Vesti iz sveta astronomije...

Potražite Mesec ovih dana

http://www.astronomija.org.rs/posmatranja/12979-potrazite-mesec-ovih-dana

Prvo putovanje 'ExoMarsa 2020'

http://www.astronomija.org.rs/misije/12982-prvo-putovanje-exomarsa-2020

Letnje računanje vremena - 2019

http://www.astronomija.org.rs/vreme/12988-letnje-racunanje-vremena-2019

Kako izgleda svetlosni zrak na usporenom snimku

Brzina svetlosti iznosi 299.792.458 metara u sekundi, odnosno 1.079.252.848,8 kilometara na čas. I to u vakuumu. U vodi ona je za jednu četvrtinu sporija

Ovu brzinu pokušavali su da izmere Galilej, zatim Romer, Fizo itd.

Najpoznatije merenje brzine je izveo Albert Majkelson, uz pomoć rotirajućih ogledala u Kaliforniji. Zahvaljujući tim eksperimentima, utvrđeno je da je brzina svetlosti 299.792,458 km/s. Za ovo Majkelson je 1907. dobio Nobelovu nagradu.

Od Sunca od Zemlje svetlo putuje 8 minuta i 17 sekundi u proseku, od Meseca do Zemlje za oko 1,3 sekundu, a od Andromedine galaksije do nas za oko 2,5 miliona godina.

Za jednu sekundu svetlost obiđe Zemlju 7,5 puta.

Ništa ne može da putuje brže od svetlosti, ni blizu toliko. Nedavno su istraživači sa Kalifronijskog instituta napravili najbržu kameru na svetu. Evo kako izgleda svetlo snimljeno kamerom koja je u stanju da načini 10 triliona frejmova u sekundi.

https://t.co/UObxeHPthf?amp=1

A P O D...

'Triton Hooper': nuklearna sonda za istraživanje najvećeg Neptunovog satelita

http://www.astronomija.org.rs/misije/12989-triton-hooper-nuklearna-sonda-za-istrazivanje-najveceg-neptunovog-satelita

Najava otkrića projekta Event Horizon Telescope

Evopska južna opservatorija je upravo objavila da će 10. aprila 2019. održati konferenciju za štampu na kojoj će predstaviti revolucionarni rezultat projekta Event Horizon Telescope (EHT).



Već godinama interferometrijski radio Event Horizon Teleskop gleda u centar Mlečnog puta, nastojeći da snimi mesto poznato kao Strelac A *, gde se nalazi supermasivna crna rupa.

Crne rupe apsorbuju sva elektromagnetna zračenja zbog čega su doslovno nevidljive, što znači da ih naši radio, rendgenski, optički i gama teleskopi ne mogu videti. Zbog toga je nikad do sada nismo videli.

Ali gledanje horizonta događaja, mesta izvan crne rupe u kojoj svetlo ne može postići brzinu bega, teoretski je moguće, iako nije lako. Prostor-vreme oko crne rupe je čudno a osim toga, Sgr A * je obavijen debelim oblakom gasa i prašine.

Radio teleskopi širom naše planete okrenuti prema Sgr A* su u zajedničkom zadatku, generisali obilje podataka koje su istraživači razvrstali i analizirali. Napokon je nešto spremno.


Dana, 10. aprila 2019. u 15:00 CEST (13:00 UTC, 9:00 EST), Evropska komisija, Evropsko istraživačko veće i projekat Event Horizon Telescope (EHT) će predstaviti rezultate koje opisuju kao „revolucionarne“.

Događaj će se emitovati na sajtu ESO ,YouTube i socijalnom mediju ESO Astronomy .

Izvor: Science alert

Autor: Miša Bracić

Apolo 11 - sirovi snimak sletanja na Mesec

http://www.astronomija.org.rs/114-tv-astronomija/tv-astronomija/13001-apolo-11-sirovi-snimak-sletanja-na-mesec

'Cassini' otkrio nove mesece u Saturnovim prstenovima

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/sateliti/13015-cassini-otkrio-nove-mesece-u-saturnovim-prstenovima

Da li je moguće popraviti Habl bez astronauta?

http://www.astronomija.org.rs/astronomski-instrumenti/hst/13017-dali-je-moguce-popraviti-habl-bez-astronauta

Koliko zrna peska treba da bi se ispunio čitav kosmos?

Ne, ne radi se o fantaziji nekog bolesnog uma niti o suludom projektu našeg gradonačelnika, već o zadatku koji je sebi postavio najveći matematičar Antike koji je živeo na Sirakuzi pre skoro 2500 godina. Reč je o Arhimedu.



Po pisanju samog Arhimeda, otac mu se zvao Fidijai bio je po zanimanju astronom. Arhimedov prijatelj Heraklides je napisao njegovu biografiju, ali je nažalost ta vredna knjiga izgubljena.

Arhimed (grč. Ἀρχιμήδης; Arhimidis)je bio Sicilijanac, iz Sirakuze, grčkog grada-države koji je u to vreme već imao 500 godina dugu istoriju i bogatu tradiciju. Još kao mlad zainteresovao se za matematiku i mehaniku i taj entuzijazam ga je pratio čitavog života. Po kazivanjima starih autora, prilikom jedne posete Egiptu izumeo je uređaj koji je danas poznat kao Arhimedov zavrtanj. To je zapravo bila vrsta proste mehaničke vodene pumpe, koja se i danas koristi u mnogim krajevima sveta.

Vrlo je verovatno da je kao mladić napustio rodnu Sirakuzu i učio sa Euklidovim naslednicima u Aleksandriji, u Akademiji koju je Euklid osnovao par decenija ranije. Sigurno je bio detaljno upoznat sa matematikom koja se tamo razvijala, a to potvrđuje i privatna prepiska sa mnogim tamošnjim velikim matematičarima. Među njima je naročito cenio Konona sa Samosa[1], ne samo zbog njegovih visokih sposobnosti, već i zbog iskrenog prijateljstva koje su uzjamno izgradili.

U predgovoru svoje knjige 'O spiralama', Arhimed je izneo jednu zanimljivu priču koja nam daje sliku njegovih prijatelja iz Aleksandrije. Kaže da je imao naviku da im povremeno šalje svoje najnovije teoreme, ali izgleda da su neki od njih određene ideje proglašavali svojima, te se dosetio i sledeći put im poslao dve pogrešne teoreme, te 'prisvajače' izvrgao podsmehu kolega.

Mnoge stvari koje danas znamo o Arhimedu potiču iz pera velikih biografa: Plutarha, Prokla, Livija[2]i drugih. Plutarh nam skreće pažnju da je Arhimed bio u nekom srodstvu s kraljem Heronom II od Sirakuze, a dokaz je i što je kratak traktat pod naslovom 'O broju peščanih zrna' bio posvećen princu Gelonu, starijem kraljevom sinu…

Ovako sam o Arhimedu pisao u našoj nikad objavljenoj drugoj knjizi enciklopedije, u poglavlju u kome smo opisali život i rad nekih od najvećih matematičara/astronoma u ljudskoj istoriji. Zavidno mesto je zauzeo Arhimed, o kome se i inače jako malo zna, a običan čovek praktično ništa...

Pišući o njegovom radu bio sam zaprepašćen idejama i tehnikama koje je primenjivao. Nikako mi nije išlo u glavu da je u vreme kada nije bilo struje, vode, puteva, često ni hrane, kada je neko ko je ima 3 ovce bio domaćin, kada niko nije znao ni šta se nalazi na Zemlji a kamoli na nebu, postoji neko ko razmišlja o kvadraturi parabole, broju pi, površini lopte ili zapremini univerzuma!

O brilijantnosti Arhimedovih ideja u reševanju brojnih problema iz oblasti geometriji možda najbolje govori sâm Plutarh:

'... U čitavoj geometriji nije moguće pronaći više teških i zamršenih pitanja a više prostih i lucidnih objašnjenja od njegovih. Dok neki ta laka i neusiljena rešenja pripisuju njegovom urođenom geniju, dotle drugi misle da iza toga leži ogroman trud i stvaralačka patnja. Kada posmatrate njegove rezultate, namah vam se učini da ste i sami mogli doći do tih genijalnih zaključaka – toliko su načini njegovog razmišljanja logični i jednostavni ...'

Danas bih želeo da napišem nešto o možda najfantastičnijem – u bukvalnom smislu – delu njegovog rada, kome je posvetio čitavu jednu knjigu. Ona je nosila naziv 'Psammites'(grč. Ψαμμίτης), ili na latinskom'Arenarius'. Mi bi je nazvali 'O broju peščanih zrna'. U maniru svih Starih Grka, bez mnogo eksperimentisanja, sam intelektualnim naporom, u njemu je Arhimed pokušao da odredi broj peščanih zrna potreban da se ispuni zamišljeni kosmos.

Treba da podsetim da tada niko nije znao ni kako izgleda Sunčev sistem a kamoli da postoje galaksije, te niko nije imao ni predstavu šta je kosmos a pogotovu koliki je. Uz to, reč 0milion' nije postojala u Evropi sve do XVIII veka. Izraz koji se tada koristio za najveći broj bio je miriad(grč. μυριάς) i u klasičnom grčkom jeziku je označavao broj 10.000. Za vrednosti veće od ovog, govorili su npr. 'mirjad mirjadi', odn. 100 miliona (108), itd., i to je za stare Grke bio najveći broj, a i najveći imenovani broj koji se kasnije pojavljivao u Bibliji. Arhimedje to promenio. Najpre je brojeve veće od 108nazvao 'prvim redom', a sâm broj 108nazvao 'jedinicom prvog reda'. Umnošci te jedinice su postali drugi red, sve do jedinice ovećane mirijad puta, 108× 108= 1016. Time je dobijena 'jedinica trećeg reda', čiji umnošci su činili treći red, itd.

Arhimed je nastavio da imenuje brojeve na taj način sve do mirijad-mirijad puta jedinica 108-og reda, tj.

Kada je to odradio, Arhimed je definisane redove nazvao kao 'redove prvog perioda', a poslednji od njih,

kao 'jedinicu drugog perioda'. Radeći tako redom, došao je do mirijad mirijaditog perioda. Najveći broj koji je imenovao Arhimed je bio poslednji broj u tom periodu, a to je bio:



Na drugi način ovaj broj je moguće napisati kao broj 1 iza kojeg se nalazi osam kvadriliona (80×1015) nula.

Arhimedov sistem je za Denikena i podseća na pozicioni brojni sistem sa osnovom 108, koji je izuzetan jer su drevni Grci imali vrlo jednostavan sistem za pisanje brojeva, koji je koristio 27 različitih slova alfabeta za brojeve od 1 do 9, za desetice od 10 do 90 i za stotice od 100 do 900 (3 × 9 = 27).

Usput, Arhimed je uvideo i zakon eksponenata, 10a10b= 10a+b, neophodan za radove sa eksponentima broja 10.

Arhimed ne bi bio car matiša da je tu stao, već mu đavo nije dao mira: koliko peska treba da se napuni kosmos? Da bi došao do rezultata, iskoristio je heliocentrični sistem svog savremenika i još jednog neospornog grčkog genija, Aristarha sa Samosa, i prvog poznatog heliocentrika u istoriji. Iako je Aristarhov originalni rad o toj teoriiji danas izgubljen, Arhimedov rad je jedna od par preživelih referenci na tu teoriju.

Pošto Aristarh ništa nije govorio o udaljenosti zvezda, Arhimed je rezonovao ovako: Najpre, Univerzim je sferan. Drugo, odnos prečnika Univerzuma i prečnika Zemljine orbite oko Sunca, jednak je odnosu prečnika orbite Zemlje oko Sunca i prečnika Zemlje.

Za rešavanje ovog problema, Arhimed je napravio nekoliko neophodnih pretpostavki:

- Obim Zemlje nije veći od 300 mirujada stadijuma (5,55 × 105km).

- Mesec nije veći od Zemlje, a Sunce je trideset puta veće od Meseca.

- Ugaoni prečnik Sunca, gledano sa Zemlje, veći je od 1/200-og dela pravog ugla (π/400 radijana = 0,45°).

Arhimed je zaključio da Univerzum ne može da ima više od 1014stadijuma (u modernim jedinicama, to je oko 2 svetlosne godine), te bi stoga trebalo ne više od 1063zrna peska da se ceo ispuni njime. Arhimed je izračunao da prosečno zrno peska nema veći prečnik od 19 μm (0,019 mm).

Svako ko malo prati moje pisanje setiće se podatka da je procena da u čitavom poznatom kosmosu ima oko 1080čestica materije, što je 'približno' slično Arhimedovoj proceni o broju zrna peska... Rekoh ja na početku: čovek je bio Marsovac!

[1]Matematičar i astronom (grč. Κόνων,oko 245 p.n.e.), čiji je rad na konusnim presecima poslužio kao osnova za četvrtu knjigu 'Konika'Apolonija iz Perga. Posmatranja obavljena u Italiji sakupio je u Parapegmi, u kalendaru meteoroloških prognoza i izlaska i zalaska zvezda. U Aleksandriji je bio dvorski astronom Ptolemeja II (vladao 246-222). Kada je Berenisa II, supruga Ptolemeja III, dala svoju kosu kao žrtvu u Afroditinom hramu i kada je ova tajanstveno nestala, Konon je tome u čast jednom sazvežđu na nebu dao ime Coma Berenice– Berenisina kosa.

Po Paposu, Konon je pravi pronalazač Arhimedove spirale, krive koju je ovaj često koristio u svojim matematičkim istraživanjima. U Kononov rad spada 'De astrologia'u 7 knjiga, koje su sadržale kaldeanska posmatranja pomračenja Sunca i knjiga 'Pros Thrasydaion'('Odgovor Tresideusu'), koja se odnosila na preseke konusa sa konusom, kao i sa krugovima. Nažalost, ni jedan od ovih radova nije danas sačuvan.

[2]Tit Livije (59/64 p.n.e.-17 n.e.), uz Tacita i Salusta čini triling najvećih rimskih istoričara. Bio je lični prijatelj imperatora Avgusta. Njegova dugačka istorija Rima 'Ad Urbe Condita', 'Od osnivanja Rima'), koja je sadržala 142 toma, postala je klasika još za njegovog života i bila uzor u stilu i filosofiji prikazivanja istorije sve do XVIII veka. Danas je sačuvana otprilike jedna četvrtina, ukupno 35 knjiga: tomovi I-X, koje se bave Rimom od osnivanja 753 p.n.e. do galskih pljački grada 390 p.n.e., i tomovi XXI-XLI, koje pokrivaju period od 219-167 p.n.e.

Ima podataka da je kompletno delo postojalo sve do kasne antike, ali da se od Srednjeg veka ne pominje više knjiga nego što ih mi poznamo danas.

Autor: Draško Dragović

Kratka istorija metana na Marsu

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/planete-43591/mars-43753/13026-kratka-istorija-metana-na-marsu

Mali izraelski lender nije uspeo da se meko i bezbedno spusti na Mesec



Šteta nisu uspeli, ali i ovo što je su Izraelci učinili ipak je maestralno. Dakle, mala, izraelska letelica izbačena je u svemir kao sporedan teret rakete Falcon 9, nakon čega je dalje ka Mesecu nastavila sama. Posle nekoliko nedelja ušla je u orbitu oko Meseca i danas je trebalo da se meko spusti na naš prirodni satelit. Sve je krenulo po planu, ali onda je komunikacija prekinuta, izgubila se telemetrija, ponovo se uspostvila... uglavnom retromotori su zakazali, ugao sletanja suviše oštar, brzina veća nego što je trebalo, letelica se razbila.

Ipak bio je ovo sjajan poduhvat i Izraelci su s pravom ponosni. Njihov predsednik je poručio jednostano: Pokušajte ponovo!

A to će sigurno i učiniti.

Glavni inženjer je izjavio: "Stigli smona Mesec, ma da ne onako kako smo priželjkivali!"







Autor: Aleksandar Zorkić

Razmere u Kosmosu

U zavisnosti od toga koju skalu razmera posmatramo, kosmos nam izgleda veoma različito. Neke su nam razmere nepojmljive kada ih posmatramo u okviru nama prihvatljivih dimenzija. Ljudska bića se osećaju prijatno i lako shvataju svoju okolinu u okvirima koji se kreću od nekoliko milimetara pa do nekoliko stotina metara, jer su to razmere sa kojima se svakodnevno kreću. Van njih, naš mozak često ne ume pravilno da rezonuje.



1. Superstrune – 10–35 metara
U ovoj najmanjoj razmeri do koje je čovek u svojoj teoriji stigao, operiše se sa superstrunama nezamislivo malih dimenzija. Po ovoj teoriji, elementarne fizičke čestice se tretiraju kao sićušne jednodimenzionalne strune bez mase, a ne kao čestice bez dimenzija u prostor–vremenskom kontinuumu. Strune vibriraju na različite načine i to odgovara različitim tipovima čestica. Teorija je izazvala burna reagovanja kada su je formulisali Michael Green sa Queen Mary College u Londonu i John Shwarz sa Caltecha konstatujući da određeni tipovi ove teorije mogu, u potpunoj doslednosti sa kvantnom teorijom, da opišu i gravitaciju, jednako dobro kao i slabu, jaku i elektromagnetnu silu.

2. Kvarkovi – manje od 10–18 metara
U toj najmanjoj razmeri do koje je čovek sa svojom praktičnom naukom danas došao, materija se javlja u obliku svojih osnovnih čestica, kvarkova. Kombinujući po tri različita tipa, kvarkovi čine dobro poznate elementarne čestice: protone i neutrone. Ispitivanja pomoću Raderfordovog rasipanja visokoenergetskih elektrona u akceleratorima govore da je kvark manji od protona za više od 10.000 puta.

3. Atomsko jezgro – 10–14 metara
Najveći deo mase jednog atoma je koncentrisan u jezgru – više od 99,9%. Ono se sastoji od neutrona i protona, sa prečnicima od oko 1 fermija (10–15m). Proton nosi pozitivno jedinično naelektrisanje, dok je neutron električki neutralan, bez naelektrisanja. Broj protona u jezgru atoma (indirektno) određuje hemijske karakteristike elementa, a time i kakva svojstva elemenat poseduje.

4. Atom – 10–10 metara.
Iako je najveći deo mase atoma koncentrisan u jezgru, samo 10–14deo zapremine otpada na njega. Elektroni su oni koji određuju dimenzije atoma. Oni postoje oko jezgra u različitim kvantnim stanjima ali zbog njihove prirode, nemoguće je tačno odrediti njihovu poziciju. Zato nam se pozicija jednog atoma čini kao elektronski oblak. Ako ih posmatramo "klasično", kažemo da se elektroni kreću oko jezgra po orbitama sa tačno određenim rastojanjima od jezgra. U poređenju sa Sunčevim sistemom, gde planete kruže oko Sunca, mnogo više je praznog prostora u samom atomu.

5. Ljudske razmere – 100 metara
To je razmera koja nam je najbliža. U njoj smo potpuno nezainteresovani za kvantne fenomene izražene u subatomskim razmerama i neuznemravani posledicama relativnost toliko izraženim u velikim razmerama. Možemo da gledamo kroz teleskop i ostati potpuno nesvesni međusobnih uticaja koje izazivaju fotoni odbijeni od ogledala i koji pogađaju našu zenicu omogućavajući da vidimo carstvo u kome relativnost čuva svoju dominaciju.

6. Planeta Zemlja – 108 metara
Iza veštačkih granica država i etničkih i ostalih podela, zajednički dom čovečanstva jeste planeta Zemlja. Njena je masa uzrok gravitaciji koja drži gasove od životne važnosti u atmosferskom omotaču. Zahvaljujući brojnim i sretnim prednostima, razvila je bogat ekosistem flore i faune. Zemlja se gravitacionom silom održava na orbiti oko Sunca.

7. Sunčev sistem – 1013 metara
Zemlja je samo jedna od osam planeta Solarnog sistema. Grupisane su u dve grupe: stenovite, zemljolike planete unutrašnjosti Sunčevog sistema i gasovite džinove spoljnjeg dela sistema. Granicu ova dva dela čini pojas asteroida, dok se na kraju sveta džinova nalazi mali zaleđeni Plutonov sistem. Iza njega se nalazi još mnogo zamrznutih objekata poznatih kao komete, koje povremeno posećuju i unutrašnje planete Sunčevog sistema.



Ovde su prikazane neke poznate zvezde u poluprečniku od 5 parseka. U poluprečniku od 10 parseka (32,6 sv. godina) do 2000. godine je bilo poznato 315 objekata (zvezda i planeta) u 227 sistema. Čine ih: 163 pojedinačne zvezde, 46 dvostruke, 13 trostruke, 4 četvorostruke i 1 petostruka. Do 2003. je otkriveno još 3 metanska braon patuljka, 2 planete oko GJ876B i 1 oko ε Eridanija. Mnoge od navedenih zvezdi su od 100 do 10.000 puta manje svetle (imaju veću vrednost apsolutne magnitude) od Sunca. Korišćeni su neki podaci iz Hipparchusovog kataloga i Trećeg Glieseovog kataloga obližnjih zvezda.

8. Sunčev komšiluk – 1017metara
Ortov oblak, u kome se nalaze komete našeg sistema, proteže se skoro do trećine razdaljine do najbliže zvezde. Zvezde iz susedstva našeg Sunca se javljaju u mnogo varijeteta – od patuljaka do crvenih džinova, i u krugu od oko 6 parseka (20 svetlosnih godina) ima ih oko 20. Neke od njih, kao što je Tau Ceti, veoma su nalik Suncu, dok su neke druge, kao Surijus, totalno drugačije.



Autor: Draško Dragović

Kako je bilo moguće videti crnu rupu?

http://www.astronomija.org.rs/galaksije/crne-rupe/13031-kako-je-bilo-moguce-videti-crnu-rupu

Mala statistika malih planeta

http://www.astronomija.org.rs/sunev-sistem-74117/13044-mala-statistika-malih-planeta

Šta se desilo sa Dragonom?

SpaceX's Crew Dragon Capsule Destroyed In Engine Test

Javili smo juče da je Crew Dragon, kapsula za ljudsku posadu SpaceX na testu imala problem, čak veliki problem. Otkazao je upravo onaj deo koji je dizajniran za spašavanje posade u slučaju da se pojave problemi tokom lansiranja.

Evo neke analize događaja.









Autor: Astronomski magazin

Činjenice o asteroidima

Asteroidi su kamena ili metalna nebeska tela prečnika većeg od jednog metar, koji samostalno ili u grupi sličnih tela obilaze oko Sunca. Većina ih se nalazi u glavnom asteroidom pojasu smeštenom između Marsa i Jupitera.



Ima ih milijardu, ako ne i više, ne zna se tačan broj.

Planetarna nauka ih zove i malim planetama što je opšti pojam za sva tela manja od Meseca.

Načinjeni su od ostataka materijala preostalog nakon formiranja unutrašnjih planeta.

Postoje tri klase asteroida s obzirom na njihov sastav: C-tip (hondriti) načinjeni od gline i silikatnih stena; S-tip (kameni) sačinjeni uglavnom od slikatnih stena i smese nikl-grožđa. M-tip su metalni nikl-gvozdeni. Ovi tipovi nagoveštavaju koliko daleko od sunca su formirani.

Asteroidi su ključ za rešavanje pitanja nastanka stenovitih planeta Sunčevog sistema, (jer su ostaci materijala iz vremena kada je solarni sistem, pre 4,5 milijarde godina formiran).

Na Zemlju svakog dana padne preko 100 tona materijala iz svemira. Taj materijal potiče od asteroida, ali i od kometa. U većini slučajeva ovaj materijal sagori u atmosferi. Ono što dospe do površine planete zovemo meteoritima.

U prošlosti su ti padovi na planetu bili češći.

Možda najpoznatiji udar nekog tela u Zemlju je bio pad asteroida od pre 65 miliona godina koji je doprineo pomoru velikog broja životinja i biljaka. Tada su, između ostalih živih stvorova nestali i dinosaurusi (od posledica tog udara, ali i drugih faktora).

U proseku na Zemlju svakih 2000 godina padne telo veličine nekoliko stotina metara.

Asteroid veličine automobila upadne u atmosferu Zemlje u proseku svake godine. Takav objekat obično sagori u glamuroznom planetu tokom prolaska kroz atmosferu. Zovemo ga bolid ili vatrena kugla.

Asteroidi su bogati plemenitim, ali i drugim metalima, kao i vodom. Po nekim teorijama voda na Zemlji velikim delom potiče baš od asteroida koji su na nju obilato padali pre četiri milijarde godina.

Neki asteroidi su zapravo raznesene komete, njeni stenoviti deloovi nakon što je led s njih ispario. Nije uvek jasna razlika između kometa i asteroida.

Neki asteroidi imaju svoje satelite (mesece).

Drugo ime za asteroida je planetoid.

Neki asteroidi se kreću u blizini Zemlje (objekti blizu Zemlje, near-Earth objects, NEOs). To su i potencijalno opasni asteroidi (Potentially Hazardous Asteroids - PHAs).

Zavisno od uslova moguće je da takvi objekti udare u planetu, a zavisno od veličine takvog tela, šteta koja tom prilikom nastane kreće se od veoma male do katastrofalne.

Mali objekti se raspadaju u atmosferi, ali veći dospevaju do površine. Mnogi padnu u okeane, u nenastanjene delove planete, pustinje, planine, te ostaju nezapaženi.

Postoje timovi astronoma koje tragaju za meteoritima i mapiraju mesta padova kako bi predvideli moguće udare nedeljama, mesecima ili godinama unapred.

Ipak ozbiljniji udari u Zemlju su retki.

Asteroidi imaju najrazličitije nepravilne, često krompiraste oblike.

Sa asteroidima se astronomi sreću od 1. januara 1801. godine kada je otkriven Ceres. U početku je Ceres klasifikovan kao planeta, da bi kasnije, kada su otkrivena i druga, po veličini slična tela i kada je utvrđeno da Ceres nije dovoljno velik za planetu, on bio klasifikovan kao planetoid ili asteroid (zvezdolik, jer kroz manji teleskop ti objekti liče na zvezdice). Još kasnije (2006) Ceres je postao klasifikovan kao planeta patuljak.

Naziv asteroid iskovao je Vilijam Heršel 1802.

U asteroidom pojasu ima oko 200 asteroida koji u prečniku premašuju 100 kilometara.

Od svih asteroida u Asteroidnom pojasu bilo bi formirano telo veličine pola Meseca – da nije Jupitera koji svojom gravitacijom rastura okupljanje ovih tela u veće grudve.

Poznato je i katalogizirano oko 700.00 asteroida.

Detektovan prvi molekul u svemiru

Nauka je fantastična: otkriva i ono što smo još do pre nekoliko godina smatrali da je nemoguće otkriti, ili ono što nismo ni slutili da postoji, ili ako i postoji, postoji samo u veoma bujnoj mašti, a često je skriveno daleko i duboko u tami svemira u haotičnim strujanjima divljih vetrova gigantskih oblaka gasa i prašine.

Sad su naučnici otkrili prvi molekul koji se pojavio u univerzumu. Prvi! Samo nemojte podleći iskušenju pa pomisliti da se radi o baš bukvalno prvom molekulu koji se u svemiru pojavio - ne, radi se o prvoj vrsti molekula koji su nastali nakon Velikog praska. Dakle, nakon velikog buma svemir je još stotinama hiljada godina bio suviše vreo da bi bilo šta postojalo sem uskovitlane vrele kaše elementarnih čestica. Atomi su počeli da se stvaraju tek nakon što se temperatura univerzuma smanjila na pristojnih 3000 do 4000 Kelvina, i tek tada su nastali uslovi za nastanak atoma vodonika i helijuma i njihovo spajanje u molekule.

Ali, koji molekul je prvi nastao?


NGC 7072 na karti SkySafari 6 Pro

Takav je pronašla je SOFIA, Nasin avion-opservatorija za stratosfersku infracrvenu astronomiju (Stratospheric Observatory for Infrared Astronomy – SOFIA) na nekih 3000 svetlosnih godina daleko od nas u planetarnoj maglini NGC 7027. Planetarne magline su ostaci umirućih zvezda, zapravo spoljni slojevi zvezda koje su one u završnoj fazi života odbacile u međuzvezdani prostor. NGC 7027 se nalazi u sazvežđu Cygnus (Labud), a otkrivena je 1878. godine.



Taj molekul je helijum hidrid koji nastaje kada se proton vodonika spoji sa atomom helijuma. Njegova hemijska oznaka je HeH. Poetski rečeno HeH je obeležio zoru hemije jer je nakon toga sve počelo, bar što se dalje kreacije tiče, a mislimo na zvezde, nove elemente, planete, ljude, pčele, galaksije, itd.

Helijum hidrid su himičari još 1925. proizveli u laboratorijama, a sedemdesetih godina prošlog veka teoretičari su zaključili da taj molekul može postojati i danas. Gde? Pa u novim planetarnim maglinama, u oblacima gasa koje zvezde odbacuju u svojim poslednjim stadijumima života.

HeH je detektovan tako što je uočena karakteristična frekvencija zraka koji stižu sa magline do nas. Ona se krije u dalekom infracrvenom području za koje je SOFIA, nakon nedavnog apgrejda osposobljena.


NGC 7072

Autor: Aleksandar Zorkić

Rešavanje misterija Merkura

Nasuprot mišljenju s početka i sredine prošlog veka da je Merkur savršeno dosadna kugla od kamena ispostavilo se da je ta planeta izuzetno, gotovo iritirajuće interesantna. Nove činjenice koje su se polako taložile u knjigama o Merkuru prkosile su važećim teorijama, ponekad i zdravom razumu (ma šta to značilo). U proučavanju Merkura naučnici su nailazili na sijaset čudnih činjenica koje je trebalo objasniti i na koje, bar u početku, odgovor nisu imali.



Merkur je Suncu najbliža planeta, i trebalo bi i da je najtoplija. Ali ispalo je da na Veneri vlada viša temperatura iako je ona dalja od Sunca (Venera je topla zbog guste atmosfere sastavljene od gasova staklene bašte).

Zatim, logično je bilo zaključiti da je Merkur savršeno suv, jer je vreo i jer nema atmosferu pa se svaki molekul vode rasejava u međuplanetarni prostor. Ali radarska osmatranja sa Zemlje su uočila da na njemu ipak ima vode. Ispostavilo se da u dubokim kraterima do kojih Sunčevi zraci nikad ne dopiru postoje naslage vodenog leda, verovatno od kometa koje su na Merkur tokom istorije padale.

Merkur je mala planeta i po tome njegovo jezgro je moralo da se ohladi (dovoljno da postane čvrsto), a ipak Merkur ima magnetno polje – koje postoji ako je deo jezgra planete topao, iznad tačke topljenja (kako bi se generisalo dinamo).

Sem toga, prema svojoj veličini Merkur ima ogromno jezgro. Ono ima, sada je to poznato, prečnik od 2.000 kilometara, a jezgro Zemlje, koja je mnogo veća, u prečniku ima 2.400 kilometara.

I sve su to zagonetke koje je trebalo rešiti. I to nisu sva pitanja koja muče naučnike kad se o Merkuru radi. Neke činjenice o Merkuru suprotstavljaju se prihvaćenoj teoriji o nastanku Sunčevog sistema. Upravo zbog ovog poslednjeg i zbog boljeg razumevanja same Zemlje naučnici se trude da reše misterije Merkura.

Kako bi došli do nekih rešenja naučnici se dovijaju i nalaze načine da saznaju i ono što na prvi pogled nije moguće ili to bar nije lako saznati. Ovih dana su se pojavili zaključci nakon proučavanja uticaja Merkurove gravitacije na trajektoriju Nasinog orbitera Messengera. Posebna pažnja je obraćena na niske orbite ove letelice pri kraju njenog radnog veka (2015) kada je taj uticaj bio upadljiviji. Na osnovu analize primljenih podataka, uz korišćenje sofisticiranog softvera, astronomi su izmerili jezgro Merkura. To jezgro od 2.000 kilometara je zbilja džinovskog prečnika uzimajući u obzir da prečnik Merkura iznosi 4.879 kilometara. Zemlja u prečniku ima 12.742 kilometara, a prečnik njenog jezgra je 2.400 km. To znači da jezgro malog Merkura ispunjava 85% njegove zapremine, računajući i spoljni, istopljeni deo i unutrašnji, čvrsti deo jezgra.


Image: Antonio Genova.

Merkurova unutrašnjost se hladi, što je normalno, a to hlađenje je mnogo brže nego kod ostalih planeta, što je isto tako normalno jer je Merkur mali pa u relativnom smislu ima veliku površinu. Ali upravo ovo brzo hlađenje Merkura može pomoći da naučnici vide kako će se ubuduće menjati Zemljino magnetno polje tokom hlađenja. Da dodamo da magnetno polje Zemlje skreće naelektrisane čestice sa Sunca i uopšte iz svemira i tako štiti njenu atmosferu, a i samo tlo (tj. žive organizme) od pogubnog dejstva kosmičkog zračenja.

Radio osmatranja Merkura sa Messengera naučnici su poredili sa osmatranjima Zemaljskih radara iz 2007. godine kako bi odredili prirodu unutrašnjeg jezgra Merkura. Oni su nastojali da precizno pozicioniraju Merkurov rotacioni pol, a ova istraživanja su ih dovela do uočavanja malih šiftova, malih pomeranja planete tokom njenog 58-modnevnog okreta oko svoje ose. To pomeranje (libracije) ih je i dovelo do zaključka o prisustvu delimično istopljenog jezgra planete. Za sve ovo korišćene su informacije geodezije, geohemije, orbitalne mehanike, te gravitacije - dakle u pitanju je multidisciplinarna obrada podataka kako bi se utvrdila struktura Merkura.

Naravno, svako istraživanje otvara novi niz pitanja tako da s nestrpljenjem očekujemo nova istraživanja i novu letelicu na Merkur.

Autor: Aleksandar Zorkić

https://t.co/3KF4WsOOMP?amp=1

A P O D...

InSIGHT zabeležio potres na Marsu

Nasin lender InSight koji se na Mars spustio 26. novembra prošle godine trudi se da opravda poverenje naučnika.

Njegov zadatak je zapravo jednostavan: da meri potrese tla na Marsu i njegovu unutrašnju temperaturu. Za ovo drugo lender je snabdeven specijalnom bušilicom koja treba da se zarije u tlo do dubine od pet metara. O tome smo već pisali: bušilica je krenula da radi – i zaglavila se. Neki izveštaji, još nezvanični, kažu zauvek. Bušilica je nemačke proizvodnje, a ako neko zna da pravi alat onda su to Nemci. Prema tome, biće da je bušilica naišla na neku tešku prepreku na koju se nije računalo.



Ali, rekosmo, InSight radi i pre petnaestak dana je zabeležila potres tla, marsotres. Taj potres je bio veoma slab za potrebe naučnika i na osnovu njega neće moći da se dobiju podaci o strukturi Marsa, ali to je tek početak i naučnici se nadaju većem potresu. Potresi geolozima govore o strukturi planete, jer svaki sloj i svaki materijal drukčije prenosi talase potresa. Tako je, uostalom, i utvrđena struktura Zemlje. Potresi su nešto slično kao ultrazvuk u medicini.

Signal potresa na Marsu zabeležen je 6. aprila i to nje bio prvi koji je InSight zabeležio, ali prethodna dva su bila još slabija od ovog i oni svedoče samo tome da Marsovo tlo ima potrese.

Prvo što je tim lendera nastojao da utvrdi jeste poreklo potresa. Sada su članovi tog ima prilično sigurni da je potres posledica baš samog pomeranja Marsovog tla, a ne nešto dugo, kao što je recimo vetar ili neka spoljašnja sila. Dakle, najverovatnije radi se baš o marsotresu.

Naša planeta ima česte potrese tla a do njih dolazi usled pokreta tektonskih ploča koje se, delimično pod uticajem vreline iz unutrašnjosti planete, međusobno sudaraju i podvlače jedna pod drugu. Ali izvor Marsovih potresa je drugi. Na Marsu, koji je hladniji i manje aktivan od naše planete, smatra se da su potresi uzrokovani manjim pokretima duž pukotina u stenovitoj kori planete. Kako se planeta hladi tokom vremena, njene stene se smanjuju i oslobađaju energiju, što konačno rezultirati nekim potresom. Slično se dešava i na Mesecu.

Kako da napravite sat

http://www.astronomija.org.rs/astronomski-instrumenti/13059-kako-da-napravite-sat

https://t.co/erzN5G5wpv

A P O D...

Misija Mars 94



Nova e-knjiga Draga I. Dragovića

Sve svetske novine su 2. februara 1993. objavile vest da američka korporacija 'McDonnel Douglas' proučava mogućnost korišćenja dostignuća koja su postigli ruski naučnici u oblasti mobilnih sistema predviđenih za proučavanje drugih planeta. Čak se u tom cilju pristupilo testiranju novog samohonog 'Mарсохода' – prototipa proizvedenog u Rusiji. Kako ti se danas čini ova vest?

Pre petnaestak dana je javljeno da su 'Rusija i NATO u potpunosti prekinuli bilo kakvu civilnu i vojnu saradnju'. To je za agenciju 'Sputnjik' izneo zamenik ruskog šefa diplomatije, Aleksandar Gruško. Izjavio je da je Alijansa otišla suviše daleko u eskalaciji sukoba sa Rusijom i da ne vidi kako će se Zapad izvući iz te situacije...

A pre samo 25 godina situacija na planeti je mirisala na nešto sasvim dugo: jedine dve svetske supersile su letele zajedno u kosmos, spajale se kosmičkim brodovima u orbiti i razmenjivali putnike, naučnici su slobodno putovali jedni kod drugih i razmenjivali znanja i ideje, pravljeni su planovi o zajedničkim orbitnim stanicama oko Zemlje, Meseca i Marsa... Šta se u međuvremenu dogodilo? Gde su nestala ta vremena? Sinoć je Trump izjavio da će se SAD još žešće naoružati, 'do stepena kakav do sada nije viđen'. Iako Amerika već sada troši više para za 'odbranu' nego deset sledećih zemalja na planete, računajući Kinu, Rusiju, Indiju, Iran i ostale zajedno.

https://1drv.ms/b/s!At94EzJ5n0e7nZgxaQF6_b3huR_0AA