Zivot u zajednici.....

Koja si ti lisica...

Nužna diplomacija ::

Lila ::
Odvikla sam se od života sa vlastitim roditeljima koji su u globalu super i ne stvaraju probleme kad sam kod njih (i kad sam živjela sa njima imala sam skoro pa potpunu slobodu), tako ne bih živjela ni sa tuđima.

E, to. Odvikla sam se ja od ovoga jos dok sam na faksu bila, zato sam i šizela posle kad sam se vratila kuci, pa sve do sad dok se ponovo nisam odvojila od njih Da ne pricam da nekad nisam raspolozena ni za samu sebe, a kamoli da moram 24/7 da pazim da budem fina onda kad bih najradije ujela nekoga.


A jes' luda ova Fraya ::

Snowflake ::
A jes' luda ova Fraya

Tako luda- normalnija od nekih što se prave normalni 100 puta...
Samo je nekad previše iskrena, do nepromišljenosti; u ovo vreme pritvorstva, retka osobina.

Davno sam gledala poznatog TV šoumena, ne sećam se imena ali znam da nema kažiprst na jednoj ruci i napravi čovek karikaturu za pamćenje.

Časta sestra obavlja svoje dužnosti, tiho, mirno, jedva zemlju dodiruje, kao pahulja, ma šta pahulja, kao paperje se kreće, skoro ne diše, na usnama molitva u očima molitva, sva je u molitvi i tišini.

Ulazi u sobu gde piše "Soba za odmor". Bila je sama. Zatvara vrata za sobom i počinje divljački da skače po sobi, da pleše, da se histerično ali zdravo smeje, pravi zvezde, troskoke, dubi na glavi... jednostavno žena se odmorila, izašla iz sobe i nastavila u starom ritmu.

Da li ovo stvarno ima veze sa temom nemam pojma, po meni ma.

Avramova ::Davno sam gledala poznatog TV šoumena, ne sećam se imena ali znam da nema kažiprst na jednoj ruci i napravi čovek karikaturu za pamćenje.

Irac, Dejv Alen.

primer sa casnom je predivan...to je to ..trebalo bi biti obrnuto

:albino: Tačno Fri, Dejv Alen.

L20

To je njen izbor, recimo, a onda ga prenesimo u život, van zidina samostana i već se nameće pitanje, da li je uistinu to njen izbor ili je neko tako želeo.

Skoro da nema razlike u životima mnogih koji se odmaraju slično časnoj sestri.

Jednom sam negde napisala: komšinica je živela u domaćinstvu sa decom, unucima školskog uzrasta, još mali, čuvala ih je, škola, pregledanje domaćih zadataka, odvodjenje i dovodjenje u školu, nabavke, ručak, kućni poslovi i još puno obaveza a njoj došlo vreme da s penzijom uživa, da se odmara, da bira kako će provesti svoje slobodno vreme, da bude uvek tu za pomoć svojoj deci, to je prirodno ali ne svaki dan. Stara poslovica kaže "Da bake treba da budu sa decom, one bi ih i radjale". Podržavam.

Ali ne, upregla je deca, a ona se raspada. Žena je izuzetno vesele i dinamične prirodne te je nekako izdržavala.

Jednom, pri povratku iz kupovine, svrati do prve i najbolje komšinice, izvadi iz kese 200 gr salame, hleb, jogurt, šta li već. Najede se i kaže: "Nemam izbora, ovo kod kuće nikada ne bih mogla u miru ako bih uopšte stigla". Naravno, razumem je i to nije gest njenog sebičluka već želja da se najede ko sav normalan svet, u miru, :: bez prekidanja koja joj neće zasmetati jer će je prekidati oni koji je vole, kojima treba, ali težina se oseća i ona je počela posustajati.

Draga Avramova,dodacu svoje iskustvo.
Ja sam donedavno bila takva baka. Pre toga majka, domacica koja je htela imati sve kao pod konac.Uz to poslovna zena,nikada vezana vremenom od 7 do 3, vec umetnicki,tokom dana, popodneva, veceri i po potrebi nocu. Znala sam sedeti u kuhinji na podu sa masinom na kolenima i otkucavati kritiku doslovno u donjem vesu. Skidala bih toaletu posle koncerta i da ne bi izvetrio utisak kuckala slovo po slovo. Deca bi spavala, muz ko zna sta radio a ja u miru kuhinje i sirine poda, uz casicu osvezavajuceg soka, drndala po masini. Jutrom bi se rano budila jer je kritiku trebalo predati na vreme u stampariju, ili izgovoriti direktno u mikrofon na Radiu ili televiziji. Isto je bilo i sa pisanjem predavanja za studente, pisanjem magisterija, naucnih radova...scenarija i ko zna cega vec.
I onda je dolaskom unuka dosla repriza. Da ne detaljisem.
Ima lepote u porodicnom zivotu, deci,kuvanju, peglanju, cak i nekim poslovima koje ne volite, pod uslovom da sve stima i da imate pre svega neophodan respekt sami prema sebi . Pojedine stvari se moraju odraditi, pojedine ne pod uslovom da je neko zrtva za sve. Ja sam bila u situacijama u kojima sam morala odraditi poslove na nacin koji upravo kritikujem. Ali to nikada nije bilo pravilo, vec izuzetak.
Greska o kojoj govorimo je ona ista koju pravimo inace zivota. U kuci, na poslu, ulici, sa porodicom, prijateljima, neprijateljima... Treba sebe ceniti. To ne znaci imati visoko misljenje o sebi. Ne. Treba ispostovati svoj ORGANIZAM. Ne treba cediti zadnji atom snage, unistiti svoj zivot pa makar u pitanju bili najmiliji. Ja imam u sebi visak ljubavi,tako kazu moji bliznji kada im se posvetim. Kada upadnem u "svoju' fazu kazu "boli". Okrutna sam. Uzimam sebi za pravo da se odlepim bez pardona i odzivim jedan period po sopstvenim merilima, u vremenu rasporedenom kako ja hocu, koliko ja odredim,na nacin kako mi odgovara. Sama ja, bez igde ikoga, ili sa drustvom koje ce mi taj ugodjaj upotpuniti.
Biti svoj nije lako, ali je, po meni jedini nacin da se zajednica ucini lepom. Bez slobode ja zajednicu NE PRIZNAM . Kada je ne bih imala, ni minut ne bih ostala u njoj.

A možda mi više nemamo živaca za sve to. Godinama nam neke stvari počinju smetati, želimo neko svoje vrijeme i neki svoj mir. Da li će taj naš mir biti uz do daske odvrnutu muziku ili potpunu tišinu stvar je već pojedinca...ali zaista mislim da nam je živaca više, istrpjelo bi se sve.

Evo ja na primjer sam za život u zajednici sa nekom koju upoznam.... šta.. ima će dobro to...to .,i to i mirna Bosna i dalje..

Avramova ::Ipak, ako je moranje, mudra žena će to znati iskoristiti.

Dzaba biti mudar u zajednici ako je neko naopake naravi. Ne moze mu se ugoditi. Na zalost, to je najcesci slucaj. Neko je uvek zrtva. Sve je to zato sto se ljudi nikada nisu ucili da postuju pravo drugog nego je uvek bila borba za vlast. Ko koga nadvlada taj mu i robuje. Ako cutis ne valja, ako govoris, nesto se interpretira pogresno. Prati se svaka pogreska da bi se kritikovalo. Ovo vazi za vecinu matorih. Ne daju mladjima da zive. Dusu im pojedose. Vecina poumirase pre njih. To se uci od malena, sa generacije na generaciju. O postovanju i pravima prema drugima. O toleranciji, podeli poslova, ne uplitanju u tudje zelje, odluke, navike /koje nikom narocito ne smetaju/ itd.

Ovde po 15 Kineza zivi zajedno i nema problema. Nikada nisam cula svadju a o tuci nema ni govora. Svi rade. Sve se zna sta je ciji zadatak prema sposobnostima. Niko se nikom 'ne penje na glavu'. Kasnije se neki osamostale, jer zajedno stede novac i dogovaraju se o svemu.

Bilo bi lepo da je tako i kod nas. Nego stalno citam o svadjama, povredama, uvredama, ubistvima..Otac ubio sina i obrnuto, Boze sacuvaj!
.Neko je uvek na mukama. Ko je slabiji i posteniji tesko njemu. Divlji zapad. Ja bih volela da mogu da zivim u zajednici, kad bi svi bili pametni. Lepo je kada se podele duznosti po kuci i vise para da se donosi i vodi racuna. Ima se sa kim progovoriti i dogovoriti. Ne razumem zasto se ljudi razdvajaju i svadjaju.

Најважнији корак у животу је да се осамосталите,...а то је када зарађујете довољно да се можете потпуно одвојити од родитеља.У мом случају запослењем са 18 г.  живео одвојено од родитеља.То када живите са свекијом или пуњцом  је живот у заједници