Dobra strana stresa

E konačno da o stresu pročitam nešto sasvim drugačije

Sposobnost izlaženja na kraj sa problemima i relativno brzog oporavka od stresa se u psihologiji naziva rezilijentnost, odnosno psihološka otpornost. Rezilijentnost podrazumeva veru da smo sposobni da savladamo izazove pred kojima se nalazimo, kao i istrajnost u njihovom rešavanju. Takođe, rezilijentnost možemo razumeti kao sposobnost da se nakon stresnih događaja uspešno oporavimo ili prebolimo značajne gubitke.

Opširnije: http://www.epsihoterapija.com/blog/psiholoska-otpornost-dobra-strana-stresa/#more-737

Znači slobodno možemo da se stresiramo i bićemo sve jači i jači.   

sposobnost izlaska na kraj sa problemima ne zavisi od nivoa stresa, već je individualna, od karaktera.
taj tvoj psikoterapeut pojma nema... još su smislili i komplikovanu reč za tačku pucanja.

i kada prođu svi izazovi i kadase sve slegne i kada vam se učini da ste jači dovoljno je da padnekiša i da vas rasplače... onda možda saznate i da bolujete od neke bolesti egzotičnog naziva.
samo još da oguglate i na to.

neko je rekao ako ti se učini da više ne možeš da izdržiš znaj da možeš još toliko.... što bi trebalo da je ohrabrujuće, valjda.

Naravno da je ohrabrujuće.   Meni da je neko rekao šta ću sve izdržati oterala bih ga u tri lepe..
al eto..   mrdam...

Posledice stresa javljaju se samo onda kada se stresna situacija ne prođe onako kako treba, a pošto smo mi još kao deca odučeni od prirodnog puta izlaženja na kraj sa stresom to ''samo'', može komotno da se pretoči u ''uvek''.

Životinje to znaju, a mi ne znamo. I drvo zna kad je leto a kad zima, a mi ne znamo...   zar smo najglupši na ovoj planeti?

ali kada mi kažu: budi jaka, ili se stavi do znanja da se to od mene očekuje, dođe mi da nekome odvalim šamarčinu.

dosta se toga potiskuje, negira do neminovnog, prolongira i samo taloži... ako bi više ispoljavali emocije, pre toga naučili da je prepoznamo i priznali da je prisutna, možda ne bi bilo toliko posledica.
ako si izložen konstantnom stresu za normalno je očekivati i da će tenzija, anksioznost, postati stalno prisutne, što je gore od samo stresiranja, blokira svaku pozitivnu emociju.
vraćajući se na stalno proživljenu emociju, neka je i rezultat na kraju bio zadovoljavajuć nije ništa manja izloženost stresu, proživljavati je više puta znači i nemogućnost da se sa njom izboriš.
u savremenom svetu se ne leče samo zavisnici, alkoholičari ili šta god... leče se i žrtve. u koracima, od prihvatanja svoje uloge u tome, krivice usled pasivnosti, neadekvatnog stava prema zavisniku, trpljenja, trauma... ne možeš da se postaviš primereno situaciji ako je ne prepoznaješ. ili ako te strah blokira.
što opet zavisi od osobe do osobe... a emocije se uče.

Budi jaka, ne plači, ne viči, ne glupiraj se, nemoj da budeš besna, ne ljuti se...
Raduj se, budi nasmejana, zanimaj se nečim da ne misliš na bol...

A zašto? Zašto su neke emocije poželjne, a neke nepoželjne kada i jedne i druge jednako postoje?

Mene je potpuno fascinirala priča o drvetu. Tako jednostavna.
Drvo u zimu miruje. Svoje životne sokove uvuče duboko i mirno čeka. Na prve znake proleća krene da se budi, šalje sokove ka površini, buja. U leto zri, u jesen smanjuje aktivnost, pa na zimu ponovo povlačenje.
Ovu prča se često poredi sa čovekovim životom - detinjstvo, zrelo doba, starost. Ali može se primeniti na bilo koji period života.
Na period kada nam se nešto neprijatno dešava - Zima. Period kada to neprijatno prolazi - proleće. Period kada je prošlo - Leto. Ponovo dolazi nešto neprijatno - Jesen.

A šta mi radimo?   
Kad se setim nekih kriznih situacija kroz koje sam prošla, to je konfuzija živa. ''Zima'' me stigla kad je sve zapravo prošlo, pa nikako odatle da izađem.

što se mene tiče, sve su poželjne... nećmo plakati na poslu, to je društveno neprihvatljivo... problem nastaje u kontroli. nismo na prekidač i možda mi dođe da grunem sa suzama baš u radno vreme... i zato je dobro ponekad pustiti muziku, film koji će vas doveti do te ivice, napiti se ako reba... preći je, srozati se na dno...
i kada se sebi ogadiš dići ćeš se i nastaviti dalje.
često ih gušim, prećutim i znam da to ždere... neke se granice ne prelaze ako nisi u trenutnom stanju ili situaciji da prihvatiš posledice.

postoji taj neki psihički efekat, ne samo sa godišnjim dobima, već i dobom dana, vremenskim prilikama, ne razmišljati dok kiša pada ili noću o ružnim stvarima, nećeš videti rešenje i sve deluje negativnije nego što stvarno jeste. naročito tada ne donositi bitne odluke.

ima situacija kada ne znaš šta ti je... sve ti je, a nigde konkretnog problema. lako ga je stvoriti u takvim trenucima, ali ga objektivno nema.
zakasnela reakcija na stres... pa se zapitaš jesi li normalan, trajno oštećen.

nema ništa trajno, to smo se već dogovorili..

Mislim da sve što smo nekada iz ko zna kakvih razloga ''zgurali pod tepih'' jednom moramo da 'počistimo'. Za početak je dovolno ne gomilati više, a kakva je dalja procedura ne znam ni sama.. istražujem..

Za sada mi se ne čini lošom ideja da se u ''leto'' dane, kada imam puno energije osvrnem po malo i bar deo rešim, a da me ne uvuče potpuno.

strah je mnogo zayebana stvar.
ali isčekivanje još gora... kad god sam mislila da će me nešto potopiti i suočila se sa tim ispalo je mnogo manje strašno nego što sam očekivala.
pa se zapitaš šta si toliko čekao... ima jedna pesma o tome, čekaš i čekaš ceo život dok se kockice ne sklope. to nikad nećeš dočekati. zaroniš i ne razmišljaš.

Imam jednu koleginicu sa prilično dobrom životnom filozofijom, koju je na svu sreću uspela i da primeni. Kaže, kad god si u frci i misliš da će čitav svet da se sruši, seti se neke situacije iz prošlosti kada si imala takav osećaj. Najčešće su to neke situacije za koje bi rekla ''glupost'', ''ne mogu da verujem da sam se zbog toga nervirala'', ili kao što ti sada kažeš 'nije toliko strašno'.
I momentalno se opustiš...   šta god da je i to će jednog dana biti prošlost i glupost i šta god...

zvuči jednostavno majku mu...  al treba se setiti...

tako i ja razmišljam, strah je prisutan sve dok se ne suočiš, čim to postane opipljivo i poznato, dolazi i rešenje.
što dsuže boravi u glavi samo se više komplikuje.
i onda ti sve ono što si sebi nametnuo i proživeo deluje smešno... to nam je luxuz i ne treba nam.

i ono, rekla sam ti već... imati oazu van kuće.
o granicama sama odlučuješ.

Od stresa ne možemo pobeći, manje više na različite načine ga doživljavamo. Pošto je tako, jako je važno osloboditi se posledica odnosno sprovesti mentalnu higijenu.

Stres nema dobre strane. Kome je do stresa stresao se ceo vek dabogda   
Sto mrzim adrenalinske zavisnike   

Avramova ::Od stresa ne možemo pobeći, manje više na različite načine ga doživljavamo. Pošto je tako, jako je važno osloboditi se posledica odnosno sprovesti mentalnu higijenu.

A pošto ne mora da bude tako, jel možemo da naučimo kako da ga proživljavamo?

Time ::Stres nema dobre strane. Kome je do stresa stresao se ceo vek dabogda   
Sto mrzim adrenalinske zavisnike   

A jesi li se zapitao zašto su zavisnici?

Ja sam sebe u jednom periodu namerno dovodila u stresne situacije, do te mere da sam počela da se pitam jesam li normalna. Kasnije se ispostavilo da sam imala bradikardiju.
Stres mi je spasao život. - Dobra strana stresa.   
A ništa nisam pametno uradila.. samo sam poslušala telo... na svu sreću..

i ja to ponekad radim... da bi se održala u stanju pripravnosti.

Sv. Oblica :: A pošto ne mora da bude tako, jel možemo da naučimo kako da ga proživljavamo?

Šta konkretno ne mora da bude tako?

Avramova ::Šta konkretno ne mora da bude tako?

Ne mora da ostavi posledice.

Jesi čitala postove od početka teme?

Sv. Oblica ::Imam jednu koleginicu sa prilično dobrom životnom filozofijom, koju je na svu sreću uspela i da primeni. Kaže, kad god si u frci i misliš da će čitav svet da se sruši, seti se neke situacije iz prošlosti kada si imala takav osećaj. Najčešće su to neke situacije za koje bi rekla ''glupost'', ''ne mogu da verujem da sam se zbog toga nervirala'', ili kao što ti sada kažeš 'nije toliko strašno'.
I momentalno se opustiš...   šta god da je i to će jednog dana biti prošlost i glupost i šta god...

zvuči jednostavno majku mu...  al treba se setiti...

To je jedna od metoda sprovođenja mentalne higijene.

Sv. Oblica :: Ne mora da ostavi posledice.

Jesi čitala postove od početka teme?

U zavisnosti od intenziteta stresa tolika će biti posledica i naravno od strukture našeg karaktera. I da se ne ponavljam, ako naučimo da se oslobađamo, eto uspeha.

Pročitala sam nešto od gore napisanog ali ne baš detaljno da bih se osvrnula na korist od stresa. Za sada mogu reći da ga nisam uočila.

Postoje oni koji su stalno pod stresom ,što zbog načina života ,sredine   u kojoj se stres leči  na prostački i primitivan način i gde zlo vlada

što volim da pročitam ovako jasno i konkretno mišljenje.

Lilith ::što volim da pročitam ovako jasno i konkretno mišljenje.

Što ne znači da mogu i dalje da šaram  na podforumu? 

S moje tačke gledišta, stres se naaajbolje 'leči' nekim teškim fizičkim radom ili vežbanjem... Prosto, izađe kroz pore zajedno sa znojem...
Zavisno od tipa stresa, naravno, al' drugi efikasan metod je izmeštanje iz standardnog okruženja tj. put negde gde se do tada nije bilo.
Treći efikasan način je naučiti nešto novo: upisati neki kurs jezika, skijanja, pletenja, grnčarenja, crtanja... šta god...

E, a je l verujete u one metode popularne psihologije zasnovane na samoobmani i ponavljanju mantri: "meni je lepo", "svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem" i tome slično?