Zanimljivi članci, video snimci...

DIVAN NAROD ILI NOVI LJUDI? (K.S. Luis)

Ako je biblijska religija istinita, zašto hrišćani nisu bolji od ostalih ljudi?

Ovo je pitanje delimično veoma razumno, a delimično prilično besmisleno.

Razboritost pitanja leži u sledećem: ukoliko prihvatanje hrišćanstva ne dovodi do napretka u ponašanju obraćenika, ako je on i dalje snob, zloban, zavidljiv ili preterano ambiciozan kao i ranije, tada obraćenje, verovatno, postoji samo u njegovoj mašti. Pravi dokaz da smo zaista prihvatili hrišćanstvo nalazimo u potvrdnom odgovoru na pitanje: da li smo napredovali u nastojanjima da budemo bolji? Prefinjena osećanja, veća sposobnost zapažanja, veće interesovanje za religiju ništa ne znači, ako pozitivno ne utiču na naše stvarno ponašanje, isto kao što ništa ne znači osećati se bolje kad smo bolesni, ako toplomer i dalje pokazuje povišenu tempteraturu. U tom smislu su sasvim u pravu oni koji hrišćanstvo procenjuju prema plodovima. I Hristos je rekao da stablo prepoznajemo po njegovom plodu. Sasvim je tačno kad se kaže da dela govore bolje od reči. Kad se mi hrišćani loše ponašamo ili se dovoljno ne trudimo da budemo bolji, činimo hrišćanstvo manje prihvatljivom za ostale ljude.

U traženju dokaza za delotvornost hrišćanstva, svet često postavlja besmislene zahteve. Oni ne samo da očekuju da se život svakog čoveka mora promeniti na bolje kad postane hrišćanin, već govore da će sami postati hrišćani tek kad svet bude uredno podeljen u dva tabora, na hrišćane i nehrišćane, i kad svi ljudi iz prvog tabora budu u svakom trenutku očigledno bolji od onih iz drugog. Ovakvo je razmišljanje nerazumno iz više razloga.

1) Kao prvo, stvarnost je daleko složenija. Svet se ne sastoji od stopostotnih nevernika. Ima ljudi (i to vrlo mnogo) koji postepeno prestaju da budu hrišćani, ali se i dalje smatraju hrišćanima. Među njima bismo mogli da nađemo i sveštenike. S druge strane, postoje i oni koji polako postaju hrišćani, premda se još ne nazivaju tim imenom. Neki opet ne prihvataju celokupnu biblijsku doktrinu, a Hristos ih u tolikoj meri privlači da mu oni pripadaju više nego što to sami shvataju. Prema tome, nema mnogo koristi od opšteg prosuđivanja između hrišćana i nehrišćana. Na taj način možemo da prosuđujemo, recimo, pse i mačke ili čak muškarce i žene, jer tačno znamo ko je ko. Jedna mačka se neće (ni postepeno ni iznenada) pretvoriti u psa. Međutim, kad uopšteno upoređujemo hrišćane sa nehrišćanima, tada obično ne mislimo na stvarne ljude koje poznajemo, već na dve nejasne zamisli pokupljene iz neke knjige ili novina. Ako želite da uporedite lošeg hrišćanina s dobrim nevernikom, morate da mislite na dve stvarne osobe koje poznajete. Ukoliko tako ne postupate, samo gubite vreme.

2) Pretpostavimo, dakle, da ne govorimo o zamišljenom hrišćaninu i nehrišćaninu, već o dve stvarne osobe iz susedstva. Čak i tada moramo da pazimo da ne bismo postavili pogrešno pitanje. Ako je hrišćanstvo istinita, tada bi trebalo da sledi:

a) da će svaki hrišćanin biti bolji čovek nego što bi bio da kojim slučajem nije religiozan,
b) da će svaki onaj ko postane religiozan, u biblijskom smislu, postati ujedno bolji nego što je bio pre toga.

Isto tako, kad bi reklama koja preporučuje zubnu pastu Blend bila istinita, iz toga bi trebalo da sledi:

a) da će onaj koji upotrebljava tu pastu imati bolje zube nego što bi imao kad je ne bi upotrebljavao.
b) da će svakome koji upotrebljava ovu pastu zubi biti bolji nego ranije.

To što ja, koji upotrebljavam Blend zubnu pastu (i koji sam od roditelja nasledio loše zube) nemam tako lepe i zdrave zube kao neki mladi crnac koji uopšte ne koristi pastu za zube, ne mora da znači da je reklama netačna. Gospođica Jovanović, koja je hrišćanka, može da ima daleko prljaviji jezik od, recimo, nekog Marka Nikolića koji nije vernik. Samo po sebi, to nam ne govori ništa o ispravnosti hrišćanstva. Pitanje je kakav bi jezik imala gospođica Jovanović da slučajno nije hrišćanka, a kakav bi Marko imao kad bi kojim slučajem postao hrišćanin. Prirodni uslovi i vaspitanje u mladosti odredili su temperament i Marka i gospođice Jovanović. Biblijska religija tvrdi da ona može oba temperamenta staviti pod novu upravu, samo ako joj se to dozvoli. Znamo da je ono čime treba upravljati u Markovom slučaju, znatno kvalitetnije od onoga što nalazimo kod gospođice Jovanović. Niska ukupna proizvodnja ne znači da je za to kriv upravnik.

3) Pođimo još dalje. Pre nego što Hristos završi s gospođicom Jovanović, ona će postati veoma draga osoba. Ali kad bismo ostali samo na ovome, izgledalo bi kao da je Hristos želeo gospođicu Jovanović samo da podigne na nivo na kome se Marko nalazi. Dakle, stvari smo postavili tako kao da je Marko sasvim ispravan, kao da je religija potrebna samo lošim ljudima a dobri mogu i bez nje, i kao da je dobrota jedino što Bog od nas traži. To je sasvim pogrešno. U Božjim očima, Marku je spasenje potrebno u istoj meri kao i gospođici Jovanović. U određenom smislu, ovde se uopšte ne radi o dobroti, a to ću odmah pokušati da objasnim.

Ne možete da očekujete da Bog gleda na Markovu blagu narav i prijateljski pristup isto kao mi. Oni su rezultat prirodnih okolnosti i uzroka koje stvara Bog. Kad bi to bilo samo pitanje temperamenta, dobre strane karaktera bi se menjale u zavisnosti od, recimo, stanja varenja. Dobrota je, u stvari, Božji dar Marku, a ne suprotno. Isto tako prirodnim uzrocima, koji deluju u svetu koji je iskvaren grehom već vekovima, Bog je dozvolio da u gospođici Jovanović proizvedu uskogrudnost i slabe živce što je zaslužno za najveći deo njene neprijatne prirode. On namerava u njoj to da popravi kad za to, po Njegovom mišljenju, dođe vreme. Međutim, za Boga to nije ključno pitanje i ono ne predstavlja neku teškoću. To Ga ne zabrinjava. Ono na šta on gleda, nije čak ni njemu lako, jer po prirodi stvari ni on to ne može da ostvari samo primenom moći. Bog na to čeka u oba slučaja – i kod gospođice Jovanović i kod Marka Nikolića. To je nešto što oni mogu slobodno da Mu daju, ali isto tako i da Mu slobodno uskrate. Hoće li se ili neće okrenuti prema njemu i tako ispuniti svrhu za koju su stvoreni? Slobodna volja u njima titra kao magnetna igla u kompasu. Međutim, ova igla može da bira, ona može ali i ne mora da pokazuje pravi sever. Da li će se zavrteti i umiriti okrenuta prema Bogu?

Bog može da joj pomogne u tome, ali ne može da je prisili. Ne može, da tako kažem, da ispruži ruku i da je postavi u ispravan položaj, jer onda više ne bi bilo slobodne volje. Da li će gospođica Jovanović i Marko Nikolić ponuditi svoju prirodu Bogu? Od toga sve zavisi. Manje je važno da li je u tom trenutku njihova priroda dobra ili loša. Bog taj deo problema može da reši.

Nemojte pogrešno da me shvatite. Svakako da Bog smatra nezgodnu narav nečim lošim i jadnim, a prijatnu narav nečim dobrim - kao što su dobri hleb, sunce ili voda. To nam sve On daje, a mi primamo. On je stvorio Markove zdrave živce i dobro varenje, a još mnogo toga On može da da. Boga, koliko znamo, ništa ne košta da stvori dobre stvari. Međutim, obraćenje buntovne volje ga košta razapinjanja na krst. A pošto se radi o slobodi čovekove volje, i dobri i loši ljudi ga mogu odbiti.

Budući da je Markova dobrota bila samo deo njegove prirode, od nje na kraju neće ništa ostati. I sama priroda će nestati. Prirodne sklonosti su udružene u Marku da bi napravile prijatan psihološki sklop, baš kao što se prirodne pojave udružuju, pri zalasku sunca, da bi stvorile skladnu kombinciju boja. Ubrzo će se raspasti (to je, naime, svojstveno prirodi), i uzorak će u oba slučaja nestati. Marko je mogao taj trenutni uzorak da pretvori (bolje rečeno da dopusti Bogu da pretvori) u lepotu večnog duha, ali nije iskoristio tu mogućnost.

Ovde se suočavamo s paradoksom. Sve dok se ne obrati Bogu, Marko će misliti da je sam zaslužan za svoju dobrotu. Sve dok tako misli, neće za nju biti zaslužan. Tek kada shvati da je ta dobrota Božji dar, kad je ponudi nazad Bogu, tek tada ona zaista počinje da biva njegova. Tada on počinje da učestvuje u sopstvenom stvaranju. Čovek može da sačuva samo ono što slobodno daje Bogu. Ono što pokušavamo da sačuvamo za sebe, sigurno ćemo izgubiti.

Zbog toga ne treba da se čudimo kada među hrišćanima naiđemo na lošeg čoveka. Kada bolje razmislite, videćete da postoji razlog zašto možemo da očekujemo da se više loših nego dobrih ljudi obrati Hristu. Dok je Hristos živeo na zemlji, nekima to nije bilo pravo. On je naprosto privlačio baš takve užasne tipove. Upravo to mu ljudi i danas prigovaraju, a i ubuduće će. Zar ne vidite zašto je to tako? Hristos je rekao: "Blago siromašnima" i "Teško će bogataši ući u Nebesko carstvo."

Nema sumnje da je prevashodno mislio baš na prave bogataše i prave siromahe. Ali zar se njegove reči ne odnose i na drugu vrstu bogatstva i siromaštva? Jedna od opasnosti kojoj je izložen čovek koji ima mnogo novca je u tome što on može da bude sasvim zadovoljan onom vrstom sreće koju pruža novac, i da zbog toga ne shvati da mu je Bog potreban. Ako sve probleme u životu rešavamo potpisivanjem čekova, lako možemo zaboraviti da smo u svakom trenutku potpuno zavisni od Boga. Očigledno je da prirodni darovi nose u sebi istu opasnost. Ako imate dobre živce, inteligenciju, zdravlje, ako ste omiljeni u društvu i potičete iz dobre porodice, lako ćete se samo time zadovoljiti. Zašto mešati Boga u sve to? - možda ćete se pitati. Prilično lako se postiže određeni nivo dobrog ponašanja ako niste jedan od onih jadnih ljudi koje pokreće seks, alkohol, nervoza ili zlovolja. Svi govore da ste dobar momak i (među nama) vi se sa tim slažete. Lako ćete poverovati da svu tu privlačnost karaktera treba da zahvalite jedino sebi, i teško da ćete osetiti potrebu za jednom drugom, boljom dobrotom. Takvi ljudi teško spoznaju svoju potrebu za Hristom, sve dok ih jednog dana njihova priroda ne izneveri, i dok se njihovo zadovoljstvo ne uzdrma. Drugim rečima, i oni koji su u ovom smislu bogati, teško će ući u Nebesko carstvo.

Sasvim je drukčije s neprijatnim ljudima - onim beznačajnim, priprostim, plašljivim, izopačenim, beskrvnim, usamljenim stvorovima ili sa strasnim ljudima, senzualnim i neuravnoteženim. Ako se takvi makar i malo potrude da budu bolji, oni dvostruko brže shvataju da im je potrebna pomoć. Njima je potreban Hristos i ništa drugo. Oni mogu uzeti svoj krst i slediti ga, ili očajavati. Oni su izgubljene ovce. Hristos je upravo zbog njih došao. Oni su (u jednom vrlo stvarnom i strašnom smislu) siromašni. On ih je blagoslovio, oni su ti užasni ljudi sa kojima se Hristos druži, a fariseji i danas kao i nekada govore: "Da u Hristovoj religiji ima nečeg vrednog, ovi ljudi ne bi bili hrišćani."

U ovome bi neki mogli da vide upozorenje, a drugi ohrabrenje. Ukoliko ste dobra osoba, ukoliko vam vrline 'idu od ruke', budite oprezni! Od onih kojima je mnogo dano, mnogo se i očekuje. Ako sebi u zaslugu pogrešno pripišete ono što je zapravo Božiji dar vama kroz vašu prirodu i ako ste time zadovoljni, još uvek ste buntovnik. Svi ti darovi će vaš pad učiniti još strašnijim, vašu pokvarenost još složenijom, a vaš loš primer još kobnijim. Sotona je jednom bio anđeo, njegovi su prirodni darovi bili otprilike u tolikoj meri iznad naših, koliko su naši iznad šimpanzinih.

Ako ste pak ljudi otrovani lošim vaspitanjem u kući u kojoj je vladala opasna ljubomora i besmislena svađa, ako ste opterećeni i ne vidite izlaz, ako nemate mogućnosti da birate ili ste rob neke polne izopačenosti, ako vas kompleks niže vrednosti stalno tera da budete grubi prema najbližim prijateljima, ne očajavajte. Bog sve to zna. Vi ste jedan od onih siromašnih koje je on blagoslovio. On dobro poznaje slupana kola koja pokušavate da vozite. Budite istrajni. Učinite ono što možete. Jednog dana (možda na drugom svetu, a možda i mnogo pre), on će ih
baciti u staro gvožđe i daće vam nova. A onda ćete nas sve iznenaditi, a i samog sebe, jer ste naučili da vozite u teškoj školi (neki od poslednjih biće prvi, a neki od prvih biće poslednji).

Zaista je divno biti mila, zdrava, potpuna osoba. Moramo da upotrebimo sva medicinska, vaspitna, ekonomska i politička sredstva koja imamo da bismo stvorili svet u kom će što više ljudi imati prilike da budu takve mile osobe, kao što moramo da se trudimo da u svetu bude što manje gladnih ljudi. Ako u tome uspemo, to ne znači da smo spasili njihove duše. Svetu punom milih, prijatnih ljudi zadovoljnih sobom, koji su svoje lice okrenuli od Boga, isto bi tako bilo potrebno spasenje kao i onom svetu bednih, a možda bi ga bilo jo teže spasiti.

Možda smo se previše zadržali na ovoj temi. Ako želite neki argument protiv hrišćanstva (a sećam se koliko sam ja, kao nevernik, tražio takve argumente kad sam se uplašio da hrišćanstvo govori istinu) lako ćete naći nekog neozbiljnog i nezadovoljnog hrišćanina za koga ćete reći: "Aha, eto tog novog čoveka kojim se hvalite! Bolji je bio onaj stari!" Ali kad počnete da uviđate na osnovu drugih stvari da je hrišćanstvo moguće, znaćete u svom srcu da time samo izbegavate glavnu temu. Šta uopšte možemo znati o onome što se zbiva u duši drugih ljudi, prilikama u kojima se nalaze, o njihovim mogućnostima i borbama? Od svih duša vi poznajete samo jednu, i jedino njena sudbina je u vašim rukama. Ako ima Boga, vi ste na neki način, sami sa Njim. Ne možete da ga odstranite ako razmišljate o osobinama vašeg suseda. Na šta će se svesti sve te priče (hoćemo li ih se uopšte sećati?) kada izbledi ta uspavljujuća magla koju nazivamo priroda ili stvarni svet i kada Prisustvo u kome ste oduvek bili postane dodirljivo, neposredno, neizbežno?

Klajv Stejpls Luis (C.S. Lewis)

HUMANI POLICAJAC: Siromahu napisao kaznu, pa mu dao 100 dolara da je plati

Hajden Karlo (25), koga je u Planu u Teksasu zaustavio policajac zato što mu je istekla registarska nalepnica, priznao je bez oklevanja da nema opravdanja za počinjeni prekršaj.

- Rekao sam mu da nemam objašnjenje zašto nisam obnovio registraciju, osim što nemam para. Morao sam da biram, ili ću nahraniti decu ili ću registrovati kola - rekao je Karlo.

Policajac je Karlu napisao kaznu, ali mu je uručio i koverat.

- Kada sam ga otvorio, video sam novčanicu od 100 dolara. Briznuo sam u plač. Šta sam drugo mogao? - ispričao je on za televizijski kanal CBS DFW.

Policajac nikome nije govorio o svom dobrom delu, ali je Karlov deda Bili Mekintajer bio toliko dirnut ovim ljudskim gestom da je napisao pismo njegovoj policijskoj upravi.

- Nema mnogo policajaca koji bi uradili ovako nešto - izjavio je on.

Kako prenose mediji, humani policajac, za razliku mnogih drugih koji su učinili dobra dela, želi da ostane anoniman, ali njegove kolege ipak nameravaju da mu odaju posebnu počast.

- Rekao mi je da je tom čoveku novac bio potrebniji nego njemu i da je naprosto morao to da uradi - izjavio je njegov kolega i portparol policijske uprave Dejvid Tili.

Sa 100 poklonjenih dolara, Karlo je obnovio registraciju ne samo svog, već i ženinog automobila.

- Pomogao mi je kada mi je bilo potrebno i to veoma cenim. Nikada neću zaboraviti tog čoveka - izjavio je Karlo i dodao da je povratio veru u Boga.

Reporter srpskog lista Blic Momčilo Petrović obučen kao siromah obilazio je vjerske objekte po Beogradu u potrazi za onima koji bi ga bili spremni nahraniti. Obišao je pritom jednu katoličku crkvu, tri pravoslavne i jednu džamiji.



.
. U katoličkoj crkvi na Zvezdari naišao je na ženu ispred ispovjedaonice.

"'Izvinite', rekao sam usnama odrvenjelim od srama – bilo mi je prvi put u životu da molim za hranu. Izgovorio sam da sam gladan.

Nije bila začuđena i nije očekivala dodatno objašnjenje. Izvela me u dvorište i pokazala vrata na kojima me mlada žena opasana pregačom domaćice saslušala s osmijehom razumijevanja i rekla da mora pitati župnika.

Ostao sam pred vratima čekati, a kada se opet pojavila, držala je najlonsku vrećicu.

'Sretan vam Badnji dan', rekla je s osmijehom, a ja sam zahvalio i pometen krenuo.

'A jel' i vama danas Badnji dan?'

Bilo mi je žao što ću je možda razočarati. Priznao sam da nije.




.
. 'Svejedno, sretan za ubuduće....' rekla je vedro i ja sam otišao.

Tek iza ugla razmotao sam vrećicu: pola kruha, konzerva sardina i kuhano jaje.

Pomislio sam: 'Bože, Bože ako te ima, nađi vremena i izlij svoj blagoslov na ovu ženu'", piše Petrović.

Zatim je otišao u Crkvu svetog velikomučenika Dimitrija. Tamo je ugledao jednu ženu, koja mu je na pitanje ima li hrane odgovorila: "Nemamo mi hranu. Ovo je crkva."

"A da pitam svećenika?", pitao ju je.

"Nema nikoga. Svi su otišli", odgovara.

Zatim je otišao...

"U Crkvu Svete Petke na Čukaričkoj padini. Fasada od bijelog mramora pozlata na ikonostasu... da skratim, ostao sam gladan. Sve je bilo kao i sat ranije, samo je žena u trgovini sa svijećama bila manje neljubazna, a svećenika zaista nije bilo... Da sam bio gladan, od toga mi ništa ne bi bilo bolje", piše Petrović.



.
. "Uz Bajrakli džamiju, jedinu u Beogradu, sagrađenu u 16. stoljeću, tijekom posljednjih 12 mjeseci nikla je zgrada namijenjena obrazovnim institucijama Islamske zajednice Srbije i ostalim pratećim službama.

(...)

U zgradi vođen glasovima koji su odzvanjali u holu obloženom uglačanim kamenom bojažljivo sam pokucao na vrata jednog ureda.

Tri muškarca pričekala su da mi četvrti sporo, kao da sam malouman, objasni da oni ne drže hranu i da mi ne može pomoći, pa su nastavili razgovor i smijeh prije nego što sam zatvorio vrata za sobom...", nastavlja autor članka.

"Posao prosjaka brzo se uči. U Crkvu Svetog Aleksandra Nevskog, na Dorćolu, ušao sam rutinski: od koga da se sramim, govorio sam sebi, tu sam bio ljubazno saslušan i jedan mi je mladić s bradom objasnio da tu u blizini, u dobrotvornoj kuhinji SPC, svakako mogu dobiti obrok...
.
. Ni njega Bože, ako čitaš Blic, ne zaboravi. Ni onog tajnika u kuhinji koji me, iako sam zakasnio, nije htio vratiti praznih ruku, nego me nagovarao da ponesem grah, a da mu posudu vratim sutra, kad opet dođem!

Nagradi ih nekako, a s ovima drugima radi što hoćeš. Carstvo je volja tvoja i na zemlji kao i na nebu. Ja ti samo pišem što rade kad misle da ih ne gledaš", završava svoj tekst Momčilo Petrović za Blic i citira riječi Svetog Luke:

"'A on uze onih pet hljebova i obje ribe, i pogledavši na nebo blagoslovi ih i prelomi, i davaše mučenicima da postave narodu. I jedoše i nasitiše se svi, i nakupiše komada što im preteče dvanaest kotarica', ali to je bilo davno. Crkve su sada veće i ljepše."

Ko to sledi Isusa, pitam se ja?



J.Š./Blic
04.01.2013.

Na zalost, jadna zivotinjica nije prezivela.

Bliskost, terapija za dobro i sreću

(...)
- Bliskost je osećaj povezanosti koji se stiče kroz otvorenu komunikaciju i iskrenost, a preduslov za njeno ostvarenje je, pre svega, dopadanje. Neophodno je da nam se neko sviđa, da se emocionalno s njim povežemo i verujemo da je naklonost obostrana. Tek kada osetimo takvu vrstu sigurnosti možemo da imamo poverenje i da gradimo zdrav i blizak odnos. Mnogi, međutim, bliskost mešaju sa strašću koja se prvenstveno odnosi na seksualnu privlačnost i zaljubljenost i nužno ne podrazumeva i poverenje. Naprotiv, kada je strast jaka skloni smo idealizacijama, pa samim tim i sumnjičavosti i nesigurnosti. Takav odnos, uprkos postojanju jakih emocija, zapravo nije blizak. Dakle, dopadanje je nužan, ali ne i dovoljan uslov za građenje bliskosti. Mnoge ljude nesvesno privlače osobe s kojima ne mogu postati bliski. Neki parovi slažu se seksualno, ali bez poverenja i razumevanja, drugi su odani, ali bez strasti i intimnosti.

O bliskosti se mnogo govori i piše, a čini se da je sve manje ima?

- Osvrnimo se načas na kompjutere i mobilne telefone, bez njih više ne idemo nigde, a često ne možemo ni iz poslovnih razloga. Tako se stvarila jedna vrsta „obaveze“ da se stalno bude dostupan, da se ništa ne propusti. S druge strane, stvara se i zavisnost i iluzorna bliskost s drugima. Od silnih poruka, mejlova, četova, ljudi nemaju vremena da sami promišljaju svoje želje, strahove, probleme. Svako se iz nekog ličnog razloga skriva, a ima se utisak bliskosti i zajedništva. Naravno, mnogo je i onih koji se viđaju licem u lice a grade površne odnose. Sve više ljudi oseća nedostatak prave intimnosti i ima osećaj nepripadanja, jer u sistemu novih vrednosti tradicionalno poimanje bliskosti često predstavlja „gušenje slobode“ i mnogi je ne žele iz straha da će narušiti njihovu samostalnost i(li) imidž.
(...)

Koliko u bliskosti smemo da budemo iskreni i realni, i od čega to najviše zavisi?

- Istina ponekad može da boli, ali dugoročno gledano, mnogo više boli život u iluziji. Bila „ružna“ ili „lepa“, istina je preduslov rasta i razvoja, ipak, veoma je bitan i način na koji ćemo biti iskreni. Međusobno bliske osobe osluškuju jedna drugu i biraju način, mesto i vreme za deljenje značajnih, potencijalno bolnih, stresnih i kritičnih informacija. Ukoliko u odnosu nema saosećanja, iskrenost se može doživeti kao surovost, uvreda, zlonamernost, odbacivanje.

Zašto se neki boje intimiziranja i na čemu najčešće počiva taj strah?

- Intimnost za neke predstavlja rizik da se izgube u drugom, budu kontrolisani, odbačeni, da izgube individualnost, postanu preterano zavisni. Jedni se ponašaju kao na klackalici - čas prilaze bliskoj osobi, čas od nje beže. Drugi, iz ideje lične veličine, nejednako tretiraju sebe i partnera. Dok je njima sve dozvoljeno, bliska osoba se mora pokoravati njihovim željama. Treći veruju da je svet opasno mesto, stalno su na oprezu da će ih „bliska“ osoba izneveriti. Neki teže da se povuku u sebe i ne grade bliske odnose, verujući da je ono što u sebi nose jedino dobro na ovom svetu. Pojedini u odnosima ostaju hladni i distancirani, ne dozvoljavaju sebi da se vežu. I naposletku, oni s najizraženijom patologijom nemaju sposobnost (sa)osećanja i grade površne odnose kako bi manipulisali drugima, te dobili ono što žele.

Psiholozi tvrde da neki izbegavaju bliske odnose, jer se plaše da "predstave" sebe...

- Ljudi uvek žele da ostave dobar utisak i da se dopadnu drugima. Kada smatraju da će njihove „mane“ biti prepreka za građenje odnosa, pojedini ih jednostavno kriju, a „lažno predstavljanje“ je, zapravo, odbrana od bola... Pojedinci se plaše da će bliskost da ih „proguta“ i da će u njoj izgubiti identitet. Tako se muškarci češće plaše intimnosti iz ovog razloga, dok se žene, s druge strane, češće od muškaraca „lažno predstavljaju“ iz straha od odbacivanja i povrede. I jedni i drugi svoje strahove mogu maskirati navodnom nezainteresovanošću ili kratkotrajnim odnosima, proveravanjem partnera, distanciranim stavom ili pojačanom kontrolom... A ispod ovih strahova, zapravo, leži nesigurnost.
(...)

preuzeto sa...

Kruševac: Pariski šik za Čarapanke
Sofija Babović | 01. decembar 2012.

Etnološka zbirka Narodnog muzeja u Kruševcu, svedoči o nepoznatoj istoriji ovog grada. Ukras na glavi je dosta govorio, od životnog doba do bračnog, materijalnog i društvenog statusa

KRUŠEVLjANKE s kraja 19. i početkom 20. veka nisu odolele evropskoj modi - nosile su šešire iz Pariza, ali na jedan originalan način. Ovo pokazuje istraživanje kustosa Zorice Simić, autorke izložbe originalnih šešira starih Kruševljanki. Etnološka zbirka Narodnog muzeja čuva kolekciju od 21 modnog ukrasa koje su delimično "pobedili" orijentalne uticaje i seosku odeću.

Promene u odevanju su se odrazile i na privredni i društveni život: otvaraju se ili šire trgovinske radnje koje nabavljaju i prodaju nove materijale ili gotovu odeću, povećava se broj krojačkih radinioca, a tu su i prve šeširdžije i modistkinje, berbersko-frizerske radnje, prvi časopisi - navodi Zorica Simić. Poznata trgovina je bila "Luvr" Milutina M. Uroševića na kojoj je još pisalo i "Mode salon".

Izložba "Damski šeširi" otkriva i šešire i kape, koji su uglavnom pripadali poznatim kruševačkim porodicama Budimović, Dunjić i Minić. Iako su šeširi bili izuzetno popularni, samo su najbogatije Kruševljanke mogle da ih kupe. Imućnije dame mogle su sebi da priušte tri do osam šešira godišnje.

U Kruševcu su se žene trgovaca oblačile po "nemecki" - svedoče Nadežda Marić (90) i Desanka Mitić (92), obe iz Kruševca. - Nosile su haljine "reforme" sa zakopčavanjem do struka, a kosu su češljale u punđe i nosile šešire.

Šeširi i kape koji su se našli na izložbi zajedno sa porodičnim fotografijama i isečcima iz modnih žurnala neposredno pokazuju da je ukras na glavi o toj glavi dosta govorio: životno doba, bračni i društveni materijalni status, etničku i konfesionalnu pripadnost. Dekorativni elementi (boja, oblik, ukrasi) govorili su o materijalnom bogatstvu i estetskim kriterijumima.

Kape i šeširi su izrađivani od različitih materijala: slame, svile, čipke, platna, krimera, a dekorisani su perjem, trakama, od somota i ripsa, cvećem od raznih materijala.

Oslobađanjem Srbije od turske vlasti dolazi do većeg prodora evropske mode, pa se više trguje odevnim predmetima, otvaraju se krojačke radionice, frizerski saloni, škole pod uticajem žurnala sa zapada, iz Pariza, Beča, Budimpešte - kaže Zorica Simić.

Krajem 19. veka, šeširi su mali, imaju veo i dekorativni venac, dok im se početkom 20. veka obod povećava da bi se početkom treće decenije opet smanjio. Izložba pokazuje i kako su žene te šešire nosile, ali i kako se moda uvek vraća.

MODISTKINjE PRVA Srpkinja koja je završila Akademiju mode u Parizu bila je Ana Petrović, 1921. godine otvorila je salon šešira u Šafarikovoj ulici u Beogradu. U Novom Sadu je prva mašamoda od zanata, koja izrađuje slamene šešire po bečkom ukusu bila Persida Milošević. I Kruševac je imao svoju modistkinju - Milenu Galik, čija se radnja nalazila u Glavnoj ulici, preko puta današnjeg pozorišta.

nema na čemu......

http://www.svet.rs/najnovije-vesti/amelija-pulen-stigla-na-mokru-goru

19.01.2013. | PIŠE: Dragan MARIJANOVIĆ

HODOPISI (29)

Vrijeme kad je Čvrsnicom vrvjela divljač

Dok je ležao u bolnici, posve nepokretan, Šaćir nije odviše vjerovao u mogućnost da će ikada više prohodati i ugledati svoje selo – Dragu u Gornjoj Drežnici. Jedan od liječnika koji je čvrsto vjerovao u Šaćirovo ozdravljenje bio je legendarni Mostarac dr. Konstantin Repović. Rekao mu je: Šaćire, izdrži, ako ustaneš, u mojoj te garaži čeka nov Fićo. Tako je i bilo. Ljudina Konstantin održao je obećanje.



Šaćirova ikavica sve mi je mekše i dublje prijanjala uhu, a stvari o kojima mi govori naprosto su nestvarne. Okej; i sam pogled u tu planinu nudi beskrajnu maštu, ali nekako sam svjestan da život u njoj odavno nije kakav je nekada bio, kad su čuvari bili jedno, lovci drugo, krivolovci treće, kada je zakon bio zakon, a Šaćir njegovim vjernim čuvarom.

Znači, Šaćire, kao lovočuvar si dolazio u smrtnu opasnost?

Ma, samo ću ti jedan primer opričati, ali brez imena, neću ja imena, šta je bilo – bilo je. Ne znam znaš li, ali uvrv Čvrsnice je vazda bila vojska (relejne veze ili nešto slično, i danas je gore vojska, na samom platou Čvrsnice, op. p.), i kreno se ja gori uspinjat. Za gori si moro imat specijalnu dozvolu, a meni je gori vodio Jerko Bradvica, ćaća ovog Ive, što je danas direktor Aluminija. To su odlični ljudi, i ćaća i sin. Išo sam ja gori i radi posla, a bio sam dobar i sa komandantom Osmanom, evo mu zaboravih brezime. Neoklen je bio od Sarajeva. I bio ja gori, pa popodne okrenem niz planinu, u obilazak. Planiro sam na konak na Javorak. Doli ispod je točilo, vidim divokoze odaju. Kad zapucaše puške, jadna ti majka! Ali ništa ne oboriše, samo se ona divljač razleti. Čujem kako jedan drugom suju mater i svašta što nije za priče. Onda sidoše pod jednu stinu. Ja sam. Mislim, šta uradit; mogu im prić iza kamena da me ne vide, ali Bog zna kako to more završit. Po sovkama ja vidim da su to zajebani ljudi. Oću, neću, oću, neću – oću! Prišuljam jim se iza leđa, izađem za oni kamen, opalim jim iznad glava, oni se stresoše, ja iza kamena: U ime zakona: bacaj puške! Baciše. Odstupi! Odstupiše desetak metara. Vadi šta imaš iz džepova! Ma, nemamo ništa... Vadi, kad kažem, vadi! Jerbo je mene stra pištolja. Neimadoše. Dobro, planiram ji poves do Masne Luke, malo ispod fra Petrove crkve, tu ću zvat miliciju, nek ji vodi. Iđu oni pridamnom, ali ki se sažalilo na ni, te mi smo čuli za te Šaćire, ti si dobar čovik Šaćire, razgovor, jebaji ga. Sidošmo odmorit na jednu ledinu, kontam, za pasom imam pištolj, a u rusaku bocu rakije. Ruku na srce, nije ni nima lako, i za ni je ovo bijo šok. Ajde, odložin ja karabin, okrenem se da ću skinut rusak, da ji rakijom počastim. Taman da razvežem, skoči jedan, zgrabi moj karabin, uperi ga u me, do sad si ti bio gazda, sad sam ja, kaže... U, jadna ti majka, mislim, ode glava. Ali se smeo, jer nije znao otkočit moj karabin, on je bio naviko na onu "tandžaru”, ali u mene kočnica nije bila taka. A bio metak u cijevi, steko sam dojam da bi puco da je mogo. Ja za pas, pištolj, opet bacaj. Fra Petar imo telefon, zvao miliciju, oni došli Stojadinom iz Jablanice i odveli ji, eto, bilo je taki slučajeva, dašta je, zato sam dici pisa u drvo da me niko nije ubio, da ne ode sumnja na nekog od vakih...

A, i ove je pušćalo, imali vezu. Glavušine đavlije. Ma, šta sve čovik more proživit za tolike godine. Eto, kao lovočuvar sam počeo raditi 1963, prije pedeset godina. Savezno lovište Čvrsnica. Od Dive Grabovice do Blidinja bio je moj rejon nadzora. I, zlato moje, bio sam ti ja zajeban lovočuvar, popušćo nisam. E, znao sam napravit ustupak ako mi se pošteno kaže, daj, bola Šaćire, da ubijem nešto, da imam za prezimit u kolibi. A kolibe su bile na Barama, i ja tamo imam zemlju, a susidi mi bili Ivan Šaravanja, brat mu i još neki ljudi. Nisu to bili ljudi ko ovi danas: u sto vira za sto lira. Nego ko braća. Oni bi me molili jednom, uvrv glave dvaput godišnje. Ja bi im reko kad neću bit u planini; nek ubiju krmka ili dva, da imaju za zime, ih, bilo ji je ko mrava. Ali, ove jezičare, ove što su se silili, e, take sam proganjo, to je bižalo od mene na sve strane. Pamtim ja i one što su pridmenon i travu pasli. Kome si sila! Nisam takima popušća, jok! Šakota Pero i Toma Zovko, nije ima ruke, umro je, pokoj mu duši. Prijatelji moji, znao bi ja i ni pustit da štogoć ubiju, uritko. Ali, jednom nisu pitali! Ja do ni kući, ko da ji obiđen, i oni bili lovci, Perina žena na vratin, di je Pero pitan, otiša je u Masnu Luku, da se ispovidi. (U Masnoj Luci, na području Blidinja je oduvijek bila crkva, a tamo je kapelan već dugo godina Šaćirov prijatelj, lovac i priznati regionalni kinolog fra Petar Krasić), dobro, nevista, ja ću njoj, a sve se mislim, kakva ispovid, da su se oni išli ispovidat u fra Petra išli bi autom, a Parina Folcika prid kućom, e, velim, saću ja ni nać i "ispovidit”! I nađem ji, znan ja di oni imaju čeku. Naljutio se ja, kokad naljutio. Ne volin kad mi neko iza leđa radi. A još mi prijatelji. Potira san ji, ali ji nisan tužio, samo da nauče lekciju. Ostali smo prijatelji. Jer sam ima pravo! Ih, prošo sam šta niko nije; vodio sam ja u lov i Juru Bilića, predsjednika komunista Rvacke, nema koga nisam, ma ko će to sve ispričat. Bilića doveop Srećko Žulj, on je bio iz Posušja i šef SUP-a u Mostaru. Čeko ja na Klancim, ako znaš đe je to?

Znam, Šaćire, tu je bila jedna legendarna gostionica...

E, tu oni došli. Ajde, poruke, lipo se upitamo, kad Srećko ruku u džep, i ova trojica, i Bilić, jašta, ja se zabezekno, svi po pet "stoja”, ko meni. Ma, nemoj Srećko, ne smim ja to... Ama, Šaćire, znam ja šta ti smiješ a šta ne, pa ćeš ovo fino jamit za svoj trud. Jedan je noso kameru i sve snimo, onu lipotu i šumu. Oni su tili sve piške proć, ma ima tu popoć, zlato moje, koliko oćeš. Ubili su jednog jarca, nije ji to toliko zanimalo da baš pucaju u sve što naiše, ali, kad smo se vratili i kad su se izuli, i u Jure i u ostali sve noge krvave! Od odanja. Ja nisam imo tih problema, ja sam svaki dan prolazio i do četeres kilometara...

Ko je baš bio lovac, a nije bio šminker, od tih političara?

A, vala, to ti ne mogu reć. Sve je to bilo tanko. Bivao je i Munir Mesihović, ubio dobrog jarca, taman prid parenje, konac desetog miseca, imaju gori u Čvrsnici Male i Velike Račve; tada jači jarci izgone nejače. Tu sam vodio Munira, pa ću tu vodit i ovog malog, što sam ti ga spominjo, Nikola Martinović se zvao, prvak Jugoslavije u streljaštvu. U Velike Račve kad smo došli, Nikolu sve zanima, ponio i kameru, sve snima, sve vidi prvi put, te šta je ovo Šaćire, šta je ono, s njin došo i sin Mehe Trbonje, izvedem ji na jedan teren, kad imaš šta vidit, zlato moje: bilo je između dvjesta i trista divokoza, samo na toj lokaciji. Gleda Nikola na sve strane, ne zna di bi prvo puco; pita me, Šaćire, vidi onog jarca koliki je, da pucam na nj? Neka malo, velim ja. Ali se krdo naglo uplaši, tutanj stao jarce ozgar od Dive Grabovice, lete na sve strane, kad imaš šta vidit: pomoli se jarac tako da se opisat ne more; ma ubio bi ga lovac da je stotinu nekakvih zabrana na njemu, Nikola je imo dozvolu za odstrel, jarac je bio taki da bi ga ja kokno da su sve tespisi i očenaši bili po njemu, dotle takog još u Čvrsnici nisam vidio, iznenadio me taki kaki je, ono, što se kaže – zlatni. Zborim ja Nikoli: E, evo za te jarca, šampione, vakog sam ti tijo namistit. Nema šta, vidi se da je dečko šampion, namistio se lipo, kratko nišanio, puko i trefio ga di triba, jarac odma pao, a najgore mi je kad životinju rane pa se pati. Ovaj je namistu bio gotov. Sritan Nikola, sve skače od dragosti, ruku u džep, vadi punu šaku para, na Šaćire, jami, zaradio si. Ama neću, Nikola, neću, imam ja plaću, a sve mislim, utisni ji moj Nidžo u džep, u mene dice, vas ja u izgradnji, a Nikola pun, sve mu država plaća. A, oni se moj džep na uniformi sam otvara. Utisno mi pare, poklonio mi lovački karabin i lovačku pušku za sina. Kakav čovik! Karabin mi poslo po sinu Jole Muse, nov, taman iz fabrike, nula trides šestica. Čudo od karabina. E, taj ti je Nikola Crnogorac, ostali smo u vezi, i nema misec dana da je s još dvojicon prijatelja dolazio na nego takmičenje u Široki Brig.

Kako je izgledao fond kada si ti zaprimio i čuvao planinu?

Svašta je u planini bilo, svakakve divljači. Ma, sve je to vrvilo od živine. Direktor Lovrić bi meni vodin posla po dvi i po tone šenice, za jarebice kamenarke, Talijani su ludili za nima, Talijan bi sve dao za dobar ulov kamenarke, petnes dolara bila je cijena jedne kamenarke, ali Talijani pucaju u sve što leti, a kamenarke ovdin bilo ko mrava; svako jutro kad pođem u planinu, naspem pun rusak i bacam di jarebice sliću; bila ranilišta i pojilišta za visoku divljač. Sijena se razvlačilo da se to ne more opričat, otkupljivala firma u seljaka stare konje, otkupljivala i crknute, pa ji mi razvlačili po planini da se međed prirani.

Ovdi je ko koliba, ovdi ima jedan prolaz, zvao se Vejzovića pas, ima jedno osamsto metara kroz stijenu, divokoze ne mogu tamo, ne mogu doli ni gori, samo prid vrata od kolibe! Dođu glavušine, tu bi ja posuo so, i vazda bi se oko kolibe vrzmalo dvades-trides divokoza. Side glavušine, piju kafu, pa za pušku. E, neš, druže ovdi pucat da si Tito, neš i gotovo! Nisam dao, nikome. To je bilo lino podić guzicu i proć malo planinom. To bi samo pilo, ilo i pucalo. A ta se divljač tu bila navikla, to je ko da ubiješ kućnog lubimca. Ovdin moreš sidit, pit i ćeifit, a odves ću te kad oćeš i di oćeš da pucaš. Nisam dao nikom, i mnogi su se zato žalili na me, ali direktor Lovrić nije da na me, vego me vazda podržava. Di su danas taki direktori, di je naka planina, i di nestadoše onoliki jarci i koze! Jedino sam pustio jednu curu, Slovenku, tata joj bio veliki partner naše firme, e ona je jedina tu pucala, ubila jarca, napravila jetru, pa i sada kad pričam o tom, pođe mi voda teć iza zuba. Pitala me, imaš li ovo, ono, sirćet, crno vino, ružmarin, ma sve sam imo, meni je po sedamnes boca viskija znalo iza guzonja ostat, još čuvam jednu. Nedavno sam bio u Posušju, radi kerova, takmičenje, sritnem jednog starog lovca, kaže, Šaćire, bijo sam ti u Čvrsnici, u Razvalama, vidio sam trines divokoza. Ma, ne virujem da ji je vidio, a možda i jes, sve je pobijeno, teško je sada jarca nać. U tim Razvalama vazda je bilo koze i jarca, ko niđe, živa voda a i solilo se. Za muštuluka si, reko sam mu. Ja sam u planinu prista ić, iako još imam života, još me noge nose, ali deset godina ima da sam zadnji put išo. Namistio se ja na čeku, pustijo kerove, kad, čujem ja, nagone oni nešto. Ja ositin živinu, pa sam bio siguran da je ili srna ili srndać. Ako je srna, pustiću je, ako je srndać, pucaću. Kad ono, srna. Zakočim ja pušku, ali, zlato moje, prođe srna jedno pedeset metara, kad iz šume rafal. Mašinka. Biju divljač mašinkom, rafalno! Mal me ne ubište, vičen ja, a oni mrtvi ladni, što se nisi javio. E, kad sam to doživio, reko sam neću više u Čvrsnicu!

A, koji je od "guzonja” bio onako, najbezobrazniji?

Ma, neću, neću, nek "svak ostanu dobar i pošten!” Samo je Tito osto Tito. Sve drugo i jes – drugo. Samo mi žao što ode, a ne ubi onog muflona što smo za nj čuvali u Grabovici. Imali smo ogradu, sto šesnes muflona bilo u njoj... A, šta da ti pričam, di god mrdneš, nešto viri, ja koza ja jarac, ja međed ja muflon, srna i srndać, krmke, zečeve, lisice i tice da i ne spominjem. Meni se čini da je u Čvrsnici svako drvo imalo svoju živinu. Sad niđe ništa, ni koze ni jarca, ni mreže ni ranilišta... Evo, kladim se da ji je u Čvrsnici sad dok ja s tobom pričam, najmanje dvajes u planini. Sve krivolovci. U naše vrime svaki je lovočuvar imo brojčano stanje divljači. Pamtim da je u mene na popisu bilo po tri i po hiljade, do četeri, bilo samo divokoze... E, doće ti jednom Titin zubar. Prvi desetog, osamdeset šeste. Imo dozvolu za kozu. Zove direktor Slavko, ajde Šaćire, provedi ga, nek ubije nešto. Ali zubar neće pješke, sve bi s autom. Diš planinom s autom! Ali, ajde... U njeg puška ispod čekića, rađena za nj u Beču, durbin i sva čudesa. Usput on staje svako sto metara, imo jednu plastičnu bocu, pa malo cugne nešto iz nje. Na nekoliko za nama iđe moj čovik, s punim rusakom rane i pića. Ali doktor cili dan ništa. Jebo majku, sve mislim, da nije popio kakav prašak, bili tad upali oni teroristi, sedamdeset i neke je to bilo, pa narod pričo da su mogli u šumi po sedam dana, a ništa ne jes, da ima neki prašak. Kontam da je i doktor pojeo taki prašak, pa nije gladan. Bilo je usput koze, ali, velim, idem ga odves tamo prema Masnoj luci, tamo je krupne koze, jer su tamo pojila, solila i ranila. Vrime siverovo. Taman. Nigdje ovo vidi nisam, kaže on, kad je vidio krda. Proberem mu jednu, podmetnem mu svoj rusak pod pušku, koza ni pedeset metara daleko. Puče! I pobaci po metra! E, svašta... Ništa on, vratili se prid kolibu, naložio ja vatru, on, kako je sio, potego nekoliko puta iz one boce, pa mi reko, ajde mi ti Šaćire ubi, kad ja nisam. E, ništa mi nije bilo draže vego kad mi lovac kaže da za nj ubijem. Ta i ja sam lovac! Tako i bilo. Ubijem nizastranu jaku, debelu kozu. Velik rog, pravi trofej, biće zubar zadovoljan. Ja za opasač, kad niđe noža, ispo mi neđe. Kako ću je sad zaklat, kako utrobu izvadit. Teška je mrcina za nosit do kolibe. Ali sam imo snage ko međed, zametno se kozom i uzbrdo. Donio je prid kolibu. Progovori zubar, deder mi Šaćire baci jetru na vatru, i rebara. Pojeo bome fino. Ogladnio, do kuće. Ta ko ne bi. Onda se ušutio do ujitra, kako je sideć zaspa, tako se i probudio. Jedva je on kutariso nizastranu ujitra, sve popriko iđe, ko žena. U mene kući je cilu slideću noć otkuavo trofeje, litar i po rakije popio, halal mu bilo. Imam, Šaćire sobu pet sa pet, puna je trofeja, kaže mi. E, ovo bi mi bio najdragocjeniji, još samo da sam ga ja ubio.

Je si li ikada "ovarisao” na međeda?

Jesam, sto puta! I svaki put kad bi bano na nj ili on na me, to je druga priča, pa se to ne more nabrzinu pričat. Ali, nekad se za međeda mogo Mercedes iz Njemačke dotirat. Jednom, pošalje mi direktor jednog Švabu. Platio, ja mislim petnes’ hiljada maraka da ubije medu. Ja ću ga vodit. Znam ja đe se konjske lešine raspadaju i đe on dolazi, tudan smo čeke postavili. Kad međed dođe prvi put, onda dolazi redovno, sve dok ima šta glođat, svaki dan u isto vrime, sat po njeme moreš navijat. Taj, kojega sam Švabi naminio, svaki dan je dolazio šes minuta do šes sati naveče, ama vazda, u minut. Prijavio sam ja tog medu kapitalca direktoru; velim, Slavko, golem međed, za golema mušteriju, ako ga imaš, šalji ga. Šaćire, jes ti to dobro upratio? Dašta sam. E, dobro, šaljem ti jednog što će dobro platit, iz Študgarda je, eto ga za dvadni. To će ti bit taj Švabo. Pričeko ga ja u Grabovici, mogu se s njim devedeset posto razumit, ali slabije govorim, a naučio sam ponešto kad sam bio u Nemačkoj. Švabo skockan ko i svaki Švabo, dobra puška, oprema, uniforma. Imali smo, nogu za nogom, sat do gori. Sakrijemo se u čeku i zborim ja nemu, kad bude šes do šes, pripremi se, ozgar će niz onaj gozd sić međed. Nemu to bilo čudno i malo mi se ko podsmihiva, nije virova. U pet sati mu kažem da više nećemo pušit ni razgovarat, ma ni disat jako. Sve Švabo sluša, ko Švabo. I, zlato moje, šes do špes, pomoli se međed, Švabo baci oko na sat, majn Got, das ist unmeglih, kaže ko to nije moguće. Čeka je dignuta na osam metara, medo je opasna zvir, valja čovika osigurat. Oba smo isturili puške. Švabo sidi naprid, ja iza njeg, međed jede, šicaj, šicaj, šicaj, šapćem ja nemu, a on ladan ko špricer, neka malo, kaže. Ja priznam da sam se bio unervozio, ta ko da je međedu problem da nas nanuši i ode. Umalo ja nisam puco.

Tako je i bilo, medo nas je onušio, i podigo se, ali Švabo diše s puškom, on je to i čeko; čim je medo digo glavu a isprsio pleća, Švabo bum! Ravno u srce. Još je malo medo urlo i onda se srušio, povuko je par stabala munike za sobom. Iščupo... Ajde, da skratim, Švabo jamio kameru i snima, pa će mo do mede, a ja kažem langzam, ne smi se visokoj divljači prilazit dok skroz ne pruži noge, jerbo ona more bit šokirana, a živa, ta koliko je lovaca tako nastradalo. Švabo, kokad je kulturan, sve sluša. Kad smo bili sigurni, priđemo mu, ali Švabo navalio, sve će on platit, da dignemo međeda od preko trista kila na noge, da ga on slika. Ma ne more, bola, ja nemu, a on meni – more! Ih calen... A drago i meni zaradit, zlato moje. Ja sikiru, sici grane, podmeći pod još vruća međeda, i nekako ga osovimo na noge. Oba dršćemo ko pruće. Kad je to obavio, mi ćemo u dolinu, međed će ostat, a sutra će jedan Aco i Gojko Šagovnović doć sa vlačugom, nešto ko tralje, taljige, pa će spušćat medu doli, đe će se i derat. Tu se mora dobro pazit, jer se na mrtvom međedu ništa ne smi ošetit. I, sašli mi, sidimo, jede se i pije, Švabo dotle ništa nije ni okusio, a ja se nešto zamislio. Vas tinken, her Šaćir? Pita Švabo, ko šta mislim. Ma, napravili smo jedan veliki kiks! Kakav kiks? Ma, naki kapitalac nije smio ostat gore, nanić će noćas ne daj Bože, čapor vukova i sveka ga rastrgnut, iskidat. Udari se Švabo po čelu, vas se on uznojio bio, tako je kaže, Šaćir. To se ne smije dogoditi. A, šta ja tu mogu, i ja se ko malo napravim naivan. Ufati se Švabo za džep, izvadi tauzenku, jes ikad vidio tauzenku? Nisam, priznadoh Šaćiru. E, to ti je hiljada maraka odjednom! Ja ko nega guram, neću, ne triba, a šta neću, jadna ti majka, tauzenka je tauzenka i sad a ne u to vrime, ali, Švabo oće da ja iđen gori i prispavam kraj mede i čuvam ga od čapora vukova, ali ja ne pristajem na prvu, nek me malo moli, da ne ispane da san jedva dočeko, košto i jesam. Ma, visio bi ja o konopu za iljadarku, zlato moje! Te ti ja gori, ponesem ića i pića, leži medo, ladan, ja opalim u zrak, ko da malo vukove rastram, naspavam se, ujitra jopet puknem za svaki slučaj, i tako je to bilo sa međedom, Švabom i tauzenkom, zlato moje. Kasnije nam direktor reko da je nas jedanes lovočuvara godinu dana imali plaću! A, oklen ću ja znat kako su mu to naplatili. Ih, šta je toga za opričat... Ali, šta god da sam ti ispriča, ništa mi od ovog rata nije gore bilo, jer me ubilo duševno. Eto, zlato moje, odo sad na dženazu, stričević mi umro.

A ja ću do Perutca. Tamo je starac Mijo, od stoljeća.

мени најбоља епизода Циклотрона *Пипачи*.
Умирем сваки пут кад гледам и слушам овог наратора

Šta je opraštanje

Autor: Tatjana Firevski Jovanović i Nebojša Jovanović

Jedan psiholog definisao je oproštaj kao odustajanje od ljutnje na koju imate prava, pri čemu nudite osobi koja vas je povredila prijteljski stav na koji ona nema prava. I pored toga što ova, možda po nekima paradoksalna, definicija zapravo predstavlja suštinu procesa opraštanja, oproštaj se ipak preporučuje u svim situacijama konflikta jer su alternative mnogo štetnije i to ne za osobu kojoj se želimo osvetiti, već za nas same.



Oprostiti nekome nije isto što i pomiriti se sa njim. Oprostiti nekome nepravdu koju nam je naneo znači pomiriti se sa time što se dogodilo i ostaviti za sobom sva osećanja koja su sa time povezana. Bilo da se radi o prevari od strane bračnog partnera, izdaji na poslu ili od strane prijatelja, sposobnost da se oprosti je neophodna kako bi se život mogao nastaviti bez ogorčenosti. Ovakvo svesno oslobađanje od neprijatnih osećanja zapravo je sposobnost koja se ne razvija lako i koja podrazumeva niz karakteristika koje osoba treba da poseduje kako bio opraštanje bilo potpuno i iskreno. Ipak, ovo je i veoma korisna i lekovita sposobnost jer bez nje osoba ostaje u začaranom krugu traženja krivca, isterivanja pravde i nagomilavanja negativnih osećanja koja više nego ikome drugome štete njoj samoj.

Kako zadržavanje besa i ogorčenosti može izazvati dodatno produbljivanje i inače loše situacijie i stvaranje dodatnih problema, za svakoga ko je ikada iskusio nepravdu i bio nečija žrtva od ključne važnosti za sopstveno zdravlje može biti sposobnost opraštanja i nastavljanja sa svojim životom. Često ljudi koji dolaze na psihoterapiju sa različitim problemima na kraju otkrivaju da je njihov uzrok zapravo u tome što nisu uspeli da oproste neke davne nepravde koje su im nanete. Nije redak slučaj da su te nepravde čak i zaboravljene, ali bol koji su izazvale još uvek iz podsvesti upravlja životom te osobe. Tada je potrebno oživljavanje davnih događaja kako bi ih osoba ponovo doživela i konačno uspela da oprosti.

******

Oprostiti nekome nepravdu koju nam je naneo znači pomiriti se sa time što se dogodilo i ostaviti za sobom sva osećanja koja su sa time povezana. Bilo da se radi o prevari od strane bračnog partnera, izdaji na poslu ili od strane prijatelja, sposobnost da se oprosti je neophodna kako bi se život mogao nastaviti bez ogorčenosti.

******

ISTERIVANJE PRAVDE

Nekima, koji su ovu sposobnost razvili, opraštanje nije problem, ali isto tako postoje i oni koji se ponose svojom nesposobnošću da oproste. To su ljudi od kojih se često može čuti da “daju samo jednu šansu” ili da “nikad ne zaboravaljaju nepravdu i bol koji su im naneti”. Ne želeći da oproste, oni se grčevito drže bola i ljutnje i odbijaju da zaborave neprijatna iskustva. Trpljenje svih ovih negativnh osećanja koja zadržavaju u sebi je po njima cena isterivanja pravde. Problem je što se često ova cena ne isplati jer se pravda može dostići i bez gušenja sebe neprijatnim osećanjima. Zapravo je pravda mnogo dostižnija kada se za nju čovek bori hladne glave, racionalnim argumentima, a ne uz preplavljenost emocijama. Isterivanje pravde i traženje naknade štete su procesi koji se odvijaju na interpersonalnom polju i zahtevaju komunikaciju i razumevanje, te samim tim što je osoba koja je u njih uključena racionalnija i oslobođenija afekata, to će i pravda pre biti zadovoljena. Kada neko juri za pravdom ispunjen afektima, kako se često kaže, pre srcem nego glavom, on će pre tražiti osvetu nego pravdu. Upravo je uočavanje razlike između ovih pojmova od ključnog značaja i za razumevanje praštanja. Osvetiti se nekome vraćajući mu bol istom merom nije jedini put za uspostvljanje pravde. Uzvratiti nepravdom na nepravdu ne rađa pravdu već samo onome koji se sveti pomaže da se na neko vreme oslobodi negativnih osećanja. Ali, mnogo zdraviji i trajniji način za oslobađanje od ovih osećanja je praštanje. Vidimo da je želja za osvetom zapravo posledica nesposobnosti praštanja.

******

Osvetiti se nekome vraćajući mu bol istom merom nije jedini put za uspostavljanje pravde. Uzvratiti nepravdom na nepravdu ne rađa pravdu već samo onome koji se sveti pomaže da se na neko vreme oslobodi negativnih osećanja. Ali mnogo zdraviji i trajniji način za oslobađanje od ovih osećanja je praštanje. Vidimo da je želja za osvetom zapravo posledica nesposobnosti praštanja.

******

To da li će osoba želeti da oprosti ili da se osveti pre svega zavisi od odluke koju mora doneti sama ispitujući svoje vrednosti i stavove, pa na kraju i kapacitete za pomirenje sa realnošću. Svako ko je ikada bio povređen bio je u situaciji kada je trebalo odlučiti hoće li oprostiti onome ko ga je povredio ili će, ipak, nastaviti da živi sa tim neprijatnim isustvom zadržavajući ljutnju i ogorčenost u sebi. Ovo je vrsta odluke u kojoj nema srednjih rešenja ili polovičnih odgovora. Ili ćemo oprostiti ili nećemo. Zato je od krucijalnog značaja biti svestan posledica svake od opcija kao i onoga što je potrebno da osoba u sebi razvija kako bi uopšte imala ovu mogućnost izbora.

OPROŠTAJ I POMIRENJE

Oproštaj mnogima može predstavljati problem samo zbog toga što pogrešno određuju njegov smisao. Često se oproštaj poistovećuje sa pomirenjem, a zapravo je pomirenje veoma širi pojam čiji je jedan deo i oproštaj. Pomirenje uključuje saradnju obe strane, izvinjenje za učinjeno sa jedne strane, prihvatanje tog izvinjenja i opraštanje sa druge strane. Međutim, nisu retke situacije u kojima čak i kada je očigledno da nam je neko učinio nepravdu, ne dobijamo izvinjenje niti razumevanje. To ipak ne znači da sa tom osobom moramo ostati doživotni neprijatelji. Ono što je moguće učiniti u takvim situacijama jeste objasniti sebi razloge konflikta i potruditi se da što bolje razumemo suprotnu stranu kako bismo u sebi tu priču priveli kraju i mogli da nastavimo dalje bez ozlojeđenosti. Kada se potrudimo da razumemo onoga ko nam je naneo bol i nepravdu, nakon toga možemo i doneti odluku da li ga još uvek želimo u svom okruženju. Nije nemoguće shvatiti dela druge osobe, oprostiti, ali se i ne pomiriti sa njom.

******

Za opraštanje je od ključnog značaja razumevanje druge strane. Psihološka definicija opraštanja jeste odbijanje da povredimo onoga ko je nas povredio. Ovo odbijanje se ne odnosi samo na bukvalno povređivanje, već i na svako svođenje računa, osvetu pa čak i pokušaje da se drugi ubedi argumentima i kroz raspravu u to da je pogrešio.

******

Praštanje jeste deo pomirenja, ali to ne znači i da pomirenje mora biti deo praštanja. Za opraštanje je od ključnog značaja razumevanje druge strane. Psihološka definicija opraštanja jeste odbijanje da povredimo onoga ko je nas povredio. Ovo odbijanje se ne odnosi samo na bukvalno povređivanje, već i na svako svođenje računa, osvetu pa čak i pokušaje da se drugi ubedi argumentima i kroz raspravu u to da je pogrešio.

KADA JE PRAVO VREME ZA OPROŠTAJ?

Postoji još jedan veoma bitan faktor koji utiče na mogućnost opraštanja. To je vreme. Ma koliko mislili da je vredno i potrebno oprostiti štetu koja nam je nanešena, za to nećemo biti sposobni dok ne prođe određeno vreme i ne osetimo da smo za to zaista spremni. Oprost počinje odlukom koja dolazi iz glave, ali nikako ne može biti potpun ukoliko emotivno osoba za to još uvek nije spremna. Najveća greška koju ljudi čine nakon toga što su bili žrtve jeste verovanje da samo odlučivanjem da žele da oproste to zaista i mogu da učine.

.
.

ŽENE, PAŽNJA: Zamalo da umrem zbog farbe za kosu



BEOGRAD - Jedva izvukla živu glavu!
Beograđanka D. M. (64) nije ni slutila da će zbog farbanja kose završiti kod lekara specijaliste i jedva preživeti pokušaj da se ulepša. Ona je u prodavnici kupila „švarckopf“ crnu farbu za kosu „palet“. Prvi put se tim pakovanjem ofarbala oko Nove godine i nije imala nikakav problem. Polovinu koja joj je ostala i drugi hidrogen koji je bio upakovan zajedno s farbom iskoristila je u petak. Čim je utrljala farbu u kosu, osetila je užasne bolove. Kako je vreme prolazilo, bolovi su bili sve jači.

- Što je farba više prodirala u kožu, sve sam se gore osećala. Bolela me je glava kao nikad u životu. Kako su sati prolazili, nadala sam se da će glavobolja prestati, ali ona je bivala sve gora. Pored bolova, sve me je svrbelo i peklo, i to najviše na glavi i iza ušiju. Češala sam se, a pečati su bili crveni i svrbeli su, gorela sam kao da imam visoku temperaturu. Kad su crvenilo i otok prešli na čelo, lice i vratne žile, svi su počeli da paniče, pa sam hitno otišla kod lekara. Iako se godinama farbam u crno, nikad nisam imala nikakvu alergiju - kaže za Kurir D. M.

Kad se nesrećna žena obratila doktoru specijalisti, oči su joj bile gotovo zatvorene od otoka, a crvenilo joj je zahvatalo celo lice. Dermatovenerolog koji ju je pregledao prepisao joj je terapiju i tri injekcije.
- Nakon injekcija otok mi je blago spao, ali kao što vidite, postoji i dalje, i ko zna dokle će. Sve vreme me svrbi i strašno me boli i peče. Lice mi neprestano gori od crvenila.

Najgore je što mi je lekar rekao ću morati da se ošišam do glave, skroz na ćelavo, ako mi ne prođe alergija! Zamislite tek to - priča uplašena D. M.Ona tvrdi da je sreća što je generalno zdrava, pa joj je organizam bio dovoljno jak da se izbori sa otrovima iz farbe.
Iz kompanije „Henkel“, koja proizvodi farbu za kosu „švarckopf“, dobili smo sledeći odgovor:

- Sve naše boje za kosu bezbedne su prema svim evropskim i standardima naše zemlje i zadovoljavaju sve zakonske propise. U ovakvim slučajevima standardna procedura je da se dostavi uzorak proizvoda sa ambalažom i računom prodavnice u kojoj je kupljen. Nakon toga vrši se laboratorijsko ispitivanje uzorka radi daljih analiza kako bi se utvrdilo da li je proizvod u propisanim parametrima kvaliteta.

Iz „Henkela“ dodaju da se na svim bojama za kosu nalazi upozorenje da se obavezno sprovede alergijski test svaki put 48 sati pre bojenja kose, čak i ukoliko je boja ranije korišćena.

"OTPUSTITE MENE, A NE NJEGA"

Kada je čuo da njegov mlađi kolega s posla treba da dobije otkaz, Ajid Sarkić iz Bihaća predložio direktoru da otpuste njega. "Njemu posao više treba nego meni", objasnio je.

Dobrih ljudi spremnih da se žrtvuju za druge još ima, a to potvrđuje i primer Ajida Sarkića iz Bihaća koji je ostao bez posla i plate od preko hiljadu KM da bi spasio svog mlađeg kolegu.

"Nije ti to ništa posebno. Ja sam direktoru rek’o da umesto mladom kolegi dade otkaz meni, da me stavi na tu listu. Taj momak s posla ima dvoje male dece i nezaposlenu ženu. Plata mu treba samo za pelene. Žao je meni mladih ljudi. Nikakve perspektive nemaju. A moja su deca odrasla i ne treba mi k’o njemu. Direktor me sasluš’o, prist’o i to je to.

Nije mi sad drago što se o tom piše, nisam ja želeo da se sazna. Al’ isprič’o sam svom prijatelju što sam uradio, on me sasluš’o, nije ništa govorio, već otiš’o kući i sve napis’o na Facebooku. Posle mi je rek’o da je nakon razgovora sa mnom najpre popio apaurin. Eto, tako je bilo", ispričao je za zagrebački "Večernji list" Ajid Sarkić (51) za čije dobro delo se zahvaljujući društvenoj mreži Facebook čulo širom BiH pa i sveta.

Svoju odluku da prepusti posao kolegi nije odmah rekao supruzi Suadi, koja kaže da ju sve to nije iznenadilo jer je Ajid "takav čovek".

"Pazim da ju ne opterećujem. Žena se još nije oporavila od šoka iz rata kada su pijani vojnici nedaleko od nje bacili bombu. Zato joj ni nisam govorio što sam odlučio. Nekako ćemo se nas dvoje već izvući. Verujem da ti se u životu sve ono što nekom daš višestruko vrati", priča Sarkić i dodaje da je i njegov otac u životu rado pomagao drugima pa danas ima sve što mu za život treba.

Sad, kako će mu se i kada vratiti to što je poklonio posao 28-godišnjaku, Sarkić ne razmišlja.
"Kad sam njemu rek’o da mu je ime bilo na listi, al’ da ću umesto njega otkaz dobit’ ja, najpre je bio u potpunom šoku i neverici. A onda mu je bilo drago što je tako završilo", kaže Sarkić koji je formalno na godišnjem jer mu trenutno traje otkazni rok.

Sarkić je optimista i ističe da će se i bez posla kojim je zarađivao od 900 do hiljadu KM snaći.

"Osam godina sam ja uzgaj’o šampinjone i sad ću se opet vratit tome. Jest da tu ima posla i da mi je lakše bilo na ovom radnom mestu gde sam bio poslovođa, ali tako sam odlučio. I dok drugima svi čestitaju kad dobiju pos’o, mene, evo, tapšu po ramenu i čestitaju mi jer sam - dobio otkaz.

Zvao me i gradonačelnik Albin Muslić i kantonalni premijer Hamdija Lipovača. Svima je to nešto čudno. Ima i onih koji kažu da nisam normalan. Ma, ja ti para nikad nisam im’o, al’ sam sretan jer imam auto, ženu, kuću, zemlju i decu", kaže Sarkić.

Vratiće se poslu koji je radio pre nego što se zaposlio u prodavnici auto-delova pre pet godina.

"Ostavio sam se tad šampinjona i zaposlio. Sad se vraćam poslu s gljivama. Verujem da ću opet uspeti. Pa, svoje dvoje dece ja sam iškolov’o na tim šampinjonima. Puno se radilo, al’ izgurali smo. A sad smo žena i ja sami, sin i ćerka su u Americi, pa nam i neće toliko trebati. Deca rade, a sin se i oženio ", kaže Ajid.

Priča o Ajidu Sarkiću s Facebooka je brže obišla Bosnu i Hercegovinu nego njegovu ulicu u kojoj se pročulo što je učinio tek kad je komšinicu nazvala kćerka iz Sarajeva i pitala ju da li je istina ono što je pročitala na internetu.

Komšije imaju samo reči hvale za Ajida Sarkića koji je kako kažu uvek pomagao drugima.

"Ispod naše kuće je kuća njegova brata. On nije imao puta do kuće pa je Adi posudio pare, kupio okolno zemljište i napravio bratu put. Onda je to zemljište prodavao za placeve, da može vratit dug.

Eh, i ta je epizoda mešetarenja sa zemljištem u životu Ajida Sarkića bila zanimljiva. Zaradio nije ništa, a zemljište je kupcima, uglavnom izbeglicama iz drugih krajeva BiH, davao na rate pa su mu plaćali ko je kada i koliko mogao.

Rambo Amadeus

Ostari se, Severina ne j.ba se..

Rambo, Rambo ostari se, Severina ne jeba se! - poručio je Svetski Mega Car.Pozvali smo muzičara da sa njim prodivanimo koju na ovu temu, ali on nije želeo da širi priču.

- Nemam običaj da ekspliciram citate sa svog koncerta, jer su moji nastupi kao pozorišne predstave i besmisleno je vaditi samo jedan stih iz konteksta i tumačiti ga. Severina je seks simbol Balkana i normalno je da se ponekad u svojim stendap izletima referišem i na simbol koji ona predstavlja - kaže Antonije Pušić