Ekologija

Kako pogurati električni automobil



Mogu li se o elektromobilnosti praviti vicevi? Mogu, ako čovek misli da je na pravoj strani. To važi za predsednika uprave Dajmlera Ditera Cečea koji za sebe tvrdi, kao i drugi nemački proizvođači automobila, da je obavio svoje zadatke u vezi s elektroautom. Shodno tome je samouvereno nastupio i na tradicionalnoj konferenciji o elektromobilnosti. „The same procedure as every year. Bilo bi dobro razmisliti da se danas održi isti govor kao na ranijim konferencijama i većini verovatno ništa ne bi bilo čudno“, našalio se Ceče. Naime, traljavo ide to sa elektromobilima u Nemačkoj.

Tek na 11. mestu

Do 2020. bi trebalo da bude ostvaren cilj da se nemačkim drumovima vozi milion električnih automobila. To je plan koji su pre pet godina zajedno prihvatili politika, industrija i nauka. Ali, trenutno do magične granice nedostaje tričavih 970.000 automobila. Prema analizi konsultantske kompanije Mekinzi, Nemačka je po broju prijavljenih elektroautomobila na jedanaestom mestu, čak iza malih zemalja kao što su Portugal, Danska ili Norveška.

To nije toliko zbog nedostatka ponude, naglašava predsednik Saveza nemačke automobilske industrije Matijas Visman. Nemačka je uz Japan i SAD, po mišljenju praktično svih stručnjaka u svetu, jedan od vodećih ponuđača elektroautomobila. „Prema Mekinziju mi čak imamo najraznovrsniju ponudu. Trenutno nemačka industrija ima na tržištu 17 modela, a tokom ove godine pojaviće se još 12 novih modela.“

Skupi ili jeftini?

Ali tih 29 modela nemačkih ponuđača imaju u očima potencijalnih kupaca jednu zajedničku osobinu: električni automobil je preskup, pogotovo s obzirom na trenutno niske cene benzina. Prema istraživanjima kupci su spremni da za novi elektroautomobil plate samo dve do tri hiljade evra više nego za obični auto. A to nije dovoljno. Jedan novi Mercedes B-klase s benzinskim motorom može se dobiti već od 27.000 evra. Sličan model na električni pogon staje 39.000 evra.

Ako se uračunaju i troškovi razvoja onda je to premalo i upravo „ekonomski besmisleno“, brani se šef Dajmlera Ceče. „Iako ne mogu zaviriti u bilanse svih naših suparnika, siguran sam da kod svih nas to izgleda isto. Mi danas u svakom elektroautu bacamo novac, a to ne možemo činiti u nekom većem obimu.“

Premije za kupce?

Troškovi će se smanjiti samo ako se poveća broj prodatih automobila, a to je začarani krug. Proizvođači automobila smatraju da je sad na potezu politika. Bez finansijske podrške ništa se neće pokrenuti, smatra Ceče. Ima on tu mnogo ideja, od poreskih olakšica preko direktnih premija kupcima do masovnog kupovanja elektroautomobila za javne potrebe. „Mislim da to moramo odlučiti ako Nemačka želi da prednjači.“ U sadašnjim uslovima je, kaže on, „potpuno nerealno“ očekivati da će do 2020. Nemci voziti milion automobila na struju.

To je jasna poruka koja ne stiže do Saveznog ministarstva saobraćaja. Političar demohrišćana i državni sekretar u tom ministarstvu Norbert Bartle odbija mogućnost finansijskih subvencija. Njihov efekt po pravilu brzo splasne i dugoročno ništa ne donosi, kaže on. Umesto toga Savezna vlada nade polaže u veća prava vozača elektroautomobila u saobraćaju. Tek nedavno je predložen zakon prema kojem bi za ta vozila bilo omogućeno besplatno parkiranje, korišćenje traka za autobuse i drugi izuzeci.

Od proizvođača automobila Bartle zahteva osetno smanjenje troškova. „Mislim posebno na istraživanja i razvoj na području baterija i ćelija.“ Nemačka je proteklih godina izgubila mnogo istraživačke i proizvodne kompetencije. „Njih moramo vratiti kako bismo nadoknadili zaostatak.“ Posebno je važno razviti efikasniju bateriju kako bi auto mogao da pređe veću kilometražu sa jednim punjenjem.

Nema alternative

Činjenica je da ni politika ni proizvođači automobila ne mogu opušteno da čekaju kako će se elektromobilnost dalje razvijati. Za Dajmler, BMW, Folksvagen i ostale radi se o tome da do 2020. kod svojih automobila smanje prosečno izlučivanje ugljen-dioksida na najviše 95 grama po kilometru, što zahteva Evropska komisija. To mogu postići samo ako budu prodali dovoljan broj elektroautomobila.

Ali, i politika je pod pritiskom. U Nemačkoj je automobilska industrija previše važan ekonomski faktor da bi njeni interesi mogli da se zapostave. U to nade polaže šef Dajmlera Ceče. „Kad se pogleda spoljnotrgovinski bilans, vidi se da je to uglavnom suficit automobilske industrije. To je u Nemačkoj svima jasno.“ Uostalom, industrija i politika razgovaraju. „Vidimo i napredak“, uveren je Ceče.

Izvor: DW

Nacionalni park Đerdap – priroda



Od danas na Ekologiji i Zelenim stranama specijal o zaštićenim prirodnim lepotama Srbije, i tako sve do Dana zaštite životne sredine 05.06. Da se podsetimo šta imamo i šta to treba da štitimo.
Nacionalni park Đerdap

Klisura Đerdapa i prirodno područje uz klisuru, kao prostorna celina, površine 637.99 kvadratna kilometra, sa izuzetnim kulturno-istorijskim vrednostima, značajnim prirodnim ekosistemima po sastavu izuzetne vrednosti i retkosti, objektima izvorne flore i faune i dobro očuvanim šumama prirodnog sastava i izuzetnog izgleda, od 1974. godine stavljeni su pod zaštitu kao Nacionalni park Đerdap.

Biljni svet

Istraživanja flore Đerdapa početa su u davnoj prošlosti. Koliko je Đerdapsko područje bilo i ostalo zanimljivo za botaničare – floriste i fitogeografe – svedoči podatak da je Josif Pančić tokom istraživanja flore Kneževine Srbije čak 12 puta u periodu od 1853. do 1876. godine, bio u Đerdapu i njegovoj okolini, uključujući podunavske peščare s jedne i druge strane klisure.

Prema Pravilniku o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva („Sl. glasnik RS“, br 5/10 i 47/11), 43 vrste na području Nacionalnog parka Đerdap su strogo zaštićene, a 124 zaštićene.

Endemične vrste biljaka

U Đerdapu se sreću i balkanske endemične vrste kao: dlakavi trižanj (Erysimum commatum), mramorasta zečja loboda (Hieracium mermoreum), žuti mesečnik (Achillea clypeolata), kamenjarski karanfil (Dianthus petraeus), žućkasti pucavac (Silene flavescens), pančićev maklen (Acer intermedium), kamenjarska žumenica (Alyssum petraeum), elegantna ajčica (Coronilla elegans), tvrda šašika ( Sesleria rigida), banatska ptičja trava (Cerastium banaticum), kitaibelov čubar poznatiji kao rtanjski čaj (Satureia kitaibeli), purpurnocvetni različak (Centaurea atropurpurea), srpska vijošnica (Parietaria serbica), kopljolisni srpac (Jurinea subhastata). Većinu ovih biljaka pronašao je Josif Pančić i čine najinteresantniji deo flore Nacionalnog parka. Posebnu pažnju treba posvetiti tipičnom endemoreliktu jorgovanu koji na Miroču gradi poznate i priznate u celom svetu Adamovićeve šibljake, jer je lepa ukrasna biljka sa prelepim cvetovima koja cveta u maju. Jedna od preporuka dr Vojislava Mišića koji je proučavao Đerdap preko 30 godina, je da se sade mladi jorgovani na grebenima gde ih nema ( stene ) gde bi imali značajnu ulogu u zaštiti zemljišta od erozije i smirivanju sipara a istovremeno ukrašavaju obalu.

Životinjski svet

Veliko bogastvo životinjskog sveta na području Nacionalnog parka Đerdap je pre svega zbog očuvanosti raznovrsnih staništa koja daju dobre uslove za opstanak tako velikog broja životinjskih vrsta.

U Nacionalnom parku Đerdap su posebno značajna sledeća staništa: voda, odnosno Dunav sa pritokama, očuvana šumska staništa, pre svega veliki kompleksi šuma koji su preduslov raznovrsnosti životinjskog sveta u njima, livade, klisure i kanjoni .U ovim očuvanim staništima, posebno se izdvaja životinjski svet kičmenjaka gde spadaju: sisari, ptice, gmizavci, vodozemci i ribe.

Sisari



Predstavljeni su sa pedesetak vrsta, među kojima se kao prirodne retkosti ili ugrožene vrste mogu izdvojiti sledeće vrste: ris (Lynx lynx ), divlja mačka (Felix sylvestris ), vuk (Canis lupus), šakal (Canis aureus), vidra (Lutra lutra ), veverica (Sciurus vulgaris), lisica (Vulpes vulpes ), kuna belica (Martes foina), kuna zlatica (Martes martes), jazavac (Meles meles), divokoza (Rupicapra rupicapra), jelen (Cervus elaphus), srna (Capreolus capreolus) i dr.

Ptice

Najbogatija je fauna ptica koja broji blizu 200 vrsta. Zbog raznovrsnosti ornitofaune i prisustva retkih, ugroženih vrsta ptica, područje Nacionalnog parka Đerdap je pod imenom “Đerdap“ uključeno u listu značajnih područja za ptice- IBA područja ( Important Birds Areas ).

U posebno značajne vrste ptica za Đerdap spadaju: mali kormoran (Phalacrocorax pygmaeus), orao kliktavac ( Aquila pomarina), patuljasti orao (Hieraeetus pennatus), belorepan (Haliaeetus albicilla), suri orao (Aquila chrysaetos), sivi soko (Falco pereginus), prdavac (Crex crex), crna roda (Ciconia nigra), buljina (Bubo bubo), uralska sova ( Strix uralensis ), ćuk (Otus scops), bela čiopa ( Apus melba ), daurska lasta ( Hirundo daurica ).

Ribe

Oko 60 vrsta riba je prisutno u Dunavu i pritokama na području Nacionalnog parka Đerdap, što govori o bogatstvu i raznovrsnosti. Izgradnjom hidroelektrana “Đerdap 1“ i “Đerdap 2“ na Dunavu zaustavljeni su migratorni tokovi crnomorskih riba koje su se mrestile u Dunavu. Došlo je do promene hemijskog sastava vode, promene konfiguracije dna i od jedne brze reke, Dunav je na prostoru Nacionalnog parka Đerdap pretvoren u jezero. Samim tim došlo je do nestanka pojedinih vrsta riba-crnomorskih zbog mehaničkih prepreka, a ostalih zbog izmene životnih uslova i istovremeno eksplozije populacije alohtonih vrsta-tolstolobik, amur, babuška koje su slučajno ili namerno unete u Dunav. Najznačajnije vrste riba su: som (Silurus glanis), smuđ (Stizostedion lucioperca), smuđ kamenjar (Stizostedion volgensis), kečiga (Acipenser ruthenus), deverika (Abramis brama), klen ( Leuciscus cephalus ), mrena (Barbus barbus), štuka (Esox lucius), bucov (Aspius aspius), bodorka, žutookica (Rutilus rutilus), kesega (Abramis ballerus), šljivonosa, gibort, buborak (Vimbra vimbra).

Mali vretenar (Zingel streber) i veliki vretenar (Zingel zingel) su zbog smanjenja brojnosti trajno zaštićene vrste.

Bogatstvo i raznovrsnost ribljeg sveta Đerdapa veoma su značajni za ovdašnje stanovništvo, jer je ribarenje od najstarijih dana bilo zanimanje velikog broja ljudi i čitave porodice generacijama su se bavile ribarenjem. Dunavski alasi su pre izgradnje dunavskih hidroelektrana lovili crnomorske ikronošice, morune (Huso huso) koje su dostizale dužinu i do 7 metara i težinu od 1 300 kilograma, jesetre (Acipenser guldemstadticolchius) koja je dostizala dužinu do 2 metra i težinu do 50 kilograma, kao i krupne primerke kečige (Acipenser ruthenus) težine do 15 kilograma.

Alasi i rekreativni ribolovci danas najčešće love soma, smuđa, smuđa kamenjara, tolstolobika, deveriku, štuku, mrenu, bucova, bandara i ostalu belu ribu. Osim uobičajenih, ima i ulovljenih kapitalnih somova dužine oko 2 metra i težine oko 100 kilograma, smuđa od 5 do 10 kilograma, a bilo je primera ulova smuđa i do 15 kilograma, sivog tolstolobika oko dužine oko metar i težine do 40 kilograma, štuke 1,5 metar dužine i do 35 kilograma težine.

Više o kulturnoj baštini Đerdapa na Zelenim stranama

Dr Miladin Ševarlić: Otrov u njivama, rak na tanjiru



Oranice u Srbiji godinama se prskaju herbicidima koji sadrže glifosat, aktivnu supstancu za koju je Komitet od 12 stručnjaka Svetske zdravstvene organizacije utvrdio da je kancerogena i da izaziva rak.

Glifosat sadrže 34 različita preparata za zaštitu bilja koja se koriste u otadžbini, a srpski farmeri ih koriste po ugledu na Evropsku uniju. Međutim, nije samo to nevolja sa kojom se suočava srpska poljoprivreda i građani.

Uz zatrovane oranice u Srbiji je sve više onih koje niko godinama ne obrađuje i kojima je promenjena namena. Procenjuje se da je na taj način izgubljeno 1,5 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta vrednog više od 15 milijardi evra.

Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu dr Miladin Ševarlić kaže za „Vesti“ da je Komitet SZO za borbu protiv raka potvrdio ono što je istraživao Arpad Pustaji koji je davne 1995. godine utvrdio da glifosat loše deluje na životinje koje su se hranile GMO krompirom i kukuruzom koji su tokom zrenja prskani tom supstancom.

„Kod stoke koja je hranjena GMO kukuruzom i krompirom već u drugoj generaciji su se pojavila oštećenja organa, u trećoj generaciji je registrovana kancerogenost, u četvrtoj neplodnost. Najviše su stradale životinje u Argentini gde avionima zaprašuju GMO soju na ogromnim prostranstvima“, objašnjava dr Ševarlić.

Prema njegovim rečima kada se stradanje životinja uporedi sa ljudima jasno je da će i ljudi doživeti sličan scenario za 30 do 120 godina.

Na žalost iako je glifosat obeležen kao kancerogena supstanca, on se u EU koristi i tako će biti sve do 2020. godine, kada će se vršiti nova ispitivanja o štetnosti.

„Ne moramo i ne smemo da kao papagaji slušamo Evropsku uniju, pa valjda stručnjaci SZO predstavljaju veći autoritet“, navodi dr Ševarlić.

Ukazujući na krah poljoprivrede i zbog sve manje zasejanih oranica naš sagovornik ističe kao drastičan primer gradnje pored auto-puta Beograd-Zagreb i Beograd-Subotica.

„Građeno je sve i svašta i tako plodno agrarno zemljište uništavano. Pored toga čak 424.000 hektara se ne koristi, što znači da je neobrađen svaki deveti hektar“, navodi ovaj stručnjak.

Iako se često hvalimo da smo poljoprivredna zemlja, dr Ševarlić ističe da to nije baš tako, jer smo kroz plodne oranice gradili auto-puteve, a vrleti „nismo dirali“.

„Čak osam od 25 oblasti u Srbiji nisu prehrambeno održive i čak 45 od 165 opština deli takvu sudbinu“, navodi dr Ševarlić.

On ukazuje da bi se trebalo ozbiljno pozabaviti tim problemom jer je 20 ari po standardu potrebno da se prehrani jedan stanovnik zemlje.

Milan Prostran, agroekonomista za „Vesti“ kaže da o upotrebi svih supstanci, pa i glifosata treba da se izjasni država.

„Državni organi su ti koji bi trebalo da obelodane šta i koliko se koristi i eventualan štetan uticaj. Ono što mogu reći jeste da u sferi zaštite bilja postoje strašni uticaji lobija“, navodi Prostran.

Dramatični apeli iz Argentine

„U Argentini glifosat se primenjuje na više od 28 miliona hektara. Svake godine, zemljište se prska sa više od 320 miliona litara, što znači da je 13 miliona ljudi pod rizikom da budu izloženi negativnom uticaju. To su podaci udruženja Lekarska mreža zaplašenih ljudi. Soja nije jedini usev koji je zavistan od glifosata: ovaj herbicid se takođe koristi i u uzgoju transgenetičkog kukuruza i drugih useva. Gde glifosat padne, samo GMO mogu da rastu. Sve ostalo propada“, pojašnjava dr Ševarlić apel 30.000 argentinskih lekara.

Što se tiče navoda njegovog kolege Ševarlića da je Srbija izgubila oko 1,5 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, Prostran kaže da je to na žalost tačno.

„Srbija raspolaže sa pet miliona i 100.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, koristi se tri miliona i 400.000 hektara. Šta je i gde je izgubljeno 1,5 miliona hektara. Slika poljoprivredne Srbije je grozna, zapuštene velike površine, šikare i korovi“, navodi Prostran.

Srbija ima ogromne resurse koje arči, a poljoprivredno zemljište je naročito stradalo u poslednjih nekoliko godina.

„Na račun zemljišta obogatilo se šest do sedam ljudi, a naš seljak je pao na najniže grane. Pa ta ista EU na koju se pozivamo ne poznaje kategoriju šikara i neobrađenog zemljišta, a kod nas šikara na sve strane“, priča sagovornik za Vesti.

Više u BalkanMagazinu

Zeleno i socijalno



Iva Marković, tajnica Zelena omladine Srbije: U pitanju klimatskih promjena dosta se ističe da to nije samo pitanje ekološke održivosti, nego je to pitanje socijalne pravde i alternativne ekonomije. Sve te stvari Zelena politika mora pokriti, ako zaista kani biti zelena. Čini mi se da imamo neke slučajeve Zelenih stranaka u regiji koje ne mogu ispratiti tu sveobuvatnost.

Iva Marković, tajnica nevladine organizacije Zelena omladine Srbije i govornica na panelu “Koliko je zeleni pokret blizak svojim korijenima?” organiziranom u sklopu konferencije Vijeća Europske zelene stranke održane u Zagrebu, za H-Alter govori o prednostima neformalnog organiziranja, utecaju na politiku i javnost, te o radiklanosti stavova Zelenih.

U čemu je snaga pokreta odozdo, a koje su slabosti takvog načina organiziranja?

Mislim da je velika snaga pokreta koji dolaze odozdo u njihovoj vrlo brzoj mobilizaciji. Osim toga tu je snaga koja dolazi od spontanosti jer se ljudi mogu izraziti bez previše formalnosti. Snaga nam je u tome, kao i kod svih nevladinih organizacija, što ljudi mogu vrlo neposredno kreirati politiku koju zastupamo, no i internu politiku. Snaga nam je u tome da nemamo obaveze da pravimo kompromise, nemamo obaveze da pročistimo jezik da bude prihvatljiv potencijalnim budućim političkim suradnicima, koalicijama i slično. S druge strane, tu su i neke potencijalne prijetnje u takvom načinu organiziranja. Ako nemate izgrađenu demokratsku strukturu ili bilo kakvu strukturu koja podržava demokraciju, možete doći u vrlo nezgodnu situaciju. Uvijek postoji strah od astroturfinga, to je takozvano pretvaranje da je pokret grassroot pokret, a zapravo ima nečije tuđe ciljeve. I onda se tu animiraju ljudi koji su srcem za tu temu, ali im se priča ne predstavi u cijelosti. Oni zapravo ne budu dovoljno informirani da bi mogli biti dio procesa odlučivanja. Samim time taj pokret, čak i da napravi neke rezultate, nema budućnost i neodrživ je, jer nitko ne želi biti izmanipuliran. Drugi je problem u nedostatku dublje i kvalitetne analize ukoliko se samo promptno reagira na nešto.

Kada se ideologija koja se pojavila u pokretima odozdo prenese u formalni oblik djelovanja, koliki se kompromisi moraju napraviti? Konkretno možemo govoriti o zelenim idejama koje su krenule od grassroot pokreta, a sada su postale Zelene stranke.

Pa ništa se ne mora, ali se redovito događa da se u procesu izgradnje stranke koja treba odgovoriti na sve forme stranačke demokracije i cijelog političkog sistema u zemlji neke stvari gube. Čini mi se da u toj analizi nedostaje jedan moment, a to je pitanje jesu li te Zelene stranke nastale od pokreta odozdo. Sigurno da uključuju neke ljude koji su bili aktivni u nekim grassroot pokretima ili možda u nekim drugim pokretima ili strankama, ali same stranke nisu izrasle iz grassroot pokreta. One nisu prošle direktno demokratsko formiranje koje bi bilo predstranačko demokratsko formiranje. Zanimljivo je pratiti ovo što Podemos pokušava provesti u Španjolskoj, uvesti direktnu demokraciju u kojoj su svi pojedinci manje više u jednakim mogućnostima, u smislu da su pravilno informirani i da prate čitav širi kontekst donošenja odluke.

Čime Zelena ideologija pridonosi politici u širem smislu?

Na prvom mjestu je sveobuhvatni, ono što zovu holistički pristup. Niti jedan problem ne može se gledati iz jedne perspektive i iz interesa jednog pojedinca, dakle uvijek je u pitanju interes naroda, a interes naroda jest da živi održivim načinom života. U pitanju klimatskih promjena dosta se ističe da to nije samo pitanje ekološke održivosti, nego je to pitanje socijalne pravde i alternativne ekonomije. Sve te stvari Zelena politika mora pokriti, ako zaista kani biti zelena. Čini mi se da imamo neke slučajeve Zelenih stranaka u regiji koje ne mogu ispratiti tu sveobuvatnost.

Na koji način zelene politike mogu suzbiti mjere štednje i okončati financijsku krizu u Europi?

Na nivou Europe je nezahvalno davati generalni odgovor, ali mogu govoriti na nivou regije. Cijeli pokret protiv mjera štednje a za održivost je u defanzivi, mi ne stiženo odgovoriti na sve što od nas kontekst zahtjeva, u tom smislu bitno bi bilo prekinuti s mjerama štednje i s takvom politikom i zaustaviti privatizaciju svega, od zdravstvenih usluga, telekomunikacijskih usluga… Ono malo što je ostalo u javnom vlasništvu treba sačuvati, pogotovo kada je riječ o prirodnim dobrima.

Zeleni pokret često se kritizira kao reformistički pokret koji nema dovoljno radikalne zahtjeve za postizanje korijenitih promjena. Mislite li da je kritika osnovana?

Zanimljiva mi je ta kritika jer sam u sklopu konferencije bila na predstavljanju Zelenih iz Engleske i Walesa čiji program Levi samit Srbije može doslovno potpisati. Ako se osvrnemo na stranke koje ulaze u parlament, smatram da je kritika osnovana, a ako se osvrnemo na Zeleni pokret u širem smislu, mislim da nije osnovana. Istina je da on obuhvaća i neke liberalne elemente, ali mislim da ima vrlo radiklane poglede. Sigurno je da Zeleni imaju težak zadatak u datim okolnostima provesti te ideje, ali ako postavimo ciljeve dovoljno radikalno, doći će do tih promjena.

Što se tiče Zelene omladine u Srbiji, koliki je utjecaj vaše organizacije na politiku, no i javno mnijenje u Srbiji?

Zelena omladina Srbije jest nastala kao grassroot pokret, ali danas je već profilirana nevladina organizacija. Ovaj tip organizacije ima nekoliko ciljeva. Naš utjecaj koji se tiče generalnih politika i utjecaja na bilo koju odluku donešenu u smislu uprave državom, čak i lokalne uprave jako je mali, da budem otvorena. Ali onaj cilj koji se tiče širenja svijesti među ljudima, doslovno sađenja sjemena zelenih ideja najuspješnija je stvar koju radimo. Trenutno kao članica Levog samita Srbije imamo priliku da naše zelene ideje, i što se tiče održivosti u ekološkom smislu i što se tiče demokracije, vrlo neposredno dijelimo i među ostalim organizacijama koje su članice Levog samita. Vidimo da ljudi imaju sluha za to i nije nam cilj da apsolutno svaki uspjeh koji se napravi u smjeru zelene politike pripišemo sebi, što recimo jest cilj stranačke organizacije. Za nas je uspjeh da se neke ideje pojavljuju i izvan naše organizacije i da se uspješno provode, ne moramo to bojiti zelenom bojom niti nazivati tim imenom.

Na konferenciji se jedan od panela bavio pitanjem koliko je Europska stranka zelenih povezana s pokretima odozdo iz kojih su potekle ideje koje zastupa. Kako to bolje povezati?

Paradigmatična je situacija od petka, kada su u istom trenutku na petnaest minuta udaljenosti bila dva međunarodna događaja koja se bave klimatskim promjenama. Jedan se odvijao na sastanku Europske zelene stranke, a drugi na Subversive Film Festivalu gdje su govorili ljudi iz svjetski poznatih grassroot i ostalih zelenih pokreta i već afirmiranih zelenih organizacija. Na tom se primjeru vidi da stvari nisu povezane, a da ih treba obavezno povezivati. To je dijalog koji treba provoditi. Zeleni su povijesno potekli od grassroot pokreta koji su se u određenim trenucima bavili pojedinačnim temama i problemima i davali neke svoje odgovore. Iz toga je iznikao Zeleni pokret iz kojeg je proizašla i Zelena stranka. Pogotovo bi nacionalne Zelene stranke trebale surađivati s pokretima i s nevladinim organizacijama koje se bave istom problematikom. Međutim kada političari Zelenih stranaka postanu profesionalni političari nađu se pred velikim zadacima jer imaju duplo veću težinu nego neki mainstream političari. Možda bi trebalo oformiti odbor u stranci koji će se baviti saveznicima na kojoj god oni poziciji bili, jer pitanje je delegira li se to dovoljno. Nije došlo do potpunog razdvajanja, no na tom odnosu definitivno treba raditi i treba ga jačati.

Postoji li efikasna regionalna mreža nevladinih organizacija koje se bave zelenim politikama i kakva je suradnja?

Tu sigurno ima prostora za veću suradnju. Mislim da imamo dobru komunikaciju, društvene mreže naravno dosta pomažu u smislu informiranja i praćenja što tko radi, pogotovo ako radimo na sličnim temama. Ako se netko bavi javnim prostorima u Srbiji i Hrvatskoj, organizacije se uglavnom povezuju i dobro surađuju. Međutim, možda bi trebalo oformiti malo čvršću mrežu koja će se baviti samo Balkanom, makar informativnu mrežu. Kontekst je vrlo sličan, neke problematike koje se pojavljuju su preslika. Naprimjer Zakon o radu je doslovno preslikan u Hrvatskoj, Srbiji, a sada i u BiH. Kada je riječ konkretno o ekologiji i ekološkim pitanjima, tu postoji mreža kroz koju se srodne organizacije mogu jako dobro povezivati. Međutim kada je riječ o zelenim politikama općenito, čvršće povezanosti nema. Na ovoj konferenciji postoji Balkan Network grupa, ali mislim da to nije dovoljno, pogotovo jer su tu zastupljene samo stranke, što nikako ne može biti zamjena za konkretan balkanski forum Pokreta Zelenih.

Izvor: H-alter

Konkurs – najoriginalnija ekoporuka

http://www.ekologija.rs/konkurs-najoriginalnija-ekoporuka

Opasne pukotine u nuklearnim reaktorima



Japan se i danas, četiri godine kasnije, još uvek bori sa posledicama katastrofe u Fukušimi. A kakva je situacija u Evropi? Pukotine u belgijskim atomskim reaktorima zabrinule su stručnjake…
U reaktorskim sudovima belgijskih nuklearnih elektrana Doel 3 i Tihange 2 stručnjaci za koroziju našli su više hiljada pukotina. Moguće je da su one nastale usled dosad nepoznatog fenomena zamora materijala. Ali, pošto se u takvim sudovima odvija lančana reakcija, pukotine predstavljaju rizik za bezbednost. Sudovi se nalaze pod visokim pritiskom i nestabilnost koju izazivaju pukotine mogla bi da dovede do oslobađanja radijacije za katastrofalnim posledicama.

Potrebno ispitati sve reaktore u svetu

Posledice pukotina u belgijskim atomskim reaktorima mogle bi biti „problem za čitavu nuklearnu industriju“, rekao je Jan Bens, generalni direktor belgijskog Zavoda za kontrolu nuklearnih elektrana FANC. Otkriće zamora materijala je pitanje od svetske važnosti. „Bio bih zaista iznenađen kada bi se pokazalo da se to nije pojavilo nigde drugde“, kaže specijalista za koroziju metala Valter Bogarts sa Univerziteta u Levenu. On smatra da je problem korozije u čitavom svetu potcenjen.

Digbi Mekdonals zajedno sa Bogartsom analizira pukotine u nuklearnim reaktorima i savetuje vlasnike atomskih elektrana i državne nadzorne organe da ponovo provere stanje u nuklearkama širom sveta. „Svi vlasnici nuklearki bi na to trebalo da se obavežu“, kaže Mekdonald: „Rezultati ispitivanja bi mogli biti bezazleni – ili pak tako zabrinjavajući da bi reaktori mogli da budu i zatvoreni“.

Zamor materijala veći nego što se mislilo

Poznato je da u reaktorskim sudovima pod uticajem pritiska, temperature i radijacije dolazi do zamora materijala. U belgijskom Centru za nuklearna istraživanja u Molu je ustanovljeno „da materijal usled radioaktivnog zračenja slabi u mnogo većoj meri nego što se dosad pretpostavljalo“, kaže Hajnc Smital, nuklearni fizičar i specijalista za atomsku energiju organizacije Grinpis.

Prema saznanjima stručnjaka, u zidove reaktora bi mogao da prodre vodonik. Tako bi se povećao unutrašnji pritisak u čeliku, a to bi moglo da prouzrokuje devijacije materijala i pukotine veličine od nekoliko milimetara „pa do sedam centimetara“, kako kaže Smital. U belgijskom reaktoru Doel 3 stručnjaci su ultrazvukom testirali ukupno 13.047 pukotina i 3149 pukotina u reaktoru Tihange 2. Reaktori su trenutno van pogona i na zna se da li će ikada ponovo proraditi.

Opasnost za atomsku industriju

Zamor materijala u tim reaktorima imaće i političke posledice. Sada će morati da se ispitaju i drugi reaktori širom sveta i moglo bi doći do talasa zatvaranja nuklearnih elektrana. Grinpis je do tačnih rezultata ispitivanja došao preko suda. „Trenutno se o svemu još pregovara; no, nazire se već da je u pitanju vrlo osetljiva tema i da bi ova priča mogla da ima velike posledice po čitavu atomsku industriju“. Grinpis traži da se ispitaju svi svetski reaktori.

Nemačko ministarstvo za žitovnu sredinu je saopštilo da će hitno stupiti u kontakt sa belgijskim nadzornim organima i ispitati u kojoj meri saznanja iz Belgije mogu da budu korisna i u Nemačkoj.

Organizacija Grinpis smatra i da rezultati ispitivanja iz Belgije govore i o sve većoj opasnosti koju predstavljaju stare nuklearne elektrane. Prosečna starost tih elektrana u svetu iznosi 29 godina. „One više nisu na aktuelnom tehničkom nivou što može biti opasno čak i u slučaju modernizacije“, kaže Hajnc Smital: „Sada nam je potreban scenario za stavljanje reaktorâ van pogona. Svaka zemlja bi trebalo da ima takav plan.“

Izvor: DW

Francuska: Bacanje hrane je prošlost



Svi francuski supermarketi, koji imaju površinu od 400 kvadrata i više će morati da doniraju neprodatu hranu dobrotvotnim organizacijama, po novom zakonu.

To se odnosi na hranu koja ima oštećenu ambalažu, i kojoj je istekao rok (Upotrebljivo do..), ali je još jestiva.

Hrana koja to nije ići će na farme da se upotrebi kao hrana za stoku.

Iz Crvenog krsta Francuske nisu oduševljeni ovom odlukom , jer će im to doneti logističke probleme.

U Francuskoj svaki građanin baci 20-30 kilograma hrane, što je na godišnjem nivou vredno 20 milijardi evra.

Po proceni UN, bacanje hrane u svetu je veliki problem jer se baci trećina hrane, što je na godišnjem nivou 1300 milijardi tona.

Izvor: Newsweek

Nacionalni park Tara



Nacionalni park Tara pokriva najveći deo planine Tare, koja se nalazi na krajnjem zapadu Srbije na samoj granici sa Bosnom i Hercegovinom, oivičena je laktastim tokom Drine izmedu Višegrada i Bajine Bašte. Planina Tara pripada delu starovlaških planina. Masiv Tare sačinjavaju predeone celine: Kaluđerske bare, Tara, Aluške planine, Crni vrh i Zvijezda. Površina joj je 183 km2, a dužina 50 km i širina 22 km. Prosečna nadmorska visina je 1.200 m, a najviši vrh Kozji rid dostiže 1.591 m. Područje Nacionalnog parka Tara se nalazi između 43o52’ i 44o02’ severne geografske širine i 19o15’ i 19o38’ istočne geografske dužine.

Biljni svet

Raznovrstan biljni svet nacionalnog parka predstavlja retko prirodno bogatstvo, koje je nastalo zahvaljjujući nizu povoljnih prirodnih uslova. Tara je poznata kao refugijalni masiv, odnosno pribežište u kome su opstale mnoge reliktne i retke biljne vrste.
Na prostoru šireg područja nacionalnog parka raste preko 1100 biljnih vrsta, što predstavlja gotovo trećinu ukupne flore Srbije. Najmarkantnije obeležje biljnog sveta Tare jeste jedinstvena vrsta, «carica svih endemita» Pančićeva omorika (Picea omorica (Pančić )Purkine). Međutim pored omorike Pančić je otkrio na planini Tari i u njenoj neposrednoj blizini još nekoliko novih vrsta za nauku. Do sada je istraživanjima zabeleženo: • 96 vrsta lišajeva
• 171 vrsta mahovina
• 30 vrsta paprati
• 7 vrsta golosemenica
• 950 vrsta skrivenosemenica Velika raznovrsnost, prisustvo retkih, reliktnih i endemičnih vrsta svrstavaju Taru u floristički izuzetna područja ne samo u Srbiji, već u Evropi i u svetu.

Nepregledna šumska prostranstva svrstavaju Taru u jednu od najšumovitijih planina Evrope. Šume Nacionalnog parka Tara spadaju u najvrednije i najočuvanije šume Evrope i jedan su od njenih temeljnih fenomena.

Različiti šumski ekosistemi pokrivaju više od 75% njene ukupne površine, odnosno 15.426,91 ha. Od 40 različitih šumskih zajednica koje se mogu naći u Nacionalnom parku najrasprostranjenija je mešovita šumska zajednica smrče, jele i bukve. Ona apsolutno dominira područjem i zauzima preko 80% njene površine.

Najzastupljenija vrsta drveća na području parka je jela. Ona se tu nalazi u optimalnim uslovima za svoj razvoj i opstanak.

ENDEMIČNE VRSTE

Endemične vrste predstavljaju verovatno najinteresantnije vrste biljaka u flori nekog područja. Pod endemičnim vrstama podrazumevamo vrste koje su veoma ograničenog prirodnog rasprostranjenja. Kamenjari, sipari i pukotine stena brojnih klisura i kanjona Tare posebno obiluju ovakvim vrstama.

Do sada je zableženo 30 endemičnih taksona na području parka, među kojima je najpoznatija Pančićeva omorika (Picea omorika (Pančić) Pyrkine).

Pored omorike posebno su interesantne:
Centaurea derventana Vis. et Panč – derventanski različak
Stachys anisochila – pčelija trava
Aquilegia grata F.Maly ex Zimmeter subsp. Nikolicii – Niketić-Nikolićeva kandilka
Edrianthus jugoslavicus – jugoslovenski zvončić
Euphorbia glabriflora – golocvetna mlečika
Halacsya sendtneri – cvakija
Silene monachorum Vis.et Pančić – monaški pupavac

PANČIĆEVA OMORIKA (Picea omorika /Pančić/ Purkyne)

Pančićeva omorika je reliktna i endemska vrsta četinara, zbog toga se smatra „živim fosilom“ evropske i balkanske flore. Omorika je u poslednjih 40 godina zaštićena od seče, prema Zakonu o šumama (Sl. Gl. RS br. 46/91), a već 10 godina „uživa i status“ zaštićene prirodne retkosti naše flore (Uredba o zaštiti prirodnih vrednosti Sl. Gl. RS br. 50/93). Pre nekoliko desetina miliona godina, u vreme toplog tercijera, imala je daleko veći areal. Pred promenama klime, nastupanjem Ledenog doba, omorika je jedino utočište (refugijum) našla u srednjem toku reke Drine u zapadnoj Srbiji i istočnoj Bosni. Najveći deo njenih populacija u Srbiji nalazi se u okviru Nacionalnog parka Tara.

Posle otkrića, omorika je preneta i gajena širom Evorpe. Omorika nije samo otporna vrsta, već i veoma cenjena kao dekorativna vrsta. Zbog svog zanimljivog izgleda smatra se najlepšim četinarom Evrope.

Omorika je jedna od retkih vrsta naše dendroflore o kojoj su napisni brojni naučni radovi. Danas postoji oko 600 naučnih radova i bibliografskih jedinica u kojima je proučavana Pančićeva omorika.

ŽIVOTINjSKI SVET

Raznovrsna staništa na prostoru Tare predstavljaju dom za veliki broj vrsta životinja. Velika raznovrsnost životinjskog sveta uslovljena je istorijskim zbivanjima na ovoj planini, kao i nizom ekoloških faktora koji su pogodovali opstanku mnogih vrsta koje su danas ugrožene i retke, ne samo na našim prostorima, već u Evropi i svetu.

SISARI

Nekoliko grupa sisara naseljava područje parka. U podrinjskoj Srbiji koja uključuje područje Tare do sada je zabeležena skoro polovina svih vrsta sisara Srbije (53 vrste).

Na nižim nadmorskim visinama sreće se belogrudi jež (Erinaceus concolor), a na višim nadmorskim visinama od bubojeda susrećemo šumsku rovčicu (Sorex araneus), malu rovčicu (Sorex minutus) i dr. Od ove grupe sisara na Tari posebno je značajna planinska rovčica (Sorex apinus).

Gotovo neistražena grupa kičmenjaka su slepi miševi. Pretpostavlja se da na Tari živi 12 vrsta ove grupe.

Od više vrsta glodara koji žive u parku, nezaobilazno je spomenuti veliku voluharicu, kojoj je Tara najistočnije nalazište na Balkanu i jedino u Srbiji. Interesantne su i druge vrste glodara poput puha lešnikara (Muscardinus avellanarius), riđe voluharice (Clethrionomys glareolus), žutogrlog miša (Apodemus flavicolis) i dr.

Najiteresantnija i najatraktvnija grupa kičmenjaka su zveri. Ujedno zveri, pogotovo krupne vrste su jako ugrožene od strane čoveka. Nacionalni park je najznačjnije stanište mrkog medveda u Srbiji (Ursus arctos), najkrupnijeg sisara Balkana. Druge vrste zveri koje žive u parku su: vuk (Canis lupus), divlja mačka (Felis silvestris), kune zlatica (Martes martes) i belica (Martes foina) i dr. Pored vodenih površina u parku može se naći i vidra (Lutra lutra). Vrsta zveri koju je važno spomenuti, a za koju se sada smo pretpostavlja da naseljava Taru je ris (Lynx lynx).

Od drugih predstavnika životinjskog carstva Tare treba spomenuti srnu (Capreolus capreolus), divlju svinju (Sus scrofa) i divokozu (Rupicarpa rupicarpa), koja predstavlja jedan od simbola Nacionalnog parka Tara.

PTICE

Ptice su najbrojnija grupa kičmenjaka u Nacionalnom parku Tara sa do sada zabeleženih 135 vrsta od kojih su 122 gnezdarice. Nacionalni park Tara se nalazi i na listi međunarodno značajnih područja za očuvanje ptica Evrope (IBA projekat).

Vrednost parka predstavljaju retke i ugrožene vrste ptica grabljivica poput surog orla (Aquila chrysaetos), sivog sokola (Falco peregrinus), orla zmijara (Circaetus gallicus) i jastreba (Accipiter gentiles). Ponekad se na Tari može videti i beloglavi sup koji tu dolazi u potrazi za hranom iz obližnjih kolonija.

Noćne grabljivice zastupljene su sa više vrsta, a među njima se nalazi i najveća evropska sova, velika ušara (Bubo bubo) i retka vrsta u Srbiji, uralska sova (Strix uralllensis).

Planinska senica (Parus montanus), drozd kamenjar (Monticola saxatilis), vatroglavi kraljić (Regulus ingicapilus), vrtna crvenperka (Phoenicurus ochrurus) su samo neke od ptica pevačica koje se sreću na Tari, a predstavljaju najbrojniju grupu ptica.

Vrste koje treba spomenuti, a za koje se pretpostavlja da su izumrle na području Tare su tetreb (Tetrao urogallus) i troprsti detlić (Picoides trydactilus).



PANČIĆEV SKAKAVAC (Pyrgomorphella serbica)

Naš čuveni botaničar Josif Pančić je pronašao ovu vrstu 1881. godine. Ono po čemu je ova vrsta karakteristična je da ne leti, jer ima jako redukovana pokrilca i potpuno zakržljala krila. Pančićev skakavac se javlja u četiri osnovna tipa obojenosti: zeleni, mrki, sivkasti i riđi. Vrlo je specifične ekologije i za njegov opstanak su značajne šume crnoga bora (Pinus nigra) i crnjuše (Erica carnea).



МРКИ МЕДВЕД


Неприступачна и скровита станишта Таре омогућила су опстанак најбројнијој и најзначајнијој популацији медведа у Србији. Процењује се да се на подручју националног парка налази око 40 јединки. Управо из тог разлога популација медведа на Тари је пресудна за опстанак ове врсте на нашим просторима.
Опис: најкрупнији предатор Европе је незграпног изгледа. Главне карактеристике су му густо крзно разних нијанси црнкасто-смеђе боје, кратке заобљене уши, кратак реп и здепасто тело. Иако делује неспретно може да се креће врло брзо и пење спретно уз дрвеће и стрме стене.
Станиште: мешовите и листопадне шуме прашумског типа.
Исхрана: сваштојед – претежно биљна храна, бобице, траве, воће, међутим када понестане биљне хране може прогонити све крупније животиње, али се хранити и њиховим лешинама.
Животни век: 30 година.
Величина: дужина тела са главом 1,5-2,5м; висина у плећима 1м; тежина 140-300кг.
Размножавање: период парења је од маја до јуна. Женка доноси на свет обично 2-3 младунца почетком јануара. Младунци су обично тежине око 350 грама.

DIVOKOZADivokoza na Tari naseljava samo teško pristupačne litice kanjona Drine, Brusnice, Rače i Dervente. Ova skromna životinja traži mirna staništa i vrlo brzo oseti opasnost. Na području parka nalazi se jako značajna populacija od 340 jedinki.

Opis: boja dlake je žućkasto-crvenkasta leti, a zimi je tamno siva. Duž sredine leđa pruža se crnosmeđa pruga. Rogovi mužjaka su jači i povijeniji nego kod ženke.

Stanište: na području parka naseljava stenovite litice kanjona i klisura.

Ishrana: planinskim biljkama, mladim lišćem, ali i kupinama i malinama.

Životni vek: 20 godina.

Veličina: dužina tela do 130cm; visina do 80cm; najveći jarac može dostići težinu i do 45kg, ženke su sitnije i lakše.

Razmnožavanje: polnu zrelost stiču u trećoj godini života. Period parenja je od novembra do srednine decembra. Ženka donosi na svet obično 1 jare, u maju ili junu.

Brave Heart ::Hrana koja to nije ići će na farme da se upotrebi kao hrana za stoku.

I tako stoka pojede hranu koja nije ispravna a onda mi pojedemo stoku. Ništa tu meni nije jasno osim ako ne misle na tegleću stoku (nejestivu). Ali ni to nije pošteno prema životinjama. 

Neizvesna sudbina Majdana



Subotica – Jezero Majdan na Kelebiji je smešteno usred zimzelene šume, pa time i idealno mesto za izlete, a leti za kupanje, što Subotičanima i te kako nedostaje. Zbog toga je u dve godine pripremanom prostornom planu područja posebne namene „Subotičke pustare i jezera”, u kom se Pokrajinski zavod za urbanizam bavi uređenjem, zaštitom i čuvanjem prirodnih vrednosti subotičke okoline, pažnju javnosti za sada privukao samo podatak da bi Majdan trebalo da bude zatrpan.

Subotičani su predlog ljutito dočekali, smatrajući da nema opravdanja da se Majdan isuši. Nakon toga, usledio je (nezvaničan) odgovor a da će plan u tom delu biti promenjen i da neće doći do njegovog zatrpavanja. O čemu je zapravo reč, „Politika” je pokušala da sazna od autora pomenutog prostornog plana.

Inženjer pejzažne arhitekture Slavica Pivnički, vodeći planer za infrastrukturu u JP „Zavod za urbanizam Vojvodine”, koje je bilo angažovano na izradi prostornog plana, objašnjava da je u javnosti pojednostavljeno „pročitano” predloženo rešenje za Majdan.

– Projekat rekultivacije treba da odredi šta će biti zatrpano, ali to svakako ne bi obuhvatilo čitavo jezero. Ovde je potrebno uraditi biološku i tehničku rekultivaciju, pošto je iskopavanjem na Majdanu uništena vegetacija. Osim toga, potrebno je urediti prostor, postaviti klupe i kante za smeće, jer sada izletnici za sobom ostavljaju otpad i čitav prostor je neuređen. Rekultivacija prostora je obaveza i po Zakonu o rudarstvu i geološkim istraživanjima, koji predviđa da se prostor mora obnoviti – kaže Pivnički.

Tehnička rekultivacija podrazumeva zasipanje zemljom vodenog ogledala i postojećih iskopa, a biološka sadnju autohtonih biljnih vrsta.

Nakon što je plan izrađen, sve primedbe javnosti, ali i samog nosioca plana razmatrane su na javnoj sednici pokrajinske komisije za planove. Pošto je čula obrazložene primedbe, komisija će na zatvorenoj sednici doneti konačnu odluku, a očekuje se da se to dogodi naredne sedmice. Na osnovu odluke komisije, radio bi se i plan rekultivacije prostora, pa prema tome još nije donesena konačna odluka da li će i u kojoj meri Majdan biti zatrpan.

Pivnički podseća da stanovnike Kelebije, ali i Subotice, ovaj prostorni plan nije ostavio bez jezera, a reč je o (za većinu) zaboravljenom Kelebijskom jezeru, koje je sada isušeno jer je uzvodno postavljena ustava.

– Mi smo u planu predvideli oživljavanje ovog jezera, a to su ustvari dva jezerca. Posebno, što je i Mesna zajednica Kelebija izrazila spremnost da učestvuje u uređivanju jezera koje je bliže naselju. Sa stanovišta Zavoda za zaštitu prirode, značajno je vraćanje vode u ova jezera, jer su ona staništa retkih divljih vrsta, osim toga imaju glinenu podlogu, pa ne bi crpeli vodu iz tla kao u slučaju Majdana – objašnjava Pivnički.

Izvor: Politika

Koliko dugo ćemo još piti kafu?



Dve milijarde šoljica kafe se popiju svakog dana u svetu i 25 miliona porodica zavisi od uzgoja kafe. Prethodnih 15 godina, potrošnja kafe je porasla za 43% – a naučnici upozoravaju da je najpopularnija svetska kafa, Arabika, ugrožena.

Iako su nam poznate 124 vrste kafe, većina kafe koju pijemo dolazi od dve – Arabike i Robuste. Robusta čini 30% globalne proizvodnje i uglavnom se koristi za instant kafu. Kao što joj ime govori, u pitanju je jaka biljka – ali za mnoge, njen ukus ne može da su uporedi sa nežnim i složenim mirisima Arabike. Arabika je biljka koja gura industriju i čini većinu u ukupnoj količini proizvedene kafe, ali je u pitanju krhkija biljka i trpi samo uzak opseg vremenskih uslova. Naročito je osetljiva na promene u temperaturi i padavinama.

2012.godine britansko istraživanje je otkrilo sumornu budućnost za divlju kafu iz Etiopije, odakle Arabika potiče. Urađen je kompjuterski model koji predviđa kako će promene u okruženju uticati na Arabiku do kraja veka. Njihova prognoza govori da će se broj lokacija na kojima Arabika raste smanjiti za 85% do 2080.godine. Ako ne uradimo nešto u sledećih 20 godina, do kraja veka divlja Arabika u Etiopiji će nestati, kaže dr Aron Dejvis, vođa istraživanja.

Od tada, tim iz Kraljevskih botaničkih bašta Velike Britanije je pokrio 25000 km u Etiopiji, proučavajući područja u kojima se kafa proizvodi. Sada su u toku razgovori sa Vladom Etiopije o pronalaženju načina da se sačuva industrija kafe. Preseljenje proizvodnje u više krajeve – gde je hladnije – može biti deo rešenja. Neke oblasti koje su sada nepodobne za uzgajanje kafe možda postanu odgovarajuće u budućnosti.

Ovo istraživanje ima široke implikacije, i to ne samo za etiopske male proizvođače, već i za čitav svet. Sve što predstavlja pretnju domaćim, divljim varijetetima Arabike u Etiopiji, predstavljaće još veću pretnju komercijalnim varijetetima. Okolina je ključni faktor, ali postoji još jedan razlog – genetika. Divlje vrste imaju mnogo veću genetsku raznovrsnost – sve što se dešava kod divljih vrsta je obično pojačano kod komercijalnih varijeteta, gde je genetska raznovrsnost manja.

Manjak raznovrsnosti može imati katastrofalne posledice – čini ih podložnijim bolestima. A kafa ima neprijatelja – lisnu rđu. Ova gljivica je počistila sve plantaže kafe u Šri Lanki krajem XIX veka, a postojala je i epidemija 2013.godine u Centralnoj Americi. Kafa koja je tamo rasla nije bila otporna na bolest – biljka se oslanjala na zaštitu nižih temperatura na većim visinama.

Za sada se nije vrsta kafa nije pokazala tako bogata ukusom niti rodom kao Arabika, te su naučnici fokusirani na pronalaženje načina da naprave hibrid Robuste i Arabike – potrebno je da se uzmu najbolje osobine Robuste i da ih kombinuju sa Arabikom. Zato je vrlo bitno da se temeljno istraži i sačuva divlja Arabika iz Etiopije – jednostavno, to je alat koji će omogućiti opstanak kafe.

Izvor: BBC

Zavirite u rodino gnezdo uživo



Sve je više roda u Srbiji, tvrde ornitolozi, a rađanje jedne male porodice ovih ptica sada imamo priliku da pratimo i putem interneta…

Kako mama roda u gnezdu brine o svojim ptićima, zahvaljujući veb kameri i internetu, može da vidi ceo svet. To rodino gnezdo nalazi se na dimnjaku Obdaništa “Naši biseri” u Kanjiži. Znatiželjni mališani uživaju što mogu da ga gledaju i uživo iz dvorišta, ali i da zavire u njega posredstvom interneta. Imaju mnogo pitanja, i to ne samo o tome da li decu donose rode ili ih rađaju majke.

“Interesantna su pitanja koja postavljaju deca. Najviše ih interesuje zašto je uvek samo jedna roda u gnezdu i šta će biti s mladuncima kada odrastu”, kaže Sandra Buš, vaspitačica u obdaništu “Naši biseri” u Kanjiži za RTV. Priliku da deca, ali i svi koji to žele, pomoću interneta zavire u rodino gnezdo pružio je Ivan Pajić iz Udruženja građana “Zeleni svet”, koje okuplja ornitologe i ljubitelje prirode.

“Populacija roda u Srbiji sve je veća. Tome su u velikoj meri doprineli ornitolozi koji grade veštačka gnezda, a rode im time uzvraćaju što se sve češće u njih vraćaju. Zbog toga je sve više ovih ptica ne samo u Kanjiži već i celoj Srbiji”, kaže Ivan Pajić iz Udruženja građana “Zeleni svet”. Rode se već deset godina redovno vraćaju u gnezdo koje je smešteno na dimnjaku Obdaništa “Naši biseri”, a sada, kada su se tu izlegli i mladi, sigurno je da će, s juga, dolaziti u Kanjižu i ubuduće, na radost svih, a posebno najmlađih.

Šta se dešava u rodinom gnezdu možete pogledati na ovom linku.

Izvor: RTV

Eko table srpskih vaspitačica nagrađene u Italiji



Na svetskom takmičenju „A design award and compettition“ održanom krajem marta u Italiji, vaspitačice Ljiljana Reljić iz Valjeva i Snežana Cvetković iz Šapca osvojile su sa svojim dizajnerskim rešenjem igračaka za decu, „eko-tablama“, prestižnu nagradu u kategoriji ekološki održivih proizvoda.

– Naše eko table su dobile nagradu u kategoriji ekoloških proizvoda. Dizajnirale smo igračke za decu „Smart board/eco board“ recikliranjem ambalaže, a na ideju smo došle inspirisane dečijim igrama sa ručno izrađenim didaktičkim materijalima – objašnjava Ljiljana Reljić i dodaje da su najveće teškoće pri izradi ovih tabli bile tehničke prirode, kao što su što kvalitetnija ručna izrada, odabir atraktivne ambalaže i njihovo uklapanje u table kao smislene celine, prenosi „Made in Germany.rs“.

Prema njenim rečima, cilj takmičenja jeste isticanje najboljih proizvodnih rešenja i koncepata iz celog sveta, u svim kreativnim disciplinama i industriji, zbog čega je dodela nagrada organizovana u velikom broju kategorija, kako bi se došlo do najšire publike. Kako kaže, period 2014.-2015. godina završen je sa 837 dobitnika nagrade za dizajn, od 6215 učesnika u užem izboru.

– U skladu sa procedurom i kriterijumima za učešće na takmičenju, svi se radovi šalju internetom, a pobednička rešenja se izlažu u tri muzeja: „Mood museum of design Komo“, „Mood museum of design Dablin“ i „Mood museum of design Amsterdam“. Mi amo dobile sertifikat izložbe u muzeju u Komu, a rezultati celog takmičenja objavljeni su 15. aprila, tokom Nedelje dizajna u Milanu – priča Snežana Cvetković.

Ljiljana Reljić je završila Višu školu za obrazovanje vaspitača u Šapcu i Učiteljski fakultet u Užicu, a od 2001. godine radi kao vaspitač u šabačkoj predškolskoj ustanovi ,,Naše dete”. Snežana Cvetković je završila Višu školu za obrazovanje vaspitača u Šapcu i Školu za umetničke zanate u tom gradu, a od 2006. godine takođe radi kao vaspitač u istom vrtiću.

Takmičenje „A design award and competition“ za dodelu nagrada za najbolja dizajnerska rešenja, koncepte, proizvode i usluge, organizuje istoimena organizacija sa sedistem u gradu Komu u Italiji. Nagrada sa ovog takmičenja priznata je širom sveta i privlači pažnju kako preduzeća orijentisanih na dizajn, tako i stručnjaka i interesnih grupa. Osvajanje ove nagrade potvrda je kvaliteta proizvoda i dizajnera, navodi se na sajtu ove organizacije.

Izbor za nagradu podrazumeva dobro razvijenu metodologiju, rigorozne kriterijume za evaluaciju, i nezavisno donošenje odluka članova žirija, kako bi se nagradili samo najbolji dizajneri. Žiri „A design award and compettition“ sastavljen od 70 članova, čine akademici, profesionalci, predstavnici kompanija i članovi fokus grupe koji su zaduženi da u skladu sa strogim pravilima obezbede fer i etičku ocenu takmičarskih radova.

Da li se u Srbiji isplati “zelena” kuća?



U razvijenom svetu, principi energetske efikasnostni odavno se primenjuju, a Srbija bi mogla dosta da nauči iz pojedinih primera. U to se u Sjedinjenim Američkim Državama uverila i ekipa B92.

Nismo toliko bogati da rasipamo dragocenu energiju, čuje se na svakom koraku u Sjedinjenim Državama. Energetski efikasni objekti sve više su zastupljeni, i cena njihove gradnje konstantno opada.

Zemlja apsorbuje i skladišti veliki deo toplote koju dobija od sunca. Temperatura na određenoj dubini zemlje ostaje ista tokom cele godine, i može biti i oko 20 stepeni. U Americi se koriste dva osnovna tipa geotermalnog sistema: Otvoreni i zatvoreni. Otvoreni, isključivo u ruralnim oblastima i podrazumeva bunar. Zatvoreni je češći i zasniva se na kruženju vode kroz savitljive cevi ispod zemlje, ili čak po dnu obližnje reke ili jezera. Zimi, sistem uzima toplotu iz zemlje, gde je toplije nego na površini, i unosi je u kolektor u kući, gde se pod pritiskom podiže temperatura i razvodnim sistemom se pomoću toplog vazduha ili podnih grejača širi po kući. Dogrevanje često nije potrebno, a kad jeste, troši se daleko manje struje ili ogreva nego kad se greje od nule. Leti, proces je obrnut. Sistem iz kuće izvlači suvišnu toplotu i vlagu iz vazduha i odvodi ih u zemlju, gde je hladnije nego na površini.

Čarls Džuris već godinama vodi kompaniju koja gradi upravo takve kuće u Virdžiniji.

“Energija koju trošite u kući ima svoju cenu. Da biste prošli što jeftinije, najbolji način je da budete energetski efikasni. Vaši mesečni troškovi će se u mnogim slučajevima smanjiti za 50 do 75 odsto”, kaže Čarls Džuris građevinski preduzimač.

Ove kuće su u Americi danas 10 do 20 odsto skuplje od običnih, i što rentabilniji izvori energije značajno snižavaju račune za komunalije, a projektovanje ovakve kuće slično je kao i kod svage druge, uz neke razlike.

“Zapravo nije toliko različito. Tokom projektovanja uzimamo u obzir mnoge stvari koje imaju veze sa štednjom energije. Pristup je isti, samo što se razlike kriju u zidovima i ispod podova. recimo, geotermalni sistem je podzeman, i odozdo je vezan za kuću…”, kaže Salvatore Benvenga arhitekta.

Na svakom koraku, među građevincima u Viržiniji i Merilendu čuli smo izraz “geotermalni sistem“, kao simbiol nečega što štedi energiju. Za razliku od ustaljene predstave kod mnogih ljudi, to nema nikakve veze sa izvorima tople vode. Kažu da se sve zasniva na jednostavnoj fizici i geologiji.

“Može se primeniti na mnogim mestima. Sve zavisi od geološke strukture. Recimo, vi u Srbiji imate dosta vode ispod zemlje, što je idealno za geotermalni sistem. Možete da bušite i ubacite cev u podzemni rezervoar i da voda cirkuliše i prenosi toplotu. Geotermalni sistem može da se postavi i tamo gde nema podzemne vode, već plastične cevi idu kroz zemlju a vi u njih ubacite vodu”, kaže Tom Vilijams, stručnjak za geotermalne sisteme.

Početna investicija za efikasnu kuću i geotermalni sistem vremenom sama sebe otplati kroz mesečnu uštedu na računima. Naši sagovornici kažu da je to potpuno primenljivo i u Srbiji.

Izvor: B92

Klimatske promene. Laž ili istina?



Skoro svakoga dana svetskoj javnosti se otkrivaju činjenice, kojima se dokazuje istinitost jednog od dva navedena, inače potpuno suprotstavljena stanovišta:

klimatske promene su samo jedna zlonamerna izmišljotina, kreirana od strane gramzivih bogataša, potkupljenih naučnika i raznih “centara moći”, zajednički udruženih u jednu od najopasnijih planetarnih zavera.
klimatske promene su očigledne i posledica su sve većeg negativnog uticaja čoveka na životnu sredinu.

Upravo iz razloga što i jedna i druga strana svakoga dana izlaze sa novim i sve ubedljivijim dokazima, što je debatu o klimatskim promenama pretvorilo u rat između dve međusobno isključujuće realnosti, Nova Paradigma će pokušati da čitavoj priči priđe na svoj način. Pored toga, u ovom članku neće biti prikazan ni jedan link ka izvorima koji bi potvrdili istinitost određene tvrdnje, već će sve biti predstavljeno kao obična, ljudska priča.

Dakle, ukoliko se još uvek niste odlučili kojem od navedenih stanovišta da se priklonite, Nova Paradigma vam savetuje sledeće:

ZASADITE BAŠTU.

Koliko god ova tvrdnja delovala neozbiljno, možda je par godina bavljenja baštovanstvom sasvim dovoljno da se čovek uveri da sa prirodom nešto zaista nije u redu.

Pretpostavimo da ste pre nekoliko godina zasadili baštu, ili zasnovali voćnjak, nakalemili stare sorte voća, otpočeli bavljenje pčelarstvom, gajenje puževa, ili kalifornijskih glista, u svakom slučaju nešto što bi se moglo svrstati u prirodne i organske načine da se na direktan ili indirektan način proizvede zdrava hrana.

Sa čime biste se suočili pre tri godine, da ste kojim slučajem nešto od gorenavedenog otpočeli da radite? (ili još bolje ako se poljoprivredom bavite više godina, pa iz svega možete izvući zaključak na osnovu većeg “uzorka”)

2012.

Sećate li se februara 2012.-te? Ledeni mesec, sa dubokim minusima i ogromnim snežnim pokrivačem.

Da li se sećate proleća te iste godine i majskih kiša, koje bi i sam knez Miloš Obrenović interpretirao kao garant jedne rodne godine?

A leta te iste godine i možda najdužeg sušnog perioda u istoriji ovih prostora? I tadašnjih izveštaja vremenske prognoze, u kojima se par stepeni manje na termometru najavljuje kao “osveženje”, uz prenebregavanje činjenice da ako padavine izostanu biljkama je sve to od male pomoći, a opstanak biljaka nije nešto što se tiče samo srpskih poljoprivrednika i srpskog sela, već od toga zavisi opstanak svih nas.

Ono, čega se sa radošću sećam iz tog perioda je priča o jednom domaćinu koji se nije predao stihiji, već je na svojoj parceli zasađenoj kukuruzom formirao veliku vodenu površinu kako bi omogućio neophodnu mikroklimu za oprašivanje biljaka, čime je ostvario ogroman rod (po visokoj ceni) i istovremeno pomogao vlasnicima svih okolnih parcela da te godine takođe imaju dobar rod kukuruza.

2013.

Da li se sećate 2013. godine i suše koja se tada događala, doduše u manjoj meri, ali sasvim dovoljno da pukotine u zemlji iz 2012. nedovoljno zarastu, a da ih već sačeka novo leto bez padavina, iz ugla vremenske prognoze verovatno nazvano “znatno svežijim”. Da ne pominjemo i izrazito sušne jesenje periode i “pomerenu zimu”, koja bi ponekad počela tek sredinom januara.

2014.

U svakom slučaju, pukotine u zemlji su negde potrajale i više od godinu i po dana. Sve do katastrofalnih poplava (2014.), tj nekoliko meseci mračnih oblaka nad Srbijom. Ukoliko ste u prethodnom periodu investirali u sredstva za borbu protiv suše, tokom leta 2014.-te vam se ta investicija teško mogla isplatiti. Kako nadoknaditi nedostatak sunca? Plavim LED diodama, verovatno. Ili pretvaranjem da fotosinteza može da se događa sama od sebe.

Takođe treba napomenuti da su se uz smanjenje roda određenih biljnih kultura, tokom navedenog perioda (2012.-2014.) pojavljivale i bolesti biljaka koje prate navedene poremećaje u klimi, što je dodatno otežavalo proces proizvodnje hrane. Sve to je naravno ispraćeno i poskupljenjima životnih namirnica i stvaranjem sveopšteg (može se reći globalnog) trenda rasta cena hrane. (Treba navesti i da je taj trend počeo mnogo godina ranije, te da cene hrane na planeti uglavnom idu uzlaznom putanjom, čime se neprestano stvara veći broj ljudi sa ugroženom daljom egzistencijom, uglavnom naseljenih u državama prinuđenim na uvoz životnih namirnica)

Kako bismo ostali verni obećanju sa početka, nećemo ulaziti u uzroke klimatskih poremećaja i tvrditi da je sve to rezultat emisije GHG gasova u atmosferu. Takođe, nećemo dokazivati da li je na ovom kraju planete globalno zagrevanje, a na onom globalno otopljavanje, čime sve prestaje da bude globalno, pa onda čitava priča postaje relativizovana.

Dakle, nećemo pokušavati da navedemo ni jedan naučni dokaz u prilog ili protiv klimatskih promena, već samo savetujemo da ko hoće da se upozna sa klimatskim promenama, može otpočeti sa gajenjem bašte ili bilo kojim drugim poslom vezanim za interakciju sa prirodom i dovođenje sebe u zavisnost od ponašanja prirode. Time će svako imati priliku da shvati najveću istinu u vezi klimatskih promena: koga one lično pogode, taj veruje u njihovo postojanje, a ko je za sada još uvek dobrim delom zaštićen od klimatskih promena i kome je borba sa njima svedena na češću upotrebu klima-uređaja, za njega su klimatske promene jedan prilično dalek i apstraktan pojam.

Izvor: Nova paradigma

Šta ljudi rade planeti u 19 slika

http://www.ekologija.rs/sta-ljudi-rade-planeti-u-19-slika

Zeleni Srbije: Srbija da se uključi u regionalnu raspravu o gradnji nuklearne centrale u Mađarskoj



Mađarska vlada objavila je međunarodno poglavlje procene uticaja projekta izgradnje dva nova bloka nuklearne elektrane Paks 2. U procesu autorizacije ove procene uticaja, Mađarska je pozvala trideset država da se uključe u javnu raspravu. Tim povodom je narodni poslanik i predsedik Zelenih Srbije Ivan Karić danas uputio poslanička pitanja predsedniku Vlade RS Aleksandru Vučiću i ministarski poljoprivrede i zaštite životne sredine Snežani Bogosavljević Bošković. Pitanja su sledeća:

– Da li je Vlada Republike Srbije učestvovala u izradi „Studije uticaja na životnu sredinu – Međunarodno poglavlje“ za projekat izgradnje nukelarne elektrane Paks 2 u Mađarskoj?

– Kakvu poziciju će zauzeti Vlada Srbije u odnosu na nameru mađarske Vlade da izgradi nuklearnu elektranu Paks 2?

– Koje ekološke posledice i bezbednosne rizike po stanovništvo, životnu sredinu države Srbije i ekosistem Dunava će izazvati izgradnja nuklearne elektrane Paks 2 u Mađarskoj ?

– Da li će se, kada i kako našoj javnosti predstaviti Studija o proceni prekograničnog uticaja nukelarne elektrane Paks 2 u Mađarskoj na zdravlje građana i životnu sredinu u Srbiji i na koji način ćemo se o njoj izjašnjavati?

– Ko će pokrivati dodatne rizike za posledice eventualnih šteta po zdravlje i životnu sredinu koje mogu nastati u slučaju akcidenata?

Zeleni Srbije zahtevaju da se Srbija aktivno uključi u ovu raspravu jer smatraju da je to od velike važnosti za bezbednost građana kao i za zaštitu životne sredine. Projektom ove veličine ugrožava se ekosistem svih okolnih zemalja. Nuklearna elektrana koristi za hlađenje vodu iz Dunava.

Potrebne su velike količine vode koja se zagreva i koja time ostavlja velike posledice po biljni i životinjski svet Dunava.

Zalažemo se za prestanak širenja nuklearnih elektrana i za zatvaranje postojećih, a za širenje čistih, bezbednih, obnovljivih izvora energije. Nuklearna energija globalno već ima manji udeo nego obnovljivi izvori energije, a taj udeo će nastaviti da opada u narednim godinama. Nakon nesreće u Fukušimi usledio je novi talas gašenja nuklearnih elektrana. Zeleni su se širom sveta uvek borili – i nastaviće da se bore – energično protiv nuklearne energije, jer smatramo da je ona neprihvatljiv rizik po životnu sredinu i čovečanstvo, da je neisplativa i nepotrebna.

Prema ugovoru koji je Mađarska potpisala sa Rusijom dva reaktora u novom pogonu će biti u funkciji do 2025. godine , koštaće 12,5 milijardi evra (od čega je 10 milijardi kredit od Rusije).

Projekat je žestoko osporavan od strane stručnjaka, političkih aktera i javnosti – i na mađarskom i na evropskom nivou. Neki od njih su zabrinuti zbog nedostatka javne rasprave i transparentnosti, procene uticaja na životnu sredinu, energetiku i ekonomiju, nedostatka alternativnih scenarija i dalje centralizacije energetskog sistema, onemogućavanja razvoja obnovljivih izvora energije.

Za to vreme država Srbija ćuti. Zeleni Srbije se pitaju da li to znači da se i mi spremamo za nuklearnu energiju?

S.O.S. HALKIDIKI – Do poslednje kapi krvi!



Ono što nam ne treba to je zlato! – poručuju građani Halkidikija

Tim Zelene patrole na delu posetio je Halkidiki, kako bi snimio problem koji imaju građani ovog Grčkog poluostrva, zbog istraživanja i buduće eksploatacije zlata od strane kanadske kompanije Eldorado Gold.

Problem je veliki, jer ove aktivnosti ugrožavaju turizam, neke privredne aktivnosti i prirodne vrednosti Halkidikija. Jedinu korist od realizacije ovog projekta bi imala kanadska kompanija Eldorado Gold, koja je po Ugovoru s državom Grčkom oslobođena plaćanja poreza. Ova kompanija je poznata u svetu, između ostalog, i po ekološkim incidentima. Činjenica je da je projektom predviđena eksploatacija zlata u narednih 15-20 godina i potom bi se kompanija povukla i za sobom ostavila dramatične posledice zagađenja na ovoj prelepoj turističkoj destinaciji.

– Osim prirodnog okruženja, uništava se i konfiguracija terena i vodeni tokovi. Ovde se nalaze podzemni izvori koji vodom snabdevaju čitavo poluostrvo Halkidiki i još nekoliko ostrva odavde se snabdeva vodom. Oni ovde uništavaju vodene žile, jer za eksploataciju rude potreban je suv teren. Njihov cilj je da kompletno isuše čitavo ovo područje, čime bi nestao život ovde i da nas oteraju sa ovog područja gde živimo vekovima. – kaže Džordž Kirgianos, gradonačelnik Megali Panagia, mesta koje je udaljeno 3 km od Skurijesa, mesta gde se vrši eksploatacija.

Pozivamo vas da pogledate emisiju i prenesete apel građana sa Halkidikija da se zaustave istraživački radovi i eksploatacija zlata na ovom poluostrvu.

U ovoj emisiji ćete videti i ekskluzivne snimke nasilja od strane grčke policije prema građanima svoje zemlje a radi zaštite „prava” kanadske kompanije Eldorado Gold, koja je dobila prava, na istraživanje i eksploataciju zlata na Halkidikiju, od grčke države.

Takođe ćete videti odlučnost građana i lokalnih vlasti na Halkidikiju, da se suprotstave”do poslednje kapi krvi” ovom „projektu” i blagodeti koju donosi „investitor” kompanija Eldorado Gold.

Brave Heart :: Takođe ćete videti odlučnost građana i lokalnih vlasti na Halkidikiju, da se suprotstave”do poslednje kapi krvi” ovom „projektu” i blagodeti koju donosi „investitor” kompanija Eldorado Gold.

Svaka čast!

Da li ugalj ikada može biti čist?



AUTOR: Mišel Najhaus – National Geographic

On je najprljavije fosilno gorivo. Mi sagorevamo osam milijardi tona uglja godišnje uz sve veće posledice. Svet se mora suočiti sa pitanjem da li ugalj ikad može biti čist?

Prvi deo | Nevidljivi ugljenik

Aktivisti u borbi za zaštitu životne sredine smatraju da je čist ugalj samo mit. Naravno da jeste. Pogledajte samo Zapadnu Virdžiniju gde su vrhovi planina Apalači pretvoreni u doline da bi se doprlo do uglja ispod njih, a vodeni tokovi su narandžasti od kiselih voda. Ili pogledajte centar Pekinga gde je ovih dana vazduh neretko neprozirniji od vazduha u aerodromskom odeljku za pušače. Smatra se da je vazdušno zagađenje u Kini, koje većinom potiče od sagorevanja uglja, glavni uzročnik više od milion preuranjenih smrti godišnje. A povrh toga na hiljade ljudi pogine u rudnicima u Kini i drugde.

Ovi problemi nisu novost. Krajem XVII veka, kada je ugalj iz Velsa i Nortamberlanda upalio prve vatre industrijske revolucije u Britaniji, engleski pisac Džon Ivlin već uveliko se žalio na „smrad i tamu” od dima koji je obavio London. Tri veka kasnije, decembra 1952. godine, debeli sloj smoga uzrokovan sagorevanjem uglja spustio se na London i zadržao se tu tokom čitavog jednog vikenda, što je izazivalo epidemiju respiratornih bolesti koje su ubile gotovo 12.000 ljudi u nastupajućim mesecima. Američki gradovi su preživeli sopstvene traume. Tokom jednog vikenda u oktobru 1948. godine u malom pensilvanijskom gradu Donora gledaoci jedne srednjoškolske utakmice američkog fudbala shvatili su da ne vide ni igrače ni loptu. Smog iz obližnje topionice cinka s pogonom na ugalj sakrio je igralište. U danima koji su usledili umrlo je 20 ljudi, a njih 6.000 – skoro polovina ovog grada – razbolelo se.

Ugalj je, da upotrebimo eufemizam ekonomista, krcat „spoljnim aspektima” – odnosno društvo izlaže velikim žrtvama. To je najprljaviji i najsmrtonosniji izvor energije kojim raspolažemo. Ali po većini procena, ujedno je i najjeftiniji i mi zavisimo od njega. Prema tome, veliko pitanje koje se pred nas danas postavlja nije da li ugalj ikada može da postane „čist”. Ne može. Pravo pitanje je da li ugalj ikada može da postane dovoljno čist – da bi se sprečile ne samo lokalna oboljenja već i radikalne promene globalne klime.

Juna prošle godine u Vašingtonu, po vrelom i sparnom danu, američki predsednik Barak Obama održao je govor o klimi od kojeg su američke elektrane i energane na ugalj strepele – a aktivisti u borbi za zaštitu životne sredine mu se nadali – još od 2009. godine i Obaminog prvog preuzimanja dužnosti. Dok je govorio u košulji zavrnutih rukava, povremeno zastajkujući da otre čelo, Obama je obznanio da će do juna 2014. godine Agencija za zaštitu životne sredine (EPA) sastaviti nacrt novih zakonskih pravila koja će „okončati neograničeno ispuštanje zagađenja iz naših energetskih postrojenja”. Ova pravila će biti objavljena kao deo Akta o čistom vazduhu, zakona čije je donošenje delimično podstakla katastrofa u Donori. Taj zakon se već primenjuje radi dramatičnog smanjenja emisija sumpor-dioksida, azot-oksida i čestica čađi iz američkih energetskih postrojenja. Ali ugljen-dioksid, glavni uzročnik globalnog zagrevanja, predstavlja problem sasvim drugih razmera.

Tokom 2012. godine svet je emitovao rekordnih 34,5 milijardi tona ugljen-dioksida iz fosilnih goriva. Ugalj je najviše tome doprineo. Jeftin prirodni gas odnedavno je smanjio potražnju uglja u Sjedinjenim Državama, ali svugde drugde, pogotovo u Kini, potražnja raste. Tokom nastupajuće dve decenije nekoliko stotina miliona ljudi širom sveta po prvi put će dobiti struju, a ako se sadašnje tendencije nastave, većina će koristiti energiju proizvedenu na bazi uglja. Čak i najagresivniji podstrek prema alternativnim izvorima energije i zaštiti životne sredine ne bi mogao da pronađe zamenu za ugalj – bar ne odmah.

Brzina topljenja Arktika, porast nivoa mora, stepen vreline toplotnih talasa – svi ovi elementi naše neizvesne budućnosti zavise od toga šta svet čini sa ugljem, a naročito od toga šta čine Sjedinjene Države i Kina. Hoćemo li nastaviti da ga sagorevamo i nesmanjeno izbacujemo ugljenik u atmosferu? Ili ćemo da pronađemo način da ugljenik zarobimo, kao što to već činimo sa sumporom i azotom iz fosilnih goriva, i da ga skladištimo pod zemljom?

„Moramo da se upnemo koliko god možemo ka pronalaženju obnovljivih izvora energije i većoj energetskoj efikasnosti, kao i ka smanjenju emisija ugljenika iz uglja”, kaže istraživač Seli Benson sa Univerziteta Stanford, koja se specijalizovala na polju skladištenja ugljenika. „Biće potrebno da još mnogo toga preduzmemo, ali sada je vreme da se usredsredimo na ove probleme.” Problem ugljenika je jednostavno prevelik.

Američka elektrana „Mauntenir”, na reci Ohajo u Nju Hejvenu, u Zapadnoj Virdžiniji, svakog sata utroši više od 450.000 kg uglja sa planina Apalači. Sveže iskopani ugalj pristiže baržama ili putem pokretne trake iz rudnika koji se nalazi preko puta elektrane. Kada dospeju u pogon, grudve uglja veličine loptice za golf melju se u finu prašinu, a potom se ta prašina upumpava u ložionik jednog od najvećih bojlera na svetu – metalnu kutiju u koju bi lako mogao da stane Kip slobode. Tri parne turbine ovog pogona, ofarbane u plavo i ukrašene belim zvezdicama, nepekidno snabdevaju strujom 1,3 miliona potrošača u sedam američkih saveznih država. Ti potrošači plaćaju oko 10 centi po kilovatsatu, ili oko 113 dolara mesečno, za potrošnju koju u jednom prosečnom domaćinstvu naprave frižideri, veš-mašine, mašine za sušenje, televizori i pametni telefoni, kao i električno osvetljenje. Ili, kao što često kaže Čarli Pauel, direktor ove elektrane, čak i pobornici očuvanja prirode vole da imaju svetlo.

Potrošači, međutim, ne plaćaju ni cent za izbacivanje u atmosferu šest do sedam miliona tona ugljen-dioksida godišnje iz 305 metara visokih dimnjaka ove elektrane, niti to čini Američka elektroprivreda (AEP). E u tome je problem. Ugljenik se izbacuje bez ikakvih ograničenja jer u većini mesta to ništa ne košta i jer protiv toga još uvek ne postoji zakon u Sjedinjenim Državama. Međutim, 2009. godine izgledalo je kao da bi takav zakon uskoro mogao da bude donet; tog leta je Predstavnički dom Sjedinjenih Država usvojio ovaj zakonski predlog. AEP je, što je za svaku pohvalu, odlučio da ga primeni pre njegovog konačnog usvajanja.

Oktobra iste te godine elektrana „Mauntenir” započela je pionirski poduhvat u zarobljavanju ugljenika. Sve to je nadzirao Pauel. Njegov otac je tri decenije radio u Virdžiniji, u jednoj elektrani s pogonom na ugalj; sam Pauel je čitavu karijeru proveo u „Maunteniru”. On priča da je posao bio jednostavan: „Sagorevamo ugalj, pravimo paru i pokrećemo turbine.” Ipak, tokom ovog eksperimenta postao je složeniji. AEP je uz zadnji deo elektrane pripojio hemijsko postrojenje. To postrojenje je hladilo oko 1,5% dima iz „Mauntenira” i sprovodilo ga kroz rastvor amonijum-karbonata, koji je apsorbovao ugljendioksid. Potom je ugljen-doksid drastično sabijan i ubrizgavan u porozni peščar na više od kilometar i po dubine ispod obala reke Ohajo.

Ovaj sistem je funkcionisao. Tokom naredne dve godine AEP je zarobio i uskladištio više od 37.000 tona čistog ugljen-dioksida. Taj ugljendioksid se i dalje nalazi pod zemljom, a nije prisutan u atmosferi. To je bila tek četvrtina jednog procenta ovog gasa koji je izlazio iz dimnjaka, ali je to trebalo da bude tek početak. AEP je planirao da poveća i unapredi ovaj eksperiment na zarobljavanje četvrtine emisije pomenutog postrojenja, ili 1,5 miliona tona ugljen-dioksida godišnje. Kompanija se saglasila da investira 334 miliona dolara, a Ministarstvo energetike Sjedinjenih Država (DOE) saglasilo se da odobri subvenciju za taj iznos. Međutim, ovaj dogovor je zavisio od sposobnosti AEP-a da povrati svoju investiciju. A s obzirom na to da je donošenje zakona o klimatskim promenama doživelo krah u Senatu Sjedinjenih Država, državni nadzorni organi Virdžinije za primenu zakona i propisa saopštili su kompaniji da ne može da naplaćuje potrošačima primenu tehnologije koja još uvek nije odobrena zakonom.

U proleće 2011. godine AEP je obustavio ovaj projekat. Čitava skalamerija od cevi, pumpi i cisterni razmontirana je. Iako malen, Mauntenirov sistem bio je prvi na svetu koji je zarobljavao i skladištio ugljen-dioksid direktno iz elektrane s pogonom na ugalj i privukao je na stotine radoznalih posetilaca iz celog sveta, među kojima su bili i oni iz Kine i Indije. „Ovaj postupak je bio funkcionalan, a obučili smo i mnogo ljudi”, kaže Pauel. „Ali pomozi bože, postaće i ekonomski održiv kada se neki bitni činioci budu promenili.” Pre svega propisi – kao što je to Obama obećao prošlog leta – ali će i tehničke promene biti od koristi.

Više u Nacionalnoj Geografiji

Autoput za pčele u Oslu



Groblje sa sadnicama cveća tu, nekoliko saksija na balkonu tamo: Oslo planira da napravi prvi autoput za pčele na svetu kako bi se zaštitili ovi ugroženi insekti oprašivači bez kojih čovečanstvo ne može. Cilj projekta je da se u norveškom glavnom gradu uspostavi sistem “odmorišta” za insekte oprašivače kako bi pčele i bumbari mogli nesmetano da lete s kraja na kraj grada, a svi su pozvani da se uključe u tu inicijativu. Prilike u Norveškoj u vezi sa insektima oprašivačima su nešto bolje nego u drugim delovima Evrope ali se smatra da je jedna trećina divljih vrsta pčela u toj zemlji ugrožena.

“Mi stalno menjamo naše okruženje prema svojim potrebama zaboravljajući da je to životna sredina i drugih vrsta“, kaže Agnes Like Melver, predstavnica organizacije Bibi (Bybi, u prevodu Gradske pčele) i koordinatorka projekta.

“Da bismo to ispravili, moramo im obnoviti mesta za život i hranu”, rekla je ona sedeći na klupi u javnom parku Abel, maloj zelenoj oazi u norveškom glavnom gradu.

Ta oaza u kojoj rastu suncokret, neven, felicija i druge medonosne bilje koje su zasadili lokalni stanovnici i đaci, nekada je bila samo parče travnjaka a sada je “mesto za ispašu” pčela i bumbara.

“Iza projekta ‘autoput pčela’, prvog takvog, kako ističu organizatori, u svetu čiji pompezan naziv asocira na bitumen, stoji namera da se ovaj sistem “odmorišta” ili “utočišta” za insekte oprašivače proširi kako bi pčele i bumbari mogli nesmetano da lete s kraja na kraj grada.

Bilo da je to krov pod travom na poslovnoj višespratnici, groblje sa posađenim biljkama koje cvetaju u različito doba godine, zelena površina prepuštana divljem cveću, “hotel” za korisne divlje insekte u dnu bašte ili bele rade na obodu prozora… pojedinci, institucije, preduzeća i udruženja su pozvana da se pridruže ovoj inicijativi i svoj doprinos objave na sajtu www.polli.no.

Na 12. i poslednjem spratu ultramoderne zgrade u novoj poslovnoj četvrti na obali Oslovskog fjorda, velika finansijsko-računovodstvena firma je odlučila da deo terase prekrije biljkama iz roda sedum i postave dve košnice. Oko 45.000 radilica tu posluje nesvesno ekonomista u odelima koji doručkuju u blizini.

“To treba shvatiti kao znak da i preduzeća vode računa o očuvanju biodiverziteta”, kaže Marije Šelbre.

Ova finansijska konsultantkinja, ljubiteljka pčelarstva, ubedila je svog poslodavca da sa vlasnikom zgrade finansira ovaj projekat vredan 400.000 norveških kruna ili 46.000 evra.

“Radilice žive oko 60 dana”, kaže ona i dodaje da radilice tokom svog života samo prikupljaju med. A onda kao svaki dobar računovođa, Marije daje i obračun. “Ako bi za posao koji obavljaju dobijale minimalnu zaradu, tegla meda bi koštala 182.000 dolara”.

Stanje u Norveškoj u vezi sa insektima oprašivačima nije toliko zabrinjavajuće kao u SAD ili drugim delovima Evrope gde su bolesti i problemi vezani za intenzivnu poljoprivredu, poput masovnog uzgoja samo jedne vrste biljaka i upotrebe pesticida, imali pogubne posledice po pčele. Ipak, jedna trećina od 200 vrsta divljih pčela i bumbara u Norveškoj, smatra se ugroženim.

To jeste povod za brigu jer je za 30 do 40% hrane koju koriste ljudi, bitan proces oprašivanja biljaka, što besplatno obavljaju insekti. Ekonomska vrednost toga je, prema istraživanju francusko-nemačkog tima istraživača (INRA, CNRS i UFZ) iz 2005, procenjena na 153 milijardi evra.

Generalni sekretar Norveškog saveta za biodiverzitet (Sabima) Kristijan Stel pozdravlja ovu inicijativu Bibija, i osuđuje “kratkovidost” norveških vlasti.

“Vlast se izgleda krije iza ovakvih privatnih inicijativa dok istovremeno vode politiku koja ide u prilog intenzivnoj poljoprivredi koja će prouzrokovati smrt mnogih pčela”, kaže on.

“Poljoprivreda duguje sve oprašivačima u održavanju proizvodnje hrane dok insekti zavise od raznovrsnog uzgoja da bi preživeli. To je međuzavisnost”, dodao je on.

Zbog nestajanja insekata prikupljača polena poljoprivrednici su primorani da ručno oprašuju biljke u kineskoj provinciji Sečuan dok u SAD prevoze košnice kako bi oprašili kulture.

Agnes Like Melver veruje u “domino efekat”. “Ako uspemo da na lokalu rešimo globalni problem, možemo smatratii da će lokalno rešenje delovati i drugde”, kaže ona.

Izvor: EurActiv

Prva solarna elektrana u Goraždu

http://www.slobodnaevropa.org/media/video/video-prva-solarna-elektrana-u-gorazdu/27173653.html

Veliki uspeh arhitekte iz Srbije

Obnovljivi izvori energije i održivi razvoj su vodeće teme u svetu već par godina. Mnogo se energije ulaže kako bi se veliki projekti započeli, kako bi se smanjila zavisnost od fosilnih goriva i obezbedila sigurna budućnost novim generacijama. Iako Srbija trenutno jako kaska za svim ovim dešavanjima, jedan arhitekta iz Srbije je postigao veliki uspeh svojim projektom.


Solarna kuća arhitekte Dragana Zlatkovića

"Solar Decathlon Europe" je međunarodno takmičenje između Univerzita koji promoviše istraživanja u razvoju efikasnih kuća. Cilj ekipe koje učestvuju jeste da projektuje i izgradi kuća koje troše što manje prirodne resurse i proizvesti minimum otpadnih proizvoda tokom njihovog životnog ciklusa. Poseban akcenat je stavljen na smanjenje potrošnje energije i dobijanje svih potrebnih energiju od sunca. Prvo takmicenje izvan SAD, Solar Decathlon Europe 2010, održan je u Madridu u junu 2010. Takmicenje se održava svake druge godine i obuhvata 10 oblasti takmicenja (zbog cega se i zove Dekatlon). Vrednovanje projekta se vrši na dva načina, merenjem performansi kuća i odlukama žirija koji cine 3 ili 5 clana po oblasti. Žiri je sastavljen od profesionalaca u građevinskoj industriji, inženjera i naučnika.


Solarna kuća arhitekte Dragana Zlatkovića

"RESSÒ" tim, čiji je član bio Dragan Zlatković, je osvojio tri nagrade na takmičenju "Solar Decathlon 2014": Prvo mesto za Arhitekturu, Prvo mesto za Inovativnost i Treće mesto za Urbanizam. Žiri za oblast arhitekture su činili Thomas Herzog, Françoise Helene Jourda i predsednik žirija Wang Shu, dobitnik Pritzove nagrade za Arhitekturu za 2012. Objekat tima "RESSÒ" je posebno istaknut zbog načina izgradnje i korišćenja novog koncepta u izgadnji stambenih objekata.

"Prvi korak nove, urbane rehamilitacije je bio da se omogući vecem broju ljudi da žive na jednom mestu i dele zajedničke prostorije, kuhinja, kupatilo, dnevni boravak, objedinjene u "RESSO" prototip. Cilj je urbana obnova preko kolektivizacije prilikom upotrebe resursa", rekao je Zlatković.

Detaljnije o ovom projektu možete pogledati ovde - http://www.efikasnost.org/2015/07/energetski-nezavisna-solarna-kuca.html

Kompletan Draganov rad možete pogledati na njegovom sajtu www.draganzlatkovic.com.

Štampane super-tanke solarne ćelije

Cena solarnih panela je pala u poslednjih nekoliko decenija dramatično. Od 40 dolara po vatu tokom 1977. godine do 0,74 dolara po vatu tokom 2013. godine. Trend se nastavlja a nove generacije solarnih ćelija i nove tehnologije donose još veću efikasnost uz nižu cenu proizvodnje.


Štampane super-tanke solarne ćelije

Ultra-tanke solarne ćelije se mogu odštampati uz pomoć specijalnih industrijskih štampača. Njihova glavna prednost je laka prenosivost. Osnovna prepreka njihovog razvoja je bila relativno nizak stepen iskorišćenosti. Međutim, samo u poslednjih par godina, njihov stepen iskorišćenja je porastao sa 3% na skoro 20%.


Proces štampe solarnih ćelija

Proces štampe solarnih ćelija ima i svojih nedostataka. Iako je njihova izrada relativno jeftina, mašine potrebne za izradu su još uvek skupe. Takođe, odštampane solarne ćelije su osetljive na vlagu. Trenutno se u svetu razvijaju premazi koji bi rešili taj problem. Pored svih prepreka, nove tehnologije donose sigurniju, održivu budućnost okrenutu ka obnovljivim izvorima energije.

Dan probijanja ekološkog budžeta Zemlje

Ovako je bilo pre 2 godine...trend se nastavlja...



Godišnji budžet planete Zemlje je 2013. probijen 20. avgusta. To je datum kada je čovečanstvo iscrpilo godišnji prirodni budžet. Mi smo u minusu. Do kraja godine ostaćemo u ekološkom deficitu resursa a gomilaćemo zalihe ugljen-dioksida u atmosferi.

Kao na izvodu iz banke koji prati prihode i rashode, Global Footprint Netvork meri potražnju čovečanstva, prirodne resurse i ekološke usluge. Podaci otrežnjuju. GFN procenjuje da u otprilike osam meseci zahtevamo više obnovljivih resursa i stvaramo više C02 nego što planeta može da obezbedi i apsorbuje za celu godinu.

Dan probijanja budžeta, 21. oktobar 1993. je datum do kog smo potrošili resurse za datu godinu ili kada je planeta premašila svoje sposobnosti. 2003. se to dogodilo 22. septembra. Obzirom na aktuelne trendove u potrošnju ovaj dan svake godine stigne nekoliko dana ranije.

Dan probijanja budžeta Zemlje je godišnji marker kada počnemo da živimo iznad naših mogućnosti u datoj godini. To je procena, nije tačan datum. Nije moguće utvrditi sa 100 odsto tačnosti dan kada smo probili naš ekološki budžet.
Kroz veći deo istorije, čovečanstvo je koristilo prirodne resurse za izgradnju gradova i puteva, da obezbedi hranu i stvara proizvode, da apsorbuje ugljen-dioksid po stopi koja je bila u okviru budžeta Zemlje. Sredinom 1970-ih, prešli smo granicu izdržljivosti, potrebe ljudi su počele da nadmašuju ono što planeta može da reprodukuje.

Čovečanstvo jednostavno koristi planetu više nego što ona može da pruži. Činjenica da koristimo, ili trošimo, naš prirodni kapital brže nego što možemo da ga pokrijemo je slična troškovima koji stalno premašuju prihode. Troškovi našeg ekološkog prekoračenja postaju jasniji iz dana u dan. Klimatske promene kao rezultat efekta staklene bašte koji se stvara brže nego što šume i okeani mogu da ga apsorbuju, deforestizacija, nestajanje životinjskih i biljnih vrsta, kolaps ribarstva, nestašica hrane, više cene roba i građanski nemiri su samo nek neki pokazatelji. Ekološke i ekonomske krize koje prolazimo su simptomi kroz koje se nazire katastrofa.

Za zadovoljenje zahteva za obnovljivim ekološkiim resursima i uslugama koje sada imamo treba nam više od 1,5 Zemlje. Pre sredine veka trebaće nam resursi dve planete.

http://www.footprintnetwork.org/en/index.php/GFN/page/earth_overshoot_day/