Devstvo,Monastvo i Supruzinstvo.

MANASTIR LEPAVINA
MONAŠTVO

Monahinja
Treba da znate da ukoliko monah prekrшi svoj zavet postaje ravan samoubici i liшava se чak i hriшћanskog pogreba.
Od takvih malih Gospod pravi narod Boжiji. Gospod s tobom!




ДЕВСТВО, МОНАШТВО, СУПРУЖНИСТВО
DEVSTVO
U
Pravoslavnoj Crkvi, od samog pocetka Njenog ustanovljavanja, kroz sva
doba Hriscanstva sve do danas, postoji prelepi obicaj devstva. Devstvo
ima narocit znacaj za one koji ga mogu sacuvati. To je poseban dar Bozji
i zato se ne daje mnogima. Sam Gospod nas Isus Hristos kaze: "Ne mogu
svi primiti tu rijec do oni kojima je dano... Ko moze primiti, neka
primi!" (Mt. 19, 11-12). Na prednosti devstvenog stanja ukazuje sveti
apostol Pavle u svojoj Prvoj poslanici Korincanima: "Razlikuje se i zena
od djevojke. Koja je neudata brine se za Gospodnje, kako ce ugoditi
Gospodu, da bude sveta i tijelom i duhom; a koja je udata brine se za
ovosvjetsko, kako ce ugoditi muzu. A ovo govorim za vasu sopstvenu
korist, ne da vam nametnem zamku, nego za blagoobrazno i istrajno
sluzenje Gospodu, u sabranosti... Tako i onaj koji udaje svoju djevojku
dobro cini; ali koji ne udaje bolje cini" (1. Kor. 7, 34-35, 38). I
sveti Oci Crkve visoko su cenili cistotu devstvene celomudrenosti i
mnogo su pisali u pohvalu devstva. Po recima Metodija Tirskog (ili
Patarskog): "Devstvo je vise od braka. Devstvo je osvestano zivotom
Gospoda Isusa, te dok apostol dozvoljava brak kao ukrotilacku meru za
plot, devstvo je stanje prvog coveka, uzdizanje celog covecjeg organizma
na stepen zivota duhovnog, pobeda nad materijalnim zivotom i najbolji
dar Gospodu."
Prepodobni Antonije Veliki kaze: "Devstvo je pecat
savrsenstva, slicnost anelima, duhovna i sveta zrtva; venac spleten od
cvetova dobrodetelji (vrline), miomirisna ruza koja ozivljava sve koji
se nalaze blizu nje, najprijatniji miomir Gospodu Isusu Hristu, veliki
dar Bozji, zalog buduceg nasledja u Carstvu Nebeskom."
"Devstvo",
veli sveti Jovan Zlatoust, "jeste delo toliko veliko i cudno, da
prevazilazi sve ljudske dobrodetelji. Devstvo je krasilo prve ljude vise
nego careve dijadema i zlatne odezde. Sta je casnije, sladje, sjajnije
od devstva? Jer ono daje sjaj blistaviji i od samih suncevih zraka, i
odresivsi nas od svega zitejskog, uci nas da svetlim ocima sa paznjom
sagledavamo Sunce Pravde. Kao sto dragoceno miro, iako se zatvara u
posudu, puneci vazduh miomirom, ispunjava prijatnoscu ne samo one koji
se nalaze unutar kuce, nego i one koji izvan nje stoje, tako i miomir
devstvene duse napajajuci cuvstva pokazuje unutra sakrivenu
dobrodetelj."
Sveti tajnovidac Jovan Bogoslov, koji vide buduce
blazenstvo pripremljeno na nebu za devstvenike, pise: "I vidjeh, i gle
Jagnje koje stajase na gori Sionu i sa Njime sto cetrdeset i cetiri
hiljade, koji imahu Ime njegovo i Ime Oca njegovog napisano na celima
svojim... jer su djevstvenici; ovo su oni koji idu za jagnjetom kuda god
podje; ovi su otkupljeni izmedju ljudi kao prvina Bogu i Jagnjetu; i u
njihovim ustima ne nadje se laz, jer su bez mane pred prestolom Bozijim"
(Otkr. 14, 1, 4-5).
Mada sveti Oci Crkve devstveni zivot nazivaju
ravnoangelskim, oni podsticu one koji vode takav zivot da se ne uznose i
ne gorde pred onima koji su stupili u brak. Sveti Kirilo Jerusalimski
pise: "I ti koji cuvas nevinost, nisi li od bracnika rodjen? Ne preziri
bracnike koji u braku zive kako treba, koji stupaju u brak po zakonu, a
ne po strastoljublju."
Sveti Oci Gangrijskog sabora pisu: "Mi i
devstvo, sjedinjeno sa smernoscu, postujemo i uzdrzanje prihvatamo koje
se sa cestitoscu i blagocascem cuva, i smerno otselnistvo od svetovnih
stvari odobravamo, i castan bracni suzivot uvazavamo" (Gangrijsko
saborno pravilo 21).
Sveti Atanasije Veliki ovako zbori: "Dva su
puta u zivotu. Jedan je obican i zitejski, to jest brak; a drugi je
andjelski, od kojeg nema uzvisenijeg, to je devstvo. Ako je ko svetovni
put izabrao, to jest brak, to ne podleze osudi, ali nece primiti toliko
darova, iako ce, medjutim, primiti neke, jer i on prinosi plod
tridesetorostruk. A ako je ko prihvatio casni i nadsvetovni put, iako je
njegov put zalosniji i tezi od potonjeg, takav ce primiti cudnovatije
darove: jer prineo je plod savrsen, stostruk."
No ako oni koji
cuvaju devstvo vode nedolican zivot, predani svetovnim zadovoljstvima:
pijanstvu, igrama, raskosi, razmazenosti, svim mogucim porocima, ne
pridrzavaju se pravila Svete Crkve, nisu saosecajni i milostivi prema
bednima - takvo devstvo im nece doneti nikakvu korist, kao onim ludim
devojkama iz Evandjelja, koje ne spremise ulje u posudama svojim i
ostadose izvan svadbene odaje. "Gospodaru! Gospodaru!", govorile su,
"Otvori nam. A on odgovarajuci rece im: Zaista vam kazem: ne poznajem
vas" (Mt. 25, 11-12).
Sveti Grigorije Bogoslov pise: "U zivotu su
moguca dva stanja - supruznistvo i devstvo, i jedno je vise i
bogopodobnije, ali teze i opasnije, a drugo je nize, ali bezbednije. Ni
devstvo ni supruznistvo ne sjedinjuju nas niti rastavljaju potpuno sa
Bogom ili svetom, tako da bi jedno samo po sebi bilo vredno gadjenja, a
drugo bezuslovne pohvale. Nasuprot tome, um mora biti dobar gospodar i u
supruznistvu i u devstvu, te ih, kao neke tvari, umesno obradjivati i
od njih praviti dobrodetelj. Iako supruznistvo ima zemaljsku osnovu, a
bezbracni zivot zarucuje sa Svevladarom Hristom, desava se ipak da i
devstvo obara na tvrdu zemlju, a supruzanski zivot da privodi Nebu. A
kada bi za to jedan poceo da krivi supruznistvo, a drugi devstvo, oba bi
govorili neistinu. Devstveni zivot je bolji, itekako bolji; no ako je
predat svetu i zemaljskome, onda je gori od supruznistva."

U
prva tri veka su hriscani, koji su vodili strog zivot, zbog
utvrdjivanja sebe u dobrim namerama (npr. izbegavanja greha, iskazivanja
Bogu blagodarnih osecanja, pobudjivanja duse na blagocasce i slicno), s
punom svescu polagali pred Bogom zavete posta, molitve, svakodnevnog
ispitivanja svoje savesti, davanja milostinje, pozrtvovanosti za crkvu
ili neko drugo bogougodno delo... Medju tim obetima postojao je i obicaj
davanja zaveta devstva. U nase vreme je taj obicaj zamenilo monastvo.
Obeti
monastva, a ujedno i devstva, bezbracnog zivota, nesticanja i
poslusanja, daju se svecano, po posebno ustanovljenom cinu i posle
dovoljnog ispitivanja onoga koji daje obete na te podvige. Podvig
monastva je najsavrseniji savez dobrodetelji i najcistiji dar Gospodu.
Istinsko monastvo sastoji se u dobrovoljnom samozrtvovanju svih dusevnih
i telesnih sila na sluzenje Bogu i bliznjemu, umrtvljivanje ili
odsecanje svih strasti, preziranje svih dobara ovoga sveta.
Sveti
Oci Crkve mnogo su pisali o monaskim dobrodeteljima. Prepodobni Dorotej
govori: "Ostale dobrodetelji, s obzirom da se ispunjavaju po duznosti,
imaju tek znacaj poreza koji obavezno moraju da daju svi, kao podanici u
drzavi caru; monasko poslusanje, nesticanje i devstvo kao dobrodetelji
koje se vrse iz dobre volje, imaju znacaj dragocenih darova koji se
prinose Bogu jedino iz ljubavi, slicno tome kako u drzavi znameniti
ljudi osim poreza prinose caru i darove, i zato se udostojavaju bogatih
nagrada, velike casti i cinova."
"Monaski obeti", veli sveti Vasilije
Veliki, "jesu spasenje sveta. Njima se odvracaju rat i svetske
posasti." A sveti Dimitrije Rostovski kaze da molitvama inoka Gospod
drzi ovaj svet. Iako se ponekome monaske molitve cine male, one ipak
celi svet utvrdjuju. Svet hriscanski se u Svetom Pismu uporedjuje sa
vinogradom, kao i Izrailj u drevna vremena (Is. 5, 7). Pogledajmo na
cemu se drzi vinova loza? Na jednoj suvoj, neplodnoj motki. Oduzmi od
loze motku, pasce na zemlju, ostaje neplodna i gazi se. Oduzmi od
hriscanskog sveta inocki cin, kao od loze suvu, neplodnu motku, i sta ce
biti sa svetom? Prosudite sami...
Koliko su visoki i vazni monaski
obeti, toliko su i opasni. Ako se poloze, moraju se cuvati sveto i
nenarusivo u toku celog zivota, sve do smrti. Njihovo narusavanje je
veoma kaznjivo i prekorno. Sveti Oci Crkve su strogo sudili narusioce i
brak onih koji su ga sklopili posle obeta drzali su ne za brak, vec za
blud i preljubu: odlucivali su ih od pricesca Svetim Tajnama, pa cak i
od Crkve. Sveti Vasilije Veliki pise: "Ako je neko i mislio da ostavivsi
svoj monaski zavet moze da ispravi svoj zivot, ipak nece izbeci sudu
zbog toga sto je, kao vojnik Hristov, napustio Hrista, bas kao sto se i
vojnik zemaljskog cara za izdaju ili bekstvo podvrgava najljucoj kazni."
Monaske obete sveti Jovan Zlatoust smatra svestenim prinosom Bogu, a
njihovo narusavanje naziva svetogrdjem i obmanjivanjem Boga, dok
narusiocima odredjuje udeo jedino sa Ananijom i Sapfirom (Dap. 5, 1-11).
Jer narusioci zaveta sluze kao sablazan za svet, na svoju osudu i na
svoju pogibao.
Ne smeju ni da ostanu u bezbriznosti i nemaru oni
koji nameravaju da sav zivot provedu u manastiru ne podrazavajuci zivotu
svetih, vec se uzdaju samo u molitve svetih kojima je posvecen
manastir. Oni misle da ce biti spaseni radi dobrodetelji svetitelja, dok
sami nista ne cine za svoje spasenje. Takvi treba da znaju da Judejcima
nista nije pomoglo to sto su se uzdali u svoga rodonacelnika Avraama,
dok sami nisu imali dela pravednog Avraama, pa posto nisu imali
Avraamovih dobrodetelji, sekira ih je Bozja bespostedno odsekla od
nasledja Carstva Hristovog. Tako i zivljenje u manastiru i uzdanje samo u
svetitelje, bez sopstvenih dobrodetelji, ne mogu spasti inoka. Ni
manastirske zidine, ni monaski zaveti, ni sveti cin, ni sveto mesto, ni
sveti Oci nece spasti onoga koji ne revnuje za svetiteljski zivot.
Jednom je brat kome je nedostajalo revnosti dosao kod prepodobnog
Antonija i zamolio ga da se pomoli za njega. Veliki starac mu je
odgovorio: "Niti cu se ja, niti ce se Bog sazaliti nad tobom, ako se ti
sam ne budes brinuo za sebe i molio Bogu." I tako dakle, sveti Oci nam
pomazu samo onda kada se i mi sami o sebi brinemo i vodimo bogougodan
zivot.

Supruznistvo
je ustanovio sam Bog nakon stvaranja prvih ljudi, kako zbog
razmnozavanja i sirenja ljudskog roda, isto tako i za uzajamno opstenje i
olaksanje preteskog zemaljskog zivota. Rec Bozja ovako o tome kazuje:
"I rece Gospod Bog: nije dobro da je covjek sam; da mu nacinim druga
prema njemu" (Post. 2, 18). I nakon stvaranja zene postavio ih je u
jednu supruzansku zajednicu. "Musko i zensko stvori ih. I blagoslovi ih
Bog, govoreci: plodite se i mnozite, i napunite zemlju i gospodarite
njom..." (Post. 1, 27-28). Ipak, zapovest o plodjenju nije ukinula
devstvo. Sveti Oci kazu da je covek bio podvrgnut semenom zacecu,
odnosno zacecu kroz telesno sjedinjenje, tek posle pada. Sveti Atanasije
uci: "Prvobitna Bozja namera nije bila da se radjamo kroz brak i
iskvarenost; krsenje zapovesti je uvelo brak (misli se na telesno
opstenje) kao posledicu Adamovog prestupa, tj. kao posledicu odstupanja
od zapovesti date mu od Boga" (Tumacenje 50. psalma). Jer Bog, Koji sve
stvari poznaje pre njihovog postanja, znajuci da ce covek svojom voljom
prestupiti Njegove zapovesti i da ce se predati propadljivosti, sazdao
je sve da mu blagovremeno bude od koristi. "Posto je predznatelj Bog
znao da ce covek prestupiti i da ce se potciniti propadljivosti, stvorio
je iz njega zenu, druga prema njemu; pomocnicu, naime, radi radjanja
kojim bi se vaspostavio ljudski rod posle prestupa." (Prepodobni Jovan
Damaskin, Tacno izlozenje). Bog jeste rekao ljudima da se mnoze, ali je
Bog (po sv. Grigoriju Niskom i sv. Jovanu Damaskinu) mogao i zeleo da
uveca ljudski rod na drugi nacin: jer ni danas se ljudi ne mnoze
plotskim sjedinjenjem, kaze Georgije Zadonski blazenog spomena, nego
neiskazanom silom Bozjeg blagoslova. Sv. Jovan Zlatousti govori u istom
duhu, objasnjavajuci nam da kada to Adam pozna Evu, zenu svoju: "Pazi
kada se ovo desilo? Posle neposlusnosti, posle izgona iz raja; tada je
pocelo plotsko opstenje; pre neposlusnosti oni su ziveli kao andjeli, i
nigde nema pomena o tome. Posto pre nismo bili podredjeni telesnim
strastima, zato je od pocetka devstvenost bila uzvisena." Slavni tumac
Svetog Pisma Evtimije Zigavin govori to isto: "Da Adam nije sagresio, ne
bi mu bilo nuzno da stupa u plotsko opstenje sa Evom. Jer greh je rodio
taj vid sjedinjenja." A i sveti Grigorije Dvojeslov nam odatle izvlaci
pouku, da nije telesno sjedinjenje supruznika bezakonje, nego pohota za
takvim sjedinjenjem. Posto bez pohote nema telesnog opstenja, zakljucuje
Grigorije, ni ono samo, mada u braku nije bezakonje, nije nevino.*
Devstvo
je u Starom Zavetu bilo vrlo retko, a tek u Novom Zavetu je uzvisenost
devstva nad supruznistvom pocela da se naglasava u svoj svojoj
opravdanosti, mada ni supruznistvo nije izgubilo svoje dostojanstvo.
Naime, i sam Gospod nas Isus Hristos pocastio je i blagoslovio
supruzansku zajednicu Svojim prisustvom na svadbi u Kani Galilejskoj
(Jn. 2, 1-9) i udostojio je cudotvornog pretvorenja vode u najbolje
vino. On je uzvisio bracnu zajednicu medju svete tajne Svoje Crkve i
potvrdio je neraskidivost ove zajednice, rekavsi: "A u pocetku stvaranja
Bog ih je stvorio kao muza i zenu. Zbog toga ce ostaviti covek oca
svojega i cenzurisano i prilepice se zeni svojoj, i bice dvoje jedno
telo. Tako nisu vise dvoje, nego jedno telo. A sto je Bog sastavio,
covek da ne rastavlja" (Mk. 10, 6-9). I sveti apostoli, svedoceci o
vaznosti ove velike tajne, uporedjuju je sa duhovnom zajednicom Hrista i
Crkve (Ef. 5, 23-32), nazivaju je uvazenom i casnom (Jev. 13, 4). Iz
toga se vidi da je supruzanska zajednica za coveka jedno od visih dobara
u zemaljskom zivotu.
Drevni ucitelji Crkve prekrasno prikazuju
dostojanstvo i srecu hriscanskog supruznistva. Tertulijan pise: "Kako
opisati srecu supruznistva koje zakljucuje sama Crkva, koje utvrdjuje
molitva, zapecacuje blagoslov, objavljuju andjeli i naposletku utvrdjuje
Otac. Kako je prijatno breme dvaju srca sjedinjenih jednom nadom,
jednim ucenjem, jednim zakonom. NJih dvoje su kao deca jednog Oca, kao
sluge jednog Gospodara; medju njima nema nikakvog nesporazuma ni u dusi
ni u telu. Njih su dvoje u jednoj ploti (jednom telu). Gde je plot
jedna, tu je i duh jedan. Oni se skupa mole, skupa preklanjaju kolena,
skupa poste, uzajamno upucuju i poucavaju jedno drugo. Skupa prisustvuju
u crkvi i na trpezi Gospodnjoj, skupa trpe progone, skupa se nasladjuju
i spokojstvom. Nista jedno od drugog ne taje, jedno drugom nisu na
teret. Slobodno posecuju bolesnike, bez ustrucavanja daju milostinju,
bez rasejanosti stoje na molitvenim skupovima; skupa poju psalme i
slavospeve, i medjusobno se podsticu na proslavljanje Gospoda."
"Svezani
vezama supruznistva", pise sveti Grigorije Bogoslov, "jedno drugome
zamenjujemo i ruke i sluh i noge. Supruznistvo i nejakog cini dvostruko
jakim, pruza veliku radost blagonaklonima i tugu neblagonaklonima.
Zajednicke brige supruznika olaksavaju im jad; zajednicke radosti su im
oboma na veselje. Za jednodusne supruznike bogatstvo je prijatnije, a u
oskudici je sama jednodusnost prijatnija od bogatstva. Za njih
supruznicke veze sluze kao vrelo celomudrenosti i zelje, pecat neophodne
odanosti. Kod njih je jedno pice od domaceg izvora, koje tudjinci ne
okusavaju, koje nikuda ne otice i niotkuda ne pritice. Sastavljajuci
jednu plot, oni imaju i jednu dusu, i uzajamnom ljubavlju podjednako
jedno u drugom podsticu revnost za blagocasce. Supruznistvo, naime, ne
udaljuje od Boga, naprotiv - jos vise vezuje za Njega, zato sto ono ima
visi podsticaj." Primer hriscanskog dobrodeteljnog zivota supruznika
prekrasno je prikazan u zitiju prepodobnog Andronika i zene mu Atanasije
(vidi: Zitija svetih, 9. oktobar). I tako, hriscanski supruznici su
duzni da istinski ljube Boga, usrdno ispunjavaju Njegove zapovesti,
imaju postojanu uzajamnu ljubav i postovanje jedno prema drugom, i
vernost, da ispunjavaju medjusobne supruznicke duznosti, imaju
nepretvornu ljubav prema bliznjima, smernost, te da budu strpljivi u
svim teskim i tuznim zivotnim okolnostima, nepokolebljivi u nadi i
predanosti Bogu. Pod takvim zivotnim uslovima spasenje u braku bice
nesumnjivo.

Veoma
je cemerna i bolna sudbina obudovelih kada se desi da jedan od
supruznika dozivi ovakav udes prevremeno, i to jos u mladosti. Udovstvo
je osobito zalosno ako su supruznici bili sjedinjeni savezom hriscanske
ljubavi i jednodusnosti: tada gubitak u ovom zemaljskom privremenom
zivotu ne moze nicim da se nadoknadi. Lice koje ostane u udovstvu i
usamljenosti, bez ikakve podrske i utehe, dozivljava mnogo
neprijatnosti, jada, lisavanja i svakojakih preokreta u zivotu. A jos je
tuznije kada ostane nekoliko malih sirocica bez ikakvih sredstava za
zivot, i kad im nedostaje roditeljska paznja. Ipak, najteze je onim
sirocicima ciji otac ili majka stupaju u drugi brak, a njih udaljuju od
roditeljskog krova i brige. Takve roditelje u buducem veku ocekuje gorka
sudbina: "Ako li ko o svojima a osobito o domacima ne promislja,
odrekao se vjere i gori je od nevjernika", kaze sveti apostol (1.Tim. 5,
8). A sta u buducem zivotu ocekuje one roditelje koji ostavljaju svoju
decu na milost i nemilost sudbine? Sam Spasitelj izgovara im presudu,
govoreci: "Bolje bi mu bilo da mu se vodenicni kamen objesi o vrat i da
ga bace u more, nego da sablazni jednoga od ovih malih" (Lk 17, 2). Na
takve se gnev Bozji srucuje cesto jos u ovome zivotu.
Sveti apostol
Pavle je pisao korintskim hriscanima: "A neozenjenim i udovicama velim:
dobro im je ako ostanu kao i ja sto sam. Ako li ne mogu da se
uzdrzavaju, neka se zene i udaju; jer je bolje zeniti se i udavati
negoli upaljivati se" (1. Kor. 7, 8-9). Uostalom, on narocito hvali
udovstvo, nazivajuci blazenijim one koji ostanu u udovstvu do kraja
zivota, govoreci: "Ali je blazenija (udovica) ako ostane tako, po mojemu
misljenju..." (1. Kor. 7, 40). A na drugom mestu svome uceniku, svetom
apostolu Timoteju, daje pravila u vezi udovica, i savetuje mu da
razlikuje i postuje samo istinske udovice, govoreci: "Udovice postuj,
koje su prave udovice... A prava udovica i usamljenica nada se u Boga i
provodi u molitvama i molenjima noc i dan... (istinska udovica je)
osvjedocena u dobrim djelima, ako je djecu odgajila, ako je gostoljubiva
bila, ako je svetima noge prala, ako je nevoljnima pomagala, ako je
isla za svakim dobrim djelom" (1.Tim. 5; 3,5,10) Takve osobine trazi
apostol kod istinskih udovica. Primer dobrodeteljnog udovickog zivota
dostojnog podrazavanja predstavlja i sveta Antusa, majka svetog Jovana
Zlatousta. A sam Zlatoust dirljivo poucava jednu mladu udovicu po imenu
Tirasija, koja je nakon pet godina braka ostala bez svog cestitog muza,
preminulog u cvetnim godinama. "Primila si tezak udarac", veli on, "i
strela poslana odozgo pogodila te u najbolnije mesto; no posto ranjenici
ne treba da provode sve vreme u placu i suzama, vec da se neodlozno
pobrinu za lecenje rana, i tebi je korisno da primis reci utehe, i
pustivsi nekoliko potoka suza, da se bar nakratko predas onima koji te
nameravaju utesiti... Zene su i inace veoma osetljive na nesrecu; kada
se tome jos pridruzi mladost i prevremeno udovistvo, tad je tuga
mnogostruko veca, te ako ona koja je u nju upala ne dobije pomoc odozgo,
onda je i neka slucajna misao moze satrti. U tome ja i nalazim prvi i
najvisi dokaz bozanskog staranja o tebi; jer, pri iznenadnom sticaju
tolikih beda ne upasti u ocajanje od zalosti i ne lisiti se prirodnog
stanja razuma, to je delo ne ljudske pomoci nego Desnice Svevisnjega...
Dok je s tobom ziveo tvoj blazeni muz, uzivala si ugled, paznju i
brizljivost, a kad ga je Bog uzeo Sebi, tad je On Sam za tebe zauzeo
njegovo mesto. A to nije moja misao, vec blazenog proroka Davida, koji
kaze: Gospod... sirotog i udovicu prihvata (Ps. 145, 9), a na drugom Ga
mestu naziva Ocem sirotih i Sudijom udovica (Ps. 67, 6)... Medjutim, da
ti sam naziv (udovica), cesto izgovaran, ne bi ogorcavao dusu i
uznemiravao te mislju kako ti se to desilo u najcvetnijim godinama, hocu
prvo da ti kazem i objasnim to da naziv udovica nije naziv nesrece, vec
pocasti, i to najvise pocasti. Ne navodi mi kao dokaz lazno misljenje
gomile, nego evo ti zakona blazenog Pavla, ili bolje Hrista, jer sto god
kaze Pavle, to kroz njega kaze Hristos: 'Da se ne upisuje medju udovice
mladja od sezdeset godina' (1. Tim. 5, 9). Uostalom, ne dozvoljava on
samo po tome uzrasnom svedocanstvu da se ona pribroji svestenom zboru
(udovica), nego pridodaje i druge osobine: osvedocena u dobrim delima,
ako je decu odgajila, ako je gostoljubiva bila, ako je svetima noge
prala, ako je nevoljnima pomagala, ako je isla za svakim dobrim delom
(1.Tim. 5, 10). Kakva paznja i ispitivanje! Kakve dobrodetelji zahteva
apostol od udovice i sa kakvom ih tacnoscu nabraja! Ovo on ne bi
spominjao kad joj ne bi hteo poveriti delo posteno i uvazeno... I na
tome apostol nije prekinuo govor, nego je pokazao veliku brizljivost za
udovicu i u drugim recima, rekavsi: 'A ona koja se odala nasladama ziva
je umrla. A prava udovica i usamljenica nada se u Boga i provodi u
molitvama i molenjima noc i dan' (1.Tim. 5, 65) I jos: 'Ali je blazenija
ako ostane tako, po mojemu misljenju...' (1. Kor. 7, 40). Vidis li
kakve se pohvale daju udovstvu, i to u Novom Zavetu, kada je vec
zasijala lepota devstva?! Ipak, ni u to doba sjaj devstva nije mogao
pomraciti svetlost udovstva, nego ono i sada sije, posedujuci sopstveno
dostojanstvo. Dakle, kada mi spominjemo udovstvo, ti ne padaj duhom i ne
smatraj to stanje sramotnim, jer ako je ono sramotno, onda je devstvo
jos i vise. Ali ne, ne; da ne bude! Ako svi mi postujemo i uvazavamo one
zene koje zive uzdrzano jos za zivota svojih muzeva, kako onda ne bismo
postovali i hvalili one koje i po smrti svojih muzeva pokazuju
predjasnju blagonaklonost? Stoga, ostavivsi suze i naricanja, staraj se
da zivis onako kako je i on ziveo, ili jos bolje od toga, da bi se,
izjednacivsi se sa njim po dobrodetelji, naselila u istoj (nebeskoj)
obitelji i opet se sa njim sjedinila na beskonacne vekove, ne ovim
bracnim savezom, vec drugim, mnogo preuzvisenijim; jer ovaj je brak samo
savez tela, a tada ce biti sjedinjenje duse sa dusom, daleko tesnije,
prijatnije i preuzvisenije."
U zakljucku se moze reci da nema
koristi od takvog udovstva koje ne cuva cistotu celomudrenosti. Istinsko
udovstvo se sastoji u cinjenju dobrih dela, kako kaze sveti apostol: "A
ona koja se odala nasladama, ziva je umrla." Isto tako i bracna sreca
samo tada biva blagougodna i pohvalna kada supruznici ispunjavaju sve
zapovesti Bozje, pridrzavaju se pravila Crkve Hristove, priljubljuju se
uz dobrodeteljni zivot, cuvaju bracnu vernost, medjusobno uvazavanje i
druge dobrodetelji.
Recimo jos i to da je svakome od nas Gospodar
poverio svoj talanat, srazmeran njegovim silama: jednome je poverio
zlato, drugome srebro, i svako je duzan da se trudi da ga udvostruci.
Gospodaru je, naime, bilo nedovoljno da primi svoj talant neokrnjen, on
je zahtevao vracanje sa kamatom (Mt. 25, 15-27). Zato svako neka hita da
cini svako dobro svome bliznjem po svojoj moci, da bi od pravednog
Sudije cuo: "Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad
mnogim cu te postaviti; udji u radost gospodara svojega" (Mt. 25, 21),
Kome prilici cast, slava i vlast u vekove. Amin!
preveo i obradio: A.

Ovaj odlomak o ucenju svetih Otaca o devstvu i braku preuzet je iz
clanka arhimandrita Luke Xordanvilskog, a ovde je objavljen iz sledeceg
razloga: sve se cesce nailazi na tekstove onih autora koji, zeleci da
pomire zivot Bozji sa zivotom onih koji robuju ploti, iskrivljuju
prirodu hriscanske ljubavi. Oni zele da nas uvere da je ljudska ljubav
sa svim svojim dusevnim i telesnim dimenzijama odraz duhovne ljubavi
izmedju Boga i coveka, ili cak ljubavi medju Licnostima Svete Trojice.
Polno zadovoljstvo oni u vecoj ili manjoj meri poistovecuju sa
zadovoljstvom u Bogu. Ovakva su shvatanja bila izuzetno jaka narocito
pocetkom 20. veka u Rusiji. U zadnjih nekoliko godina vlada prava
najezda na izdavacke kuce (cak i one koje sebe drze za pravoslavne) u
vidu knjiga i clanaka koji na ovaj nacin povezuju polnost i duhovnost;
to je sve deo sireg talasa koji se naziva "novo doba", a odlikuje se
budjenjem i slivanjem svih mogucih neznabozackih, demonskih verovanja
(prim. prev.

UNIVERZALNA PRIRODA MONASKE DUHOVNOSTI


Otac
Georgije Florovski podseca da se "cesto zaboravlja uslovna priroda
monastva." Sveti Jovan Zlatousti je rekao da su manastiri "neophodni
zato sto svet nije hriscanski. Da se on obrati, potreba za monaskim
osamljivanjem ce nestati."1 No istorija nije opravdala nadu svetog
Jovana. Monastvo ce sigurno zadrzati svoje posebno svedocenje sve do
kraja sveta.
Medjutim, krsteni svet je dovoljno hriscanski da cuje
monasku poruku i da je prihvati na svoj nacin. Sav problem je u tome. U
proslosti, mucenistvo je preneto na ustanovu monastva, tako da danas,
kako se cini, monastvo zahteva odredjenu prihvacenost u opstem
svestenstvu* svih vernika. Svedocenje hriscanske vere u okviru
savremenog sveta cini neophodnim sveopsti poziv pounutranjenog monastva.
Proslost
nam nudi dva resenja. Prvo, monasko, zagovara potpuno odvajanje od
drustva koje zivi prema "stihijama sveta" i od njegovih ekonomskih,
politickih i drustvenih problema. To je "bekstvo u pustinju" i kasnije
samostalno postojanje zajednica koje brinu za potrebe svojih clanova.
"Monaska republika" na gori Atos je izrazit primer zajednickog,
samoupravnog zivota, odvojenog od sveta i cak suprotstavljenog njemu.
Savrseno je jasno da monasko resenje, posto ne moze svako da uzme udela u
ovom pozivu, ostaje ograniceno. Ono nije resenje za svet u njegovoj
sveukupnosti.
Drugo resenje je bio pokusaj hristijanizovanja sveta
bez njegovog napustanja, sa ciljem gradnje hriscanskog Grada Bozjeg.
Teokratije Istoka, bas kao i Zapada, ispoljavaju ovaj napor u
dvosmislenom vidu carstava i hriscanskih drzava. Porazavajuci neuspeh
ovog pokusaja dokazuje da se Jevandjelje ne moze nametnuti, niti
milosrdje propisati kao zakon.
Postoji li trece resenje? U krajnjoj
se liniji moze reci da ono treba da sustinski obuhvati druga dva, to
jest da primeni njihova nacela izvan njihove spoljasnje forme. "Niste od
sveta, nego vas ja izabrah od sveta." Ove reci Gospodnje upucuju na
osobito poslanje: da se bude znak, upucivanje na "savrseno Drugog".
Ranije se to poslanje ostvarivalo na razne nacine. Sada se, izgleda, ono
pokazuje kao iznad i "pustinje" i "grada", buduci da je pozvano da
prevazidje svaku formu, da bi se izrazilo svugde i pod svim okolnostima.

Zapadna crkva je kanonizovala monastvo i svetovnost kao dva
razlicita zivotna puta. Jedan odgovara 'savetima', a drugi 'zapovestima'
Jevandjelja. Jedinstveni apsolut je narusen. Na jednoj strani je
savrseno napredovanje, na drugoj slabiji polozaj zivljenja "na pola".
Neke askete su nalazile opravdanje samo u tome sto on radja devstvenike i
popunjava samostane.
Sustinska jednorodnost u duhovnosti Istocne
crkve ne poznaje razliku izmedju jevandjelskih 'saveta' i 'zapovesti',
vec u potpunosti istrajava na tome da se Jevandjelje obraca svima i
svugde.
"Kada Hristos", kaze sv. Jovan Zlatousti, "zapoveda da idemo
uskim putem, On se obraca svima nama. Monasi i mirjani moraju dosezati
iste visine."2 Mi zaista mozemo videti da postoji samo jedna duhovnost
za sve, bez razlike u svojim zahtevima, bilo da se radi o episkopu,
monahu ili mirjaninu, a to i jeste priroda monaske duhovnosti.3 Sada to
biva oblikovano od strane mirskog monastva, sto daje izrazu "mirjanin"
najvece moguce duhovno i crkveno znacenje.
Uistinu, prema velikim
uciteljima, monasi su bili oni koji su jedino zeleli "da budu spaseni",
oni koji su "ziveli prema Jevandjelju", koji su "trazili jedino
potrebno" i koji su "u svemu sebe prinudjivali".4 Prilicno je jasno da
ove reci tacno odredjuju stanje i svakog verujuceg mirjanina. Prepodobni
Nil je smatrao da se svaki oblik monaske prakse trazi i od ljudi u
svetu.5 Kako sveti Jovan Zlatoust kaze: "Oni koji zive u svetu, ako su i
vencani, treba da u svemu drugom slice monasima. Grdno se varas ako
mislis da se jedne stvari traze od obicnih ljudi, a druge od monaha...
oni ima da poloze isti racun."6 Molitva, post, citanje Svetog Pisma i
podviznistvo nalazu se svima po istom propisu. Prepodobni Teodor Studit u
svom pismu vizantijskom velikasu izlozio je pravilnik monaha, i
naglasio: "Nemojte misliti da ovaj spisak vazi samo za kaludjera, a da
nije u potpunosti jednako i za mirjanina".
Kada su Sveti Oci
govorili, oni su se obracali svim clanovima Crkve, tajanstvenom Telu,
bez ikakvog razlikovanja svestenstva i vernog naroda. Obracali su se
"opstem svestenstvu". Razlicite teologije za episkope, svestenike,
monahe i mirjane - nas savremeni pluralizam, nepoznat u vreme Otaca,
njima bi bio nepojmljiv. Jevandjelje je u celosti primenljivo na svaki
problem u svakoj sredini.
S druge strane, veliki likovi medju
monasima jasno pokazuju da su oni prevazisli svoje vlastito stanje, bas
kao i svaki obrazac ili opredeljen oblik. Primer ovoga nalazimo i u
svetlom liku prepodobnog Serafima Sarovskog. On nije imao sledbenike,
niti je bio ucitelj bilo kakve skole. Ipak, on je ucitelj sviju, jer
njegovo svedocenje u Pravoslavnoj Crkvi premasuje svaku kategoriju,
stil, vrstu, odredjenje ili granicu. Njegova vaskrsnja radost nije
dolazila od njegove licnosti, nego je bila odjek samog Pravoslavlja. On
je obicnim jezikom govorio cudesne stvari, koje bese primio od Duha
Svetoga. Nakon uzasne borbe, zasenjene tisinom koja je skrivala zivot
koji ni jedan monah ne bi mogao podneti, prepodobni Serafim je napustio
najkrajnji oblik otselnickog i stolpnickog zivljenja, te se vratio u
svet. "Zemaljski andjeo i nebeski covek", on je prevashodio cak i samo
monastvo. On vise nije bio monah koji se povukao iz sveta, niti covek
koji zivi medju ljudima. Bio je oboje, i u prevashodjenju obojega bio je
u sustini svedok Svetoga Duha. U svom cuvenom razgovoru sa Nikolajem
Motovilovim je rekao: "Nije samo vama dato da razumete ove stvari, nego
kroz vas celome svetu, da biste vi mogli biti utvrdjeni u delu Bozjem i
biti od pomoci mnogima. Sto se tice toga da ste vi svetovni covek, a ja
monah, o tom ne treba da mislite... Gospod trazi srca ispunjena
ljubavlju prema Njemu i bliznjemu. To je presto na kojem On voli da sedi
i na kojem ce se pojaviti u punoti Svoje nebeske slave. "Dete moje, daj
mi svoje srce, i sve ostalo cu ja dati tebi", zato sto je u srcu
covekovom Carstvo Bozje... Bog cuje molitve monaha isto kao i molitve
obicnog mirjanina, pod uslovom da obadva imaju neporocnu veru, da su
istinski vernici i da vole Boga iz dubine svoga srca; jer ako je vera
njihova i kao zrno gorusicino, i jedan i drugi ce pomerati planine."7
Oboje,
i monah i mirjanin, jesu znak i uputa na "savrseno Drugog". Sveti Tihon
Zadonski je u istom duhu pisao crkvenim vlastima: "Ne zurite da
umnozavate monahe. Crna riza ne spasava. Onaj ko nosi belu rizu,
svetovnu odecu, a ima duh poslusnosti, smirenja i cistote, taj je
nepostrizeni monah, pounutranjenog monastva".8
Monastvo, koje je bilo
sasvim usredsredjeno na poslednje stvari, promenilo je nekada izgled
sveta. Danas ono priziva sve, i mirjane i monahe, i ukazuje na jedan
zajednicki i univerzalni poziv. To je za svakoga pitanje
prilagodjavanja, licni ekvivalent monaskim obetima.
Odlomak iz
knjige: "Ages of the Spiritual Life: From the Desert Fathers to Our
Time", Krestvud, St. Vladimir's Seminary Press, 1998.

1 "Crkva,
njena priroda i zadatak", u: "Bible, Church, Tradition: An Eastern
Orthodox Vielj", Belmost, Nordland, 1972, str. 57-72
2 Epist. ad Haeb., 7:4; 7:41. Adv. oppugn. vitae monast., 3:14
3 Vidi: Pourrat: La spiritualite chretienne, I, ix
4 Prepodobni Nil, Dobrotoljublje, tom I, str. 200-250
5 Epist., I, 167, 169
6 Hom. in Epist. ad Haeb., 7:41.
7 Little Russian Philokalia, tom I, Platina, St. Herman Press, 1991, str. 116-117
8 N.Gorodetzky: St. Tikhon of Zadonsk, Krestvud, St. Vladimir's Seminary Press, 1976, 48.