Margita Stefanović, Maggie

http://www.popboks.com/article/7111

KNJIGA O MARGITI
Magi je živjela za muziku i ljubav



Autor: Dubravko Jagatić
   

Knjigu “Osećanja. O. Sećanja” književnica Lidija Nikolić u cijelosti je posvetila svojoj najboljoj prijateljici. Promovirala ju je i u Vinkovcima, Zagrebu, Rijeci i Puli, u obliku interaktivne monodrame koju sama izvodi.

Vaša knjiga doživjela je u Srbiji već drugo izdanje, a u Hrvatskoj ste upravo počeli s promocijom. Otkud ideja da se biografija predstavlja kao interaktivna monodrama?

Klasične promocije malo koga zanimaju. I svoje sam prethodne knjige predstavljala na sličan način. Margita me u tome podržavala, pa ovim scenskim prikazom ispunjavam i jednu od njenih neostvarenih želja – da ja budem glumica!

Ravnodušni na ravnodušnost

Vaša je knjiga svojevrsna intimna ispovijest, svjedočanstvo o prijateljstvu s Margitom. Zašto ste odlučili svoju intimu i vaš specifičan odnos podijeliti s ljudima?

Nisam nikada nameravala da pišem o Margiti. Ali, kada se pre četiri godine pojavila knjiga o njoj kojom čitaoci nisu bili zadovoljni, osetila sam obavezu da na promociji izgovorim besedu koja je kasnije osvanula na internetu. Potom su mnogi apelovali na mene da napišem knjigu kakvu Magi zaslužuje, smatrajući da će, ako to ne uradim, zajedno sa mnom nestati i sva ta sećanja.

Koliko je Margita utjecala na eks-ju scenu svojim talentom i svojom pojavom u grupi EKV?

Ne osećam se kompetentnom da o tome sudim, ali mnogi tvrde da su njezin talenat i muzičko obrazovanje činili srž te grupe, te da bi se mogli vrednovati i u svetskim razmerima.

Unatoč svim slavnim momentima i tragu koji je ostavila na sceni, Margita je pred smrt živjela u domu za beskućnike na Voždovcu. Kako je moguće da takva osoba završi na takav način, da bude zaboravljena i napuštena od svih?

Svoj je usud i sama nebrojeno puta izrazila, aludirajući na jevrejsku kletvu “Dabogda imao, pa nemao”. Nažalost, nije jedina koju je stigla takva sudbina. Zašto je to tako, jedno je od pitanja koja postavljam svojom knjigom i na koje ne nalazim odgovor. Osim onog koji je Magi dala u svom dnevničkom zapisu, gde savremeni svet oslikava kao mesto u kome su ljudi postali “ravnodušni na ravnodušnost”.

Kakav je bio vaš posljednji susret?

Opisala sam ga u jednom poglavlju knjige: zbio se 13. jula 2002, kada je Magi poslednji put došla kod mene. Posle toga joj se izgubio svaki trag. Troje njenih mladih prijatelja i ja pronašli smo je tek nekoliko dana pred smrt u bolnici i bdeli uz nju do konačnog rastanka.

Majka joj nije oprostila

Poznavali ste je od djetinjstva, dijelile ste i dobro i zlo. Čega se najradije sjećate kada razmišljate o njoj kao o djevojčici, svojoj prijateljici, a čega kada je promatrate kao umjetnicu?

Od brojnih uspomena najdraža mi je ona koja slikovito govori koliko je Margita bila sklona da više misli na druge nego na sebe: pošto me jednom majka istukla jednim zlatnim kaišem jer sam maltretirala Margitu tokom igre, ona bi svaki put kada bi došla kod mene prvo sakrila taj kaiš, samo da ne bih bila opet kažnjena. Kao pijanistkinje, najradije se sećam njenog prvog koncerta, kada je imala desetak godina. U jednom trenutku je pogrešila, digla ruke sa dirki i dreknula “E sad!!!”…, a sala se zaorila od smeha i aplauza.

Bila je kći slavnog oca, uspješnog televizijskog i kazališnog redatelja Slavoljuba Stefanovića Ravasija. Kako su njezini roditelji podnosili njezin život na ulici i ovisnost o drogama?

Majka joj do smrti nije oprostila što se bavila rok muzikom i vodila život kakav je vodila. Posle njezine smrti 1988, Magi je ostala uz oca sledećih osam godina, do njegove smrti. Verujem da je živeo u nadi da će mu se ćerka izbaviti… podržavao ju je u radu i stremljenjima, imali su divan odnos, pun ljubavi, pažnje i uzajamnog razumevanja za mukotrpan život umetnika, o čemu svedoči i njihova prepiska, zabeležena i u mojoj knjizi.

Beograd je pun tragičnih likova koje je droga odvela u smrt: od Milana Mladenovića i Bojana Pečara iz EKV-a preko VD-a do Sonje Savić… Istovremeno, Margita je bila izuzetno talentirana, ne samo kao glazbenica. Diplomirala je arhitekturu, bavila se dizajnom, a okušala se i kao glumica. Zar je moguće da se baš nigdje nije pronašla i ostvarila u tolikoj mjeri da ostavi drogu?

Itekako se pronašla i ostvarila u onome za šta je bila rođena, a to je muzika. Pokušavala je da se bori i spase, sve dok – nakon očeve smrti – nije doznala da ima neizlečivu bolest. S takvom dijagnozom, svaka dalja bitka postala je besmislena.

Ja sam imala sreće

Iako je bila na glasu kao jedna od najljepših i najšarmantnijih glazbenica, rijetko se uz nju spominjao neki muškarac?

Pored muzike, ljubav je bila nešto najvažnije u njenom životu. Kada me poslednji put držala u zagrljaju, rekla je: “To je sve što mi je potrebno!” Delila je ljubav sa nekoliko izuzetnih muškaraca, ali, nažalost, te veze nisu potrajale, ostala je sama… Zašto je to tako, pitanje je na koje pesnici, filozofi i psiholozi već vekovima traže odgovor…

Pišete priče za djecu, pjesme, prozu, radio-drame, televizijske scenarije… Velik dio života proživjeli ste s Margitom i svim tim ljudima kojih više nema. Što vas je održalo sabranom, kreativnom, uspješnom i, na koncu, još uvijek živom?

Ako je istina da je dete otac čoveka, onda je u Margitinom slučaju bilo pogubno vaspitanje, prevashodno uticaj autoritativne majke. Ja sam imala sreće da pravi vlasnici detinjstva, odrasli, postupaju sa mnom mudrije… Što ne znači da sam “sabrana”, umetnici to nikada nisu…

Vjerojatno ste upoznati s inicijativom da se jedna ulica u Zagrebu nazove po Milanu Mladenovića, koji je rođen u ovom gradu. Što mislite, kako bi se ta ideja dopala Margiti da je i danas među nama?

Verovatno bi se radovala, verujući da je radost jedina stvar koja postaje veća kada se deli. I zasigurno, u svojoj skromnosti, ne bi ni pomislila da bi trebalo da se jedna beogradska ulica nazove po njoj…

 
Tekst je preuzet iz Novossti

"A moje 'pevanje' se polako uoblicava. Hrvem se sa svojim 'nepripadanjima', mozda nemam dovoljno vremena, ali u radu imam i znanja i strpljenja i znam gde je cilj, gde je kraj i koji mi je put."

Magi, Osecanja.O.secanja

EKATARINA VELIKA

MARGITA STEFANOVIĆ
interview

list "ĆAO" vanredno izdanje
"Legende osamdesetih"
mart-april 1990.
piše: Petar Popović





Da li ti je sad žao što si dve velike mogućnosti, karijeru pijaniste i karijeru arhitekte, privremeno konzervirala u ime rokenrola?

MARGITA: - Jedino može da mi bude žao za sam pijanizam, jer sam tu došla do određenog stepena u razvoju. Ali, satisfakcija je što svirajući na ovaj način, dakle rok muziku, dolazim do tih jednako emotivnih zadovoljstava s tim što se ovde radi o drugačijim punjenjima nego u klasičnoj muzici. Osećaj moći, osećaj kontrole i direktne kreacije, bez obzira što si u krajnjoj liniji reproduktivac, mnogo je jači u klasici.

- Da si poštovala karijeru dokle bi, po tvom mišljenju, dogurala?

MARGITA: - Daleko! Jako sam neskromna, ali znam da bih došla do velikih daljina ili veliklh visina.

- Postoji Ii neko, od tvojih Ispisnika, ko je uspeo?

MARGITA: - Pogorelić. Išli smo kod istog profesora, Rusa Timakina, kad smo bili mali. Moja majka nije mogla da zamisli da ću ja otići u Moskvu i da se nećemo videti pet godina, a Iva je otišao. U svemu smo se takmičili. Jedina stvar, koju je on znao a ja nisam, jeste trik sa jezikom, pa sam i to morala da naučim (demonstrira)... Takmičili smo se ko će više puta da ide na televiziju, ko će da ima više solističkih koncerata.

- Kako sl ga videla u dečačkim danima? Da li ti je delovao kao buduća svatska zvezda?

MARGITA: - Ja nisam, zapravo, znala šta je to svetska zvezda, ali... idemo na takmičenje pa sam, posle prve etape, ja druga, neka druga devojčica prva, pa me pitaju: "Šta će biti u sledećoj etapi"? Ja sam uvek govorila: ,Pa, prva ću biti". I uvek sam bila prva. A kod Ive je faktor neverovatnoće bio mnogo veći. Nije se ništa moglo predvideti. To je ono što ga je mnogo odvajalo od svih ostalih. Ja sam bila jako dobra a on je bio isto toliko dobar i još nepredvidljiv, sa deset godina.

- Sećaš li se prekretničkih trenutaka u životu?

Ima dva trenutka. Prvi je moje prvo muzičko takmičenje u životu. To je kad si mali i sam sebi moraš da odrediš mesto, jer je to jedino kako možeš da prođeš. Drugi je kad sam završila jedan čist period svog života, studije arhitekture. Dešavale su mi se sve lepe stvari u životu; putovanja, Ijubavi... Jednog dana, vraćajući se kući avionom, gledala sam oblake ispod sebe i mislila da ću, u životu, ili tako lepo živeti i lagati se ili se neću lagati. Onda sam se odlučila za ovu drugu varijantu.

- Šta te je prvo odredilo ka muzici?

MARGITA: - Balet, kao i sve devojčice, ali sam potpuno pogrešno izgledala za balet. Drugo: to je kuća u kojoj sam odrasla, onaj prvi "televizijski soliter". Mi smo stanovali u prizemlju. Na osmom spratu stanovao je Mlloš Radović sa mamom i Duškom Radovićem; na devetom Danilo Nikolić, književnik i novinar i njegova ćerka Lidija: na četrnaestom Zoran Radetić, sin velikog muzičara Duška Radetića: preko puta Marina, ćerka Miće Orlovića. Svi smo odrasli zajedno. Tu je nastala serija ,Na slovo, na slovo', ,Džon Piplfoks', tu su se pokretale razne stvari. Kroz naše kuće su prolazili Ijudi, koji su tada bili jako veliki entuzijasti, koji su upravo stvarali televiziju. Moj tata je znao da radi i prenos fudbala i reportaže o zemljotresu u Skoplju. Tada nije postojao fazon honorarnog rada, tada su postojalj snovi, prve vespe i zapinjalo se na sve strane. Verovalo se u pravljenje mesta za sve individualne napore, za sve to što je lepo. Mi smo živeli svi zajedno, i puno je dece u našoj kući sviralo. Imali smo, u zgradi, i nekoliko devojaka univerzalnih idola. Sve nam je omogućavalo da imamo realne heroje plus muziku kao najbitniji faktor. Onda smo počeli da se delimo na Bitlse ili Stonse, Cepeline ili Parple. Ja sam pripađala onima, koji su se opredelili za Stonse. To je ono, voliš belu baštensku ružu a ne crveni pupoljak. Miloš Radović je, pre neki dan, našao staru rolnu filma na kojoj je snimio iz donjeg rakursa, dečjeg, tada nije znao da će se ovim baviti, našu Albansku ullcu. Svoju majku, i moju majku koja je tada imala manje godina nego ja sada.

- Možeš Ii govoriti o svom odnosu prema zemlji, prema otadžbini s obzirom da je jedna važna pesma, koju si napisala ("Zemlja') upravo na tu temu?

MARGITA: Otadžbina je srpska reč, domovina je hrvatska reč. Ceo život sam govorila domovina a onda sam pre godinu dana čula: Kako domovlna? A gde je otadžbina? Nemam odnos prema takvoj nekakvoj otadžbini, imam odnos prema zemlji. Prema nečemu odakle svi potičemo. To, u muzičkom smislu, kod benda nije etno odnos već genetski odnos. Činjenica je da su sve naše pesme teške, krvave i slovenske. To je isto kao što Portugalci imaju tu pesmu, koju svi pevaju i plaču kad su pijani. Tako nam se i ta naša "Zemlja" čupa svaki put kad je sviramo. U krajnjoj liniji to je tragedija slovenskih života.

- Kakvu si sliku imala kad sl ispisala "ovo je zemlja za nas... za sve naše Ijude"? To je bilo pre ovih drastlčnih podela.

MARGITA: - Najbanalnija slika: ležiš ispod drveta, sunce i zemlja ti jako mlriše. Zemlja, u Šumadiji, jako miriše. Način na koji je mekana, način na koji te prožima, način na koji je crna ili crvena baš te pleni. Vuče. Svi mi imamo puno sreće što smo ovde rođeni a svi tako kukamo što nismo rođeni negde tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispričana je jako jasno a - ako ne možeš da je prepoznaš onda si lud. Zemlja nas nije započela pa ostavila, ona nas je izdržala užasno dugo. Sve priče o seobama, o malim čudnim Ijudima koji su uspeli da naprave velike stvari - sve su to priče, koje je ta zemlja istrpela uz mnogo živih svedoka koji su isto deo nje. A nikako da se ispriča priča o toj zemlji. Uvek se dobije na parče ili se priča pod lažnim imenom ili se cela zemlja svodi pod jednog čoveka - što je isključeno, što niko osim nas ne radi. Zemlju svedeš pod jednog čoveka a onda vlast razvodniš ne na imena i prezimena nego na tela, koja su svemu strana.

- Da pričamo malo o Ekatarini. Šta muzika grupe zaslužuje?

MARGITA: - Ta muzika je svesno napravljena da ne pripada ničemu. Ona ide, od početka, uz vetar. Svako od nas, je pod uticajem svega što se dešava i onoga do čega lično dođe. Svako je to sve uneo i doneo i sve je to uzrokovalo da nastane neka univerzalna muzika, koja ne pripada ničemu, koja je samo naša muzika. Bilo šta da sviramo to će zvučati kao mi.

Verujem da je masovnost, koju naša muzika poprima, bazirana na našoj snazi. Na onoj svesti o tome koliko si jak. Toliko će ti se vratiti od te publike. Ljudi se, u trenutku, zalepe za jedan deo neke emoclje, koju svi apsolutno podjednako prepoznaju.

Žao mi je što ne zivimo u nekoj drugačijoj, zdravijoj zemlji; što svi zajedno nismo malo zdraviji, realniji, prizemniji pa da neke stvari drugačije funkcionišu, da se drugačije definišu. Onda bi drugačije razmišljali - zašto je odnos prema Ekatarini bio kakav je bio ili zašto se mediji prema nama tako odnose, je li sve to pravo i pošteno.

- Postojl li opasnost da muzika postane kao pokretački razlog?

MARGiTA: - Bojim se stalnih izazova našeg svakidašnjeg života, političkih i ekonomskih situacija. Svakog dana smo pred ogromnim iskušenjima u gradskom životu. To je nešto što te lomi. Nemamo neki zacrtan život osim muzike tako da, svakog trenutka, nešto može da izleti. Međutim, ono nezadovoljstvo koje je kontinuirano te vraća i sve više i više vezuje za muziku, kao jedino mesto gde sebi možeš da napraviš izlaz i izbor.

Mi nikada nismo mislili, niti nam je ikada bio cilj, da udarimo po svemu, da postanemo jednog dana sve ili jednog dana budemo jedini. Od početka imamo, a verujem da će tako i ostati, isti rezon - našu muziku.

- Kako bi nekome, manje verziranom, objasnila Ekatarinu?

MARGfTA: - Svima nam je zajednički taj slovenski gen. Ono, što je kod svih različito, to je vaspitanje; priča iz koje je svako došao. Od krajnje racionalnog i za sve talentovanog Srđana, do krajnje intuitivnog čoveka kao što je Milan, koji komunicira i radi u muzici samo preko svoje intuicije, osećanja. Od moje intimnosti do Bojanove beskonačne maštovitosti. To su četiri strane užasno jakog kvadrata, koji se stalno i brzo okreće. Kao da je napravio ego grupe, koji nam odvojeno od nas radi svašta, ali smo svi jako zavisni od njega.

- Kao grupa prolazili ste kroz faze s različitim interesovanjjina. Imall ste peripd usamljenosti, period Biblije, na poslednjoj ploči bavite se opštim nejedinstvom uz strah od ,par godina za nas'. Koja je sledeća stvar oko koje ćete se okupiti?

MARGITA: - Sinhronizovanje. Ja se stalno nadam da ćemo, ako se ne desi veliko slamanje i utapanje u naš život, da ćemo uspeti da se konačno sinhronizujemo. Ne verujem da to može da bude loše, to može biti samo dobro!

- Kako gledaš na iskušenja kroz koja prolazi ovdašnji rokenrol. Brine Ii te nesigurnost trajanja?

MARGITA: - Nadam se da će, recimo za pedeset godina, sve biti u redu. Moj otac je pre pola veka, bio u sličnoj poziclji kao ja sada. Pravio je sve iz početka. Spavao u pozorištu. Ono, što te ne uplaši u nečemu koliko traje, jeste ono koliko si poštan u svemu tome. Nama, zapravo, nedostaje u svemu nešto što traje. Nešto u šta imaš poverenje da je prošlo iskušenje vremena. Znaš ono, zgrada sa natpisom "Osnovano 1789.' Ne postoji nešto što traje, što se pažljivo čuva i odoleva na pouzdanim temeljima. Ali, nema ni zakona od deset članova, koji se malo - malo ne menjaju...

- U ovim vremenima kakvim mladim Ijudima vi možete biti primer da pobegnu iz tišine u muziku?

MARGITA: - Kad smo mi počali želeli smo muziku, a današnji mladi ćovek želi kiosk za hamburger. Kod nas se i ne razmišlja da bi neko mogao sedeti u svojoj sobi, svirao gitaru i imao svoje mišljenje o svemu koje može, u tom trenutku, biti ispravno i pravo. Ko da dođe i da ga podrži? Kad otvoriš kiosk za hamburger rezultati su brži i vidljiviji makar su životno istinitiji rezultati u muzici. Mislim, takođe, da je tragedija ako ostaneš u muzici a ni jednog trenutka ne pogledaš da li je to što radiš dobro ili nije dobro ti ostaneš na periferiji.

- Kojoj vrsti publike ste dragi?

MARGITA: - Za nas je emotivan svet. Ako smo se mi delili izmedu Bitlsa i Stounsa - dilema ovih, koji nas biraju, jeste: mi ili Bajaga? S nama dobijaju emotivnost a sa Bajagom lagodnost. I jedno i drugo je jako lepo.

- Kako sad vidiš generaclju beogradsklh muzičara, koja se oglasila na početku osamdesetih: Idoli, Šario akrobata, Električni orgazam?

MARGITA: - Sve nas vidim malo pohabano. Idoli su jedno veliko odustajanje, što je šteta. Koja (Disciplina kičme, op. a) je genije, koji tera dalje ono što je Gile (Električni orgazam, op. a) trebao da uradi. Gile se podzadovoljio a Koja nije, Njihovi počeci su slični, a razlozi drugačiji. Milan (Šarlo Akrobata, Katarina II, Ekatarina vellka, op. a) je svima nejasan. I posle deset godina niko ne shvata kako on funkcioniše, i svi komentari na njegov način proističu iz neznanja njega kao ličnosti.

Problem je u tome što, na početku, to nije bila grupa prijatelja ili Ijudi istog socijalnog porekla, koji su sa zajedničkim razlogom krenuli da urade svoju ideju. Onaj razlog "protiv svega" je ubrzo izgubljen i sada su svi za muzlku - što znači da prihvataju u svemu poštovanje nekih zakonitosti. Nisam sigurna da su toga svesni, bez obzira što još živi ta jedna muzička beskompromisnost.

Verovala sam da će se to razvijati. Kako se niko nije priključio, niko se nije oplodio, ništa pretvorilo u nešto novo osim što se iz Šarla napravila Disciplina kičme i Katarina. Ništa dalje. Ljudi, koji su u svemu tome učestvovali medijski, takođe su otišli na neke druge stvari, što njih i sudbinu svega objašnjava.

- Da ti li je čudno što je Ekatarina jedna od retkih pojava, koje su s podjednakim oduševljenjem jesenas prihvatili Zagreb i Beograd?

MARGITA: - Nije mi čudno. Tu se ne radi o politici. Da li bih ja pevala o mojoj majci koju sam strašno volela? Da li bih pevala o ružama, koje mi život čine malo lepšim? Ubila bih se da pogrešno adresiram neke stvari. Ubila bih se da sviram deset godina i da, zbog političke situacije, budem prihvaćena od mnogo Ijudi. Kakve to ima veze sa mojim životom, mojim sviranjem?

Nama se, na jako težak način, dešavalo samo ono što smo mi hteli da nam se desi a to je da naša stvar bude iznad ili pored tekućih stvari. To Ijudi, izgleda, prepoznaju svuda.

- Ako je rokenrol gradska stvar, kako objašnjavaš što se mnogo toga - u Jugoslavlji, desilo nevezano za gradove - pozivajući se i zasnivajući na neurbanim momentima i elementima?

MARGITA: - Jugoslavija nema mnogo gradova. Ja već Ljubljanu ne smatram gradom. Ona mi je onako, jedna jako lepa varoš. Zbog toga se cela stvar rasula. Gradove su nam opkolili prijatelji, koji su prodali po deset hektara zemlje pa se prišunjali.

Onda ne volim Arape i Grke koji su dosli da nam svašta rade i ne volim što ne postoje Ijudi, koji bi o tome vodili računa... Mi smo se zatvorili u bend i radimo da bismo što više Ijudi vezali za naš dragi gradski ego trend.

- Da li je uspeh EKV u člnjenici da je on jedan od retkih, koji je ostao samo gradski bend?

MARGITA: - Možda. Smešno bi bilo da smo bilo šta drugo. Ja ne umem da se ponašam u prirodi, i ne osećam se lepo. Volim grad.

- Kako doživljavaš Beograd?

MARGITA: - Iskreno, u tom gradu mi se jedino još dopada Novl Beograd. Ružan je, takav je kakav je, ali je grad. Takav je Beograd, u stvari. Sve ovo renoviranje po Beogradu, to su male šarene laže. Ti Ijudi, koji dolaze na rad u renoviranu Knez Mlhailovu to je divno i krasno, lepo izgleda, ali oni dolaze sa Novog Beograda i raznih naselja, izgledaju kako moraju posle gackanja po močvarama.

Sad je Društvo arhitekata uložilo protest što nema konkursa za rađenje zgrade nego se ide na pare i ponude. Ostaje blago rasulo u svemu tome. To nije sasvim loše pošto će grad biti raznovrsniji makar u toj ružnoći. Grad je godinama unakažavan zbog soc-realističke arhitekture. Zgrada pošte kod glavne železničke stanice koja je bila lepa sa kamenim lukovim i lepom fasadom, ogoljena je i pretvorena u današnju nakazu sa onom velikom petokrakom. I dan danas se slično događa. Svesno se ide na unakaživanje; da lepe kuće sa dvorištima uništiš i napraviš solitere što se dešava na Crvenom krstu. To je ružno.

- Ima li neki deo grada koji se spasao i koji ti voliš?

MARGITA: - Ja volim Čuburu. Čubura znači prazno bure. Tu je nekad bila periferija, i tu se nekad dolazilo na izlet i zabavu. Beograd je grad na reci i grad koji na nju nije izašao verovatno da se ne bi pravio ekskluzivitet stanovanja i da bi se sačuvao stari ekskluzivitet.

- Možemo li nešto lično: doživljavaš li sebe kao uticajnu?

MARGITA: - Ne. Meni su važni bili majka, otac i jedan prijatelj. Ne znam kako bih ja nekom mogla biti uticajna. Druge su osobe uticajne...

- Dobro, ne misliš da si fatalna u nekakvom staromodnom izdanju. Kao Niko ili Dženis?

MARGITA: - One su pošteno živele, i sada su pokojne... U Jugoslaviji su primeri sami krivi... Josipa Lisac je simbol jednog vremena. Vremena kad su se Ijudi zaljubljivali u slušanje ploča. Tog danas nema.

- Bilo je previše vetra u Ekatarinino lice. Da li bi volela malo tog istog vetra u leđa?

MARGITA: - Volela bih, samo nismo navikli. Ne umemo da funkcionišemo kad je sve dobro. Da li je pravi vetar u leđa ovde iko dobio?

- Kako vidiš kraj ove decenije?

MARGITA: - Krajnje je vreme da se jednom završi. Moj osećaj osamdesetih je kao jedno veliko silaženje. Silaziš, a svaki sledeći stepenik je sve veći i veći, sve sporije, ali sve sigumije i definitivnije ka dole...

- Očekuješ Ii nekl lift?

MARGITA: Lift sa vetrom u leđa? Možda već radi a da mi i ne znamo.

- Mogu li te, na kraju pitati: kako sebe zamišljaš za deset godlna?

MARGITA: - Ne mogu sebe da vidim. Mačke zažmure kad gledaju u budućnost.

Published on Aug 29, 2012
Fotografije: Zorica Bajin - Đukanović
Zadnja fotografija : Žiga Koritnik
Producent: ArtBiro d.o.o.
"Neke proljetne noći slučajno sam na TV uhvatio kraj filma o bendu Ekatarina Velika, s kojim smo se upoznali, susretali i družili na koncertnim binama cijele bivše države.
Margitu Stefanović, crnu princezu Yu Novoga vala, bolje sam upoznao na Koncertu za ljudska prava, u beogradskom SKC decembra 1988 godine, na kojem smo imali, čekajući na tonske probe, puno vremena za razgovor.
Naši bendovi, Lačni Franz i EKV, bili su na neki dublji način vrlo slični, mada u glasbenom izrazu ponekad čak diametralno suprotni. Dojmila me je snaga Margitinih stavova, mirnoća govora i nježnost njenih pokreta.
Očigledno me je tragična sudbina mojih glasbenih kolega do te mijere potresla, da sam te noći pod dojmom filma, sanjao, da sam sreo Margitu, ali da me ona nije prepoznala zbog moje kose boje srebra.
Slijedećeg jutra napisao sam pjesmu i u maju snimio je u zagrebaćkom studiu Davis, Studijski bend u postavi Branimir Gazdik bubanj, Henry Radanović bass, Ivan Pešut gitara, Marijan Jakić klaviature i Bruno Urlić violina i udaraljke, pod producentskim vodstvom Jakića i Urlića napravio je nježnu podlogu za moj glas, kojeg su romantično zagrlili prateći vokali Darje Hodnik Marinković."
Zoran Predin

Svetozar Cvetkovic o Margiti
-Glumac Svetozar Cvetkovic o Margiti-

Skloni smo zaboravu, događaja a najviše ljudi. Dragih ljudi... San koji je nosio njeno ime upoznao sam ’78 godine prošlog veka na rođendanu mog školskog druga. Imala je 19. Osmeh, svima kasnije znan, a zauvek tajnovit. Na moj dvadeseti mi je donela Berlin Lou Reeda upakovan u paus ispunjen njenim crtežima i natpisima, slovima autentičnog dizajna. Pod njima se nazirala slika sa omota kasnije omiljenog albuma i muzike čitave jedne generacije.
U prevreloj hotelskoj sobi Atinskog hotela zaboravljenog imena sam joj otvorio kutiju svojih tajni, a ona poželela da mi spakuje stvari za povratak sa ekskurzije.
Onda se uplailo svetlo, bio je jedan moj ispit, izašli smo zajedno, ona sela za pianino, ja govorio Brehta. Pevao songove Weill-a i Eisler-a...Virtuozno me vodila kroz zamršenu melodiju songa koji su već otpevali Jim Morisson i David Bowie – O moon of Alabama, we now must say good bye...
Dobro sam prošao na ispitu...
Odlično smo prošli...
Putovali smo, igrali, van Akademije, u SKC-u, na Festivalima, u provinciji...
Išla je ispred vetra.
Nije išla tuđim tragovima, a njene nisu uspevali da prate.
Govorila je svojim jezikom koji sam pokušavao da naučim, mislila samo svojim mislima čiji se sistem kretao moždanim vijugama brzinom koja se samo budućnošću mogla pratiti.
Pisala je znacima, ne slovima, pa i kad bi bila slova, to su bili samo njeni znaci...
Da kaže, ne i pokaže, koliko je boli...
Godinama tako.
Gledala je tamnom dubinom i osmehom koji nije nikad nagoveštavao sreću. Pa ipak volela je one kojima je nedostajala pomoć a istu nije umela da primi.
Živela je u sobi sa svojim klavirom, u susednoj spavao otac, malo dalje i još dalje majka.
Jedne noći zazvonio je telefon – slušaj ovo...- reče
Iza treptaja membrane na telefoskoj slušalici, razlivao se ton orgulja koje dubinom u tom trenu podsećaju na zvuk nekad čuvenog tria Emerson Lake & Palmer, a potom glas, i stihovi rođeni njenim mislima...
Kako da ih shvatim?
Kako će ih shvatiti?
- Šta kažeš? – upita, a tonovi se i dalje razlivaju u daljini
Ah, kako sam bio nespretan:
- Iseci, iseci, iseci...- želeo sam da dam neku primedbu.
A bilo je genijalno.
I ostalo tako.
Nema primedbi.
Jedne noći u Japanu je dobila nagradu na nekom važnom arhitektonskom konkursu za rad na projektu koji je ležao na pokrovu crnog klavira u njenoj sobi. Radovala se, ali manje od mene...
Jedne noći smo se razdvojili pred ulazom u Smiljanićevoj ulici, popela se gore, a ipak nije otišla kući...
Tražio sam je, završio noć pod prozorom na istoj adresi i zabijenim automobliom u banderu preko puta ulice, kad sam je napokon našao.
- Nisam mogao da te pronađem, vidi šta sam uradio zbog tebe!!!
- Ne zbog mene, nego zbog sebe – dobroćudno se nasmejala mojoj šteti.
Krila je od mene, ali ne i sebe...
Pa opet, naučio sam toliko mnogo od nje.
Zapravo sve.
Oblike, misli, reči, prošlost...
Budućnost je nije htela.
Ostavljala je drugima.
Na ispraćaju njene majke, njen plemeniti otac mi je došanuo – čuvaj je, sama je...
Na ispraćaju njenog oca, koračala je sama za kovčegom u nevelikoj pratnji, sa jednom belom ružom u ruci.
Ruža je završila na tamnoj hrastovini u trenu kad se okrenula i naredbodavno izgovorila – Vodi me nekud!!!
Vozio sam nekud pod mostovima, tamo je izašla i dugo se nije javila...
Hodala je gradom sa toliko ljudi oko sebe, a bila neizmerno sama.
Javljala se ponekad, došla u ludilu poslova koji me okružuju, sela i tiho posmatrala šta smo ostavili za sobom...
Bila je kasna noć, nakon predstave u garderobi Sava Centra, jesen 2002.
Skidajući belinu šminke sa lica, neko je pokucao na vrata. Na njima poznato lice jednog od zaposlenih.
- Bila je jedna devojka, ostavila neku poruku za tebe – dao mi je presavijeni papirić istrgnut iz nekog bloka išpartanog bledim linijama na kocke.
Otvorio sam.
Nesigurnom rukom ispisano:
Cvele, danas je umrla Magi...
Pred zamućenim ogledalom očima namašćenim kremom za skidanje tena, život se premotao u nekoliko sekundi.
Na bežanijskom groblju Košava je brisala tragove ka udaljenoj parceli nepoznatog broja. U pratnji nešto prijatelja, muzičara, bez rođaka...
Nema ih.
I moja reč...na kraju...
Nedostaje mi.
Dobri duh ovog grada.
Njenu muziku ne pevušim – plačem je.
a pamtim, Magi...

http://ekv-ljubav.blogspot.com/search/label/O%20MARGITI

Kad bismo ranije pričali o tome šta imamo jedni od drugih, to se uglavnom svodilo... ne na emocije nego na ono što se takođe ne može naplatiti, ne može se porediti ni sa čim: čista sreća, radost, kao jedino što kad se deli raste. Jedna od najvažnijih stvari koje naučiš u životu jeste da umireš, a ono što ostaje uvek je tu. To je muzika, koja nije ni moja, ni tvoja, ni Milanova, nego je tu stalno.

Margita Magi Stefanović

Upravo je izašlo drugo izdanje knjige VRATI UNATRAG bogaćeno ilustacijama i dokumentima.
I moram da kažem, skoro ceo tiraž je kod mene u stanu, hahhaha

Odvoj jednu, kupujem. Moram priznati da me Megi nije naročito fascinirala kao mnoge. Čak sam čula od nekog muzičara da je vrlo nesolidarna u društvu. Ali, neka to bude pod znakom pitanja.

Nisam pročitala sve tekstove na temi, čini se zanimljivim i po malo čudnim.

Margita Stefanović: Pad crnog anđela

Pre tačno deset godina, klavijaturistkinja benda EKV Margita Stefanović umrla je pod nerazjašnjenim okolnostima. Često se nagađa da li se predozirala ili je imala HIV, ali na kraju to i nije toliko važno pošto je na kraju završila u uslovima nedostojnim čoveka

Prošla je tačno jedna decenija otkako je crna princeza jugoslovenskog novog talasa poslednji put udahnula miris dana. Otišla je tiho, sama, ostavljena i davno poslata s druge strane ljudskog dostojanstva. Klavijaturistkinja kultnog benda EKV, Margita Stefanović, poznatija kao Magi, od najblistavije zvezde jugoslovenskog andergraunda, za samo deset godina stigla je do dna. Zarobljena u zamci narkomanije, ratnih razaranja i smrti prijatelja, i sama je završila u njenom naručju. Ono što je potresno jeste to da je od zvezde na čijim taktovima omladina i danas odrasta, završila kao pacov, bez hrane i narušenog zdravlja. Danas o njoj svi govore u superlativu, ali vreme neumorno prolazi i sa sobom odnosi sećanja na napaćenu dušu žene koja je samo volela život.


Magi je rođena 1. aprila 1949. godine kao jedinica režisera Slavoljuba Stefanovića Ravassija i Desanke Nikolić. Nakon završene osnovne škole, Margita je upisala srednju muzičku školu gde je kao apsolutni sluhista i najtalentovanija u klasi dobila ponudu da nastavi školovanje na Moskovskom konzervatorijumu. Ipak, to nije učinila već je donela odluku da ostane u Beogradu gde je nakon mature upisala Arhitektonski fakultet.

Među prijateljima koje je upoznala počela je da razvija i interesovanje za beogradsku underground muzičku scenu. Kroz druženje sa članovima Električnog orgazma, upoznala je Milana Mladenovića, tadašnjeg frontmena grupe Katarina II, koji je bio oduševljen njenim talentom i inovativnošću pa ju je ubrzo pozvao da se pridruži njegovom bendu. Katarina II je 1985. promenila ime u Ekatarina Velika i pod tim nazivom postojala je sve do 1994. godine. Tokom tog perioda Margita Stefanović je komponovala muziku za pozorište, televiziju, radila je kao producent, a gostovala je i na albumima mnogih jugoslovenskih grupa. Posle raspada Ekatarine Velike i smrti Milana Mladenovića, Magi je nastavila da se bavi muzikom.

Sa nekoliko beogradskih muzičara krajem 1994. osniva je bend Kurajberi koji su uglavnom izvodili obrade stranih i domaćih hitova po beogradskim klubovima. Nekoliko meseci kasnije osnovala je sastav EQV i za bečku muzičku kuću Coop Arts & Crafts Unlimited objavila  CD Ti si sav moj bol nazvan po pesmi Ekatarine Velike. Bila je to jedna od najplodnijih godina za ovu talentovanu umetnicu, ali sledeću je obeležila njena zavisnost od heroina, kao i posledice dugogodišnje upotrebe narkotika.

Njeno stanje naglo se pogoršalo posle Ravassijeve smrti koji je uspevao da svoju ćerku kako-tako drži pod kontrolom. Kako bi se izborila sa svojom zavisnošću, prodala je skoro sve što je posedovala, uključujući i stan u centru Beograda. Novac je iskoristila za putovanje u Indiju, kao i kupovinu dva manja stana koje je ubrzo prodala. Nakon toga preselila se u trošnu garažu u predgrađu Borče. Svoje poslednje godine života provela je u skloništu za beskućnike na Voždovcu, zavisna od humanitarne i pomoći svojih poznanika.

Margita je, kako se nagađalo, zbog neodgovornog intravenoznog korišćenja droga dobila HIV, ali ova informacija nikada zvanično nije potvrđena. U svakom slučaju, pre deset godina domaća muzička scena ostala je osiromašena za jednu izuzetno talentovanu osobu koja je živela na ivici života i nije pravila kompromise. Takav stav na kraju je i doveo do njenog tragičnog kraja. Možda bi sve bilo drugačije da je dozvolila da je vodi mozak, a ne srce.

Moni Marković

i sedam dana sam, i gore i dole
potrazi me
i sedam dana sam, nadji i stavi
pokazi me
nek boli dok boli
rukama stegni kozu svoju
poda mnom zategni strah
noktima pucaj u znoju
josovaj put trazi i zove
zaklonicu
jos neki put dok zraci i moli
poklonicu
drzi mene, voli mene
uzmi moj, sakom vlazi grli vrat
i sacuvaj vreme i sebe za mene
bio bih tvoj brat
ti si moj brat
slomi se, o skloni se
slomi se, skloni se
slomi se, o skloni se
od sebe
od sebe
od sebe ...
slomi se, o skloni se
slomi se, skloni se
slomi se, o skloni se
o(d)mene

"Margita je dečak" – pisalo je

[EKV - Margita Stefanovic]
Bio je 15. maj 1988. godine kad sam je prvi put vidio. Pobro i ja smo čekali koncert ispred “Morače”, a ona je stajala u zelenoj haljini, dobro se sjećam, i ljutila se na organizatore koji su otkazali nastup. Sav je muški svijet zurio u nju. Bila je laka i lepršava, nježna i odlučna u isto vrijeme, odraz naših vlažnih pubertetskih snova. Donosila je, skupa sa Milanom, Bojanom i bubnjarima poetiku u naše živote, budili smo se, riječima davali smisao kakav im dolikuje, ručali smo meso, glodali smo kosti dobrih životinja... Podmitio sam ljude na blagajni “Morače” i dobio plakat neodržanog koncerta, još i danas stoji na mom zidu. Nosim ga iz jedne u drugu postanarsku sobu.

Sveža i prepuna pokreta

Sticajem okolnosti, rad na yugo-rock magazinu “Road To South”, u okviru podgoričkih “Grafita”, ponovo me je spojio sa Margitom Stefanović. Tada sam već književni dio svoje ličnosti uklopio u okvire Udruženja književnika “Ars Antibari” iz Bara, i nije bilo bolje ličnosti sa kojom bih započeo serijal priča o rocku kao umjetnosti. Jer, ona je bila dio toga, ona je bila rock u umjetnosti, i klavijaturista, i pjesnikinja, i arhitekta, i dizajner... Bio je to i dug pubertetu, zašto ne reći, plašio sam se kako će da izgleda susret, plašio sam se sindroma suočavanja sa važnim, a nedodirljivim stvarima iz prošlosti. Dočekala me u kuhinji raskošnog, predratnog stana pored Slavije, djelovala je svježe, razbrbljana i prepuna pokreta. Ono što sam zapamtio bile su ruke, koje je svih tri sata trljala kremom, “radi svirke, klavir traži gipke prste”. Nije to više bio razgovor za novine, bilo je to otvaranje dvoje ljudi, jedno prema drugom. U njenim pričama Nedodirljivi Ljudi prestajali su biti udaljene zvijezde, pretvarajući se u obične, male aktere jeftinih priča, djelići puzzle koja sasvim običnu sliku života pravi. Od tog septembra 1996. bili smo stalno u kontaktu. Maša i ona su se viđale, išle na Sajam knjiga, a ja sam se priključivao svaki drugi vikend. Margita je postala redovni član “Ars Antibarija”.

[EKV - Margita Stefanovic]
Slika potpunog poraza

Dok sam pripremao drugi zbornik Udruženja, “Izgleda da će jugo”, preko zajedničkog prijatelja mi je poslala malu, crnu svesku, i u njoj gomilu kratkih priča, isječaka iz pripovjetki, crteža, vinjeta, samo njoj svojstvenih kombinacija čudno dizajniranih slova, slika i zagonetki. Na koricama je bila zakačena poruka – “Bolje da je kod tebe. Ja ću sve da pogubim. U strašnom Beogradu. M.” Znala je. Naravno da je znala. “To” ju je gutalo iz dana u dan. Do mene su stizale monstruozne priče, ali nijesam htio ništa da je pitam. Zbornik je štampan, a ona se javljala povremeno, sa govornica, stan je prodala, kaže, nema adresu, a živjeće sa prijateljima, u zgradi tik pored ulice Vojislava Ilića. Posjetio sam je, naravno, da bih poklonio knjigu. Još je nije vidjela. Posjetio sam je, ali bolje da nijesam. Sve je odavalo sliku potpunog poraza. Stan bez ičega u njemu, bez kreveta, sa rešooom, sa dvije, tri kartonske kutije umjesto ormara. I ništa više. A Magi mršava, upalih obraza, nepovezanog govora. “Dečak s kojim je živela” je bio izašao na kratko. “Za onaj stan su me vezivale ružne uspomene. Morala sam sve da prodam” – zvučala je neuvjerljivo. Jedva sam čekao da odem, barski korzo pored mora pravi je melem za porušene slike. Zvala je i dalje, naravno. A ja sam izbjegavao te razgovore. Znao sam na šta se svode.

[EKV - Margita Stefanovic]
Osećaj da je u klopci

Nije htjela da zna da ja znam. A znao sam, naravno. Svi su znali. Naredni susret je bio godinu, godinu i po kasnije, slučajno, na ulici. Nije me ni prepoznala. Bila je s starijim, komad-zlata-oko-vrata čovjekom. Pravi filmski prototip bogate protuve s ulice. “One” protuve. Početkom 2000. ponovo je bila ona prava. Telefon je služio smislenim razgovorima, privlačio ju je internet i mogućnost kreiranja globalne muzike. “Treba da napravimo virtualnu crkvu, da svako i od svuda može da bude vernik - muzika, reči, i osećaj da radiš ono što želiš u trenutku u kome želiš, to bi bila suština verovanja” – objašnjavala mi je. Pri prvom narednom odlasku u Beograd, hitao sam da je vidim. I novi je Zbornik bio u planu. Bila je zima, košava je duvala, ona poprilično ugojena, ali veselih, živih očiju, kao nekada. Izvadila je crnu kapu sa velikim ćilibarom na vrhu – “Ovo sam za tebe zašila, štiti od negativnog zračenja”. Sjeli smo u Plato i pričali satima. Govorila je da se osjeća kao u klopci, da svi zarađuju na njoj i njenoj prošlosti, da štampaju EKV diskove, a da je niko i ne pita, da je sama i da joj to prija jer može da se suoči sa sobom, govorila je o Milanu i Bojanu, govorila kako uopšte ne razumije njihovu smrt. Kao da se nikada nije dogodila, tako je govorila:“Dala sam kumi na čuvanje sve što sam napravila. Priče, muzika, slike, crteži, jedno mnogo lepo rešenje za jednu kuću kraj Kotora... Može mi se svašta desiti, znaš. Bila sam u Indiji, imala sam velikih zdravstvenih problema u avionu”. Znao sam za te probleme, no...

[EKV - Margita Stefanovic]
Ovisnik o “strašnom” Beogradu

Zakazali smo slijedeći sastanak za mjesec dana, ali do njega nije došlo. Treću knjigu “Da li da ti kažem ko te je ubio, Gea?” u kojoj su bile Margitine kratke priče, ona nikada nije vidjela. U novoj krizi preselila se u baraku u Borči, na samoj periferiji Beograda. Nije imala telefon, ni adresu, a pozivala me i dalje iz najrazličitijih djelova grada, u najrazličitijim situacijama, ujutro, popodne, pred ponoć. Njen život već odavno nije bio njen. I bila je svjesna toga. Stizala su pisma, nalik na crteže, puna anagrama, zagonetki, tajnih poruka koje sam dešifrovao tek na treće čitanje... Mrzjela je Beograd iz dna duše, a opet ekstremno uživala u njemu. Bila je ovisnik o “strašnom” Beogradu još od vremena kad je na zidu njene zgrade osvanulo “Margita je dečak”. U posljednjem razgovoru kojeg smo vodili, početkom ove godine, uvjeravala me da joj je “svega dosta i da hoće da dođe na more da se duhovno očisti, te da se moramo čuti i dogovoriti koliko prekosjutra”. To prekosjutra nikada nije osvanulo. Prva postava “EkV” sada je opet zajedno. Tako se, ujedno, zvao i album koji je trebao da se snimi, a prekinula ga je Milanova smrt – “Opet zajedno”. Linija se zatvorila, čineći savršenu kružnicu.

[EKV - Margita Stefanovic]

Baš kao što je Margita i tražila, mala, crna sveska je još uvijek kod mene: “Iz kreveta sam ustajala kasno pre podne... boleo me je vrat, jer sam sanjala glave izokrenute unazad, pokušavajući da gledam iza sebe. U martu iste godine, moja muzika je uspostavila ravnotežu između nikad dovoljno običnih i uvek previše dragocenih stvari. Kenija, moja mala od Avganistana, gledala je u proleće mojim očima: jednim okom u juče, drugim u sutra."

Zamisli, ti si ja... Zamisli, ja sam ti... Otvaram oci i kazem odlazim...
18. septembar

Da sanjaju sa nama...

Znam koliko ce mi u zivotu biti tesko sto cu morati da ne budem sa Milanom i Bojanom i sta da radim sa tolikim i takvim situacijama koje znam? Osim da ih iz trenutka u trenutak zaboravljam.
Margita

Kаkvа je bilа Mаgi?
Kаo bice s druge plаnete! Dusan Vesic

''Bojim da se probudim a da su granice zatvorene. Strahujem da se odjendom ne mogu prepoznati!'' Margita Stefanović!!