ne bi ti dobio ni tih opanaka.
Onda joj on reče:
- A ko si ti da ja ne bih dobio ovih opanaka?
A ona mu odgovori:
- Ja sam tvoja sreća.
Kad on to čuje, stane se busati:
- I ti li si moja sreća, Bog te ubio! Ko tebe meni dade?
A ona se odmah uteče:
- Mene je Usud tebi dao.
On je onda zapita:
- A gde je taj Usud?
A ona mu odgovori:
- Idi pa traži - i u taj je mah nestane.
Onda čovek pođe da traži Usuda. Idući tako, dođe do jednog sela, i vidi u selu veliku gazdinsku kuću i u njoj veliku vatru, pa pomisli u sebi: “Ovde valja da je kako veselje ili slava”, pa pođe unutra.
Kad on unutra, a to na vatri veliki kazan, kuva se u njemu večera, a pored vatre sedi domaćin. Čovek onaj, ušavši u kuću, nazove domaćinu “Dobro veče!”, a domaćin mu prihvati: “Bog ti dobro dao!”, pa mu reče da sedne kod njega, pa ga stane pitati otkud je i kuda ide, a on mu sve pripovedi, kako je bio gazda, i kako je osiromašio, pa kako sad ide Usudu da ga pita zašto je siromah. Potom zapita domaćina zašto on toliko silno jelo gotovi, a domaćin mu reče:
- E, moj brate, ja sam gazda i svega imam dosta, ali svoje družine nikako ne mogu nasititi, sve kao da ala iz njih zija; samo ćeš videti kad stanemo večerati šta će raditi.
A kad stanu večerati, sve je grabilo jedno od drugoga, i onaj veliki kazan sa jelom za tili čas prođe. Posle večere, dođe reduša, te pokupi sve kosti na jednu gomilu, pa ih baci za peć, a on se stane čuditi gde mlada baci kosti za peć, dok ujedanput izađu dve stare oklepane vešti, suhe kao aveti, i popnu sisati one kosti. Onda on upita domaćina:
- Šta ti je ono za pećkom, brate?
A on mu odgovori:
- Ono je, brate, moj otac i mati, kao da su se okovali na ovom svetu, ne hteše otići jedanput sa ovoga sveta.
Sutradan na pohodu reče mu domaćin:
- Brate, opomeni se i mene, ako gde nađeš Usuda, i zapitaj ga kakva je ovo nesreća, te ne mogu svoje družine nikako da zasitim, i zašto mi otac i mati nikako ne umiru.
On se obeća da će ga pitati, pa se oprosti s njima i pođe dalje da traži. Idući tako, posle dugoga vremena, jedno veče dođe u drugo selo, pa se zamoli u jednoj kući da ga prime na konak. Oni ga prime i upitaju ga kuda ide, a on im kaže sve po redu šta je i kako je. Onda mu oni počnu govoriti:
- Zaboga, brate, kad tamo ideš, pitaj i za nas, zašto nam se goveda ne dadu, nego sve natraške idu.
On im se obreče da će pitati Usuda, pak sutradan pođe dalje. Idući tako, dođe na jednu vodu, pa počne vikati.
- O vodo, o, vodo, prenesi me!
A voda ga upita:
- Kuda ideš?
A on joj kaže kuda ide.
Onda ga voda prenese, pa mu reče:
- Molim te, brate, pitaj Usuda zašto ja nemam roda u sebi.
On obeća vodi da će pitati, pa onda pođe dalje. Idući tako zadugo, najposle dođe u jednu šumu, i onde nađe jednog pustinjaka, pa ga upita ne bi li mu mogao kazati za Usuda. Pustinjak mu odgovori:
- Idi ovud preko planine, pa ćeš doći baš pred njegov dvor, ali kad izađeš pred Usuda, ništa ne govori, nego što god on radi, radi i ti, dokle te god on sam ne zapita.
Čovek zahvali pustinjaku, pa pođe preko planine. Kad dođe u Usudove dvore, ima šta i videti: u dvoru kao da je carevina, tu su sluge i sluškinje, sve se užurbalo, a Usud sedi za sofrom pa večera. Kad čovek to vidi, sedne i on za sofru, pa stane večerati. Posle večere, legne Usud spavati, legne i on. Kad bude oko ponoći, stane strašno tutnjati, i iz tutnjave čuje se glas:
- O, Usude, o, Usude, rodilo se danas toliko i toliko duša, podaj im šta ćeš.
Onda Usud ustane, pa otvori sanduk sa novcima, i stane bacati po sobi sve same dukate, pa stane govoriti:
- Kako meni danas, tako njima doveka.
Kad ujutru dan osvane, ali nema onih dvorova velikih, već mesto njih srednja kuća; ali u njoj opet ima svega dosta. Kad bude pred veče, sedne Usud za večeru, sedne i on s njim, a niko ne govori ni reči. Posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, počne strašno tutnjati, a iz tutnjave začuje se glas:
- O, Usude, o, Usude, rodilo se danas toliko i toliko duša, nego daj im šta ćeš.
Onda Usud ustane i otvori sanduk sa novcima, ali nema dukata, nego srebrni novac, te koji dukat. Usud stane prosipati novce po sobi, govoreći:
- Kako meni danas, tako njima doveka.
Kad ujutru dan osvane, ali nema ni one kuće, nego mesto nje stoji manja, i tako je Usud svaku noć radio, a kuća mu se svako jutro smanjivala, dok najposle od nje postane mala kolibica, te Usud uzme motiku i stane kopati, onda i onaj čovek uzme motiku i stane kopati, i tako su kopali vas dan. Kad bude uveče, uzme Usud komad hleba, pa odlomi od njega polovinu, te da i njemu. Tako večeraju, a posle večere legnu spavati. Kad bude oko ponoći, opet počne strašno tutnjati, i iz tutnjave začuje se glas:
- O, Usude, o Usude, danas se rodilo toliko i toliko duša, podaj im šta ćeš.
Onda Usud ustane i otvori sanduk, pa stane prosipati sve same džiže, i gdekoji marjaš nadničarski, vičući:
- Kako meni danas, tako njima doveka.
Kad ujutru osvane, a koliba se pretvori u velike dvore, kao što su bili prvi dan. Onda ga Usud zapita:
- Što si došao?
On mu kaže sve po redu, svoju nevolju, i da je došao da ga pita zašto mu je dao zlu sreću. Onda mu Usud reče:
- Ti si video kako sam prvu noć dukate prosipao, i šta je posle bilo. Kako je meni bilo onu noć kad se ko rodio, onome će onako biti doveka. Ti si se rodio sirotinjske noći, ti ćeš biti siromah doveka. A tvoj se brat rodio sretne noći, on će biti sretan dobeka. Nego, kad si se zakanio i toliko se trudio, kazaću ti kako ćeš se pomoći, ima u tvoga brata kći Milica, ona je sretna kao i otac joj. Kad otideš kući, a ti uzmi k sebi Milicu, pa što god stečeš, sve kaži da je njezino.
Onda on zahvali Usudu, pa mu opet reče:
- U tome i u tome selu, ima jedan bogat seljak i svega ima dosta, samo je nesretan u tome što mu se čeljad nikad ne mogu da nasite; izedu na jedan obrok pun kazan jela, pa im je i to malo. A otac i mati onoga seljaka kao da su se okovali na ovom svetu, ostareli i pocrneli i osušili se kao aveti, a da ne mogu da umru. On me je molio, Usude, kad sam kod njega bio na konaku, da te pitam šta bi to bilo.
Onda mu Usud odgovori:
- To je sve zato što ne poštuju oca i matere; njima baci iza pećke da jedu, a da ih metne u začelje, pa prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da da, oni ne bi ni polak onoga jeli, i duše bi se one oprostili.
Potom on opet zapita Usuda:
- U tome i tome selu, kad sam noćio u jednoj kući, tužio mi se domaćin kako mu se goveda ne dadu, nego sve natraške idu; pa me molio da te pitam šta bi to bilo.
A Usud mu odgovori:
- To je zato što on o krsnom imenu najgore zakolje, a da zakolje najbolje što ima, sve bi se štrkljala goveda.
Onda ga on zapita i za vodu:
- Šta bi to bilo da ona voda nema roda?
A Usud mu odgovori:
- Zato nema što čoveka nikad nije udavila: ali, ne šali se, ne kazuj joj dok te ne prenese, jer ako joj kažeš, odmah će te udaviti.
Onda on zahvali Usudu, pa pođe kući. Kad dođe na onu vodu, a voda ga zapita:
- Šta je kod Usuda?
A on joj odgovori:
- Prenesi me, pa ću ti onda kazati.
Pošto ga voda prenese, on potrči, pa kad odmakne podaleko, a on se osvrne pa poviče:
- O vodo, o vodo, nisi nikad čoveka udavila, zato roda nemaš!
Kad voda to čuje, ona se razlije preko obale, pa za njim. A on beži, te jedva uteče.
Kad dođe u ono selo k onome što čoveku što mu se goveda nisu dala, on ga jedva dočeka:
- Šta je, brate, zaboga! Jesi li pitao Usuda?
On mu odgovori:
- Jesam i Usud kaže: kad slaviš krsno ime, a ti zakolješ najgore; a da zakolješ što najbolje imaš, sve bi ti se štrkljala goveda.
Kad on to čuje, reče mu:
- Ostani, brate, u nas, eto do našeg krsnog imena nema tri dana, pa ako bude istina, da ti dam jabuku.
On ostane onde do krsnog imena. Kad dođe krsno ime, domaćin ubija najboljega junca, i od onoga časa marva se stane štrkljati. Posle toga domaćin mu pokloni petoro goveda, a on mu zahvali i pođe dalje. Kad dođe u ono selo k onome domaćinu što je imao nesitu čeljad, domaćin ga jedva dočeka:
- Kako je, brate, zaboga! Šta veli Usud?
A on mu odgovori:
- Usud veli: oca i matere ne poštuješ, nego im bacaš za pećku da jedu; a da ih metneš u začelje, pa prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da daš, ne bi ti čeljad ni pola toliko jela, a otac i mati bi ti se upokojili.
Kad domaćin to čuje, kaže ženi, a žena odmah umije i očešlja svekra i svekrvu, pa ih lepo preobuče, a kad dođe veče, domaćin ih posadi u začelje i prvu čašu rakije i prvu čašu vina njima da. Od toga časa ne mogaše čeljad ni polak jesti koliko su donde jeli, a sutradan i otac i mati prestave se. Onda mu domaćin da dva junca, a on mu zahvali pa pođe kući.
Kad dođe u svoj zavičaj, stanu ga sretati poznanici i pitati:
- Čija su ti to goveda?
A on svakome odgovaraše:
- Braćo, Milice, moje sinovice.
Kako dođe kući, odmah otide bratu svome, pa ga stane moliti:
- Daj mi, brate, Milicu da je moja, Vidiš da nema nikoga.
A brat mu odgovori:
- Dobro, brate, evo ti Milice.
On uzme Milicu, pa je odvede kući, i posle toga steče mnogo, ali je za sve govorio da je Miličino. Jedanput izađe na njivu da obiđe žito, a žito lepo, ne može lepše biti. No udari onuda jedan putnik, pa ga zapita:
- Čije je to žito?
A on se praveri pa reče:
- Moje.
U koji mah on to reče, žito se upali i stane goreti, a on, kad to vidi, potrči za onim čovekom:
- Stani, brate, nije moje, nego je Milice, moje sinovice.
I tako se žito odmah ugasi, i on s Milicom ostane srećan.

srpska narodna bajka

biseri mudrosti

Ma jedva nekako Kafkin Proces...zavrsih ga..lomila sam se s njim dva puta...a sad uzela od mame, Dzejn Er - Bronte...nije los pocetak..

lucija ::Ma jedva nekako Kafkin Proces...zavrsih ga..lomila sam se s njim dva puta...

Odvratan je. Ja inace ne volim Kafku, a imam zbirku svih njegovih dela.
Sta su ti beskorisni pokloni.

Ja volim Kafku. Sad je sve jasno.

Nisi naivna, meni je djed rekao da je za Kafku potrebna odredjena zrelost. A ja, moze biti, Kafki jos nisam dorasla. A uznemiri me i moje lose iskustvo sa istim, pa nemam smelosti da mu jos jedanput izadjem na crtu.

Citala sam ga prvi put sa sesnaest(otad pisem i pesme hhahhah ) i shvatila ga iz prve. Tacnije, osetila ono sto pise.
'Ebes knjige koje samo citas da ti prodje vreme, znas ono, bio jednom jedan i jedna ,pa se posvadjali pa se posle pomirili, pa... Ono. To sam prerasla posle zabavista odmah hahah On zgodan i pametan, ona pomalo naivna, dobra u dusi, lepih zuba ko bisera, problemcici im se pojave u zivotu. Onda se sve samo od sebe razresi poljupcem i nagovestajem strasnog seksa.
Kad mi to zafali, pravac tavan, pa nadjem one stare vikend ljubavne romane jedno tuce i procitam za sat vremena. Da smirim strasti. .

Nije poenta dal si zreo ili ne..i naravno da se knjige ne citaju da bi se eto procitale..i bas zbog toga od Kafke sam pila renesan...dodje mi zeludac ko pasulj..

Kraj jedne ljubavne price - Grejam Grin

[img][/img]

Citala sam ga prvi put sa sesnaest(otad pisem i pesme hhahhah ) i shvatila ga iz prve. Tacnije, osetila ono sto pise.

To valjda što si imala dobru pripremu.

Kad mi to zafali, pravac tavan, pa nadjem one stare vikend ljubavne romane jedno tuce i procitam za sat vremena. Da smirim strasti. .

Čitam vremensku prognozu za jesen/zimu 2011-2012.

Atlantida - Dejvid Gibins

Ovo. Po ... put.

Ducic, Gradovi i himere

Vulin ::Ovo. Po ... put.

Nije valjda da možeš ćitati više od jednog ev. dva puta?

"Šalu na stranu", Ephraim Kishon. Valja se malo opustiti.

Hobit - Dž.R.R. Tolkin

Marina - K. R. Safon

...ah, misterija...

Душан Бандић, Табу у традиционалној култури Срба

''... упркос извесним ограничењима, етнографска грађа може да се користи као солидна база за истраживање појединих подручја традиционалне културе нашег народа, нарочито када су у питању појаве из оквира народне религије, у које се убраја и табу. Када говоримо о квалитету грађе о тим појавама, онда имамо у виду две чињеницаЧ
- Појаве из области духовне културе, а нарочито из области религије, постојаније су од оних са подручја традиционалне културе, која су непосредније повезана са животним условима и потребама. С тога се у етнографском материјалу о религијским феноменима задржало више ''изворних'' традиционалних елемената.
- Народна веровања и обичаји одувек су у жижи занимања српских етнолога, па је о њима прикупљена изузетно обимна и разноврсна грађа.

Обе ове констатације важе и за постојећу фактографију о многим забранама и ограничењима који се могу окарактерисати као табуи или као трагови табуа. Међутим, могућности које пружа та грађа до данас нису довољно искоришћене. У нашој етнолошкој литературиизлагања о табуима ретко прелазе ниво дескрипције, па се чак и тада њих обично дотичу узгред, у оквиру проучавања других сродних питања и проблема. ''