Moj otac

Tata ;



S 4 godine ; tata zna sve !
S 8 godina ; tata zna skoro sve !
S 12 godina ; ima puno stvari koje tata ne zna !
S 16 godina ; tata ništa ne zna !
S 25 godina ; pitat ću tatu za savijet !
S 40 godina ; da sam barem više slušao tatu !
S 50 godina ; da barem još imam tatu !


Kolika je uloga oca u obitelji ? Zašto je i koliko tata važan ?

****
Tata je bitan clan porodice.
Tate su cesto veoma nezrele kada se nadju u toj ulozi, pa cesto mnogo toga propuste u odrastanju i vaspitanju svog deteta.

Nazalost, danasnje mame se nekako bolje snalaze bez tata... tate obicno brinu o drugim vaznijim stvarima... vaznijim za njih, a ne za decu.

Cast izuzetcima, tatama bez mane

Meni je ovo "S 50godina" doslo nesto ranije, zapravo dosta ranije.

Nekako je opšte poznato da su ženska deca više vezana za očeve, dok su muška deca više vezana za majke.

To je slučaj i kod mene.
Jako, jako sam vezana za oca.
Ličim na njega; i karakterno i fizički.
Odlično se razumemo, oduvek.
Iako nam komunikacija nije bila nešto jača strana (u smislu, poveravanja), nas dvoje smo se i pogledima sasvim razumeli.
Oduvek sam bila ona prava, tatina maza.
Imali smo šale koje samo mi razumemo i koje su nam ulepšavale dan.
I, odmalena, ne daj Bože da mi neko dira tatu, fizički ili verbalno, ja bijem
Slaba sam na njega oduvek i meni može da kaže ko šta hoće, ali njemu nikako..
Oca volim najviše na svetu i mnogo mi nedostaje.

Ja sam uvijek u fazi 16 godina iz uvodnog posta .
Imam kompleksan odnos sa ocem. Stvar je u tome što smo karakterno isti ( a i fizički na njega vučem), tako da sam uvijek bila ˝tatina mala djevojčica˝ dok mi nije žestoko zamjerio neke privatne poteze koje sam povukla. Prosto se ne slaže sa mojim stilom života jer je on kao osoba veoma tradicionalan. Usprkos tome, znam da me jako voli, da je puno učino 8 i učinit će) za mene.

Moj tata se apsolutno sa svime slagao..
Osim sa izborom momaka

Tata je neko koga ja obozavam od kako znam za sebe.
I to je ta ne zamenjiva uloga njega kao roditelja u mom odrastanju ,sazrevanju itd...Jer roditeljska ljubav je nesto sto se izmeriti i zameniti ne moze.

..Da barem jos imam tatu .I ja tu spadam.I medu vecinu vas koje ste maze,ili ste bile.
On je bio posebna licnost.Nakon prvog poljupca sam uletela direktno u njegovo krilo i pola sata mu pricala kako je to nesto najlepse na svetu.Zadnjih mesec dana njegovog zivota ,a znao je da umire kao i mi , provela sam sve vreme pored njega.Doslovno..Pricali smo o zivotu,Anstajnu, filozofiji, izdao mi je zadatke posle njegove smrti i zamolio da ovo prihvatim bez bola kao deo zivota.Gledala sam njegov zadnji trenutak i nisam pustila ni suzu.Na taj nacin sam mu ostala verna.Osecam ga stalno pored sebe.Nemam osecaj da je otisao...

Obožavam svoga tatu i puno mi znači njegova podrška u nekim momentima kad sam se kolebala.

Čitajući sve prelijepe postove koji govore i iz iskustva potvrđuju koliko je tata bitan , važan ... Koliko je uloga i ljubav oca nezamjenjiva .
Međutim , ne možemo zanemariti činjenicu da mnoge obitelji žive a djeca odrastaju , bez oca i očeve slike ( uloge ) ...
Koliki je to odgojni nedostatak i koliko je majčina uloga u tom smislu odgovornija , veća i teža ?

Upravo se to pitanje poteglo na jednoj drugoj temi i i dalje sam pri stavu da je otac isto toliko bitan kao i majka u detetovom zivotu.

Naravno da ako razvodom ili neki drugim okolnostima otac vise nije tu onda majka mora da bude i jedno i drugo i to zna biti jako stresno po obe strane. Koliko ce to biti nedostatak detetu zavisi da li ima neku drugu blisku musku osobu na koju ce da se ugleda ili da pita ono sto ne bi majku.

Evo jedne interesantne price preuzete sa jednog sajta:
kad je Bog stvarao očeve

Započeo je s jednim visokom okvirom.
Ženski anđeo koji stajao kraj njega, reče:
- Kakav će to biti Otac? Ako si Djecu napravio da budu tako nisko pri zemlji, zašto želiš Oca napraviti tako visokog? Neće se moći igrati špekulama bez da klekne, neće moći staviti Dijete u krevetić bez saginjanja, a morat će se pogrbiti da bi ga poljubio.

Bog se nasmije, pa reče:
- Da, ali kad bi ga napravio veličine Djeteta prema kome bi Dijete podizalo pogled?

I kad je Bog napravio Očeve ruke one su bile ogromne. Anđeo strese glavom i primijeti:
- Velike ruke neće moći koristiti pribadače za pelene, male gumbiće, i trakice za konjski repić, čak neće moći izvaditi trn iz dječje ručice.

Ponovo se Bog nasmije i odgovori:
- Znam to, ali bit će dovoljno velike da u njih stane sve što mali Dječak izvadi iz svojih džepova, a ujedno dovoljno male da njima obgrli malo Dječje lice.

Tada Bog na okvir pričvrsti duge noge i široka leđa. Anđeo se zahihoće:
- Shvaćaš li da si upravo napravio Oca bez njedara?

Bog reče:
- Majka treba njedra, Otac treba jaka pleća da bi gurao saonice, da bi držao u ravnoteži Dječaka na biciklu, a bi bio oslonac uspavanoj dječjoj glavici na povratku iz cirkusa.

Kad je Bog stvorio najveće stopalo koje je itko ikad vidio, anđeo se nije mogao suzdržati:
- Ovo nije pošteno. Zar zaista misliš da će se ova ogromna stopala izvući iz kreveta pred jutro kad Dijete zaplače, ili da će moći proći Dječjom rođendanskom zabavom bez da sruše dva-tri gosta?

I ponovo se Bog osmjehne.
- Bit će dobro - reče - vidjet ćeš. Ona će pomoći malom Djetetu koje poželi jahati konjića, ili će otjerati miša iz kućice na stablu, a uvijek će nositi velike cipele koje će biti izazov popuniti. - okrene se Bog i posveti se dalje svom radu.

I tako je Bog radio cijelu noć. Dao je Ocu malo riječi, ali autoritativan glas; oči koje sve vide, a ipak ostaju mirne i susretljive.

I napokon nakon malo promišljanja, dao je Ocu i suze. Tada se okrenuo prema anđelu i upitao:
- Jesi li sada zadovoljna što može voljeti jednako koliko i Majka?

Anđeo nije rekao ništa.

Mladi čovek kaže: Kada sam bio mali tata me nije tukao zbog škole, a sada mi je žao što nije.

Meni se svidjaju tudje tate...

Uloga oca je vazna..zato sto je to prirodno i normalno....nekom manje, nekom vise...a zasto je..u uvodnom postu pise...e to vec ne znam, isto kao sto ne znam, zasto svijet postoji...

lucija ::Uloga oca je vazna..zato sto je to prirodno i normalno....nekom manje, nekom vise...a zasto je..u uvodnom postu pise...e to vec ne znam, isto kao sto ne znam, zasto svijet postoji...

I neka ne znaš, ne znam ni ja, ni onaj pored mene, ni onaj do njega, i niko ne zna odgovor na to pitanje jer ga i nema, ili ga ima u svakom deliću svega što postoji u vaseljeni; u svakom vremenu i prostoru

Ne pitaj se zbog čega Sunce sija a novi dan se radja, ni zašto se završava dok Sunce zalazi da drugome osvane. To je život draga moja, neobjašnjiv i čudesan.

Beše jednom jedan Tata, tvoj, moj, njen... Kada bismo mogli da ih upitamo šta bi ih usrećilo oni bi rekli - naša sreća. Zato danas plači, a sutra budi srećna.

Ovo sam napisala..prije dva mjeseca...

Tata pisem ti ovo pismo..sama sam, u tisini i tami cini mi se kao da me cujes, iako sam daleko. Majka mi je danas rekla sve sto se desilo sa tobom, bila sam smirena, nemocna, a noz mi je srce kidao, a suza pala jako niz lice, krupna, jedna jedina, a veca od svemira. Dusa mi se kida, molim se za tebe, i saljem ti snagu da ojacas u toj PROKLETOJ BOLNICI i da je sa osmjehom na licu napustis i udahnes zivot punim plucima. Znam da hoces, i znam da si jak, i znam da znas da se molim za tvoju snagu. Ove noci sa tisinom pricam, sad su mi vec suze umile lice, i vec od tolike vode ne vidim nista a osecam da sav bol pokusavam izbaciti na povrsinu...no uzalud....

Tek kada otac ode iz našeg života shvatamo da je bio glavna figura, da je bio stub našeg rasta i razvoja, da nam je davao podstrek i snage kada nam je trebalo. Tek tada shvatamo kolike smo zablude imali, koliko stvari smo pogrešnih rekli, koliko smo gluposti učinili i koliko smo ga puta izneverili.
Sa 27 sam se osetio kao onaj od 50 iz uvodnog posta, i ne prođe dan da ne pomislim, da je još jedan dan bio tu, da sam mogao još jednom da se ispričam s njim.
Uvek je prvi pružio ruku kad se posvađamo, uvek je prvi koji je prišao i rekao ono što treba, mnogo puta je bio u pravu, ali je mnogo puta i pogrešio, jer je on, iako je moj tata, bio samo čovek, a u mom srcu ostaje kao veliki čovek, tada, sada i zauvek, dok me ne stigne alchajmer eventualno.

Burla, zaista si divan, i vjerovao ili ne, pomazes mi sa ovim tvojim "humorom od alchajmerove bolesti".....nasmijao si me posteno i prvi put od 18-tog novembra.....hvala ti za to....mada ja bih je pozeljela u ovom momentu , iskreno bih....

a joooj....divno....predivnoooo....ufff.....

Sjecam se, prije par godina ne tako davno, kada sam otisla zivjeti u drugoj zemlji, svaki put i svako malo, pricala sam ti to, kada mi se ucini neka muska figura i lik kao tvoj, strecnem na momenat i zaplacem jer to nisi ti, i danas idem..isto tako, vidim i vise cak i ne strecnem, suze u ocima, stegne me u grudima, i placem za onim zbog cega sam tada plakala a nije trebalo...

Kada sam bio mlađi svi su mi govorili kako ličim na dedu, kevinog ćaleta, i kad sam se gledao u ogledalo tako mi je i delovalo. Sad kad pogledam svoje slike, kad se pogledam u ogledalo, vidim očev lik, čelo, obrve, oblik glave, obrazi, toliko na prvi pogled različit od njega, a toliko sličan kad se zagledam, i uvek kad vidim to bude mi nekako zajebano, setim ga se svaki dan, ali dok se gledam u ogledalo i vidim njega me piče emocije, razbijaju me.

Av, Lucija i Burla, umalo me rasplakaste dok sam čitala ovo
Mislim da moram nazvati tatu

Mnogi nece priznati da je otac uvek bolji kada ga vishe nema. To je tako i bilo i bice. Da nije tako, ne bismo toliko tuzili a tuzimo jer nismo bili fer kada je za to bilo vreme. I malo neposhtenja koje smo mu ukazali zna tuci po savesti tako jako kao da te poklopi svaki odronjeni kamen stene. Neko je plakao zaronjenje glave u jastuku danima zbog samo par nepravdi ucinjene ocu. Nema vishe ispravke a i suze su budalashtina jer padaju u korist budale a ne zbog zala. Zbog zala cesh zasluzeno ispashtati.