Vesti iz sveta astronomije...

Ljudi u svemiru

Šta se dešava pri ogromnim ubrzanjima pri lansiranju rakete, šta se dešava u bestežinskom stanju? Koje fiziološke promene nastupaju posle dužeg boravka u kosmosu i kakve su posledice po povratku na Zemlju?

Prvi čovek u svemiru, Jurij Gagarin, 12. aprila 1961. proveo je 108 minuta u svemiru, u letelici Vostok 1. Gagarin nije mogao da upravlja letilicom. Do tada su efekti bestežinskog stanja ispitivani na životinjama, nije se znalo kako nulta gravitacija utiče na čoveka, da li će biti u stanju da obavlja komplikovane operacije kao što je pilotiranje. Vostokom 1 se zato upravljalo sa Zemlje.

Međutim, već sledeća letelica, Vostok 2, lansirana četiri meseca kasnije, imala je svoje komande i kosmonaut German Titov je upravljao sam, iako je imao simptome tzv. «svemirske bolesti». Ostao je u kosmosu ceo dan.


Kosmonaut Valerij Poljakov u orbitalnoj stanici MIR - (NASA, 1995)

Vreme koje ljudi provode u svemiru je sve duže i duže.

Astronaut Judžin Kernan, u okviru poslednje misije na Mesec, Apolo 17, 1972. proveo je tri dana na Mesecu. Kosmonaut Valerij Poljakov je 1995. postavio rekord u dužini boravka u kosmosu; on je proveo je 438 dana na orbitalnoj stanici MIR.

Posle uspešnih misija Mars Observer, Mars Surveyor, Mars Pathfinder, Spirit i Opportunity, sve je verovatnije da će uskoro ka Marsu poleteti i letelica sa ljudskom posadom koja bi morala da provede bar 3 godine u svemiru (procenjuje se da bi minimalno vreme potrebno za put na Mars i povratak na Zemlju bilo oko 970 dana).

Kakve promene se dešavaju u organizmu pri tome? Šta se dešava pri ogromnim ubrzanjima pri lansiranju rakete, šta se dešava u bestežinskom stanju? Koje fiziološke promene nastupaju posle dužeg boravka u kosmosu i kakve su posledice po povratku na Zemlju?

Najvažnije promene koje se dešavaju u organizmu sisara, uključujući i čoveka, u uslovima bestežinskog stanja i intenzivne radijacije kakvi postoje u svemiru:

• ekstremna kinetoza («svemirska bolest - space motion sickness »),

• promene izazvane radijacijom,

• atrofija mišića i kostiju,

• poremećen imunološki sistem

• poremećaji u ekstero- i propriocepciji (poremećena funkcija čula),

• poremećaj hormonalne regulacije i s tim u vezi poremećaji spavanja i ponašanja

• smanjena produkcija eritrocita

• ortostatska hipotenzija koja se javlja pri ponovnom ulasku u gravitaciono polje

• promene u embrionalnom razvoju i rastu (eksperimenti na životinjama) «Svemirska bolest»

Iako se na Zemlji intenzivno pripremaju u simulatorima bestežinskog stanja (takav uređaj u NASA-i astronauti su prozvali Vomit Comet) ipak dve trećine astronauta reaguje na nultu gravitaciju, neposredno posle izlaska iz Zemljinog gravitacionog polja, na sličan način, pokazujući simptome ekstremne kinetoze, bolesti kretanja, odnosno svemirske bolesti.

U odsustvu gravitacione sile krvotok se usmerava ka glavi i grudnom košu, lice natekne, vene na vratu nabreknu, mišići u zidovima vena u nogama se ne kontrahuju jer je smanjen priliv krvi iz gornjeg dela tela. Srce i unutrašnji organi se uvećavaju. Vestibularni aparat trpi promene što najčešće izaziva povraćanje.

Zbog povećane količine tečnosti u gornjem delu tela, čovek se intenzivno znoji, čime se osim odavanja viška tečnosti, gube i kalcijum i elektroliti.

Kičmeni stub se izdužuje jer se, zbog prestanka delovanja gravitacione sile, šire hrskavičavi diskovi između pršljenova.

Ovakve promene se dešavaju neposredno po prestanku delovanja sile teže. Posle uspostavljanja mikrogravitacije, veštačkog «osećaja» gravitacije koji izaziva centrifugalna sila, krvotok se delimično normalizuje, srce i unutrašnji organi se vraćaju na veličinu približno istu kao na Zemlji. Astrobiologija i svemirska medicina

Pri dužem boravku u svemiru, promene su izraženije. Mišići atrofiraju, naročito mišići nogu i leđa kao i mišići u zidu vena u nogama. Zbog toga, pri ponovnom ulasku u gravitaciono polje (npr. pri sletanju na Zemlju ili Mars) astronaut ima simptome ortostatske hipotenzije. Krv iz donjih ekstremiteta ne može da se dovoljno brzo transportuje do srca i mozga, krvni pritisak pada, javlja se vrtoglavica i nesvestica.

Kod kosmonauta je intenzivno i okoštavanje kostiju (osteopenija) i formiranje poroznog koštanog tkiva (osteoporoza). Gustina koštanog tkiva astronauta opada za 1-2% mesečno, pa bi, na primer, astronaut od 45 godina, na kraju dugotrajnog putovanja kao što je put do Marsa, imao osteoporozu kao 80-godišnjak na Zemlji.


Gubitak koštanog tkiva

Da bi se stepen atrofije mišića i osteoporoze smanjio, neophodno je svakodnevno vežbanje. Tako, astronauti na Međunarodnoj svemirskoj stanici (ISS) svakodnevno vežbaju 2 sata vozeći bicikl po kružnoj traci, čime se postiže i efekat centrifuge. Tako generisana centrifugalna sila daje osećaj težine i time podražava gravitacionu silu. To je mnogo ekonomičnije i jednostavnije nego da se rotira ceo svemirski brod.


Intenzitet zračenja

Radijacija je u kosmosu jača nego na Zemlji, jer nema zaštitnog efekta atmosfere i magnetnog polja planete. Takvo intenzivno zračenje izaziva formiranje fotodimera u molekulima DNK što može dovesti do mutacija. Povećan je rizik za pojavu tumora. Zračenje utiče i na imunski sistem. I odsustvo sile teže negativno utiče na leukocite i limfocite, osnovne ćelije imunskog sistema. Osim toga, pri fizičkom i fiziološkom stresu (kao što su npr. poletanje i sletanje) pojačano se luče hormoni stresa koji utiču na ćelije imunskog sistema. Njihov broj opada, slabi sposobnost komunikacije između pojedinih tipova imunskih ćelija, zbog čega drastično slabi sposobnost odbrane od patogenih mikroorganizama. Utvrđeno je da se u telesnim tečnostima astronauta, nalazi 8-10 puta više virusa nego kod ljudi na Zemlji.

10 dana je prosečno vreme potrebno za jednu misiju šatlom. Pri tom je apsorbovana doza zračenja oko 5 milisiverta. Za period od 365 dana radnik u nuklearnoj elektrani primi oko 2 milisiverta, a na Zemlju dospe oko 1 milisiverta pozadinskog zračenja. Ove doze nisu velike. Međutim, tokom boravka od npr. 90 dana na orbitalnoj stanici, astronaut primi dozu zračenja od oko 70 msiv dok bi, tokom misije na Mars od oko 900-1000 dana, procenjena apsorbovana doza iznosila 1000 milisiverta.

Fiziološke promene koje se dešavaju u organizmu tokom boravka u svemiru su predmet proučavanja «svemirske» fiziologije (space physiology), u okviru astrobiologije. Svemirska medicina, kao primenjena disciplina, ima za cilj formulisanje načina za prevenciju i lečenje negativnih promena u organizmu tokom boravka u svemiru.

Najvažnije institucije koje se bave ovakvim proučavanjima su Institut za biomedicinu Ruske Akademije Nauka u saradnji sa Medicinskim fakultetom na Univerzitetu Lomonosov u Rusiji i Džonson Centar za Svemir (Johnson Space Center), Harvard-MIT odsek za zdravstvene nauke i tehnologiju (Harvard-MIT Division of Health Sciences and Technology) i Nacionalni Institut za biomedicinska svemirska istraživanja u SAD (National Space Biomedical Research Institute- NSBRI).

Autor: Ivana Gađanski

Struktura kosmosa

http://www.astronomija.org.rs/nauka/fizika/11032-struktura-kosmosa

https://t.co/bXlkRf1x7k

A P O D...

Rusi će povećati Nasi cenu lansiranja za preko 370%!

http://www.astronomija.org.rs/dogaaji/11033-rusi-ce-povecati-nasi-cenu-lansiranja-za-preko-370

https://t.co/OkL652EkMh

A P O D...

 Šta sve skrivaju galaksije a šta ljudsko telo…

I jedno i drugo polako otkrivamo…



U rangiranju nivoa u kojima se materija organizuje u fizička tela čovekovo telo pripada nižem rangu organizacije materije. Posle nivoa elementarnih čestica, nivoa atoma, nivoa molekula, nivoa kristala i ćelija a pre nivoa planeta i zvezda, sastavljena od svih prethodnih nivoa nalaze se tela biljaka i životinja. Galaksije sa stotinama milijardi zvezda, haosom gasova i prašine koje obuzdava gravitaciona sila i daje im oblik koji vidimo pomoću teleskopa, pripadaju višem nivou. Iznad je nivo metagalaksije. Šta je iznad metagalaksije ne znamo kao što ne znamo ni šta je ispod nivoa elementarnih čestica. Iz ovih nivoa za sada nemamo, ne dolaze nam, nikakve informacije.

Atomi koji grade molekule, kristale i ćelije  su nastali u jezgrima zvezda ili u njihovim eksplozijama, novama i supernovama. Gasni i prašnjavi oblaci, zvani magline s vremena na vreme se zakovitlaju stvarajući pri tom solarne sisteme. Tako interakcijom viših i nižih nivoa organizacije materije nastaje živa materija tamo gde se ostvare uslovi za to. Usložnjavanjem žive materije stvaraju se nervna vlakna u kojima se manifestuje misao u kojoj se svi ti događaji, pojave i stvari reflektuju. Materija misli o sebi, nastoji da dokuči odgovore na pitanja: Šta je? Odakle je? Koja joj je svrha postojanja?

Autor: Miša Bracić

Marsova noćna atmosfera



IMAGE CREDIT: NASA/MAVEN/UNIVERSITY OF COLORADO

Slika noćne strane Marsa pokazuje ultraljubičastu emisiju azot-monoksida. Emisija je prikazana u lažnim bojama tako da crna označava male vrednosti, zeleno srednje i belo visoke. Ove emisije prate rekombinaciju atoma azota i kiseonika nastalim na dnevnoj strani te tako otkriva kruženje atmosferskog obrasca. Mrlje, pruge i druge nepravilnosti na slici su indikacija da je atmosferski raspored ekstremno promenljiv na Marsovoj noćnoj strani.

https://t.co/3M9tx2SpKT

A P O D...

Zimske pripreme kosmonauta

U brezovoj šumi Zvezdanog grada tokom januara/februara 2017. četiri posade sastavljene od kosmonauta "Roskomosa", NASA-e i ESA-e (uključujući dve američke astronautkinje i jednog instruktora Centra za pripremu kosmonauta), obavile su zimske treninge za slučaj povratka iz kosmosa u snečnim šumskim uslovima.

Posade su provele po dva dana i jednu noć u šumi. U ovogodišnjim zimskim pripremama učestvovale su sledeće posade:

Anton Škaplerov (RKA), Aleksandar Gerst (ESA/Nemačka) i Dčenet Eps (NASA)
Oleg Kononjenko (RKA), David Sen-Žak (CSA/Kanada) i Serina Onon-Čanselor (NASA)
Nikolaj Tihonov (RKA), Nik Hejg (NASA) i Igor Pereverzev (instruktor CPK)
Sergej Prokopjev (RKA), Oleg Artemjev (RKA) i Endrju Fostel (NASA).
Prve dve posade će leteti u kosmos u maju i novembru 2018, dok je za sada jedino izvesno da je Fostel uvršten u ekipu koja treba da leti u martu 2018.

Svaka od ekipa je obavila sledeće operacije:

1. Izlazak iz broda koji je "sleteo" usred guste šume

2. Navlačenje toplotnih kostima

3. Paljenje vatre, zagrevanje hrane i topljenje snega za pijaću vodu

4. Pravljenje šatora od padobrana kosmičkog broda

5. Radio-komunikacije sa prihvatnom ekipom

6. Signalizacija svetlećim raketama

7. Noćenje u šatoru

8. Uvežbavanje evakuacije jednog člana posade koji je povredio nogu.







Zimske pripreme su tradicionalne za sve sovjetsko/rusko/medjunarodne posade. Na leto, tokom jula planirane su letnje pripreme spuštanja na vodenu površinu koje se obavljaju na jezeru koje se, kao i ova šuma, nalazi pored Zvezdanog grada.

Autor: Grujica Ivanović

Objavljujemo prognozu svemirskog vremena

Analogno zemaljskom, meteorološkom pojmu vrijeme i klima sličnu situaciju imamo i u slučaju svemirskog vremena i klime.

Zemaljsko vrijeme unazad zadnjih desetak godina postalo je nešto sa čime smo u neprekidnom kontaktu. Zahvaljujući gledanim, slušanim, čitanim medijskim sadržajima te posebice aplikacijama namjenjenim mobilnim telefonima vremenska prognoza postala je sastavni dio naše svakidašnjice. O vremenu i klimi ovisi naš život i rad. No ne samo o zemaljskom vremenu i klimi, iako njih „osjećamo najdirektnije“! Analogno zemaljskom, meteorološkom pojmu vrijeme i klima sličnu situaciju imamo i u slučaju svemirskog vremena i klime. Samo što je glavni akter u potonjem slučaju Sunce (prvenstveno), zatim druge zvijezde te objekti i pojave u našoj galaktici. Svemirsko vrijeme i svemirska klima zasad su još izvan naše svakodnevne percepcije kao nečeg s čime smo prisiljeni živjeti. Već za dva ili tri mjeseca biti ćemo obasipani UVA UVB vrijednostima Sunčeva zračenja. Manje je poznato da o svemirskom vremenu i klimi ovisi postojanost elektrodistribucije, rasprostiranje radio valova a samim time i (ne)ometanim komunikacijama, globalnom pozicioniranju.. Dovoljno je da makar i na par minuta nemamo pristup internetu i naš se svijet odjednom pretvara u „noćnu moru“. O implikacijama na biljni i životinjski svijet pa i čovjeka (naravno) da i ne govorimo. Stoga, počnite se privikavati na „proširenu“ zemaljsko-svemirsku vremensku prognozu koja će u narednim godinama postati naš svakodnevni pratitelj. Donosimo Vam prvu prognozu svemirskog vremena u našim medijima koja se odnosi na dane vikenda i prvi radni dan narednog tjedna (prema US NOAA).



Geomagnetska aktivnost je na minimumu i vrijednosti od Kp 1 do Kp2, povremeno do Kp3 indeksa, tijekom vikenda ne očekuje se njezino povećanje iznad Kp 3 a i to u trajanju od (po) par sati. Nema naznaka za za nastajanje geomagnetskih oluja snage iznad G1 (minimalna), mogućnost za suprotno je manja od 1%. Radijacijsko zračenje je na minimumu, na Suncu nema aktivnih regija koje bi producirale nivo radijacijske aktivnosti iznad S1 (minimum). Tijekom proteklih 24h nisu uočeni ispadi elektroenergetskih sustava zbog utjecaja svemirskog vremena. Isto tako nema ni blokade rasprostiranja radio valova. Minimalne smetnje klase R1 do R2 očekuju se s vjerojatnošću manjom od 1%. Polarna svjetlost vidljiva je samo oko polova. Avionski promet na velikim visinama nije izložen zračenju iznad uobičajnih vrijednosti.

Upravo ste pročitali prvu, ili jednu od prvih, ka medijima i javnosti ciljanih prognoza svemirskog vremena u našoj zemlji. Nisu vam poznati pojmovi i skraćenice? Ne brinite se, google je tu za vas a mi ćemo vas u narednom vremenu pomalo upoznavati sa događanjima i zanimljivostima vezanim uz svemirsko vrijeme i klimu.

Autor: Marino Tumpić

https://t.co/aylHk4OC89

A P O D...

Brazilski kosmodrom Alkantara može biti prodat Amerikancima

Brazilski kosmički lansirni centar Alkantara (Alcântara - CLA) može biti prodat SAD-u javlja portal "Globo".

Ovaj potencijalni transfer portal "Globo" povezuje sa neuspešnom saradnjom Brazila sa Ukrajinom. Naime, 2003. Brazil i Ukrajina su potpisali dogovor o dugoročnoj saradnji korišćenja ukrajinske rakete-nosača "Ciklon-4" za komercijalna lansiranja sa brazilskog kosmodroma Alkantara. Medjutim, 2015. ugovor je prekinut jer ukrajinska strana nije bila u stanju da ispuni svoje obaveze.

Raskid partnerstva sa Ukrajinom teško se odrazio na finansijsku situaciju Brazislke kosmičke agencija (AEB) koja skupa sa Vazduhoplovnim snagama ove države upravlja kosmodromom Alkantara. Gubitak od 475 miliona dolara brazilska strana sada pokušava da kontaktima sa Amerikancima o prodaji kosmodroma nekako nadoknadi. Do sada nisu objavljeni detalji o potencijalnom kupcu brazilskog kosmodroma.


Brazilski lansirni centar Alkantar　

Lansirni centar Alkantara koji se nalazi u državi Maranjhao (Maranhão) na Atlantskoj obali, je ekvatoru najbliži kosmodrom. Njegova gradnja je počela još 1982, dok je prvo lansiranje jedne visinske sondažne rakete obavljeno osam godina kasnije. Od tada, sa dve rampe ovog kosmodroma je obavljeno preko 80 lansiranja sondažnih raketa. Neke od njih i do visine od oko 900 km.

U avgustu 2003. desila se eksplozija rakete VLS-01 na lansirnoj rampi u kojoj je poginulo preko dvadeset ljudi iz lansirnog tima.

Autor: Grujica Ivanović

Kina lansira aparat "Čang'e-5" ka Mesecu do kraja novembra

http://www.astronomija.org.rs/misije/11041-kina-lansira-aparat-cang-e-5-ka-mesecu-do-kraja-novembra

Tajne misije spejs šatlova

Kad si na 300 kilometra visine lako je sakrti šta imaš gore.

(članak iz Astronomskog magazina januar/februar 2011)



Džinovski zlatno-srebrni satelit blještao je naspram crnog neba dok mu se svemirski šatl„Atlantis“ polako približavao odozdo. Komandant šatla Hoot Gibson i pilot Guy Gardner sedeli su za komandama, dok je specijalista misije Mike Mullane na drugom kraju pilotske kabine pripremao robotsku ruku za hvatanje. Dole, u posebnoj hermetičkoj komori, specijalisti misije Jerry Ross i Bill Shepherd u skafanderima su nestrpljivo čekali Gibsonovo naređenje da izađu napolje i pokušaju da uhvate satelit.

Zadatak misije STS -27 bio je da u orbiti oslobodi prvi iz serije novih vojnih špijunskih satelita koji su upotrebljavali radar za pretraživanje meta na zemlji, po bilo kakvom vremenu, u bilo koje doba dana ili noći. Ali ubrzo nakon što su 2. decembra 1988. astronauti iz šatlovog tovarnog prostora oslobodili letilicu, nazvanu ONYX, primetili su da se jedan od tanjira antene nije otvorio. Bez intervencije astronauta, ovaj milijardu dolara vredan satelit pretvorio bi se u najobičnije svemirsko smeće....

Preuzmite e-knjigu u PDF formatu
(7 strana, 399 Kb)

http://www.astronomija.org.rs/images/stories/Astronautika/istorija/2017/shuttle/Shuttle-mission.pdf

https://t.co/6jIE9kpvFT

A P O D...

https://t.co/GwCSOufkPt

A P O D...

https://t.co/CP5FbSk68q

A P O D...

Mesec zapravo ne kruži oko Zemlje



Ako ste uspeli na osnovu ovoga sto smo do sada pričali da stvorite predstavu o kretanju Meseca moram vas opomenuti da tu predstavu na uzimate suviše ozbiljno jer ona baš i nije sasvim tačna. U stvari ona dobro opisuje kretanje našeg satelita posmatrano sa Zemlje, ali da ste kojim slučajem stanovnik neke daleke planete koja se nalazi iznad ravni ekliptike tako da imate lep frontalni pogled na Sunce, Mesec i Zemlju, videli biste sasvim drukčiju sliku Mesečevog kretanja. Videli biste da Mesec ne kruži oko Zemlje već oko Sunca. Sunce svojom gravitacijom deluje na Mesec 2,5 puta snažnije nego Zemlja i naša planeta zapravo samo ometa kretanje Meseca oko Sunca, ona samo deformiše Mesečevu putanju. U stvari izgleda kao da se Zemlja i Mesec utrkuju ko će pre da obiđe Sunce i pri tome se malo guraju.

Trka je zaista brza. Zemlja u proseku ide 29,7 km/s dok se Mesec koleba te čas juri, čas usporava pa se i njegova brzina menja od 29 km/s do 31km/s.



Na crtežu je dat uprošćen prikaz čitavog toka ovog kretanja. Mesec počinje da vija Zemlju (1 i 2), prelazi na spoljnu stranu njene putanje oko Sunca (3 i 4), prestiže je (5 i 6), prelazi na unutrašnju stranu Zemljine putanje (7 i 8) i tu posustaje, a trku preuzima Zemlja (9). Zatim sve kreće ispočetka.

Za godinu dana, koliko traje putovanje ova dva tela oko Sunca, Mesec opisani manevar ponovi dvanaest puta. Njegova putanja je krivudava i na njoj nećete uočiti nikakva elipse oko Zemlje. A opet, Mesec ipak obilazi svoju planetu baš po elipsi. Na crtežu je ucrtana i ta staza Meseca. Na njoj možete pratiti i sidriću i sinovicu revoluciju s tim što strelica usmerena ka dalekoj zvezdi (plava strelica) označava početak prvog, a strelica ka Suncu (žuta strelica) početak drugog meseca. Krenuli smo od faze novog Meseca (1), u položaju 3 vidimo prvu četvrt, u položaju 5 pun Mesec itd. idemo redom sve do položaja 8 kada je, s obzirom na zvezde, Mesec navršio pun krug oko planete (siderički mesec). U tom trenutku ostalo mu je još oko 2 dana i nekoliko sati da ponovo dospe u fazu mladog meseca, te da tako završi i sinodičku revoluciju (br. 9).

Autor: Aleksandar Zorkić

Može li Amerika za tri godine ponovo osvojiti Mesec?

Vest o planu da Amerika, i to za tri godine, ponovo ode na Mesec i pobode svoju zastavu, vrlo je interesantna i izaziva čitav niz razmišljanja.


Apolo 11, prvi čovek na Mesecu

Prva pomisao je da je to sjajna vest. Posmatrano sa stanovišta prosečnog građana, ponovo bi u astronautici počelo nešto zanimljivo da se dešava. Odavno su postali dosadni izveštaji sa Međunarodne svemirske stanice. Gledamo satima sličica Zemlje snimljene kroz prozor Stanice, gledamo kako se astronauti vesele susretu sa novim kolegama, kako sviraju i tamburaju, pa i pevaju, zatim se gađaju kuglicama vode itd. sve je to postalo trivijalno i nikog više ne uzbuđuje. Ali odlazak na Mesec? E to bi napunilo čitave knjige, bilo bi snimljeno stotine sati dokumentarnih, a zatim i igranih filmova, ceo svet bi odzvanjao od uzbuđenja…. Sem toga, Amerika bi opet pokazala svetu ko je gazda u kosmosu, a napori Kine i drugih zemalja da postignu ono što je Amerika učinila pre pola veka dosta bi izbledeli.

Putovanje na Mars je, naravno, mnogo atraktivnije i za sad dostupno jedino Americi, samo, ta ekspedicija je jako daleko. U najboljem slučaju desiće se početkom tridesetih godina, a uz uobičajena neplanirana odlaganja usled neizbežnih tehničkih problema, prvi ljudi će tamo krenuti tek za 15 ili 20 godina. Ili mnogo kasnije. Mislim da nisu realni planovi da se ta ekspedicija obavi ranije. Ili da budem precizniji moguće je, ali uz veliki rizik i puno neizvesnosti.

A putovanje na Mesec za tri godine, to nam je u vidokrugu, gotovo na pomolu. Pa toliko traje i snimanje nekih ozbiljnijih filmova. Bio bi to i veliki poen za Trampa, poen koji bi mu dosta značio za još jedan mandat u Beloj kući. Samo, koliko je takav let realan? O ovome Grujica Ivanović, autor članka Amerika na Mesecu za tri godine!, kaže:

«U vezi preporuke Trampa da Amerika leti na Mesec do kraja 2020, zanimljivo je kako se malo o tome govori na javnim mrežama. Očekivao sam da će, pre ili kasnije, Tramp uneti nešto revolucionarno u strateško planiranje NASA-e, da će je promeniti. Međutim, priznajem da je planirati let na Mesec i to uz pomoć mladih privatnih kompanija za samo tri godine veliko iznenađenje, i još veći, i tehnički gledano, nerealni izazov.»

Zbilja, koliko je takav let za tri godine realan? S jedne strane, privatne kompanije su pune energije, para, nadanja, ambicija i želje da postignu uspeh u kosmosu. Pune su novih ideja, novih rešenja, američka tehnologija je u zamahu i, ko zna, možda to Amerikanci i mogu da ostvare.

S druge strane, ipak je teško poverovati da će uspeti. Amerika još uvek nema raketu za takav poduhvat, a on je složen, pogotovo što ideja nije da se tamo provede nekoliko sati, ili nekoliko dana već mnogo više od toga. A to ne može bez dobrih, detaljnih i dugoročnih priprema.

Da ne dužimo dalje, Tramp, kao i ostale galamdžije, može nešto izvući na kratak rok. Samo i to uz veliki rizik da se sve okonča neslavno. U svakom slučaju pogled na Mesec ovih dana je interesantniji nego ranije.

Autor: Aleksandar Zorkić

https://t.co/coS0JBxpyD

A P O D...

Doplerov efekat

Doplerov efekat je veoma važna pojava u fizici, koja je veoma zanimljiva i važna i astronomima. Reč je o tome da frekvencija mehaničkog ili elektromagnetnog talasa ima drukčiju vrednost koju zapaža prijemnik u odnosu na vrednost koju emituje predajnik, ako se se izvor i prijemnik kreću jedan u odnosu na drugog.

O čemu je zapravo reč? Zvuk, odnosno zvučni talasi, tipičan su predstavnik mehaničkih talasa i na njihovom primeru posmatraćemo šta se dešava kada izvor zvuka miruje i kada se kreće u odnosu na nas, posmatrače.

Ako izvor zvuka miruje u odnosu na prijemnik (»nas«), možemo primetiti da se ne menja jačina zvuka koji slušamo: mi, kao prijemnik, mirujemo u odnosu na izvor, i nema načina da se jačina menja. Međutim, daleko je važnije posmatrati frekvenciju, odnosno – u slučaju zvučnih talasa – visinu tona: kada izvor miruje, visina tona se ne menja (kao što se ni jačina zvuka ne menja).

Ali, ako se predajnik ili prijemnik (»mi«) kreće, menjaće se i visina tona koji čujemo. Kada se izvor približuje prijemniku, visina zvuka će se povećavati. Kada se izvor udaljuje od prijemnika, visina zvuka će se smanjivati. Ova opisana pojava predstavlja zapravo sam Doplerov efekat.

Pogledajte i oslušnite filmiće Janka Mravika. Prvi predstavlja automobil koji miruje, pri čemu je vozač pritisnuo dugme za sirenu, pa auto »trubi«. Uočićete da se visina tona ne menja. Međutim, obratite pažnju na drugu animaciju. Automobil koji se kreće prolazi pored kamermana, trubeći. Možete primetiti da kada se automobil približuje, da se tada visina tona automobilske sirene povećava, a kada počne da se udaljuje, visina tona se smanjuje.


Animacija 1: Automobil u stanju mirovanja emituje zvuk čija se visina ne menja.


Animacija 2: Kada se automobil kreće, visina tona sirene se povećava kada se vozilo približuje, a smanjuje kada se vozilo udaljuje.

Ova pojava je od velike važnosti za astrofiziku, i biće detaljnije predstavljena u »Astronomiji 32«. Ukratko možemo pomenuti da se u spektrima zvezda javljaju useci, crne trake, na određenim frekvencijama, zato što atomi u zvezdama apsorbuju elektromagnetno zračenje na tim frekvencijama. Time se može odrediti i hemijski sastav nebeskog tela. Međutim, usled Doplerovog efekta, useci u apsorpcionim spektrima mogu biti pomereni ka crvenom delu spektra kada se telo udaljuje, i to nazivamo crvenim pomakom, ili ka plavom delu spektra kada se telo približuje – plavi pomak.

Pokazalo se da većina nebeskih tela ima izražen crveni pomak, što je prilično siguran indikator da se ta tela udaljuju od nas. Plavi pomak je zabeležen kod manjeg broja nebeskih objekata, i oni nam se približuju.

Na slici 3 prikazan je plavi pomak: izvor se približuje prijemniku i zbog toga prijemnik zapaža isti spektar, samo pomeren ka plavom delu. Asorpcione linije su izostavljene.



(Vrlo) kratak kurs elektromagnetizma

Elektromagnetne talase možemo opisno definisati kao prenošenje energije električnog i magnetnog polja kroz prostor. Talasi se u opštem slučaju mogu opisati pomoću više fizičkih veličina, ali ćemo se u ovom trenutku koncentrisati na samo tri: brzinu talasa, frekvenciju i talasnu dužinu.

Brzina talasa je vreme koje protekne dok elektromagnetni impuls pređe iz jedne tačke u drugu. U vakuumu ta brzina iznosi vrlo približno 300.000 kilometara u sekundi. Interesantno je da je to najveća moguća brzina u prirodi, i to bez obzira na to na koji način vi to merili: kretao se izvor, ili vi, ili vi dubeći na glavi ili vozeći raketu ili rolere, nikada nećete moći da izmerite veću brzinu. Obično se obeležava sa c.

Talasi su periodične pojave: nakon određenog perioda (tzv. osnovnog perioda) počnu da se periodično ponavljaju. To otprilike znači da, ako znamo ponašanje jednog talasa u okviru njegovog osnovnog perioda, onda znamo kako se taj talas ponaša u bilo kom vremenskom trenutku. Broj ponavljanja talasa u jednoj sekundi naziva se frekvencijom; ova važna fizička veličina često se obeležava grčkim slovom ν, a njena merna jedinica je Hz (herc). Da biste stekli predstavu o opsezima u kojima se mogu naći frekvencije, pomenuću da se kod zvuka, kao predstavnika mehaničkih talasa, opseg koji možemo čuti kreće od oko 20 herca do oko 20 kiloherca. Zvuk frekvencije 20 Hz odgovara najnižim tonovima koje možemo čuti, a zvuk od 20 KHz su najviši tonovi koje zapažamo. Kod elektromagnetnih talasa situacija je samo malo komplikovanija, i objasniću je kada objasnim pojam talasne dužine.

Talasna dužina je put koji talas pređe u toku jednog perioda. Obeležava se sa λ a merna jedinica je – najobičniji metar (talasna dužina jeste dužina!).

Između ove tri veličine postoji jednostavna veza, koja glasi λ × ν = c. Kako ovu jednačinu treba tumačiti? Budući da je kod elektromagnetnih talasa brzina konstantna (a to znači da je uvek znamo), sledi da je potpuno svejedno da li znamo talasnu dužinu ili frekvenciju: jednostavno, kada znam jednu veličinu, uvek mogu odrediti onu drugu. Važno je pomenuti da nije moguće promeniti frekvenciju talasa bez menjanja talasne dužine. I obrnuto.

Pogledajmo sada koje opsege elektromagnetni talasi mogu imati. Vidljiva svetlost je poseban, vrlo mali deo celog spektra elektromagnetnih talasa. Unutar opsega od oko 400 nanometara do oko 700 nanometara nalaze se sve boje sa svojim nijanasama (jedan nanometar je milijarditi deo metra). Talasna dužina od otprilike 400 nm odgovara ljubičastoj, a dužina od otprilike 700 nm odgovara crvenoj boji, a između se nalaze sve ostale boje. Svi slikari tokom cele istorije likovne umetnosti u suštini su samo kombinovali različite talasne dužine EM-talasa!

Možete li na osnovu talasnih dužina ljubičaste i crvene svetlosti odrediti njihove frekvencije?

Sve vidljive boje sadržane su u beloj Sunčevoj svetlosti. Prelamajući se kroz posebne optičke uređaje, tzv. staklene prizme, bela svetlost otkriva svoju pravu prirodu: to nije jedna boja, nego čitav skup boja različitih talasnih dužina. Ako nam prizme nisu pri ruci, isti efekat možemo uočiti posmatrajući razlaganje svetlosti u kiši: verovatno nema deteta koje se ne divi dugi posle kiše!

Mada vidljivu svetlost neposredno možemo videti, postoje elektromagnetni talasi koje opažamo nekim drugim čulima. Talase sa λ većim od 700 nm (do neke granice) nazivamo infracrvenim talasima; oni kod nas izazivaju osećaj toplote. Međutim, veliki deo celog spektra ne možemo nikako opaziti čulima.



slika 4: Spektar elektromagnetnih talasa

(Vrlo) kratak kurs fizike atoma

Prelamajući belu Sunčevu svetlost kroz staklene prizme, koristeći posebne uređaje za vrlo pažljivo analiziranje spektra Sunca, ustanovljeno je da u vidljivom delu spektra kao da postoje neki »useci«, tamne linije u koje ne pada nikakva svetlost. Bilo je potrebno da prođe mnogo vremena da bi ova zagonetka bila rešena.

Ispostavilo se da atomi kao čestice mogu da apsorbuju (»upiju«) svetlost, ali ne mogu da apsorbuju svetlost bilo koje talasne dužine. Uočeno je da atom jednog hemijskog elementa može da apsorbuje svetlost tačno određenih talasnih dužina.

Ovo otkriće imalo je veoma značajne posledice. Naime, šta znači činjenica da atom apsorbuje talase samo na striktno određenim talasnim dužinama? Ako neku složenu svetlost, kao što je Sunčeva, propustimo kroz neku sredinu u kojoj postoje neki atomi, ti atomi će jednostavno »pojesti« svetlost onih talasnih dužina koje mogu apsorbovati – i na tim će se mestima u spektru formirati useci, crne linije! Jednostavno, u spektru se javljaju crne linije, jer nema svetlosti, a svetlosti nema jer su je pojeli atomi.

Ova činjenica ima veoma veliku važnost sa stanovišta primene Doplerovog efekta. Naime, kako atomi različitih hemijskih elemenata apsorbuju elektromagnetne talase na različitim, tačno određenim talasnim dužinama, znači da svaki hemijski element ima različite useke-crne linije u svom spektru, na onim talasnim dužinama na kojima apsorbuje svetlost. Ovi useci se, dakle, mogu smatrati »otiscima prstiju« svakog hemijskog elementa, jer je na osnovu njih jednoznačno moguće utvrditi atomi kog hemijskog elementa su apsorbovali svetlost.

Post scriptum...

»Režiser« animacija je Janko Mravik, predsednik Astronomskog društva »Univerzum« iz Bačke Palanke, dvostruki pobednik Mesijeovog maratona, i samim tim i dvostruki sudija, uz to i moderator foruma Astronomskog magazina; izuzetan je astronom-praktičar. Autor mu se duboko zahvaljuje na tehničkoj podršci oko realizacije filmova.

Zahvaljujem se i kolegama i poznanicima, članovima Foruma Astronomskog magazina, na dobroj volji i idejama koje su izneli na Forumu: možda ovih tekstova ne bi ni bilo da ovu temu nismo proglasili »pravom stvari«.

Autor: Ivan Stamenković

Periodična kometa 2P/Encke

O kometi 2P/Encke

Kometu je prvi otkrio Francuz Pierre Mechain 1786. godine. Caroline Herschel je našla ovu kometu 1795. godine, a 1805. tri astronoma su je uočila nezavisno jedan od drugoga: Pons, Huth i Bouvard. Francuz Pons ponovo je otkriva 1818. godine, a 1819. Johann Franz Encke, koristeći matematičku metodu Karl-Friedrich Gauss-a, proračunava period od samo 3,28 godina, pa je tako ova kometa dobila naziv po njemu. Ova kometa ima najkraći period i drugu najmanju perihelnu udaljenost od svih periodičnih kometa.

Posmatranje

Ugodno veče i vedro nebo 15. februara 2017. poslužilo je da teleskopom Celestron 8 (203/2030 mm) potražim kometu 2P/Encke u sazviježđu Riba na zapadnom nebu. Položaj komete je bio 20° iznad horizonta, otprilike 1,1° sjeverno od zvijezdi Omega Riba (4,0 mag). Pogledavši Mars i sjajnu Veneru, pa skoru u liniji ove dvije planete prema zapadu (na atlasu) nalazila se zvijezda Omega Riba.

Kometu sam lako uočio pri uvećanju 101x sa ALP (anti light pollution) filterom. Iako je bila niže na nebu, sjaj je procjenjen na 8,7 magnitudu. Izgledala je kao mala okrugla mrljica, velika 2' sa zvijezdastim jezgrom 12 magnitude (DC=4). Kometa je tada bila udaljena 1,07 AJ (Astronomska Jedinica) od Zemlje i 0,63 AJ od Sunca. Kometa 2P/Encke će biti u perihelu 10. marta 2017. na 0,33 AJ od Sunca, a najbliža Zemlji je 12. marta 2017. na 0,65 AJ.



Kometa će se prividno kretati na nebu prema jugozapadu približavajući se svom perihelu, tako da će elongacija komete od Sunca biti sva manja, pa je do početka marta posljednji period njenog mogućeg posmatranja teleskopom. Prolaz kroz perihel neće biti vidljiv zbog blizine sa Suncem.



Upravo ta blizina Suncu u maksimalnom sjaju je razlog što se ova kometa rijetko posmatra amaterskim teleskopima. Iako je čest gost unutrašnjosti Sunčeva sistema, u mojoj karijeri vizuelnih posmatranja kometa, 2P/Encke uočio sam prilikom tri prolaza (samo po jedno posmatranje). Prvi put na jutarnjem nebu u oktobru 1990. godine kada je bila u sazviježđu Lava sjaja 7,0 magnitude. Takođe je bila u Lavu oktobru 2013. godine na jutarnjem nebu kada je dosegla 6,5 magnitudu. I ovoga puta. Do kraja februara zbog povoljnijeg položaja na zapadnom nebu biće prilike za bar koje posmatranje više.



Autor: Miro Ilić

Najdetaljnije fotografije Saturnovih prstenova

Ovo su do sada najdetaljnije fotografije Saturnovih prstenova. One otkrivaju složenu strukturu u bezbroj niti prstenova ispomešanih sa stotinama sitnih ledenih satelita na njihovom putu oko velike planete.


Na kraju svoje misije letelica Kasini svoje zadnje dana posvetila je prstenovima. Snimci su sa rastojanja od 91 000 kilometara od vrhova Saturnovih oblaka.

NASA/JPL-Caltech/Space Science Institute

Saturnovi prstenovi spadaju u najzanimljivije i najlepše kreacije prirode bar u Sunčevom sistemu ako ne i u celoj galaksiji. Još davne 1610. godine posmatrao ih je Galileo Galilej, samo što je o njima stekao sasvim pogrešnu predstavu. Uopšte decenijama ovi prstenovi su predstavljali nerešivu misteriju o kojoj se samo nagađalo. Sam Galilej je Saturn posmatrao svojim, za današnje pojmove, sasvim grubim teleskopom u kojem je video nejasnu sliku planete i nečega pored nje te je smatrao da se Saturn sastoji od tri tela, od same planete i njena dva «uha» kako ih je nazvao.

Njegovo iznenađenje bilo je ogromno kada je dve godine kasnije video da su «uši» nestale. Naravno da su nestale, jer to nisu bili nikakve uši, ni Saturnovi sateliti već, kao što će to kasnije otkriti Hajgens, prstenovi koji su okruživali planetu. A ti prstenovi, u skladu sa «ljuljanjem» planete, tj. promenom njenog nagiba jednostavno povremeno prema Zemlju zauzmu bočni položaj, te se ne vide jer su uprkos svojoj ogromnoj širini, savršeno tanki.


Saturn decembra 1610.


Saturn jula 1612.

Naravno Galilej se ponovo iznenadio kada je sledeće, 1613. video da su se «uši» ponovo pojavile.

Misteriju Saturna je rešio holandski matematičar, astronom i fizičar, Kristijan Hajgens, koji je nebeske objekte posmatrao sa boljim teleskopom nego što je to radio Galilej i koji je konačno shvatio da Saturn obavija prsten sačinjen od ogromnog broja sasvim sitnih tela.

Nakon toga su sledila sve preciznija otkrića o kojima su napisane čitave knjige. Uglavnom danas znamo da su prstenovi sačinjeni od bezbroj sitnih telašca uglavnom ledenih i prečnika desetak centimetara.

U ovom bogatom sistemu prstenova izdvajaju se nekoliko skupina koje su dobile slovne oznake. Prstenovi A i B su najmoćniji, a razdvojeni su Kasinijevom pukotinom (po francuskom matematičaru, astronomu itd. Đovaniju Kasiniju koji je pukotinu i uočio prvi).

Svaka fotografija je priča za sebe. Svuda po B prstenu, najvećem i najsjajnijem prstenu koji je svega 10 metara debeo, kamera otkriva bezbroj pruga koje se pojavljuju kao žice harfe, duplo detaljnije nego ikada do sada

Autor: Aleksandar Zorkić

https://t.co/xbi7aFM42M

A P O D...

Pluton - Lutalica broj devet

Izbačen sa popisa osmorice veličanstvenih – Pluton


Pluton. NASA/JHUAPL/SwRI

Prošlo je osamdeset i sedam godina od kada je pored postojeće, poznate, osmorice lutajućih putnika oko našeg Sunca otkriven i deveti putnik (putnik, lutalica – planet).

Pluton, najudaljeniji planet našeg zvjezdanog sustava otkriven je 18. februara 1930. od strane američkog astronoma Clyde Tombaugha (1906.-1997.). Godinu dana prije otkrića Plutona Tombaugh je kao „dečko bez akademske naobrazbe“ primljen u svojstvu pomoćnog radnika (astronoma) na Lowellovu zvjezdarnicu u Arizoni. Radio je naporno i kao čistač i kao astronom. Neumorni entuzijasta uspio je na foto pločama neba pronaći nedostajući objekt Sunčeva sustava. Sa dokazima se pojavio pred astronomima i rekao: Pronašao sam Vaš nedostajući planet. Astronomi su odmah prionuli matematičkim izračunima i potvrdili njegovo otkriće. Svijetu je ono objavljeno (nakon svih provjera) dana 13. marta 1930. U međuvremenu, 2006. godine, administrativnom odlukom Međunarodnog astronomskog saveza, Pluton je izgubio status planete.

Plutonova putanja oko Sunca veoma je izdužena, kada se nalazi najbliže Suncu (4.5 milijarde km) čak zalazi unutar Neptunove putanje, no kada je najdalje njegova udaljenost od Sunca je gotovo 7.5 milijardi km. Promjer Plutona iznosi 1.187 km. Oko Sunca obiđe jednom u 248 godina, pa proizilazi da kako je od njegovog otkrića do danas jedva prošao trećinu jedne orbite oko Sunca. Nakon preleta letjelice New Horizons pored Plutona (2015.) taj je dalek, neugledan i nepoznat svijet odjednom postao iznimno interesantan i zanimljiv. Nitko se nije nadao otkrićima koja su radio vezom tijekom više od godinu dana pristizala na Zemlju. Pet većih satelita nalazi se oko Plutona; Charon, Nix, Hydra, Kerberos i Styx. Iza Plutona krije se nemjerljivo prostranstvo u kojem nas tek očekuju nova otkrića.

Pepeo njegova otkrivača nalazi se u specijalnom kontejneru na letjelici New Horizons. Ta je lijepa gesta omaž današnjih znanstvenika i inženjera prema čovjeku koji je pomaknuo granice ljudskog znanja. Tombaugh je iza sebe ostavio otkriće jedne komete i nekoliko stotina asterioda te gotovo dvije tisuće promjenjivih zvijezda uz skoro 30.000 galaktika koje do tada nismo imali u katalozima.

Pluton je moguće vidjeti samo velikim astronomskim instrumentima kao sićušnu, slabašnu zvjezdicu na nebu. Svima koji na današnji dan slave rođendan, eto prilike da im proslava bude začinjena i podatkom kako je upravo 18. februara prije osamdeset i sedam godina svijet postao bogatiji za jedno veliko i važno otkriće!

Autor: Marino Tumpić