Moj otac

Većina stvarnu vrednost uvidi tek kada nešto ili nekoga izgubimo. Valjda je to u ljudskoj prirodi, ali ne svačijoj.

Nova clanica (Pon Dec 13, 2010 8:40 am) ::Mnogi nece priznati da je otac uvek bolji kada ga vishe nema. To je tako i bilo i bice. Da nije tako, ne bismo toliko tuzili a tuzimo jer nismo bili fer kada je za to bilo vreme. I malo neposhtenja koje smo mu ukazali zna tuci po savesti tako jako kao da te poklopi svaki odronjeni kamen stene. Neko je plakao zaronjenje glave u jastuku danima zbog samo par nepravdi ucinjene ocu. Nema vishe ispravke a i suze su budalashtina jer padaju u korist budale a ne zbog zala. Zbog zala cesh zasluzeno ispashtati.

Ovo je potpuna nebuloza. Smrt bliske osobe je najgori šok koji može da nas pogodi, pate i oni koji u imali sjajne odnose sa ocem/majkom/ovim/onim kao i oni koji su se s njima svađali.

Suze su pročišćenje, kad mi je umrla jedna jako bliska osoba ove godine, nisam mogao da plačem mesecima, tek kad sam se isplakao, došao sam do parčenceta mira. Imam utisak da pišeš napamet neko svoje mišljenje koje nije zasnovano na ličnom iskustvu. Ili si kamen?

Burla,

Nova članica je možda malo konfuzna, ali mislim da se njeno pisanje odnosi na grižu savesti. Nisu svi bili pravedni prema roditeljima. Imam vrlo blizak primer koji potkrepljuje da su suze zbog gubitka oca bile mnogo teže za onoga ko nije bio savestan prema ocu pa čak je bio i grub jer se to od njega zahtevalo, uprkos što mu je otac bio naklonjen.

U ostalom se slažem, suze olakšavaju i nikoga ne zaobilaze, u manjoj ili većoj meri i to je sigurno.

Neko se brže saživi sa činjenicom gubitka, neko duže i ovo je iz ličnog iskustva.

Burla :: Ovo je potpuna nebuloza. Smrt bliske osobe je najgori šok koji može da nas pogodi, pate i oni koji u imali sjajne odnose sa ocem/majkom/ovim/onim kao i oni koji su se s njima svađali.

Suze su pročišćenje, kad mi je umrla jedna jako bliska osoba ove godine, nisam mogao da plačem mesecima, tek kad sam se isplakao, došao sam do parčenceta mira. Imam utisak da pišeš napamet neko svoje mišljenje koje nije zasnovano na ličnom iskustvu. Ili si kamen?

Vec sam pisala i pogreshila.. to znash. Sada nema greshke, na mom sam terenu.
Ne bih rekla da pate svi podjednako..Evo ti primera.. na Tv sam gledala emisiju kada majka pocinje bivati ochajnom jer je njeno dete neprekidno plakalo.. mislila je da plache iz obesti, da je razmazeno. Kada ga je odvela kod lekara.. ispostavilo se da dete ima glavobolju ali se ne secam zbog chega,svakako je bilo u pitanju neko oboljenje. Shta mislish da li bi majci bilo podjednako teshko da nije bila ljuta na dete?? Radili su i ogled kada majku zatvore u sobu sa detetom koje neprekidno plache.. majka je jednog momenta htela da ga udavi jastukom jer nije vishe mogla izdrzati da slusha plach.
Hocu da ti kazem da se ne deshavaju kod svih iste emocije nakon saznanja o gubitku ili povredi bliske osobe. Zalost je prisutna ali kod nekoga i kajanje..

Ima nas svakakvih..svijet je lopta sarena...

Hocu da ti kazem da se ne deshavaju kod svih iste emocije nakon saznanja o gubitku ili povredi bliske osobe. Zalost je prisutna ali kod nekoga i kajanje..

Dešavaju se razne emocije, od tuge, besa, kajanja do histerije i svi ih prođu.
Poenta je u izražavanju osećanja i svesti zbog čega je došlo baš do tog osećanja, to je ono na čemu treba raditi sa samim sobom.
Koliko god da imamo godina kada nam bliska osoba umre, bili mi odbri ili ne prema njoj, osetićemo kajanje , ali ne zbog greha koji smo joj počinili, već iz mnogo razloga, među kojima je greh samo jedan od mnogih
Bes je takođe prisutan jer smo ljuti na onoga koji je otišao, jer je to najnormalnije osećanje.
Tuga je takođe prirodna, kao i histerija i većina tih osećanja su nekontrolisana, i dolaze iz podsvesnog.

Зашто је нормалније да се деца одвоје од родитеља него жена од мужа?? :bass:

Djeneral ::Зашто је нормалније да се деца одвоје од родитеља него жена од мужа?? :bass:

Zato što deca odrastaju i hoće svojim putem, a ne da ih do pedesete vodi pater familias
Ko kaže da je nenormalno da se žena odvoji od muža?

Meni je moj tata idol...i glavna podrska u zivotu,i stvarno ne znam da li bih mogla sve da preguram bez njega

Burla ::
Zato što deca odrastaju i hoće svojim putem, a ne da ih do pedesete vodi pater familias

Pa, realnost te donekle demantuje- da li znaš koliko ljudi danas živi od penzija svojih roditelja, i u svojim 30-im pa i 40-im žive kod roditelja?

Ja videh naslov topika TATA i Fristajlov post pa se ponadah da
je Fristajlo pod stare godine postao TATA

Kad vidim da pisete o smrti oca. i kako izaci sa tim na kraj.

Uglavnom vecina ljudi posle smrti dragog coveka ( kod mene je to bilo
kada sam bila jako mlada, a umrli su mi baba i deda koji su me
obozavali) Osecala sam kasnije, a i danas se nista nije promenilo uzasnu tugujer sam bila surova,a surovost se sastojala u tome da nikada nisam imala vremena da malo sedim sa njima,razgovaram, slusam.

Kod smrti oca nisam imala nikakvu grizu savesti jer smo imali divan
odnos, ja sam sada zreo( da ne kazem prezreo) covek, a on je umro
prosle godine vrlo tiho i dostojanstveno ( bez bolova,bez da je ikome
bio na smetnji). Nemam sa njegovim umiranjem nikakav problem.

Burla ::

Djeneral ::Зашто је нормалније да се деца одвоје од родитеља него жена од мужа??  :bass:

Zato što deca odrastaju i hoće svojim putem, a ne da ih do pedesete vodi pater familias
Ko kaže da je nenormalno da se žena odvoji od muža?

Moram da se oglasim baš na tvoj post, imam razloga, veruj.

Ako je normalno da kada deca prestaju biti deca (iako su zapravo uvek deca svojim roditeljima) već postanu odrasli ljudi požele da se osamostale jer se u njima stvorila takva želja, nekoga su zavoleli a onda i ovaj njih, žele porodicu, svoje carstvo... Zbog čega je manje normalno da dvoje žele biti iskreni i pošteni jedni prema drugome i razdvojiti njihovo sada već bivše carstvo a to mnogi osudjuju, od toga da mlad čovek želi napustiti roditeljsko okrilje?

Prihvatili smo savremeni tok civilizacije, sledimo ga gde god možemo. Pa hajde da proglasimo za normalno želju da nastavimo sami. Nije fer nešto proglasiti zaostalim a ono što je esencija ljudskog osećaja, ako izadje iz šablona, potceniti. Nije fer! Ljudi smo a ne robovi.

Otac ostaje otac gde god bio, pa makar se i ne znalo ko je, ali negde postoji.

Mnogi kažu da je nenormalno kada se muž i žena razidju a ja tvrdim da je tek to normalno ako ima podlogu. U suprotnom, njihov brak je družba po ugovoru koji su sklopili pred matičarem. Ima li šta gore osim ako brak nisu pretvorili u "preduzeće"?

Dolaze ljudi svakakvi, i ovakvi i onakvi, pricaju..slusam ih..neki su jasni neki su nejasni....a najvise mi odgovaraju oni sto mi cutanjem i pogledom sve kazu, da me razumiju bez i jedne rijeci...njih par..i hvala im za to...od srca...ali ja jos uvijek cekam da se pojavis, odnekud...da ti ispricam nesto sto si ti volio..nesto sto se desilo...i kako..i zasto..ne mogu...jer ne dolazis..ja cekam..ja ocekujem...ali..moracu shvatiti, mozda jednog dana i uspijem..Za mene Tata ti si samo otisao..pa vratices se...a znam da neces...nosim tvoje papuce, plave, i sto god da napisem glupo je, nemjerljivo je sa ovim bolom u grudima...Sinoc sam vristala u jastuku, i to mi je dobro, najgore mi je ovo kao danas gledam fotografije sa Marijinog rodjendana, samo cetiri mjeseca ranije i...kamen, suza nema, bol....da barem suza je htjela..ali ne od prevelike boli nema je...ali...ja dalje moram...

MOJ OTAC



Odgovarajući na jednu temu ovdje...obuzele su me emocije... slična tema ovde ne postoji .pa sam pomislio da bi bilo lepo da na jednom mestu pišemo o svojim očevima, naiskrenije što možemo; o tome kakve ih pamtimo iz našeg detinjstva, kao i kasnije, dok smo odrastali, i o tome kakvi su sad.

Da li smo ponosni na njih ili ih se stidimo, da li im šta zameramo, da li nešto želimo za njih da učinimo, a još nismo i slično...
Ako nisu živi, kakve uspomene na njih nosimo...

Hajte prvo vi, pa ću se i ja ubaciti...

Non basta un raggio di sole in un cielo blu come il mare
perché mi porto un dolore che sale, che sale...
Si ferma sulle ginocchia che tremano, e so perchè...

E non arresta la corsa, lui non si vuole fermare,
perché è un dolore che sale, che sale e fa male...
Ora è allo stomaco, fegato, vomito, fingo ma c'è

E quando arriva la notte
e resto sola con me
La testa parte e va in giro
in cerca dei suoi perchè
Né vincitori né vinti
si esce sconfitti a metà
La vita può allontanarci,
l'amore continuerà...

Lo stomaco ha resistito anche se non vuol mangiare
Ma c'è il dolore che sale, che sale e fa male...
Arriva al cuore lo vuole picchiare più forte di me

Prosegue nella sua corsa, si prende quello che resta
Ed in un attimo esplode e mi scoppia la testa
Vorrebbe una risposta ma in fondo risposta non c'è

E sale e scende dagli occhi
il sole adesso dov'è?
Mentre il dolore sul foglio è
seduto qui accanto a me

Che le parole nell'aria
sono parole a metà
Ma queste sono già scritte
e il tempo non passerà

Ma quando arriva la notte, la notte
e resto sola con me
La testa parte e va in giro
in cerca dei suoi perchè
Né vincitori né vinti
si esce sconfitti a metà
La vita può allontanarci,
l'amore poi continuerà...

Ma quando arriva la notte, la notte
e resto sola con me
La testa parte e va in giro
in cerca dei suoi perchè
Né vincitori né vinti
si esce sconfitti a metà
L'amore può allontanarci,
la vita poi continuerà
Continuerà
Continuerà

moj otac ne postoji

Sanjala sam u dugim nocima,.. usred bolnice, kako liju beskonacne kise..Ili kisa, u jednini, licem u lice s njom, i nista...sve je u redu..
a onda..nakon nekog vremena.....Smrt. Vjecita misao. Moj "drug" iz djetinjstva te noci....dosao je...a kisa, padala je...potop..Mrzim telefon...mobilni telefon...u mraku slutim zasto zvoni...odjednom grudi su mi pune smrti, u ustima neki crni ukus...Cutim u mraku...ili mrak cuti u meni, pritajena nada da nije to To. Uzalud sve...Najpreca je Istina, Siknula je krv u srcu da suze nemaju nijedan "razlog" da krenu....Plakati za male boli lako je, za velike boli suza nema...ne postoje...i to je ono najgore za zivog covjeka...
"Non nasce in me pensier che non vi sia dentro scolpita la Morete"...
Gledala sam kako umire vinograd, kako umire nepobran kukuruz, kako u meni umire galaksija....i radja se stvaralacki akt koji ni sama ne razumijem...U naponu moci, na sredini zivota, kada vjerujem da posjedujem sebe, odnosno sve drugo vise nego sebe, shvatam da je smrt umjetnost ili zelim da jeste...Zbog njega. zbog tebe, Tata....i sad tvrdim...da sto je veci covjek veca je i smrt u njemu,
Nikome necu dozvoliti da mi uskrati da sagledam svoj kraj...konacnost i beskonacnost...dvije ptice jedna na jednom, druga na drugom dlanu...

Marea!!!

Marelice , ovim si prevazišla samu sebe ...

Bolje reci, bol je prevazisla sve u meni...

Moj tata je laF!

Uvijek bio i uvijek bice, mogu samo da
se ponosim i pozelim, da svako ima
nekog takvog u zivotu.  

Sta su sve s mamom prosli, a da mi nismo
ni znali.. i radili i uradili, da danas imamo to
sto imamo i da smo osobe kakve jesmo.. ala im vera..!

Moj tata je panja. Orilo gorilo ali nek je živ i zdrav i živio mi 100 godina.

Volim te ćale!  

Mesrine ::Marelice , ovim si prevazišla samu sebe ...

Marea je bila i biće uvek velika,sama u sebi- velika, najviša i kao takva ne može prevazići samu sebe, može biti samo sama sa sobom a ipak najveća !!!

I sada kada ovo citam, kao da je tudje...Bol je pisao iz mene..Momenat, tren, i rijecima pokusaj da barem jednu mrvu bola izbacim time, no svejedno nisam u tome uspjela i sumnjam da i hocu..

Hvala M.