Branko Radicevic

Perivoj

Na mom srcu pesme dojim,
Ceo dugi danak pojim,
Truda meni nije žao,
Perivoj sam podigao,
Mlogi cvetovi tu kruže
Lepotu od jedne ruže —
Ta si, mila, ti!

Jošte noću pesma ode
Vedra neba dići svode,
Zvezde sam ja pokupio,
S njima nebo nakitio,
Sjajne zvezde naokolo,
Prem danici sjaju tmolo —
Ta si, mila, ti!

Cvati, cveće moje drago,
Što sam danju ja naslagô,
Sjajte, zvezde, sjajnim zrakom,
Što ja digo noći mrakom,
Sve za srce tu ma koje,
Ružo, Danice, za moje —
Za me, mila ti!

Dete i guslar

Đokina majka po kući šuška,
Oće ona da je sve u redu,
A Đoka po zemlji se valjuška,
Ne zna za ovoga sveta bedu,
On iznutra na vratôca gleda:
„Mati, mati, evo jedan deda!
Slep je, mati, sede duge brade,
Al' u torbi nešto on imade.“
Đoka skače, materi oko vrata,
Ona s njime odlazi na vrata.
Iz torbe je utim izvadio
Starac gusle pa ih udesio,
Udesio, uz nji besedio:
„Oj, davori, ti Srbijo tužna,
Oj Srbijo, robinjice sužna!
Turske noge tebe jadnu tlače,
A u tebi svako jako plače.
Di su dani dušanovi beli?
Di su vaši ognjeviti mači?“
Tako starac u(z) gusle uzdiše,
Gusle baca, jer ne može više.
A Đoki se to na srce dalo
Te je dete govoriti stalo:
„Ču li, ču li, mila moja majka!
Dad mi amo mača od babajka,
Da proteram odmah Turadiju,
Da izbavim jadnicu Srbiju.“
Plamenoga mača on doita —
Al' ga opet na zemljicu ita!
I na zemlju čarnu dole pada
Te se valja po prau od jada:
„O zašto sam, Bože, ja malačak?
Zašto, Bože, još tako slabačak?“

Ubica u neznanju

Jarko sunce eno sede,
Dalje mu se ve(ć) ne tede,
Za goricu čarnu pade,
A tako ću i ja sade.
Tu na bregu tije reke,
Sred travice ove meke,
Padaj, telo, pa s' odmori,
Dok zorica ne zazori.“

Tako putnik trudan reče,
Al' kako je pusto veče,
Kako l' cveće lepo miri,
Kako l' vetrić tio piri,
Kako l' reka ta žubori,
Nemoj jošte kô da zbori,
I on uze vrulu glasnu,
Ode svirat pesmu jasnu.

Putnik svira, pesme vije,
Vetrić kupi glase tije
Pa i nosit lagan ode
Na 'nu stranu ladne vode;
A tu jedna moma bila,
Baš vodice zaitila,
Pošla doma, ali sade
Glase slatke slušat stade.

Putnik svira jasno, tio,
Krasnu pesmu udesio,
Kô da tuži, kô da moli,
Kô na srcu da ga boli,
Baš onako milostivo; —
Momi kuca srce živo;
Spusti sude na poljanu,
Glenu nebu, pa uzdanu.

Gleda putnik okoline,
Baca vrulu od miline,
Ode pevat tanko, glasno:
„Jao nebo, al' si krasno,
Jao reko, brdo, dolo,
Jao goro naokolo;
Jošte jedno čedo, jao,
Pa bi ovde i ostao!“

Moma začu, plamom planu,
Ali putnik još ne manu:
„Ti, oh, ti, što nebo milo
Davno meni namenilo,
Da l' si blizu tu degode?“
Tako putnik tužit ode:
„Od' na bele, odi ruke,
Odlani mi teške muke!“

Jadna moma zatrepeta,
Lednoj reci bliže šeta;
Eto već je na kraj breg(a),
Da je samo bliže njega.
Beži, beži, čedo krasno! —
Ali, jao, već je kasno.

I zorica nebo kiti,
A naš putnik dalje iti,
Veseo je, pevat stade,
Što učini, i ne znade:
Ne zna da je momu, jao,
Sinoć u grob otpevao.

Moje sunce

Na nebu mi jedno sunce sjaje,
Danju sjaje, a noću zalazi,
Ti si, otac, moje drugo sunce,
Koje meni nikad ne zalazi.
Nekada sam imô jošte jedno,
Zrak je njegov već odavno sednô,
Majci srce u grudi ne bije,
Tavna zemlja nju odavna krije,
Ti i bratac, to je sada sve
Štono osta srcu mom od pre.
O, moje srce pevanjem se žari,
I tebi misli s tim da blagodari;
O ne mož' biti, ne mož' nikad ovo,
Jer slabačko je vrlo peva slovo.
Tvoja dobra, kao sunca svet,
Moji pevi, kâ mirisni cvet;
Sunce sjaje, sunce život šalje,
Cvetak miri, ali ništa dalje.

Pretpev iz jednog malog eposa

Neverni Vuk je Srbiju izdao,
Na Kosovu je njezin soko pao,
I Srbijanca junačke su noge
Sužanstva lance vukle gode mloge.
Dušana doba bijaše prekrasno,
Sužanjstvo sada njima preužasno,
Silna duše dirala je tuga,
Al' niotkude ne viđa se duga,
Po vedrom danu, po mračivoj noći
Cvijelješe oni bez pomoći.
„Ta zašto da nas vrazi tako tlače?“
Ovako oni jednom govoraše,
Pa krenuše se potražiti mače,
I snažno vrage s njima udaraše.
Junačke mišce, a junački rezi,
Puščana zrna kao neba snezi,
Krvavi boji naokolo svuda —
O Bože blagi, ko dobiva tuda?!

Srpsko momce

Ti svilenoruno idi stado,
Kao pre te nemam više rado,
Nemam glase tanke vrule jasne,
Klepetuše nemam rado glasne,
Niti vrela lako žuborenje,
Ni cvetića miljano cvatenje,
Niti oću s vukom biti boje —
Ovo, brate mlađi, nek je tvoje.
Kroz oblak prašni dino konji vrište,
Puščana zrna naokolo pište,
Di oštri mači plamenito zveče,
Moj otac napred silno vraga seče —
Onamo ići taki njemu oću,
Slobode vraga biti mu pomoću.
Nemoj plakat, draga mati mila,
Jer u meni leži divna sila,
Krepko srce, noge, ruke zdrave,
Idem, mati, da naberem slave,
Idem, mati, s vragom da se bijem,
Dušmanina zlobnu krvcu lijem.
Vrazi sužnu domovinu tlače,
Čujde, mati, kako ona plače!
Oću bome odrešit joj uze,
Otrti joj teške bede suze —
Oću ići u slobode boj,
Makar život izgubio moj!
Eno četa braće amo stiže,
Kako mi se duša silno diže!
Zbogom, mati, zbogom, brate, dragi,
Čuvati me oće Bože blagi.
Idem vragu zlobu da naplatim,
Kao junak da se doma vratim.

O krasna ti pevanja sjajna viso

O krasna ti pevanja sjajna viso,
Ka meni amo kako sjaješ lepo,
Mene(k)a oko mlado nije slepo,
No vezana mi stoji laka miso;
Tebika stiže oka vrli plamen,
A prekovana misô je o kamen,
O kamen sinji tužna, bedna, gladna,
A rana joj je zemljičica ladna,
O, zemlja ladna nema nikva soka
Da misli da života vedra smoka.
Kad orla imaš ti u tvojoj ruci,
Ti njega oma samrtno utuci,
No kruto njega nemoj da obaraš,
U tavno mesto njega da zatvaraš,
Za njega nije, veruj, ova tama,
Visina njega jer veseli sama —
O nemoj, nemoj jošte krući biti
I lako njemu krilo salomiti,
I pustiti ga oditi po dolji,
U žudenja pregolemoj bolji, —
Ol' pusti ga da leti, oli ga utuci,
U tvojoj tako ne drži ga ruci.

Muze na Zemlji: Vilhelmina Mina Karadžić

Mina Karadžić, sedmo po redu dete Vuka Karadžića, rođena je 1828. godine u Beču. Veoma lepa, pametna i talentovana, ona ne samo da je bila očeva ljubimica, nego i ljubimica Vukovih prijatelja i saradnika iz književnog sveta. Njen “Spomenar” to najbolje potvrđuje: gotovo sva znamenita imena kulturne Evrope ostavila su po koju reč hvale ili posvetu u tom spomenaru. Listajući ga nailazimo na posvete Petra Petrovića Njegoša, Ludviga Augusta Frankla (Ludwig August Frankl von Hochwart), Đure Daničića, Mihaila Obrenovića, Leopolda Rankea (Leopold von Ranke), Jakoba Grima (Jacob Grimm), Prote Mateje Nenadovića i drugih.

Ali, svakako je najzanimljivija pesma koju je Mini u spomen ostavio Branko Radičević, upravo zato što ni do danas mnogobrojni Brankovi biografi ne mogu da se slože da li se u toj pesmi skrila stidljiva izjava ljubavi ili je reč o prijateljstvu koje je bilo uslovljeno njihovom blizinom u Beču i Brankovim oduševljenjem za rad Mininog oca.



Ma šta da je u pitanju, činjenica je da je Mina Branka snažno inspirisala. Posvetio joj je jednu od svojih najlepših pesama, nama poznatu i zato što je bila često pevana, pesmu koja počinje stihovima: “Pevam danju, pevam noću…” U njoj on želi da Minu digne među zvezde, jer je ona sama sestra zvezda i mesto joj je među zvezdicama. Zanimljivo je da je inspiracija bila obostrana: pored “Sećanja na Branka”, koja je napisala u poznijim godinama i koja otkrivaju divnu bliskost i izuzetno prijateljstvo, Mina je kao slikarka koja je već u mladosti stekla slavu uradila nekoliko Brankovih portreta u ulju. Branko, koji nikada javno nije priznao svoju ljubav prema njoj, već načet bolešću, sve svoje stvari poslao je Đuri Daničiću, a kao jedinu uspomenu zadržao je Minin portret. Takođe, vlada mišljenje da je Branko izdahnuo na rukama Minine majke, ali biografi se ne slažu oko toga. Profesor Miodrag Popović njihov odnos je definisao kao “idealnu drogu i žuti list”, a profesor Vaso Milinčević kaže: “Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog naslućuje se da su između njih postojale uzajamne simpatije, a o tome svedoči i Brankova prepiska s Daničićem. Međutim, siromašni student nije mogao ni pomisliti da se u nekoj ozbiljnoj nameri približi Vukovoj ćerki.” Ipak, ima tu još nešto: Branko je bio pesnik romantičarske epohe i njegov odnos prema dragoj, ma ko ona bila, po definiciji je morao biti idealan. On je bio obožavalac Vukovog rada i Vukov učenik, pa je svom učitelju dugovao svako poštovanje i ukazivao mu je svako poštovanje. Kako bi onda odnos prema Vukovoj kćerki mogao biti drugačiji?! Osim toga, bolestan od tuberkuloze i kao student medicine svestan bliskog kraja, verovatno nije ni želeo da nekoga vezuje za sebe.

Mina je u mladosti bila veoma srećna, obrazovala se, učila slikarstvo i imala je pažnju učenih ljudi koji su, svako na svoj način, doprinosili njenom obrazovanju. Govorila je nemački, italijanski, francuski i engleski, a kao petnaestogodišnja devojka naučila je srpski. Svirala je klavir, pomagala ocu u radu i prevela je na nemački “Srpske narodne pripovetke”. Za to izdanje predgovor je napisao Jakob Grim. Iza nje je ostalo 50 slika u ulju, mnoštvo akvarela i crteža. 1858. godine sa roditeljima je došla u Zemun, potom u Beograd, gde je primila očevu pravoslavnu veru i dobila ime Milica. Udala se za bratanca kneginje Ljubice, Aleksu Vukomanovića, profesora književnosti na beogradskom Liceju i sa njim je imala sina Janka. Već u drugoj godini braka njen muž je umro, a nekoliko godina potom i njen otac. Vratila se u Beč i posvetila bolesnoj majci i očuvanju očeve zaostavštine, nesrećna zbog rasipničkog i lakomislenog života brata Dimitrija, koji je, pored nje, bio jedini živi Vukov potomak.

Kada je odrastao, njen sin je otišao na školovanje u Rusiju. 1876. godine učestvovao je kao dobrovoljac u srpsko-turskom ratu i dobio je medalju za hrabrost. Vratio se u Rusiju i ubrzo poginuo, najverovatnije u tzv. amerikanskom dvoboju: izvukavši crnu kuglicu bio je dužan da izvrši samoubistvo.

Posle divne i bezbrižne mladosti, njen život je najvećim delom bio ispunjen gubicima i tugom. Umrla je 1894. godine i danas počiva u porodičnoj crkvi Vukomanovića u Savincu kraj Gornjeg Milanovca. Njenom smrću ugašena je Vukova loza, a vreme romantične ljubavi ostalo je u pesmama prerano preminulog pesnika Branka Radičevića, koji je mislio da bezuspešno traži prave reči da svoju muzu digne među zvezde. Istina je da je on te reči pronašao i da njegovi stihovi uvek iznova Minu Karadžić, tu muzu sa Zemlje, uzdižu na nebo.

Izvor: :google:

Posvećeno Mini Karadžić

Певам дању, певам ноћу,
Певам селе, што год хоћу:
И што хоћу, то и могу,
Само једно још не мгу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ' звездице.
Кад си звезда селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим селе моја,
Милим сестрицама.