Monaštvo i značaj manastira u srpskom narodu.

Istorija
monastva datira jos iz cetvrtog vijeka. Ako bi se govorilo o
nagovjestaju, onda daleko ranije, jos iz vremena prije Hrista. U Knjizi o
carevima govori se da je Jeftaj, kada je pobijedio Amonejce, obecao da
ce sto god mu prvo izadje u susret, zrtvovati Bogu. "Ako mi das sinove
Amonove u ruke. Sto god izidje na vrata iz kuce moje na susret meni, kad
se vratim zdrav od sinova Amonovijeh, bice Gospodnje, i prinijecu na
zrtvu paljenicu" (Knjiga o sudijama gl. 11). Saznavsi za pobjedu svoga
oca, njegova kcerka je potrcala u susret ocu. Ispunjenje zavjeta je
Jeftaj izvrsio, tako sto je svoju kcerku posvetio Bogu, da sluzi u hramu
Sionskom do kraja zivota. Primjer proroka Ilije je primjer monaski.
Kasnije, monaskim zivotom zivjelu su Sv. Jovan Krstitelj i sam Gospod
Isus Hristos.
Novozavjetno monastvo je pocelo u Egiptu u cetvrom
vijeku. Zacetnici ili oci monastva su Prepodobni Pavle Tivejski, Sv.
Antonije Veliki a Ava Amun u Nitrijskoj pustinji. Iz Epipta se monastvo
brzo prosirilo u Palestinu, Siriju, Mesopotamiju, Malu Aziju i dalje u
Italiju.
Glavni moto monastva je ljubav, prema Bogu vise nego prema
icemu drugom. "Ko se ne odrece sebe... Ko voli sebe, oca, cenzurisano,
brata, sestru, vecma nego mene nije mene dostojan", i "ko ne uzme krst
svoj i podje za Hristom..." (Sravni Mat. 10, 37 - 38).
Psalmopjevac David pjeva: "Veliki mir imaju oni koji ljube Zakon Boziji i u njih nema spoticanja"(Ps. 119, 165).
Monastvo je odricanje od svijeta. To nije mrznja svijeta vec svijeca
koja sama sagorijeva da time pokaze put i primjer drugima. Zato je
monastvo zrtva za svijet. Monastvo je avangarda Crkve Hristove. Ono je
vojska koja ceka Cara nebeskoga, ne dajuci bezbozju da prodre u svijet i
Crkvu narocito, kao sto vojnik ne da neprijatelju da dodje i pogubi
kralja a narod pokori.
Obzirom na samostalan - individualan zivot,
monasi ne treba da imaju drugih briga: za odjecu, niti staranja o
ovozemaljskim dobrima. Oni jednako osluskuju dolazak Hrista. Ako je i
briga monaha o ovom svijetu, to je onda iz ljubavi, da koga spase i
privuce k poznanju Istine
Monasi se razlikuju cinom u tri stepena,
po strogoci zavjeta: rasoforni (zavjet postovanja i pridrzavanja tri
osnovna zavjeta: poslusnosti, siromastva i djevicanstva - nezenstva,
odnosno zivljenja u andjelskoj cistoti); malo shimni (pored osnovnih
zavjeta polazu i strozije zavjete, zive obavezno u manastirima, poste
strozije i mole se usrdnije; veliko-shimni. Ovaj stepen je savrsene
poslusnosti duhovniku, obaveznog posta, ispovijedanja grijehova
svakodnevno i uzdrzavanja od praznoslovlja. Kaze se da velikoshimnik
moze samo sedam (7) rijeci dnevno da izgovori. Sva tri stepena monaha
zive u manastiru. Manastir im je jedina i stalna kuca i sve sto im je
potrebno dobijaju od Boga, kao ptice nebeske, sa neba. To pravi hriscani
znaju zato donose svoje plodove iz vrtova, vocnjaka i vinograda
manastiru, za monahe. Zauzvrat monasi se mole Bogu za sve, koji
optereceni svjetovnim poslovima nemaju vremena ni mogucnosti za molitvu.
Svoje poklone manastiru vjernici zovu milodar i njima cine milostinju
kao dar za sebe - za srecu, zdravlje i blagoslov. A monah je duzan da se
moli Bogu: za sebe, za sve ljude krstene u Ime Oca i Sina i Svetoga
Duha, za sve koji vjeruju "u vaskrsenje mrtvih i u zivot vjecni".

Monah bolje i temeljnije shvata rijeci: "Molite se Bogu duhom bez
prestanka. Bog je duh; i koji mu se mole, duhom i istinom treba da se
mole" (Jn, 4,24).
Pravila za monahe napisao je Sv. Vasilije Veliki.
A osnovna poruka, osim poretka o zivotu sa tri osnovna zavjeta je:
molitva, rad i red.
Zasto monah mora upraznjavati tri zavjeta:
poslusnost, siromastvo i devstvenost (celibat)? Da bi mogao da se
odreces svoje volje moras biti sam - bez porodice, (koja ima svoje
prohtjeve i namece svoju volju); ako pak monah ima bogatstvo, onda mora
imati obaveze prema tome, i ne moze ispunjavati srce samo molitvom. "Jer
gdje je vase blago ondje ce biti i srce vase" (Mat. 6, 21; Lk. 12, 34).
Nezenstvom (devstvenoscu) monah svu svoju ljubav usmjerava Bogu, i tom
ljubavlju zraci prema bliznjem. Ta ljubav je idealna, savrsena. U njoj
covjek - monah vidi svaku zenu kao sestru a covjeka kao brata. To je ona
ljubav u kojoj se covjek zrtvuje za svoga bliznjega. "Ljubite i
neprijatelje svoje"; "Od ove ljubavi ko ce naci vecu da ko dusu svoju
polozi za bliznjega svoga" (Jn. 15, 13). Takvu ljubav je pokazao sam
Hristos, i mi svi, i monasi i nemonasi, duzni smo da je ispunjavamo.
Monasi imaju tu prednost sto su rastereceni mnogih briga, ali ni ostale
krstene Bog ne oslobadja odgovornosti ako zanemare svoje spasenje. "Sta
vrijedi covjeku da cijeli svijet zadobije a dusi svojoj naudi..." (Mt.
16, 26).
Hriscanstvo nije protiv bogatih, naprotiv, puna je
istorija Crkve bogatih ugodnika Bozijih, pocev od praoca Avrama, za koga
se kaze da je bio veoma bogat, pa preko pravednoga i mnogostradalnoga
Jova, pa sve do svetih careva i kraljeva, koji nesumnjivo nisu bili
siromasni. No oni su znali kako da i bogatstvom steknu spasenje i ostave
vjecan spomen o sebi. Tako su od iskona pokazivali veliki dobrotvori i
pomagaci koji su brinuli o apostolima. Apostol Pavle kaze: "Svaki je
poslanik dostojan svoje plate" (1. Tim. 5, 18). Drugi su kao predanost
volji Bozijoj cinili dobra djela, dajuci uzdarje Bogu od onoga sto su od
Boga primili. Tako da ni bogatstvo, ako se dobro usmjeri, nije prepreka
za spasenje.
Sveti Sava, prosvetitelj roda srpskog i uzor svim
mladim monasima, ocijenio je sta je preteznije. On ostavlja bogatstvo,
slavu, cast i vlast, i odlazi u Svetu Goru, u manastir, "koji zavole
dusa moja iznad svega" kako pise njegov biograf Teodosije.

Odricanje Svetog Save od carskog prestola nije ga oslobodilo od obaveza
na spasenje svoga roda. Kasnije, monaha i isposnika Svetog Savu vidimo
kako izbavlja brata svoga od uticaja Rima - krunise ga vizantijskom
(pravoslavnom) krunom i time upusta se u drzavnicke poslove. Isto kao i
kad je utemeljio Crkvu i osnovao eparhije na udarnim tackama srpske
teritorije. Manastiri su bili glavna sjedista eparhija srpkih, koje ce
vremenom i vijekovima imati sve veci znacaj i uticaj u srpskoj drzavi i
Crkvi. Dakle, ogroman je znacaj monastva u Crkvi i velika je uloga
manastira u ocuvanju vjere i morala u srpskom narodu.
Manastiri kao mjesta prosvjete i kulture
Prvi srpski vladari, a oni, pouzdano se zna, poticu od Vlastimira
(prvi srpski knez), iz oko 850. godine, znali su da se zemaljsko bez
nebeskog brzo gubi i lako propada. Primivsi hriscanstvo od Svete brace
Cirila i Metodija, odmah su gradili crkve i manastire. Manastiri su bili
ne samo bogomolje, sjedista episkopa, vec veoma cesto bolnice, skole,
knjiznice i dr.
Nemanjina Studenica je bila jedna od prvih bolnica;
Gradac, zaduzbina Jelene (Anzujske), zene kralja Urosa, bio je prva
skola u kojoj se ucilo lijepom posluzivanju gostiju po principu
najuglednijih vladarskih kuca; Manastir Preciste, kod Toplice (u njemu
se zamonasila majka Sv. Save) bio je prva zenska skola u kojoj su se
ucili razni kucni - zenski poslovi: pletenje, vezenje i sl. Pecka
Patrijarsija, Mileseva, Sopocani, pored ikonopisnih skola, imali su i
prepisivacke skole a kasnije i stamparije. U manastirima se ucilo
pismenosti, umjetnosti, humanosti, cojstvu i junastvu. Primjeri su
brojni: Raca - ukraj Drine; Bogovadja, odakle su iznikli srpski
vojskovodje: Hadzi Djera, Ruvim, Hadzi Melentije; Tronosa, gdje se
naucio pismenosti reformator srpskog jezika Vuk Karadzic.
Znajuci dobro ulogu i znacaj manastira svi srpski vladari, pocev od Nemanjica, bez izuzetka, podizali su brojne manastire.
Moramo napomenuti da manastire nisu gradili samo vladari. Prvi
graditelji manastira, i ujedno zitelji njihovi, bili su monasi,
podviznici. Crkva takve poznaje jos od desetog vijeka. Najpoznatiji
medju njima su: Sv. Jovan Rilski (946), Prohor Pcinjski, Gavrilo
Lesnovski, Petar Koriski, Joanikije Djevicki. Svi oni su zivjeli u
periodu od desetog do trinaestog vijeka.
Nemanjici, svi redom, bili
su zaduzbinari. Pocev od Stevana Nemanje pa do poslednjeg njegovog
potomka na srpskom prestolu. Nabrojacemo samo neke od njih i njihove
zaduzbine: Stevan Nemanja, podigao je Studenicu, Sv. Bogorodicu kod
Toplice, Hilendar.
Stevan Prvovjencani i Sveti Sava, podigli su Zicu, i niz drugih manastira po
sjedistima tadasnjih eparhija.
Radoslav, sinovac Svetog Save, podize pripratu u Studenici; Vladislav
gradi Milesevu, i neke druge, sada porusene i nestale crkve.
Uros,
treci sin Stevana Prvovjencanog, podigao je Gradac i Sopocane. Dragutin
je posle predaje vlasti i prestola bratu Milutinu, podigao manastire u
sjeveroistocnoj Bosni: Tavnu, Ozren, Lovnicu, Vozucu, a u Macvi Tronosu.
Za kralja Milutina se kaze da je za svaku godinu vladavine podigao po
jednu crkvu ili manastir. Najpoznatije su: Bogorodica Ljeviska, glavna
crkva manastira Hilendara, Gracanica, Kraljeva crkva u Studenici, Sv.
Nikita u Skopskoj Crnoj Gori, Sv. Djordje u Nagoricanu, bela crkva
Karanska i mnoge druge. Od vremena kralja Milutina, srpska drzava
postaje velika sila na Balkanu.
Zaduzbinari su bili i svi potonji
vladari: Stevan Decanski, Car Dusan, car Uros, Knez Lazar, Despot Stevan
Lazarevic, Djuradj Brankovic, Ivan Crnojevic, Djuradj (Maksim)
Brankovic sa Majkom Angelinom i mnogi drugi.
Manastire su gradili i
pojedinci, da se u njima sami podvizavaju, ili da se u njima drugi Bogu
mole za njih. Gradili su ih vladari, velmoze, bogatasi, a kada je ovih
ponestalo, onda i sam siromasni narod. Ponekada je slavu tih bogatih
zaduzbinara pomracila slava skromnih crkvica, gradjenih od monaha ili
obliznjeg naroda.
Sirom svijeta, danas, srpski manastiri sijaju i
svojom ljepotom govore o velicini i znacaju srpske duse: Pecati srpske
vjere i zaduzbinarstva su danas: Manastir Sv. Save u Melburnu,
Australija; Manastir Libertivil u Ilinoju, podignut je u najteza
vremena, tokom depresije u Americi. Za njenog glavnog aktera Vladiku
Mardarija, pisac biografije kaze: "Crkvu gradi umire od gladi". Kasnije
je podignuto niz drugih manastira u Americi: Nova Gracanica, Manastir
Sv. Marka, Marca, Nju Karlajl (kod Saut Benda) i na kraju prvi srpski
manastir u Kanadi, Manastir Sv. Preobrazenja Gospodnjeg u Miltonu. Ove
nove manstire nije gradila kraljevska ruka ali su potomci slavnih
kraljeva blagocestivi srpski pravoslavni i svetosavski narod.
Ne nama Gospode, ne nama, no Imenu Tvome neka je slava i hvala! Amin.

Episkop Georgije

МОНАШТВО КАО УЗОР СВЕТУ

Појмови
“подвижништво” и “монаштво” јесу синоними. Монаштво није безбрачност
ради неке друштвене активности, него подвиг у најизворнијем и
најпотпунијем његовом изразу. Дакле, монаштво не представља покрет мимо
Цркве или изнад Цркве, него тело од њеног тела и њену похвалу. То значи,
монаштво је похвала Цркве.

Подвиг, достојанство и служење
монаштва јесу харизматично присутни у Цркви и у свету. Монаштво
предстаља образац саборне духовности и установљену вредност за сваког
верника. “Ангели су светлост монасима, а светлост, пак, свима људима
јесте монашки живот. Због тога нека се монаси подвизавају да у свему
пруже добар пример”, кажу Свети Оци. Монах треба да буде узор сваком
хришћанину. Јер, ако су мученици следили распетог Христа,
монаси-подвижници дословно следе савете Јеванђеља.

Монаштво није
нека историјска установа, него дубоко искуство живота Цркве, које чува и
изражава подвиг као лични догађај и савесну борбу за уздизање човека
над собом, као достојанство његове царске слободе. Монах је “онај који
се држи само Божијих заповести и речи у свако време, на сваком месту и у
сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и
неуморно бдети над својим чулима”. Монах је стални тражитељ Царства
небеског. И зато је стално везан за Христа, јер у земаљском животу нема
ништа друго до Христа као јединствену ризницу срца. Стога Исак Сирин
каже: “Мудар монах, без ичега ходи кроз живот, док у сени не нађе бисер –
Исуса Христа. Нашавши Га, он ништа више не стиче од ствари”. А Свети
Симеон Нови Богослов вели: “Монах јесте онај који се не меша са светом и
који се стално обраћа Богу. Гледајући Бога, он је виђен, љубећи Бога
бива љубљен, и постаје светлост која светли неизрециво. Када га
прослављају он себе види сиромашним, и кад му се приближавају он се
удаљује”.

Зато манастири на горама личе на сенице пуне божанских
хорова који певају, уче, посте, моле се, радују се нади будућих добара и
чине милостињу, имајући љубав и сагласије међу собом. Они личе на земљу
у којој царује богопоштовање и Правда. Тамо не би смео да постоји нико
ко чини или трпи неправду. Тамо не би смео да постоји мотив за осуђивање
него постоји мноштво подвижника који сви, сагласно врлини, имају једно
мишљење. Отуда монашки живот и заједница називају се “уметношћу над
уметностима и науком над наукама”, зато што нам не нуде пролазне
уметности, него нам обећавају чудесна и неизрецива добра. Зато монаштво
нам открива и наглашава есхатолошки живот у коме се “учи многострука
истина, савршена послушност, богоподобна саосећајност, спасоносна
милостиња, стална молитва, скрушено покајање, истинито исповедање,
непорочна савест и боготворећа љубав и друге врлине.

Данашњи
захтев за превазилажењем велике претње секуларизације Цркве, и захтев за
обновом њеног послања, неопходност часног сведочења јеванђелске поруке и
чистоте хришћанског етоса, међусобне спреге духовног и друштвеног, не
може да игнорише присуство монаштва, и то монаштва које се не исцрпљује у
клерикализму и које се не крије испод одеће трагично изокренутог
безбрачништва, које има за циљ скупљање и црквених и управљачких почасти
и чинова. Данас је, рекао бих, као никад пре неопходно присуство
монаштва које сведочи о постојаном ишчекивању Царства Божијег и о
бескрајној дубини личности, чија жеђ за љубављу и вечним животом не може
другачије да се испуни осим у Богу. “Крстоносан” и “духоносан” монах,
како га одређује источно Предање, јесте “јуродиви” – луд Бога ради,
пророк Другог доласка. његов пример међу мирјанима, везаним за “овај
свет”, обнавља “унутрашње монаштво” које својим утицајем даје допринос
молитви, неопходној за стицање плодова у Царству Божијем.
ТРИ СУ
ОСНОВНА МОНАШКА ЗАВЕТА – Послушност, сиромаштво и безбрачност јесу три
монашка завета или врлине које представљају срж монаштва и чине потпуним
динамички смисао монашког подвига. У њима се кристалише и свој израз
налази монашко искуство и они дају меру и величину његовом утицају на
образовање духовности верујућих. Свети монаси, “који жуде за
подвижничким животом”, јесу “они који су, ради јеванђелског живота и
тајанственим искуством упућени, одбацили стицање новца ( што представља
сиромаштво), људску славу (послушност) и телесна уживања (девственост),
стигавши тако у меру раста пуноће Христове”. А сва три ова обећања или
завета, који чине основу аутентичног живота монаха и које му даје
есхатолошки карактер, налазе се у Новом Завету. Оне су одјек одговора
Господа на искушења у пустињи. Због тога монашка обећања, управо као
одговори и превазилажења демонских искушења, не представљају просто
етичка начела и правила, него подвиге и борбе за језгро хришћанског
етоса, а “за велике странице човекове слободе” како каже Павле
Евдокимов. Монаштво показује сабирни духовни феномен, односно правило
живота, Оно је учитељ одрицања и превазилажења без којих не можемо да
постигнемо смисао и своје назначење.



ПОСЛУШНОСТ није
одбацивање личне слободе, будући да се не поистовећује са сервилношћу
или понижавањем који лишавају човека слободе и потцењују га. Насупрот
томе, послушност је потврда и мера истинске слободе, могућност да монах
или верник постигне висок степен слободе који се поистовећује са
чистотом разума. Егоизам је главна препрека да они који чувају заповести
Христове стигну у савршенство, док самољубље, свеобухватна страст,
јесте извор и центар свих страсти, који умртвљује “страст” слободе,
једине која се вреднује у Богу. Послушност Богу је пут да савладамо ове
луциферске страсти, ово нарочито ропство и заточеништво.

СИРОМАШТВО
ослобађа човека од утицаја материјалних ствари или добара, те побеђује
искушење да је хлеб све за човека. Јеванђелски одговор на то искушење је
да човек не живи само од хлеба, него пре свега од истине која га
ослобађа. Сиромаштво нам даје слободу не да бисмо могли да чинимо све
што хоћемо, него да бисмо заволели Бога свим срцем и ближње као себе
саме, да бисмо били у истини у љубави и са љубављу. Сиромаштво је подвиг
за добијање чисте молитве и уподобљавања Богу. Оно је неугасива жеђ да
постанемо слични Христу који “нема где главу да склони”. Сиромаштво је
потпуна бестрасност, у којој се ум одваја од земаљског. Ништа толико не
умирује ум као добровољно сиромаштво.

Са одбацивањем новца и
добара, поседа и ствари, душа монаха постаје безбрижна, и стиче
могућност да се окрене себи, те да се, уистину слободна, врати Богу.
Сиромаштво је отвореност за планове Божије, пророчко предосећање које не
жели ништа да зна, нити хоће да следи било кога у свету осим Бога, и
које не жели ни једно друго власништво осим надахнућа Духа Светога.
Монах не обећава толико да ће живети у сиромаштву, колико да ће свој дух
ослободити од жеље за “поседовањем”. Он то чини у тој мери да се одриче
и свог тела, будући да је само у овом стању могуће водити царствен
живот. Онај који се свега лишава није ни под каквом влашћу и целосно је
слободан. По речима Јеванђеља: “онај који изгуби душу своју, спашће је”.
Монах у свом подвигу нема за циљ изнуравање до смрти, него свођење
материјалних захтева на минимум, на онолико колико је потребно да
преживи.

Љубав према поседовању протерује љубав према Богу и
према ближњима, док немаштина и сиромаштво помажу да познамо своју
природу, да зажалимо због њене немоћи , и да још више пожелимо богатство
Божије, на име да примимо искуство о коме сведочи Апостол Павле: као
сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све имају.

ДЕВСТВЕНОСТ-БЕЗБРАЧНОСТ
јесте живот “по икони” Исуса, завет којим се присједињујемо Христу, у
коме се врхуни наш живот, чинећи нас целосним. Предање трезвеноумних
Отаца сведочи да је “уздржање заједничко презиме свих врлина. Онај који
се бори треба да се увек уздржава. Јер, каква је корист ономе који чува
своје тело девственим, а дозвољава да му душа врши прељубу са демоном
непослушања? И како ће се овенчати онај који је обуздао стомакоугађању и
све телесне жеље, али се не чува од уображености и славољубља.

Предање
богоносних Отаца оставило нам је једно сликовито одређење девствености:
“Жену нисам познао, али нисам девственик … дар девствености не
остварује се само телесним уздржањем, већ освештањем и чистотом душе,
којој је назначено да се подвизава у страху Божијем. Није могуће
задобити савршену врлину чедности, уколико се претходно не задобије
истинско смиреноумље у срцу.

Чедност “превазилази физиолошки ниво
и изражава девствени, целосни и недодирви основ човековог духа”. По
речима Светог Григорија Нисијског: “циљ душе, која је почаствована
девственошћу, јесте да се приближи Богу и постане невеста Христова”.

И поред свега до сада реченог шта монах треба да чини да би задобио
Царство небеско, монах ипак није надчовек и монашки подвиг се не тумачи
као систем или техника стварања надчовека, што ствара лаж и илузију, лош
пример и карикатуру човека.

Монаштво у даноноћном напору се
труди да уз благодат промени људско стање после пада, и да се преобрази
цео човек. Зато сваки монах – монахиња живећи у заједници – манастиру се
труде да помогну другом монаху да се преображава и спасава.

Зато,
монашке заједнице или манастири као носиоци хришћанског живота одувек
су у Цркви чиниле ону снагу која је била окренута служењу и назидању
осталих служби црквене заједнице. Стога, ма колико манастирска заједница
изгледала затвореном и самодовољном, она никад у Цркви није представља
један одељен и самосталан организам у односу на Једну Свету Саборну и
Апостолску Цркву, већ у заједници са Епископом представљала је ту исту
Цркву.

Подвижнички или монашки живот је опредељење за Царство
Небеско и као такав он изгледа као одрицање од света; међутим, он то у
ствари није, већ је зидање на “чврстом темељу”, и борба да се човеку и
свету обезбеди вечни живот.

ПОДВИГ И ЉУБАВ

Црквени
подвиг је уистину наука и нелицемерно послушање, које са енергијом и
сарадњом Духа Светог преображава човека и узвисује га до прве његове
славе. Подвиг у Цркви не тежи казни и мучењу, не доводи до одбацивања и
укидања људске природе, него стреми ка њеном исцељењу, очишћењу,
разрешењу од греха и страсти и ослобођењу од сваке ствари која стоји као
препрека истинском животу. Подвижништво је непрекидна и стваралачка
слобода, трајни напор који тражи да се уништи и пресеку корени зла, да
се савлада и победи ђаво и његови утицаји.

Циљ подвига јесте
славословље Божије, неизрециви брак са љубљеним: “Добар је подвиг, али
са правим циљем: не треба да га сматрамо циљем за себе, него средством и
припремом за постигнуће коначног циља (спасења), нити плодом (за себе),
него земљом из које временом и са муком, Благодаћу Божјом, може да
изникне биље, од којег је плод, који је чистота ума и јединство са
Богом”, каже Свети Петар Дамаскин. Ово јединство са Богом јесте плод
силе љубави коју је сам Бог ставио у срце човеку, јаке и незадрживе жеље
коју је сам Бог усадио у његову душу. Љубавно јединство са Богом
потврђује се у љубави према ближњем, пошто се љубав према Богу и љубав
према човеку узајамно прожимају и истовремено представљају усходећи и
силазни покрет. Важно је да знамо да љубав према ближњем не представља
неко човеково расположење или наклоност, неко човеково осећање или
подвиг, него откривење и дар, чудо и тајну Тројичног Бога, Божије
распростирање и обитавање у човеку. Позвани смо да сваког човека волимо
из дубине срца, али да своје наде не заснивамо ни на једном човеку.

Свети
Оци су сагласни да истинити подвиг не отуђује и не води у усамљеност,
зато што његово дело није само да помири и уједини човека са Тројичним
Богом, него да помири и уједини људе међусобно. “Онај који воли Бога, на
земљи живи анђелским животом, пости, бди, поје и моли се и о сваком
човеку увек добро мисли”. Циљ подвига јесте да превазиђемо немоћ
индивидуализма и границе усамљености, егоистичну жељу и дрскост и да
достигнемо степен “на коме човек не ствара теорије него се преображава и
постаје дело јеванђелске љубави. Овај трезвени реализам подвижништва
сведочи да ни један подвиг без љубави не води у близину Божију. Бићемо
осуђени за зло које смо учинили, али пре свега зато што смо занемаривали
добро и нисмо волели свог ближњег. Онај који пропусти да помогне човеку
у његовој духовној невољи, сматраће се одговорним за његову пропаст. И
онај монах (монахиња) или лајик, који у свом срцу има чак и траг злобе,
јесте недостојан љубави Христове.

Сваки, дакле, подвиг и борба
који не доводе до љубави и смиреноумља, јесу сујетни, а крај њихов
бескорисан. Јер, сваки подвиг који нема љубави, постаје стран Богу, каже
Свети Максим