Samo za HRABRE

Ako ste poeta, ovo je pravo mesto za vaše stihove.

Pa, da krenem sa mojom kratkom pesmicom:

* * *
Nemoj me gledati tako prodorno,
mogu pomisliti da si zalutao,
Da si lutajući misao sputao,
Možda svesno il' nesvesno, svejedno je,
al' nešto nije jer - divno je...

Najžalije mi je što nemam dar za pisanje. Ili ga barem nisam otkrio.

@Bass

U tvojim godinama sam samo čitala poeziju i to samo retke pesnike. Pesme sam počela da pišem mnogo kasnije i nisam naročito zainteresovana iako su mi neke pesme izašle u dve zbirke poezije zahvaljujući upornosti moje drugarice i dobile pozitivnu kritiku. Valjda sam više okupirana drugom vrstom umetnosti u kojoj baš uživam.

Evo još jedne moje pesme:

Tajna

Ne odaj moju tajnu
Neka se sruši svet
Ostani na svojoj strani.

Kako je lepo noćas pisati
i ne napisati sve!
Sada znam sva tvoja ćutanja...

Ugasi svetlo
- Lakše mi je s tobom

m.

Misli na mene i kada nisam s tobom.
I kada to ne zasluzujem,
i kada shvatis da sam ja tvoja najveca
laz i prevara.
Misli na mene,jer znas i sam
da si me cekao...cekao
toliko beskrajno dugo.
Probudicu te,divicu se tvojoj lepoti,
saznacu sva mesta na koja ides.
I pozvacu te kada budu sahranjivali moju mladost.
Jer jedino na onom svetu
bicemo zajedno.
Dotle ti nikada saznati neces da sam te
trazila da sam te cekala.
Tu negde izmedju dva sveta...
izmedju sna i jave.

Misli na mene i kada nisam s tobom.
I kada to ne zasluzujem,
i kada shvatis da sam ja tvoja najveca
laz i prevara.
Misli na mene,jer znas i sam
da si me cekao...cekao
toliko beskrajno dugo.
Probudicu te,divicu se tvojoj lepoti,
saznacu sva mesta na koja ides.
I pozvacu te kada budu sahranjivali moju mladost.
Jer jedino na onom svetu
bicemo zajedno.
Dotle ti nikada saznati neces da sam te
trazila da sam te cekala.
Tu negde izmedju dva sveta...
izmedju sna i jave.

USPOMENE


Uspomene...gde vam se sakrio trag?

Ja više ničeg nemam u sebi

I sva sećanja su bleda, mukla

U prašini držim ih

Zaključane u sobi punoj ćutanja

Zavezane u sivilu zgnječenog vremena

Vremena koje sam zgazila nogom

Da ne bih ponovo dosegla tamu...


Uspomene...ko vas je i kuda odneo?

Možda je sve u meni bleda kopija nerazuma

Takav mrak i takva tama pokriva vas

Da ja vas se i ne sećam više

Uspomene...

Odavno se osušio smeh

U besmrtnom grlu čežnje...

Kao da ga nije ni bilo...

Ostala je samo stara sablja

Na smrznutom žaru

I dva slepa oka

Na umornom licu sna...

Kao da su oduvek bili tu...

Ponekad dok šapućem zabranjene reči

Vidim setu punu srebrne krvi

Što sija kao želja

Daleko od nas

I znam da se bojim

I znam da sam sama...

I uprkos svemu

Pratim tvoj trag

Iako vodi u tamu...


Kažu da je strepnja strpljiva zver boje kuge

I da miriše na zaborav...

Lažu...

Nosim je u džepu

Mala je,

Kao prva tajna

I stalno plače...

Ubiću je sutra...


Rekli su mi da ne idem za tobom

Jer ćeš me pretvoriti u guju

Velika stvar...

Znala sam mnoge zmije...

Rekli su mi da ću završiti u večitom plamenu

Kao da nisam gorela i pre...


Rekli su...ma nema veze...

Ja samo želim da kažem

Zbogom...

Ova zadnja je jaako dobra.

Hvala ti. Evo još jedne...


Slutiš da dolazim
Ti znaš puteve mog lutanja,
Odlaske i moja vraćanja
Ima li me u tvojim snovima il' na javi
U mislima...
Vidiš li me tu,
I kad me vidiš i ne čuješ...

Ja, evo, opet maštam, i juče sam, i danas ću
Čekam te na istom mestu
Na kraju poraženog dana
Sa mirisom ugašenog zaborava...
Maštam da smo u kolibi,
U brdima kraj kamina,
Opčinjeni mirisima,
U sjaju večeri ushićeni.
Ti, divlji i neobuzdan
Obrisom senki koje lelujaju zidovima
Pratiš me nežnostima...

Kao pucketanje vatre u horu crkvene katedrale
Nižu se sokovi strasti
Naši nas uzdasi prate pomešani blagim osmesima
Dodirni me, kažeš mi...
Ljubi me...

Govoriš šapatom,
Nežnost reči budi leptire
Oni lepršaju našim telima...
Voltaža reči kao kroz minska polja smrti
Poznajem iste uzdahe
Iste vokale
Mi podati do ludila u grču obljube
Reka krvi u nama teče potocima
Jedno drugo preplavljujemo poput talasa
Praćeni slatkim bolom...

Uf, kako te znam u mašti, mili moj
Do izdahnuća da dižem te na presto mojih ljubavnika
Sa anđelom te poredim,
Sa pticom feniksom
Na presto moje vatre i vode
Samo da znaš...

Opoj kao iz sna u talasima nosi nas
A ti me ljubiš
I mi na njima plešemo našu igru
Kao kroz vasionu
Drugim svetovima...
U ritmu tvojih uskih kukova
Sve se odigrava
Zapaljeno nebo gori
Odsjaj plamena u očima
Izliv strasti kao prosuta čaša belog vina pijanicama
Naša tela na svakoj pori
Znojnim kapima orošena...

Usne tvoje
Pale mi vatru do usijanja
Gorimo kao ova vatra u kaminu,
Gorimo noćas kao crveno nebo,
Moj anđele...

Htela sam još jednu ali neću...:rumenko:

cat09 ::Htela sam još jednu ali neću...:rumenko:

Ma nemaj brige kad je nešto dobro nemaš se zašto rumeniti.Stvarno je OK.

Hvala. Videću da li ću još nešto da objavim. Za sada je dosta...

Postoje toliko neizgovorenih reci,
kada se probudim u svim onim
skrivenim zeljama.
Zato mi dodji,
cekam te svim svojim tisinama.
Da ti rukama mrsim kosu,
da ukrotis svu oluju u meni.
Jer lepse je tebe cekati,nego sa nekim biti.
Zato me povedi
u nepregledne dubine
beskonacnog svemira.
Vodi me u sva svoja nadanja.
Jer danas te trebam
zelim tvoju ljubav.
I znam da me cujes...znam da si tu.

cat09 ::Hvala. Videću da li ću još nešto da objavim. Za sada je dosta...

Nikada nije dosta i zato piši, ovo je mesto koje čeka i red je i da dočeka. :cheers:

Avramova ::

cat09 ::Hvala. Videću da li ću još nešto da objavim. Za sada je dosta...

Nikada nije dosta i zato piši, ovo je mesto koje čeka i red je i da dočeka. :cheers:

Uf, ja imam gomilu toga a ne znam šta da odaberem...

PS. Svi ovde super pišete, obožavam da čitam poeziju, ali i kratke priče. Divni ste...

Susret

Bio si najveći od svih
Spazih te u trenu.
Osetih misao tvoju
Ka meni usmerenu.

Sreli smo se ponovo u gradu
Gledali kradom kao što kradu.
Gledali, krali i ne ukrali,
Ostali daleki - Odlutali

m.

Kameleon

Sebe si izmenio
Okrenuo si list
Proslost si zakopao
Potpuno si cist

Virtualni covek

Ovo je vreme digitalnih ljudi
Sve je dostupno,pregledno i cisto
Pritisni ENTER i idi gde pozelis
Ovde 'il tamo,potpuno je isto

Opticki kabl mesto ocnog nerva
Nesmetan protok zvukova i slika
Ja sam jedan virtualni covek
Ja sam jedna virtualna biljka

Zamisljam zivot umesto da zivim
Tehno-stvarnost,usamljena dusa
Egoizam i samootudjenje
Mozda ja mogu,ali necu da pokusam

Opticki kabl mesto ocnog nerva
Nesmetan protok zvukova i slika
Ja sam jedan virtualni covek
Ja sam jedna virtualna biljka

............................................

Oko mene proleće u žilama,
proleće u pesmama...
poruke čeznje predosećam:
Ne čekaj me
zatvorenih vrata,
zatvorenog zagrljaja.
Preskočiću
sve stepenike bliskosti
i ući.

Evo i ja da probam ...

Nemoj reći ništa
jer ćutanjem najviše kažeš
Tvoje oči govore o visinama
suncokretima,
najljepšim bojama,
mirisima bagremova
koji podsjećaju
na prvu ljubav..
Nemoj reći ništa
odćuti prvu ljubav
jer ćutanjem češ je
najbolje dočarati..
Nemoj reći ništa
otćuti sklad duginih boja
ne remeti njhovu
sadrživost
ljubavi koju nose u sebi..
Nemoj reći ništa.
Otćui sve što te boli,
jer negdje u tebi leprša
kao u svima nama
bezazlenost dječije duše..
Nemoj reći ništa
jer ćutanjem najviše kažeš..

Oprosti...
Ote mi se pjesma o tebi,
Napisana u tremutku
vremena..
Možda slučajno..
Ko će to znati..
Možda onaj
sa kim si pričala o meni..
Možda zvijezde,možda nebo..
A možda niko..
Kažem ti,
ni ja neznam dali je slučajno..
Ipak oprosti,jer,
ote mi se pjesma o tebi...

Kada jednom kreneš da ideš
ne okreći se
jer ako se koreneš
vidjećeš prazninu
koja štipa za oči..
Svi demoni izletjeće
iz tvoje duše
kopajući po našim slutnjama,
tražeći naše nade,
i opravdanje za naprijed izrečeno
i osuđeno na propast.
U grobu tišine ostaću sam
hvatajući poslednji zrak sunca
da izađem na površinu
neznajući šta ću vidjeti
i šta ću naći
među paklenim dušama
čovječim..

Jednom kada kreneš putem istine
shvatićeš zablude ljudskih gluposti..
shvatićeš koliko glupost utiče na ličnost,
i koliko trči ispred istine,sputavajući je
da prodre do jahača svjetlosti...
Istina je kao munja,grom što pali zemlju..
Vulkan moći nad nemoći ljudskom...
Jer,šta je čovjek ako nije dio vulkana..
Pepeo koji se širi nebom..
Nemoćan da sebe sputa,
u snazi sopstvenog pepela...