Reci, njihova tezina...

Amin.

Snaga pisane reci, nikada zanemarljiva....

Neke su u knjigama završile na lomači, a ponekad i njini autori.
Sve da bi im se umanjila - težina.

Vulin:

Recite mi, kolika je vrednost napisanog - ako to niko nikad ne pročita?

Biti pisac nije stvar izbora. Bas u Zabavniku pronadjoh reci Vilijama Sarojana:
''Covek mora da se pretvara da nije pisac.''
Moja drugarica, kao clan kluba 'Crnjanski', napravila je haos u posti jer se predomislila oko slanja svojih pesma na konkurs - trazila je da se posiljka stopira.

I kakvu reakciju iste reči proizvode u različitih ljudi?

To zavisi od situacije, konteksta, a narocito od ( prosecne) umne razvijenosti sagovornika.

Rechi su,malo,precenjene Slavena...Ljudi su takvi,da ce ih vishe povrediti losha rech,nego shto ce ih povrediti loshe delo...
Tako da,rechi u sebi znaju da ponesu i veliku negativnu tezhinu,iako mogu biti izrechene i u afektu...
Ali rechi su prolazne,a dela vechna...Kada ljudi ovo budu shvatili,njihovi zhivoti ce postati mnogo kvalitetniji...

Moje misli teku...teku i ne mogu da se zaustave.Nekada se pitam da li zaista pojedinci misle da sam ja bas bas tolika plavusa.Ili ja samo u zivotu primecujem sto drugi ne primecuju...ili mozda ja vidim stvari kojih mozda ni nema. Ne znam stvarno... misli su mi skroz pobrkane.
Ne znam sta da mislim,a ponos me sprecanva da pitam?
Pitala sam ustvari ali mi odgovor nije delovao bas bas iskren.
Reci mi nisu prijale.. ali ni nacin na koji su izgovorene.
Da li je to dvoje povezano toliko jedno sa drugim?
Da li neke reci mogu biti izgovorene ali na malo suptilniji nacin, da ne zabole, a da opet imaju isto znacenje...

izrazavaju misli koje su podlezne promenama...ne uzimam nishta zdravo za gotovo.... mogu da budu veshta obmana ili samoobmana...mogu da budu melem na ranu....mogu da budu ujed za dushu...ma mogu da budu svashta...
bitan je osecaj koji ih prati...

Reci..mozes njima "pucati",usutkati,dati,oduzeti,da nestanes,padnes,ustanes,nasmejes..cudo su reci,ali isto tako mnogi i grese kad misle da neizostavno moraju govoriti i da ce samo recima biti shvaceni

смањују простор за слободно интерпретирање, што некада зна бити захебато.

Napisi mi pesmu, mazila se je
nisam znao da li cu umeti
reci jesu moje igracke
cakle mi se u glavi
kao oni sareni staklici kaleidoskopa
i svaki put mi druga slika
u ocima kad zazmurim
ali, postoje u nama neke
neprevodive dubine
postoje u nama neke stvari
neprevodive u reci
ne znam

Napisi mi pesmu, molila je
i nisam znao da li cu umeti
voleo sam ju tako lako
a, tako sam tesko to znao da pokazem
a, onda odjednom raspored
mladeza na njenim ledjima
kao tajna mapa pokazao mi je
u koju zvezdu treba da se
zagledam i tako
eto ti pesma, ludo jedna.

To si ti Strelac. I ja bih isto pomastila.

EPITAF

Ubi me prejaka reč. Ne stigoh da se sklonim.
Reče je ona jutros, uz slavujevu pesmu.
Sad neku tugu tešku iz sebe zalud gonim,
To njeno zbogom beše premnogo i za česmu

MOJIH MUCAVIH REČI I BOLNOG PONIŽENJA...

I puče reč kao bič, fijukom za sva vremena,
Dok se još nečem nadah, dok bejah sav sa sobom.
Sad sam niko i ništa – sam sebi svoja sena,
Osušen bor na hridi pred vetrovitim dobom

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA...

Ne reče ko je krivac za taj metak od reči,
Nekuda odskakuta, sva gipka kao srna...
U meni prošlo vreme kao parastos ječi,
A negde ispred oka mota se kosa crna

I OKO, BADEM ZRELI, NADOŠLO ZA VOLJENJA...

Možda ću doći sebi kada pobegnu laste,
Kad leto zaboravim i sav u jesen odem.
Kad lepo što je, zaspi, a noć počne da raste
U meni i za mene, kad mrak okom ubodem...

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SNOVIĐENJA...

U toj ću noći i ja sa svojim snom umreti,
Kunući ono zbogom što ga izreče ona.
A nije dobro nikom svom bolu da se sveti,
Neka sve ide Nebu, nek' sudi Vasiona...

UBI ME PREJAKA REČ, UMREŠE SVA VOLJENJA...

Branko Miljković


Reč, zaista, može da ubije. Glave su se gubile zbog reci (u smutnim vremenima). Reč može da bude teža od stene i ostrija od mača. Reč može da sačuva ili skine nekom glavu sa ramena....

"Smisao reci meri se
vestinom precutkivanja
i lepotom neizgovorenog...." (M.G.)

naOpaka ::izrazavaju misli koje su podlezne promenama...ne uzimam nishta zdravo za gotovo.... mogu da budu veshta obmana ili samoobmana...mogu da budu melem na ranu....mogu da budu ujed za dushu...ma mogu da budu svashta...
bitan je osecaj koji ih prati...

 

Jako dobro receno, to je ta "tezina".. , htjedoh napisati koju, a onda procitah ovo...i to je To..

inspy :: ima ona mudrost:
Pre nego što progovoriš zapitaj se:
-da li će tvoje reči odgovarati istini,
-da li će nekome naneti bol,
-da li su korisne
i na kraju,
-da li je neophodno narušiti tišinu zbog toga što želiš da kažeš.

Ovo mi se jako dopada. Lepo za podsećanje.

Vulin ::Ovde je Branko Miljković sa jedne, a Sokrat sa druge strane. "Ubi me..." i "Vaše strele i kamenje..."
Nemaju reči težinu dokle god ih neko ne izmeri. Recite mi, kolika je vrednost napisanog - ako to niko nikad ne pročita? I kakvu reakciju iste reči proizvode u različitih ljudi?

ide onaj lajk ..
volim te kad prichash, a sve manje te srecem ovde vuki  

idem u detinjstvo daleko, vaga za tachno merenje ...il tako neshto

Verovatno se sad obracunavaju po Briselskom kursu, korigovanom za koridor 10 i juzni tok  

Pre svakog pustanja reci u etar, zauzmite pozu budistickog meditatora, preksrstite prste sake, udahnite duboko... imate sansu da postanete prvi podpredsednik vlade

naOpaka ::

Vulin ::Ovde je Branko Miljković sa jedne, a Sokrat sa druge strane. "Ubi me..." i "Vaše strele i kamenje..."
Nemaju reči težinu dokle god ih neko ne izmeri. Recite mi, kolika je vrednost napisanog - ako to niko nikad ne pročita? I kakvu reakciju iste reči proizvode u različitih ljudi?

ide onaj lajk ..
volim te kad prichash, a sve manje te srecem ovde vuki  

idem u detinjstvo daleko, vaga za tachno merenje ...il tako neshto

naopaka , podrzavam te .. stvarno nedostaje...   ali to isto bih rekla i ja za tebe... 
pa dobro gde si ti?  

ništa ne može toliko da razvedri ili naoblači dan kao reč osobe do koje mi je stalo... oni do kojih mi nije stalo... ma šta god da kažu, izvetri brzinom svetlosti, osim ako nisam u pms-u  

Meni ljubav znaci vise od rijeci... 

Tezina izgovorene reci takodje zavisi i od tonaliteta

Tezina reci, pre svega, zavisi od nase licne sposobnosti da njihovu sustinu prihvatimo bez sujete i bez emocija (ako je ikako moguce). Obicno smo spremni da prihvatimo lepu laz koja nam godi i totalno smo ogoljeni i skloni krvarenjima, kad nam se govori istina koja nam nije po volji. Tonalitet kojim se nesto izgovara je, takodje, deo naseg dozivljaja ali je totalno beznacajan za sustinu onog sto se govori. Tako, ako smo sposobni da stvari sagledamo realno, bez emocija, tonalitet izgovorenog je nebitan.
U nekom trenutku svog zivota, izabrala sam da verujem u laz (jer sve je bilo tu, savrseno uklopljeno, izgovoreno najneznijim glasom, protkano najtananijom emocijom, okice zamagljene neprolivenom suzom... drhtaj ruke...) a celim bicem sam vristala iznutra da je to samo dobra gluma... Samo za par dana sam dobila tako ledeno tusiranje da se i posle vise godina jezim kad se setim.... Moja vera i emocija su izabrale da me bar na trenutak obmanu. I danak tome i danas placam na neki nacin. Hocu reci da taj efekat nije izazvalo tih par reci, nego nacin na koji sam ih ja shvatila i dozivela.
Recenica koja me je najvise povredila u zivotu je "Nemoj da i ovo shvatis pogresno". Tako obicna recenica   Tiho izgovoreno, blago, pokajnicki, nezno, molecivo.... Nikakva psovka, nikakav samar, nista u zivotu me vise ne bi zabolelo. A zasto? Zato sto sam tog trena dozivela totalno prosvetljenje, otvaranje ociju, izgubila svoje zablude i shvatila da sam godinama sama birala da verujem u sarene laze   Zabolela me je moja zaslepljenost, moje samoobmanjivanje, moja neodgovornost prema samoj sebi. Jer, najmanje sto samoj sebi dugujem je bar istina (ma kakva bila ), al istina   
E, tad sam naucila da zivim odgovorno prema samoj sebi. Ne postoji vise ni istina ni laz koju neko izgovori, a da me moze povrediti. Ma ko je govorio i ma kojim tonom... Ne postoje reci preko kojih se ne moze preci ali postoji ono nesto sto sami sebi ne mozemo oprostiti. Samo reci koje me podsete na to, mogu imati neku tezinu za mene. Ali ne kao reci nego kao moj licni dozivljaj same sebe   

Možda bi bilo najbolje da sebe u tom konekstu "zaboraviš". Zašto da ne, i to bi bila prava katarza. Moram pomenuti Sinajev "sadašnji trenutak" koji mi je sve prisutniji u životu.