JAZZ - Bleferski vodič

1.

Pre desetak i više godina u našim knjižarama se pojavila jedna sjajna i netipična knjiga o džezu dvojice autora, Pitera Klejtona i Pitera Gamonda, pod, rekao bih, potpuno u duhu džeza, nazivom: JAZZ - Bleferski vodič.

Pošto se nalazim u godinama i stanju duha kada je nekako i normalno da se sve više okrećem ovoj, meni oduvek dragoj, vrsti muzike, pokušaću da podelim sa svim zainteresovanim neke delove iz ove knjige, pomalo obrađene na moj način, ali potpuno u duhu džeza...

Džez je najverovatnije jedini originalni doprinos SAD svetskoj muzici. Nastao početkom 20. veka među crnačkim stanovništvom, džez je od samog početka bio osporavan i hvaljen u različitim vrednovanjima brojnih muzičkih kritičara, ali koji su svi složili u jednom, da je, kakav je takav je, sigurno jedna od najznačajnijih pojava u svetskoj muzici u prošlom veku.

Postoje nekako tri, odnosno četiri glavna perioda razvoja džeza. Prvi je tradicionalni džez (do 1930), drugi je sving (1930.-1945.), treći je bibap (posle 1945.), a četvrti je stilovi nastali iz bibapa...

Prvobitno je džez bio muzika za igru. Nakon II sv. rata polako se seli u koncertne dvorane čime je bitno smanjio svoju popularnost i omogućio ekspanziju roka i popa...

Etimologia reči džez je nejasna. Nije malo onih koji tvrde da džez na jednom od afričkih dijalekata označava seksualni akt, što se meni čini verovatnijim od ostalih mišljenja i neobično mi se dopada. Nije teško zaključiti šta u tom slučaju znači džezer, ili meni jako interesantne džezerke. Pomenuo bih još i to da neki autori smatraju da objašnjenje reči treba tražiti u francuskom izrazu jaser, što znači čavrljati, brbljati, ali ja lično tome ne bih poklanjao veću pažnju...

2.

Bez obzira u kom smislu, džezer je osoba vredna poštovanja

Međutim neki autori imaju drugačija mišljenja o vrstama džeza. Tako P. Klejton i P. Gamond smatraju da postoje dve vrste džeza i to:

Tradicionalni – koji se svira u starom stilu tri – gore, tri – dole, mahom kolektivna improvizacija na Kad sveci marširaju, i

Moderni – džez nastao i snimljen posle 1940.

Nije zaista moguće, iako mnogi kritičari to pokušavaju, voleti i podržavati Trad i Mod. To je kao da kažete da volite Partizan i Crvenu Zvezdu. Zato se odlučite čega ćete se držati kada pričate o džezu i pljujte po onom drugom u svakoj prilici, ili, ako ne možete da se odličite šta vam se dopada, recite da najviše volite glavnotokovski džez. Ovo je izmišljeni termin sa ciljem da obuhvati i ni-tamo-ni-ovamo liberalnu vrstu džeza.
Ovo je jedne nemirne noći smislio eminentni kritičar Stenli Fozdik Dens, pošto je proveo veče na džem sešnu sa Djukom Elingtonom i njegovim bendom, Bredom Gauensom, Horskolarom Drejperom i Endijem Kondonom. Pošto nije imao reči kako bi opisao ono što je čuo, pokušao je da toj svirci da izvesno dostojanstvo, tako što ju je nazvao „glavnotokovskom“.

Ja sam jedan od srećnika koji je gledao orkestar Djuka Elingtona sredinom sedamdesetih u Domu sindikata u Beogradu, na Njuport džez festivalu...

Interesantno. Mene zanima, koja je odlika domaćeg džeza, odnosno koja karateristika (pravac) od navedenih je najviše zastupljena? Koliko god da mi džez prija u određenom vremenu, ipak ga nisam proučavala do te mere, pa otuda i moje pitanje.

Takođe, bilo bi interesantno da znamo kada su "ubačeni" vokali i koliko su promenili autentični džez izraz?

3.

... Kada slušate i gledate džez, verovatno se pitate otkud te solo deonice na basu i bubnjevima, tim pre ako potičete iz nekih drugih muzičkih oblasti, gde oni koji sviraju takve instrumente znaju gde im je mesto. Ali, u džezu, basista i bubnjar poseduju, odavno izboreno, pravo da se upuštaju u solo nastupe, generalno neoprostive dužine i tegobnosti.

Postoji nekoliko razlog za to, ali glavni i meni potpuno razumljiv i opravdan razlog za to je naprosto činjenica da su, zbog glomaznosti svojih instrumenata, jedino pomenuta dvojica muzičara u bendu posedovali sopstveno prevozno sredstvo. Pošto se bend morao, naravno, posle svirke vratiti kući, i pri tome se jedino mogao osloniti na basistu i bubnjara, jasno je da je strah od gubljenja prevoza redovno nadvladavao umetnički senzibilitet i primoravao ih da popuste pred neumerenom količinom trzanja žica i udaranja palicama, makar i na račun sopstvenih solo deonica, koje su im s pravom pripadale....


4.

... Džez je previše mlad (u poređenju sa takvim institucijama kao što su zelenašenje, reketiranje, ili, recimo, teatar i opera) da bi imao veliku istoriju. Međutim, on je svejedno stekao prilično nesrazmernu količinu mitova, bajki i legendi. Da ne postoji ono malo čvrstih i neporecivih činjenica poput Fetsa Volera, osmrtnice (čitulje) Pajntop Smita, kluba Ronija Skota i pesme Lep posao ako možeš da ga dobiješ u verziji Telonijusa Monka, čovek bi vrlo lako mogao da posumnja da je čitavu stvar izmislila džez štampa.
Ali na sreću, u vezi džeza izmišljeno je samo 75%, i to je uglavnom uradio Dželi Rol Morton sa nekoliko bednih priloga Banka Džonsona i časopisa Džezeri.


Jedan od Mortonovih najkorisnijih mitova bio je da je on lično izmislio džez 2. marta 1902. godine. Kada bismo bili dovoljno razboriti da prihvatimo njegovu tvrdnju, džez bi sada imao konciznu, urednu istoriju, i mogli bi smo slobodno da ga slušamo. Knjige o istoriji džeza mogle bi glatko da podele događaje na AM i PM (Ante Morton i Post Morton). Naravno da bi tada u džezu bilo manje post – Mortona nego što ih sada ima...

Istorija džeza sa, pre svega, sastoji od imena. Umesto nekakve priče, sve se svodi na prozivku, od Irvinga Aronsona do Majka Zverina. Između, tek toliko da bude zanimljivije i teže za novajlije da probiju šifru, nalaze se brojni likovi, od kojih mnogi, verovatno, nisu ni postojali....