Šta trenutno čitate?

Knjizevnost na groblju. Epitafe:

Epitaf muškarac

Uvijek si se držao muški.
Plakao si baritonom.

Po ko zna koji put Getea i "Jadi mladog Vertera".

Tvrdjavu od Selimovica,,,po treci put,,

Simon Dubinov "Kratka istorija Jevrejskog naroda"

Memoari trinaestogodisnjeg decaka koji boluje od autizma i u kojoj objasnjava kako funkcionise um autisticnog deteta...



"Kada sam bio mali, nisam ni znao da imam posebne potrebe. Kako sam to otkrio? Tako što su mi drugi ljudi govorili da sam drugačiji i da je to problem. Istina. Bilo mi je veoma teško da se ponašam kao normalna osoba, pa čak i sada ja na umem da vodim pravi razgovor.

Nemam problema sa čitanjem knjiga naglas i pevanjem, ali kad god pokušam da razgovaram sa nekim, reči prosto nestanu. Ne mogu na odgovarajući način da odgovorim kad mi kažu da uradim nešto, a kad god se unervozim, bežim, bez obzira na to gde sam se u tom trenutku nalazio. Čak i tako jednostavne aktivnosti kao što je kupovina mogu da predstavljaju veliki izazov za mene, ako ih sprovodim sam.

Tokom mojih frustrirajućih, jadnih dana bez nade, počeo sam da zamišljam kako bi to bilo kada bi i svi ostali imali autizam. Kad bi se autizam smatrao samo jednim od tipova ličnosti, stvari bi bile mnogo lakše. Zahvaljujući vežbi, naučio sam da komuniciram pisanjem. Problem je u tome što mnoga deca sa autizmom nemaju načina da se izraze, i često čak i njihovi sopstveni roditelji ne razumeju šta oni misle. Zato se ja nadam da mogu da pomognem malo objašnjenjima, na moj način, šta se dešava u umovima ljudi sa autizmom.

Zašto ljudi sa autizmom govore tako glasno i čudno?

Ljudi mi često kažu da je moj glas preglasan, a ponekad mi je glas suviše tih. To je jedna od stvari koje ne mogu da kontrolišem. To me zaista nervira. Kada govorim čudnim glasom, ne radim to sa namerom. Naravno, nekada me zvuk sopstvenog glasa umiruje, kada koristim poznate reči i fraze koje je lako izgovoriti. Ali glas koji ne mogu da kontrolišem je drugačiji. On jednostavno izleće, ne zato što to hoću - to je više kao refleks. Kada se aktivira taj čudni glas, skoro je nemoguće zadržati ga – ako to pokušam, boli, skoro kao da se davim.

Zašto stalno postavljate ista pitanja?

Tačno, stalno postavljam ista pitanja: “Koji je danas dan?” ili “Da li se sutra ide u školu?” Razlog? Vrlo brzo zaboravim ono što sam upravo čuo. U mojoj glavi nema tako velike razlike između onoga što mi je rečeno baš sada i onoga što sam čuo veoma davno. Pretpostavljam da je memorija normalnih ljudi složena u kontinuitetu, kao u nekoj liniji. Moja memorija je više kao bazen pun tačkica. Stalno “biram” te tačkice – postavljajući pitanja – da se u memoriji mogu vratiti do onoga što tačkice predstavljaju.

Drugi razlog zbog koga ponavljamo pitanja: to nam dozvoljava da se igramo rečima. Mi nismo dobri u konverzaciji, i koliko god da pokušavamo nikada nećemo razgovarati tako bez napora kao vi. Veliki izuzetak su reči i fraze koje su nam dobro poznate. Njihovo ponavljanje je veoma zabavno. To je kao igra lovljenja. Za razliku od reči za koje se očekuje da ih kažemo, ponavljanje pitanja na koja već znamo odgovore može biti veoma prijatno – to je igra zvucima i ritmom.

Zašto radite nešto što ne bi trebalo, čak i kada vam je milion puta rečeno da to ne činite?

Znam da izgleda kao da smo nevaspitani, ali zaista nismo. Kada nam se to kaže, osećamo se užasno jer smo opet uradili nešto za šta nam je rečeno da ne treba. Ali kada se pojavi prilika da to učinimo ponovo, do tada smo skoro zaboravili šta se dogodilo prošli put. Kao da nas nešto prisiljava da se tako ponašamo. Verovatno mislite: “Zar on nikada neće naučiti?” Znamo da vas to uznemiruje, ali kao da nemamo nikakvog uticaja na to. Molim vas, šta god da radite, nemojte odustajati od nas. Potrebna nam je vaša pomoć.

Da li više volite da budete sami?

Ne mogu da poverujem da bi iko ko je rođen kao ljudsko biće zaista želeo da bude ostavljen da bude sam. Ono što nas uznemirava je da stvaramo probleme vama ostalima, ili čak da vam idemo na nerve. Zbog toga nam je teško da budemo okruženi ljudima.
Kad god čujem usputnu primedbu kako više volim da budem sam, osetim se beznadežno usamljenim. To je kao da me namerno oterate pod hladan tuš.

Zašto pravite veliku frku oko malih grešaka?

Kada nešto pogrešim, moj um se isključi. Plačem, vrištim, galamim i ne mogu da mislim ni o čemu drugom. Koliko god da je greška sitna, za mene je to velika stvar. Na primer, kada sipam vodu u čašu, ne mogu da podnesem ako prospem makar jednu kap. Verovatno vam je teško da razumete zašto me to čini tako nesrećnim. Čak i sam znam da to nije tako velika stvar. Ali je skoro nemoguće da zadržim svoje emocije. Jednom kada napravim grešku, ta činjenica se ustremljuje na mene kao cunami. Bivam preplavljen u trenutku, i ne mogu da razlikujem dobru od loše reakcije. Da bih pobegao od toga, učiniću bilo šta. Plakaću, vrištaću, bacaću stvari, udaraću čak ... Konačno, konačno ću se smiriti i vratiti se sebi. Tada više neće biti znaka cunami napada – samo zbrka koju sam napravio. I kada to vidim, mrzim sebe.

Zašto stalno ponavljate neke radnje?

Izgleda da nam naš mozak ponovo i ponovo šalje istu naredbu. Ponavljanje neke radnje je neverovatno utešno i dobro.

Osećam veliku zavist prema ljudima koji kontrolišu svoje misli i koji imaju moć da deluju u skladu sa njima. Moj mozak me uvek šalje na “male misije” bez obzira na to da li želim to da radim. I ako se suprotstavim, moram da se borim protiv osećaja strave. Za osobe sa autizmom, sam život je borba.
Zašto vam je mimika tako ograničena?

Naša mimika samo izgleta tako zato što vi razmišljate različito od nas. Već duže vreme me brine zašto ne mogu da se smejem kada i svi drugi. Pretpostavljam da se ono što je zabavno ili smešno za osobu sa autizmom ne podudara sa vašim predstavama. Čak šta više, postoje situacije koje nam deluju tako beznadežno – naši svakodnevni životi su puni teških trenutaka. Neki drugi put, kada smo iznenađeni ili osećamo napetost, ili smo posramljeni, prosto se zamrznemo i nemoguće nam je da izrazimo bilo koju emociju.

Ljudima sa autizmom nije smešno kada se ljudi kritikuju, zavitlavaju, kada se od njih prave budale ili idioti. Mi se smejemo kada vidimo nešto divno, ili se možemo smejati zbog nečega čega smo se setili. To se obično dešava kada nas niko ne gleda. Noću, kada smo sami, možemo da prsnemo od smeha ispod jorgana, ili da vrištimo od smeha u praznoj sobi... Kada ne moramo da mislimo o drugim ljudima i o bilo čemu drugom, tada pokazujemo svoja prava osećanja."

Svašta nešto...

Dzonatan Frenzen "Sloboda"...
Al' di da nađem njegove "Korekcije"? Rasprodato

Muzej nevinosti - Orhan Pamuk...

Naravucenije

"F.M. Dostojevski o umetnosti" /Moskva, 1973, prevod dr Sava Penčić

Savršeno!

Čitam pisanije po Ideji,trenutno za drugo vremena nemam.Možda ovde pronadjem nešto što će me zairitirati da ukradem koji sat dnevno i posvetim se dobroj knjizi.

Vala da se valjano radilo čitali bismo mnogo manje tekstova. Ali...šta je tu je. Idemo dalje sa čitanjem, šta god samo da se čita.

Svojevremeno su mi bile smešne žene koje su čitale ljubiće a sada shvatam - pa dobro je, neka čitaju, bolje išta nego ništa mada, neko pametan reče bolje je ništa ne naučiti nego naučiti gluposti. Te žene su čitale a neke nisu ni znale čitati. Šta ja znam, možda ću posle cigarete biti bistrija.

Čarobni breg, Tomas Man.
I ako je neko čitao, volela bih da mi kaže neke utiske o ovom delu, koje mi se baš dopada, ali mi nije potpuno jasno.

Spremam se za "gospodju Bovari"...imam osecaj da je dobra knjiga,,
Inace, dopada mi se ideja od Avramove ovo U veze s cigaretom,,zato Ja tako mnogo pusim,,,nadajuci se bistrijem Umu,,al' nis'  

Kraljevstvo kordine - Nora R.
Opsana neka laganica...

Istinita priča Beograđanke koja je 4 godine provela u jednom arapskom haremu u Dubaiju. Posle dramatičnog raspleta događaja i kraćeg boravka u Turskoj, u Beograd se vratila krajem 1995. Sada živi na Novom Beogradu.

Uputstvo za korišćenje daljinskog termostata. Čini mi se da je lakše ukapirati najluđeg filozofa.

Amin.

Imam oko 700 knjiga + lektira za osnovnu i gimnaziju + udžbenici, dva bukvara i nešto sa fakulteta pa biraj.

Predlažem logaritamske tablice ili Kapital. Ne moraš vraćati. Ovo prvo imam tri komada. Mada imam i tri Čiča Gorija pa biraj.

A volim da čitam i jednom sam rekla da mi je žao što ne mogu živeti 300 godina da pročitam sve što bih volela. Sada su mi knjige zarobljene pa čitam ono što sam odrobila a to su uglavnom moje knjige, dve radosnice i dečije prve sveske iz svih predmeta.

Uh, pa geografije imam na tone i to stručne knjige a i ilustrovanu enciklopediju. Imam i karte samo što ćeš pomoću njih da kružiš Zemljom kao Mesec. Pa budi mesec. taman da imam gde da sednem.
Izvinjavam se na komotnom izrazu.

Orlando Figes - Natasha's Dance: A Cultural History of Russia