Reci, njihova tezina...

Velike
reci obicno kriju u sebi male i, na kraju krajeva, toliko nebitne
stvari. Ne govori stvari iza kojih ne mozes stati, ne dozvoli da te
obeleze, preuzmu, da nosis njihov znak i teret koji nose sa sobom.
U male
reci, obicne reci, toliko toga velikog moze da stane, samo ako umes
da ih otkrijes, prepoznas, uhvatis. Mada, istina je, male reci su mnogo
teze od velikih. Male reci sa sobom nose velika obecanja. One traze,
zahtevaju, da iza njih stanes i ispunis ih, inace te progone i melju te,
odnoseci san i osmehe u nepovrat.....

Da li je to bas tako , ili ipak postoji neka sredina, mozda je to sticaj okolnosti , ili ipak nesto sasvim trece..?

Ne bih riječi dijelio na male i velike. Svaka riječ može biti i jedno i drugo, zavisno u kom kontekstu je izrečena.
Riječi - one neizgovorene, su kao ptice u kavezu. Dok su tu mogu se kontrolisati. Izgovorena riječ je kao ptica puštena iz kaveza. Više je ne možeš uhvatiti, niti u kavez vratiti.

Ali da nije tih izgovorenih reci , na koji nacin bi komunicirali?! Kako bi nekome dali do znanja sta mislimo, osecamo... pa i ne volimo?
..

slavena ::Ali da nije tih izgovorenih reci , na koji nacin bi komunicirali?! Kako bi nekome dali do znanja sta mislimo, osecamo... pa i ne volimo?
..

Bila sam odusevljena kako je jedan malisan objasnio na koji nacin se sporazumeva sa svojim goscama iz Madjarske na Radost Evrope. Na pitanje kako se sporazumevaju, on je rekao: '' na engleskom, na madjarskom, na srpskom, rukama, crtezima.''

Reci ne moraju biti otelotvorene, ali su vrlo mocne u stvaranju predstava u necijoj glavi.

slavena ::Ali da nije tih izgovorenih reci , na koji nacin bi komunicirali?! Kako bi nekome dali do znanja sta mislimo, osecamo... pa i ne volimo?
..

Nisam ni rekao da ne treba razgovarati. Ona poslednja rečenica u mom postu je, ustvari, metafora koja upozorava da čovjek mora voditi računa šta govri. Jednom izgovoreno, ostaje izgovoreno, i ne može se više vratiti nazad.

metafora koja upozorava da čovjek mora voditi računa šta govri. Jednom izgovoreno, ostaje izgovoreno, i ne može se više vratiti nazad.

reci, obicne reci, toliko toga velikog moze da stane, samo ako umes
da ih otkrijes, prepoznas, uhvatis.

Covek je gospodar samo svoje neizgovorene reci.
( Ivo Andric)

Ne samo rijeci da imaju tezinu ,nego i sama slova.Samo ih treba vidjeti.

slavena ::Ali da nije tih izgovorenih reci , na koji nacin bi komunicirali?! Kako bi nekome dali do znanja sta mislimo, osecamo... pa i ne volimo?

smajlicima.
----------------------------
ima ona mudrost:
Pre nego što progovoriš zapitaj se:
-da li će tvoje reči odgovarati istini,
-da li će nekome naneti bol,
-da li su korisne
i na kraju,
-da li je neophodno narušiti tišinu zbog toga što želiš da kažeš.

iskreno,
cvetica jedino shvatam uvek odustanem da ga razumem a to mi najvise odgovara ...

Riječi..., riječi..., riječi. Cijene se ili se i preziru. Skupe su, ali i jeftine. Zabavne, ali i dosadne - sve zavisi od toga čije su. Nekada su poželjne, nasušno porebne, nekada su suvišne i nepotrbne...
U poznatoj priči Ive Andrića "Kmet Siman", ima jedna epizoda o sarajevskim begovima i njihovoj kafani, gdje su se svaku veče sastajali, ispijali kafe, i vodili razgovore. Jednog dana, umre beg-Mujo. Posle sahrane, opet se svi iskupe u kafani - sjede, ispijaju kafe, puše čibuke i ćute. Odsjedili su svoje vrijeme, a da niko od njih nije ni riječ progovorio. Kada su poustajali da krenu kućama, samo je jeda od njih rekao:
- Ode Mujo!
- Ode, jah! - odgovrio je drugi.
I to je bio sav komentar o smrti njihovog prijatelja.
U ovoj priči ima mnogo simbolike, mnogo nerečenog a u stvari rečenog:
Bili su skupa kao i uvijek, družili se međusobno ali i sa svojim mislima i niko nikoga nije ometao da o mrtvom prijatelju razmišlja na način kako je želio.

slavena ::Velike
reci obicno kriju u sebi male i, na kraju krajeva, toliko nebitne
stvari. Ne govori stvari iza kojih ne mozes stati, ne dozvoli da te
obeleze, preuzmu, da nosis njihov znak i teret koji nose sa sobom.
U male
reci, obicne reci, toliko toga velikog moze da stane, samo ako umes
da ih otkrijes, prepoznas, uhvatis. Mada, istina je, male reci su mnogo
teze od velikih. Male reci sa sobom nose velika obecanja. One traze,
zahtevaju, da iza njih stanes i ispunis ih, inace te progone i melju te,
odnoseci san i osmehe u nepovrat.....

Da li je to bas tako , ili ipak postoji neka sredina, mozda je to sticaj okolnosti , ili ipak nesto sasvim trece..?

Nije važno što se kaže , već na koji način se nešto kaže / izgovara . Ne bih dijelila riječi na velike i male . Riječi dobivaju značaj načinom na koji ih izgovaramo . Načinom izgovaranja one postaju velike i značajne ili potpuno beznačajne , bez obzira o kakvim se riječima radi .

Bitno je da se razumiemo....

Често помислим на то да ријечи које изговарамо имају своје исходиште у вјечности. Кад кажеш "а", то "а" се већ запутило у вјечност и кроз милион година оно ће постојати као што је постојало у тренутку изговарања. Ово вриједи за све, и за ријечи које изговарамо и за дашак вјетра у неком сахарском грму, који је над тим грмом задувао баш у овом тренутку, прије рецимо 480 година.

Kažu da čovek može poneti teret težine jednak sopstvenoj težini. Često je reč teža od obe.

Sub-Ad ::Често помислим на то да ријечи које изговарамо имају своје исходиште у вјечности. Кад кажеш "а", то "а" се већ запутило у вјечност и кроз милион година оно ће постојати као што је постојало у тренутку изговарања. Ово вриједи за све, и за ријечи које изговарамо и за дашак вјетра у неком сахарском грму, који је над тим грмом задувао баш у овом тренутку, прије рецимо 480 година.

E, ovo je prava stvar - sacuvati dete u sebi.

Vidra ::
E, ovo je prava stvar - sacuvati dete u sebi.

Не, није ствар у томе.
Као кад узмеш камен, отпловиш на сред Пацифика и бациш га у воду. Он је ту до краја свијета, до колапса Земље, мада тебе одавно нема. А ни мене хехе.

Sub-Ad :: Он је ту до краја свијета, до колапса Земље, мада тебе одавно нема. А ни мене хехе.

Zašto postojanje kamena stavljati iznad postojanja čoveka?

Avramova ::

Sub-Ad :: Он је ту до краја свијета, до колапса Земље, мада тебе одавно нема. А ни мене хехе.

Zašto postojanje kamena stavljati iznad postojanja čoveka?

Камен је примјер, иако материјалан, у Пацифику остаје до краја Свијета.
Ријечи су нематеријалне, не могу се уништити и свести на атоме, према томе, оне могу бити само вјечне.

Камен је примјер, иако материјалан, у Пацифику остаје до краја Свијета.
Ријечи су нематеријалне, не могу се уништити и свести на атоме, према томе, оне могу бити само вјечне.

Ali nece biti vecne u slucaju da nema ko da ih cuje - procita, ili mislis da egzistiraju same za sebe u nekoj predpostavci?
Jer ako bacis kamen, znas da jesi i gde, i meni ispricas i ja cu znati o tom kamenu. Ali, u Pacifiku ima more kamenja za koje ne znamo kakvog su oblika, boje. Za baceni znamo kakav je.
Tako i reci - znamo kakve su, koje su, kog oblika, smisla...

Vidra ::
Ali nece biti vecne u slucaju da nema ko da ih cuje - procita, ili mislis da egzistiraju same za sebe u nekoj predpostavci?
Jer ako bacis kamen, znas da jesi i gde, i meni ispricas i ja cu znati o tom kamenu. Ali, u Pacifiku ima more kamenja za koje ne znamo kakvog su oblika, boje. Za baceni znamo kakav je.
Tako i reci - znamo kakve su, koje su, kog oblika, smisla...

Од нас не зависи да ли нешто постоји или не, оно егзистира и мимо наше спозаје о постојању тог нечег.
Камен у Пацифику за који знамо да је ту, стваран је онолико колико је стваран камен за којег не знамо, јер себе не можемо стављати изнад нечег што постоји и арбитрирати над постојањем или непостојањем нечег. Тај камен којег си бацила је стваран и у случају да знамо за њега, и за 500 година кад нас не буде, баш као што је и стварно свако зрно пјеска у Сахари за које немамо спознају о његовом постојању. Хоћемо ли ми причати о неком конкретном зрну пијеска из Сахаре и тако га чинити стварним, небитно је, јер оно егзистира и мимо наше приче о њему а милијарде милијарди таквих попут њега, чине море сахарских дина, мада нисмо ни свјесни њиховог појединачног постојања.

E,

Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ - изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град, него најмању и најнезнатнију реч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те је туђинац онолико освојио и покорио, колико ти је речи поткрао и својих натурио.
(...)
Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове, него изгубити језик. После изгубљене битке и изгубљених ратова остаје народ. После изгубљеног језика нема народа. Језик је, чедо моје, тврђи од сваког бедема. Кад ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком.

iz knjige Zavestanja Stefana Nemanje, poglavlje o jeziku

Rečima se težina meri savešću, istinom; ko nema tu vagu, svaka mu je laka. Reči su jeftine; i što se lakše do njih dolazi, lakše se i troše. Kad sadrže i neki smisao- treba ih prištedeti.

Ovde je Branko Miljković sa jedne, a Sokrat sa druge strane. "Ubi me..." i "Vaše strele i kamenje..."
Nemaju reči težinu dokle god ih neko ne izmeri. Recite mi, kolika je vrednost napisanog - ako to niko nikad ne pročita? I kakvu reakciju iste reči proizvode u različitih ljudi?

Sub-Ad ::

Avramova ::
Zašto postojanje kamena stavljati iznad postojanja čoveka?

Камен је примјер, иако материјалан, у Пацифику остаје до краја Свијета.
Ријечи су нематеријалне, не могу се уништити и свести на атоме, према томе, оне могу бити само вјечне.

Svakako da je kamen primer, tako ga i tretiram u ovom razgovoru.

Zbog narednog citata sam i pitala zašto materiju stavljati iznad misaonog.

Sub-Ad :: Он је ту до краја свијета, до колапса Земље, мада тебе одавно нема. А ни мене хехе.

То је означавало Видрину и моју материјалну пролазност у односу на тај камен из Пацифика и то у контексту ових неколико постова на ту тему, значи везе нема са "Zašto postojanje kamena stavljati iznad postojanja čoveka?"