Margita Stefanović, Maggie

Kenija, moja mala od Avganistana, gledala je u prolece mojim ocima, jednim okom u juce, drugim u sutra. M.Stefanovic

Jesam li nesto propustila? Gde je bio kraj?

Kenija, moja mala od Avganistana, gledala je u prolece mojim ocima, jednim okom u juce, drugim u sutra. M.Stefanovic ::

Šteta. 

Zasto steta? Nije ovdje Magi mislila samo na juce i sjutra, vec upravo je time govorila o SADA..kontradiktorno zvuci ali je tako...

Steta da, ali zato sto je otisla prerano...

Toliko uglova. U meni. Nekoliko nas hronoloski poredjanih neumoljivo probijamo jedna drugu.
Margita (Osecanja. O. Secanja.)

Iz sna si rodjen i u san si se vratio. Tvoj boravak ovde bio je tek pokusaj da nastanis carstvo jave. Da budes stvarnost, a nema niceg gore od toga. (Biti niciji)
Margita (Osecanja. O. Secanja.)

Margita Stefanović-Magi, bajkovita heroina, prelepa, mistična, a kako to u bajkama ponekad biva, i vrlo tragična. Magična Magi je doletela na krilima Novog Talasa sa vetrom uz lice, a žrtvovana od strane Novog Doba, u kom se njen život pretvorio u košmar, iz kog se izlazi na samo jedna vrata, ona dugačka, obasjana božanskom svetlošću….





U ovozemaljskom Novom Dobu nema razumevanja za ljude velikog i krhkog srca, za neprikosnoven talenat i lepotu, ali i za ljudske nemire, slabosti i patnje, te je i njena sudbina utoliko bolnija i tragičnija. Magi je potekla iz porodice, iz koje i sama dolazim, koja je obeležila značajnu epohu umetnosti i kulture u Srbiji. Njen otac, slavni dramski reditelj, Slavoljub Stefanović-Ravasi, je ceo svoj život posvetio srpskom pozorištu i dramskoj umetnosti, kao i njegov brat Siniša Ravasi, koji je sa suprugom Ljubicom Ravasi bio jedan od prvaka Novosadskog Narodnog pozorišta. Porodična tradicija umetničkog i medijskog rada se nastavlja i danas kako u Srbiji tako i u Americi u želji da baci iskru svetlosti na istinske i prave vrednosti u Srbiji.





Magi je kao članica kultnog beogradskog benda Ekatarina Velika oplemenila i obogatila kako našu mladost, sazrevanje i odrastanje, tako i našu muzičku scenu, koja do dan-danas budi najintimnije i najiskrenije osećaje zdravog mladalačkog duha, bezbrižnosti i ljubavi.





Naravno, teško se oteti osećaju tuge, nepravde i srama što je jedan takav talenat nestao u bezdan, na nadasve neprimeran način, ali je takođe realno pogledati istini u oči i pripisati veliki deo odgovornosti za tragičan kraj i njoj samoj. Ta pusta realnost i gola istina boli, ali je surovost življenja prepletena u zaostavštini ljudi iz vremena pre vremena koji su nam podarili sebe u potpunosti, pokazavši svoju ogoljenu dušu i srce. U tome je njihova veličina, svetlost i žrtva….





Davali su sebe, a za uzvrat nisu tražili ništa, a mi nismo imali dovoljno sluha za njihov bol i patnju koja počinje rušenjem jedne zemlje, jedne mladosti, jedne ljubavi… Taj krug koji su smislili, skupili i sklopili su u vetar rasuli, rušeći svoje snove i tonući u duboki san u kom sanjaju neke tuđe oči boje meda…





Sećam se nekih lepih trenutaka i moje detinje želje da budem kao moja poznata sestra kada porastem. Kada su me roditelji vodili kod Magi u goste, volela sam da provodim vreme u njenoj sobi i da probam svu garderobu iz njenog ormara. Sećam se tog mirisa, nežnog i slatkog, sa primesom drveta iz teškog masivnog plakara. Znala sam da stavim na sebe sav njen nakit i plešem kroz stan pun antikviteta, fotografija i starinskih lampi, dok je njena mama, pokojna baka Desa, jurila za mnom da negde ne padnem ili ne razbijem neku dragocenost.





Magi me je učila da sviram klavir, jer sam kao balerina to morala da znam. Za razliku od Magi, kojoj je muzika klizila iz prstiju i duše, mrzela sam da vežbam. Stalno mi je obećavala da će me voditi na probu ili koncert, samo ako navežbam sat vremena skale i Baha. A vežbala sam na njenom dragocenom klaviru. Taj veliki koncertni klavir koji je bio u njenoj sobi u stanu na Slaviji je u meni budio neki strah, ali i čežnju. Čežnju da budem kao ona, vila muzika, a strah jer sam bila mala i nisam umela kao ona, nisam imala tu vrlinu. Ali sam imala vrlinu balerine, što je i ona kao devojčica želela. Tako smo se na neki način dopunile, zauvek vezale kroz želje i čežnju…





Nažalost, kasnije, kada sam dolazila iz Amerike da je posetim, posle smrti njenih roditelja, svake godine je u tom stanu bilo sve manje stvari. Na kraju je nestao i klavir. Provodile smo vreme u razgovoru, u šetnji… Nekada smo šetale od Kalemegdana do kraja Bulevara Revolucije, zanesene u razgovoru, vremenu i prostoru. Imala je tako mekan i umilan glas, kao devojčica… čujem ga i danas.





Želela sam da joj pomognem, svi smo to želeli, ali nismo znali kako. Pokušali smo, ali nismo mogli protiv nje same. Nestala je u večnost, ali zauvek upisana u knjigu lepote, ljubavi, misterije i hrabrosti…. Zauvek u srcu!





Poslednjih godina je bila posvećena Bogu i crkvi. Pevala je u crkvenom horu i zamišljala virtuelnu crkvu, kojoj bi svi ljudi imali pristup. Na maloj ceduljici njenog dnevnika je njenim rukopisom ostalo napisano:





“Anđele Hristov, pokrovitelju duše i tela mog, čuvaru moj sveti, oprosti mi sve što zgreših na današnji dani izbavi me od svakog zla neprijateljskog mi protivnika. Da ne bih nikakvim grehom razgnevila Boga moga, pomoli se za mene grešnu i nedostojnu sluguda me pokažeš dostojnu dobrote i milosti svete trojice i dostojnu dobrote i milosti matere gospoda moga Isusa Hristai svih svetih. Amin!

Tugu ne mozemo... ni u slova... ni u reci... ni u molitvu.
Osecanja. O. Secanja.

''Juce mi se ponovo javio neprepoznatljiv i poznat. Obraca se srcu direktno. Jos uvek me je strah sa njim. U sebi.''

Marea ::

Zamisli, ti si ja... Zamisli, ja sam ti... Otvaram oci i kazem odlazim...
18. septembar

Zamalo da pomislim da sam to ja kada mi je duga kosa.

Podsjeca i mene, na ono sto sam ja mogla da primjetim i vidim...Ima nesto...

Nije isla tudjim tragovima, a njene nisu uspevali da prate..

Svetozar Cvetkovic

Nemoj da brojis koji si san. Radije sanjaj sam.
Osecanja. O. Secanja.

Mozda ce reci pomoci... Tako pocinju price, a prestaju igre. Ono sto se o igri govori, kvari igru... Sta ja mogu da ti kazem, sto sam sebi vec nisi rekao? Za onog ko vidi unapred, buducnost je proslost.
Osecanja. O. Secanja

Nezaboravan deo iz filma Tajvanska kanasta... puni snage, energije...generacija koja dolazi... da ugazi u govno ratova i mrznje, nisu oni bili spremni za te bitke...

Secam se negde tamo pocetko 2000-ih, baka mi je bila jos ziva, pevala u crkvenom horu...kaze - dolazi jedna mladja zena, mrsava, mrsava... tek kad je umrla, povezao sam da je ustvari pricala o njoj... :(

Kakav ruzan kraj, ali pesme ostaju zauvek...

Krenula sam kuci noseci u tasni indeks u kome je bila upisana devetka na usmenom delu diplomskog ispita! Jedva sam cekala da stignem i sto pre blazeno utonem u san... Necu vise sanjati Uliksa ni Godoa.... Necu u autobusu skolskog druga Jovketa pogresno oslovljavati ''Zdravo Rilke'', sada je sve to iza mene... Ceka me moja soba, krevet... Spavanje, spavanje, spavanje...
Osecanja. O. Secanja

MAGI – KAO DA JE BILA NEKAD
Dušan Vesić





,, … prvi dan smo sedeli i prvi dan je prošao kraj nas

drugi dan smo sedeli i čekali i drugi dan je prošao kraj nas

treći dan smo pružali ruke i treći dan je prošao kraj nas

peti dan smo sedeli i čekali i plakali i sedeli i čekali i plakali…“



Piše: Nenad Baraković

Dočekali smo konačno. Dospela mi je u ruke. Pročitao sam fantastičnu, „Magi – Kao da je bila nekad“, novu knjigu Dušana Vesića u izdanju “Lagune“. Čoveka koji je zadužio r’n’r , što sa dokumentarcom “Kao da je bilo nekad“, što sa “Rockovnikom“, što sa 10 godina novinarstva u svetu r’n’r muzike kada je ona zaista nešto značila i kada je čitava jedna generacija odrastala na njoj sa nekim drugačijim mislima, ciljevima, ambicijama i vrednostima nego što su danas. Ne smemo zaboraviti ni biografiju Bijelog dugmeta “Šta bi dao da si na mom mjestu“, benda zbog kojeg je rock muzika na prostorima bivše Jugoslavija postala to što jeste – mainstreem i unosan posao.

Prelepa, surova, bolno iskrena, srećna ali i tužna. Knjiga koja je kao i Margita. Naglašavam BEZ žute štampe i pompeznosti kakve su obične knjige o Magičnoj i drugim mrtvima koji nisu tu da svedoče. Ovde je svedočila ona sama. Kroz citate, kroz intervjue, kroz svoje prijatelje, kolege i sagovornike. Enciklopedija, biografija jedne osobe, jednog vremena ali takođe i roman. („Svaki život je roman za sebe.“)

Mislim da je srećna što joj je Vesić ispunio želju i na ovakav način napisao knjigu o bendu EKV u kojoj je glavni junak, niko drugo nego ona. Margita, Maga, Magična, Magi. Mislim, tačnije znam da je srećan i Vesić zato što je baš on priredio biografiju kakvu je Margita Stefanović zaslužila.

„Prošli smo prve dane čuđenja, prošli smo prve dane gledanja. Ja nisam tu. Ja nisam tamo ni tu…“

Za ta dva dana koliko je trajalo moje putovanje kroz vreme i mesta koja nikada do tad nisam video, opasno su mi se izmešala osećanja. Osećanja na ličnom planu, kasnije, naravno, na osećanja ljudi koji su junaci jednog vremena, vremena koje ne prestaje ni danas, koje je kontinuum. Svi ti ljudi su beskrajni. Nemaju početak, nemaju kraj. Ne, nisu diskretum kao materija, zgrade, heroin, morfijum, ljudsko telo i ljudska glupost. Nisu monah, lažni svedok jednog vremena koji pokušava da postane slavan pokušavajući da tom beskraju da granicu koju naziva religijom.

Setio sam se kompilacije „Kao nada kao govor kao more…“, koju pre petnaest godina dobijam od pokojnog matorog. Setio sam se, nažalost, takođe pokojne drugarice kojoj je bend EKV bio najveći bend na planeti, a Margita osoba sa najvećim M koje možete da napišete, naslikate. Najveće M koje ste ikada videli. Setio sam se i jedne žive devojke, koja takođe svira klavir, koja se takođe suočava sa sukobom u okolini kakav je imala i Magi. Devojke koja je mlada i kojoj se strah u očima vidi isto kao što se video Margiti video dok je ona bila mlada, dok je postajala, nastajala i prestajala u isto vreme. Neki su na pogrešan način pokušali da sakriju strah i reše konflikt, ti nemoj.

,,…bio bih tvoj brat, ti si moj brat…“

Jednom je baš ta osoba dok smo neobavezno razgovarali izjavila da u sebi ima nostalgiju za vremenom koje nije doživela ili proživela. Pitala me je da li je to čudno, rekao sam da nije jer sam i ja jedan od tih.

Drugi put za pojam “nostaligija za neproživljenim vremenom“ nailazim u ovoj knjizi i shvatam da nisam sami i da nas ima mnogo, mnogo više. S obzirom da sam vreme već označio kao kontinuum, mislim da bi nam svima lakše bilo kada bi u to poverovali i prihvatili da smo svi deo jednog vremena i da smo uvek tu.

Ova knjiga je savršen teleport. Isprobao sam ga i radi, bez greške. Početak mi je bio prezabavan. Kao detetu, uvek mi je bilo teško da shvatim da su pedesetih godina prošlog veka ljudi videli u boji a slike su bile crno-bele.

Nalazio sam se u posleratnom Beogradu, koji je, činilo se bar u tadašnjoj Jugoslaviji bilo jedino mesto u kojem se mogao ostvariti “Američki san“ ili “Jugoslovenski san“. Elita, šljakeri, sirotinja, radnička klasa, srednja klasa rasejana po celom Balkanu je pohrlila ka Beogradu da ostvari svoje snove. Nespretni komunisti koji su dobili rat su pokušali da se predstave i kao intelektualni pobednici. Kada su shvatili da to ne mogu onda im je poražena buržoazija pomogla da i oni nauče nešto i postanu nova buržoazija, rukovodeći se , u fazonu: ,,Džabe ti što si se do jaja obukao ako ti smrde noge.“

,,…putujemo iznad grada, grad se smeje, gleda na nas…“


Ako odete u Albansku ulicu, broj 19 ugledaćete jednu zgradu. Ako uđete u nju videćete Duška Radovića, Miću Orlovića kako se pred celim komšilukom kurči sa novim televizorom. Videćete smrtno ozbiljno ženu koja sve posmatra strogoćom, oprezom i ukočenošću. A ona prelepa i nasmejana devojčica koja pleše twist sa Đorđe Marjanovićom joj je ćerka. Da, to je Magi. Već tada su je zvali tako. To je devojčica sa epilepsijom koju roditelji vešto sakrivaju od očiju komšija i ljudi u duhu tadašnjeg patrijahata… časovi klavira… zabranjeni časovi fizičkog… najveća među najmlađima… Opet je tužna i odlazi na svoje omiljeno mesto… kamena ploča na kojoj piše… Video sam sobu u kojoj njena majka… Imala je samo 12 godina kada… Video sam…

,,…sjuri u glavu kao metak u čelo jer ishod je isti i postajem siguran da to je stvaran svet oko mene…“

…kako se sa klasične muzike prelazi na r’n’r. Ceo Beograd je zaljubljen u Margitu, a “Margita je dečak“. Prolazio sam gradom, išao sa žurke na žurku. Posmatrao kako nastaje novi talas, kako bendovi sa džeza prelaze na pank, osetio sam miris prvih skuvanih čajeva od opijuma. Video sam momenat kada je prvi put u Beograd stigla veća količina droge i kako su za njom pojurili mladi koji nisu na drugačiji način mogli da se izbore sa tadašnjim problemima, sranjima i frustracijama, a droga im se činila kao idealno rešenje što će se kasnije, znamo svi, pokazati kao velika greška i minus, kako za njih tako i za sve nas…

Gledao sam kršenje zakona, upoznao i prve beogradske dilere… Nisam znao da su neki muzičari obijali apoteke.

,,…rukama stegni kožu svoju, podamnom zategni strah i noktima pucaj u znoju…“

Podrum SKC-a. Tadašnjoj beogradskoj faci, poznatom muzičaru sedi u krilu i zajedno sviraju klavir.

U podrum se spušta još jedan dečak. Dečak iz vode. Tako nastaje bend Katarina II.

Tako nastaje Ekatarina Velika. Jedan od najuticajnijih, nikada do kraja shvaćenih bendova sa ovih prostora. Po nekim potcenjen, po nekima precenjen, ali u jednom se svi mogu složiti. To je bend koji je iz godine u godinu sve popularniji i ima sve više i više publike iako ne postoje već 24 godine. Što duže ne postoji, postaju veći. Čitajući Vesićevu knjigu prošao sam kroz sva snimanja albuma, kroz sve studije u kojima su snimali, odgledao sam njihove najvažnije svirke, prisustvovao sam Magičnim ritualima, saznao sam zbog čega oni znakovi na albumu “Ljubav“. Prisustvovao sam problemima unutar benda, svađama unutar benda. LJUBAVI unutar celog benda. Nerazumevanje i osude okoline za njihove istinske LJUBAVI i koje su menjali za nešto drugo nedostatkom iste. Iznenadilo me da su dve poslednja pesme koje su snimljene na albumu “Par godina za nas“, zapravo…

,,…mi menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan…“

U rock muzici je uvek postojala droga, uvek je postojao seks. Ovde nema glorifikovanja niti osuda zbog takvih stvari. Ovde su samo činjenice, onako kako je bilo. Na kraju krajeva, svi imamo izbor i slobodnu volju. Neki su otišli prerano možda upravo iz tog razloga jer su se pojavili neki koji su još uvek tu i koji ne planiraju da odu. Ti neki koji su kao stega “pritiskali“ živote junaka ove knjige, koji su nas, nažalost, napustili prerano i ne onako kako su zaslužili. Neka akcenat ostane na muzici, harmonijama i tekstovima koje su nam ovi ljudi ostavili u amanet. Tako je najpoštenije.

,,Ona sanja da sam oprao ruke da sam obrijan i da sam lep…“

Za kraj ću zaista i da operem ruke.

Moj stariji drugar, prijatelj i kolega koji je dugo u svetu rock muzike, imao je čast da 1988. godine napravi intervju sa Milanom i Margitom. „Bara, to mi je najgori intervju koji sam ikada napravio.“, njegove reči. Nisam sa njima razgovarao uživo, ali dovoljna hrabrost ili ludost je što sam pokušao da vam predstavim ovu knjigu. Osećam da nemam dovoljnu težinu da iznesem sve što sam pročitao i proživeo čitajući ovu knjigu niti kredibilitet kao Vesić koji je bio u centru dešavanja nečega što se zvalo EKV, Milan Mladenović, Margita Stefanović, Ivica Vdović, Bojan Pečar…

EKV je bend na kojem sam odrastao, na kojem još uvek odrastam i uvek se rado vraćam svim njihovim fazama. Dušan Vesić je čovek koji mi je dosta pomogao što se tiče mog pisanja i usavršavanja.

Da li znate da je Margita, “ozloglašena narkomanka“ u svojim najgorim danima, kada je ostala bez najboljih prijatelja, bez roditelja, kada je dobijala batine od uličara spasila tri devojčice od 15 godina, iz tri različita mesta, koje su zbog rata izbegle u Srbiju, koje su bile veliki fanovi Ekatarine Velike i išle na svaku njihovu svirku?

Gledajte na ovaj tekst „očima deteta“, jer neke stvari najbolje možemo isključivo tako da sagledamo.

Ovo je „lektira“ za fanove EKV, Milana Mladenovića, Margite i njihove ekipe. Ova knjiga je svedok vremena da nam nije bilo dobro i kada je navodno to bilo. Očigledno je da dok nam se dešavalo to “dobro“ neki su patili jer su slutili šta nas čeka. Kao i ovaj tekst, tako i knjigu pročitajte ,,očima deteta“, to su najiskrenije oči i vide samo ono najlepše, čak i u okeanu ružnih stvari koje nisu baš lepe.

Hvala Vesiću na predivnoj knjizi koja se čita u jednom dahu i kojoj se čovek uvek može vratiti. Hvala na slikama koje do sada nisu mogle da se vide i na pregršt informacija, hronološki poređanih podataka koje nije bilo ni malo skupiti a posle i objaviti.





''Pisana reč, odgovornost, zapisana reč, zakon, razlog, ljubav, sreća, muzika i... pesma,... pa, prihvatih je. Životom. Moje ime je Margita.''


Zoran Predin - Kosa boje srebra (Margita)